Ћипико, Иво - Пауци
— Не, не! — одговори Иво. — Овако ћемо се придржа младићева бедра и полако пођоше узбрдицом. У друштву с Јуром лијепо се разабрао у мислима. У ходу, пошто се мало угријао, осјети јак нагон за пустим пољским животом.
У ходу, пошто се мало угријао, осјети јак нагон за пустим пољским животом. Зажели се другога живота, па да с Јуром обигра по сунцу пољем унакрст. —Мазга ти је мршава, — рече му, огледајући је.
На догледу села, на раскршћу, закрене путем што је водио цркви и поздрави се с Јуром. У ходу к цркви свечано зазвонише сва звона на приступ; он пожури да се састане са жупником.
Уто и жупник изиђе из цркве. Кад га Цирило угледа, замрије му на устима смијех, покуњи се, уљудно поздрави и оде с Јуром. Дон Фране упути се с Ивом. У ходу упита га, онако само да заметне говор, кад ће стићи оргуље. — Зар ниси чуо?
! — избаци онако утаман своју стари Анте. Иво једва ухватио час да се поздрави с Јуром и Маријом. Они већ од силнога узбуђења и ганућа и не говоре, једнако им сузе росе упаљене образе.
Он попође за другима. Тек у ходу разабрао се од узбуђења. Сјетио се да се с Маријом и Јуром право није ни опростио, да им није рекао ниједне утјешне ријечи, а они ето одлазе далеко откуда ко зна хоће ли се
— обрне говор Иво. — Јур давно не знам за њ, — одговори стари Анте. — А пошао је у свијет одмах за Јуром, — прекиде оца млађи му син, и погледа у Ива, мигнувши оком.