Ћипико, Иво - Пауци
И већ у дућану не бијаше никога осим Марка, кад изнебуха уљезе Јурина мајка, Ане. —Колико сте му дали? — рече нагло. —У све дванаест фиорини, — одговори мирно шјор Лука. —А оно друго?
Он га није видио откада се је повратио кући, јер је већ тада лежао болестан. — Пустите га! — рече нехајно Јурина мајка. — Ја бих га желио вид јети; — одговори сметено Иво. — Ча ћете видити? Бидан, доша' је кост и кожа!
Послије пак, кад је објутрило, напокон на прозору гледао је спровод Јурина оца. Једно дијете носило је висок криж, иза њега корачао је жупник, пјевајући наглас.
Најпослије пароброд звиждну, уљезе у луку и пристане уз обалу. Обала узаврије од силе свијета. Јурина дружина трже се у души и све се згледа: ред је растати се. И наново сузе, загрљаји и пољупци.
ИИ Треће године, под конац јесени, иза исељења Јурина и Маријина у Америку, повратио се Иво Полић у своје родно мјесто.