Ћипико, Иво - Пауци
—Муч', шугава козо! — срдито одврати он. А дјевојке се потсмјеваху. Цирило се диже, приступи к Јуриној сестри Марији, ухвати је за главу обима рукама и дрмну њоме. Девојка се прене и погледа га. — Господару, хоћете ову?
— Куд ћеш по киши? — јави се за њим отац му. Ну он га није чуо, и, као да је тако већ прво одлучио, упути се к Јуриној кући. Нашао их све на окупу. Јуре је крпио раскидану обућу. Марија је плела бјечве, а мајка им потстицала огањ.
За њих није било друге него пустити живину да је гоне и продаду. У Јуриној кући те вечери нису се бринули да плате порез.
И поворка, уз смијех и јадиковање, одмиче даље. Спустише се најзад улицом пода се к Јуриној кући и уставише се код ње. Иво гледа, а око њега сакупила се и остала чељад... Рубач покуца на врата.
Поћи ће на јесен. — Дакле, то је сигурно? — Сигурно; говоре у селу да је јур повратила прстен Јуриној мајци. Прекјуче сам је срила на путу, па сам је питала је ли истина ча се говори. „Ча ћу ја бидна!