Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— упита је. — Не знам... — рече она. Он се загледа у њу. Никад му се није лепша учинила него сад, обасјана јутарњим зрацима сунчевим... Срце му залупа од бола. — Баш смо ти уде среће! — рече. Она ништа не одговори...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Мрамор по хумкама богатих светлио је у радосном сребру. Бусење по гробовима убогих блистало је у јутарњим смарагдима. На бледом лицу покоје мирне статуе застале беху последње сузе.
Африка
У страшној галами бубњева, под јаким јутарњим сунцем, изгледа као да је дошла из самог пакла. Смеје се, задиркује цео свет, нуди им своје сасушене груди и трбух.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Са облацима и јутарњим звездама, носио је Исакович у свом сећању, високо изнад себе, и муке свога пука, крик њихов бедан, лелекање уз гусле,
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Догодило се да је баш тога јутра, у аеродромском тоалету, разгледао своје лице уништено раним јутарњим летом и утврдио да стари.
Вратила би се тамо првим јутарњим возом и исплакала у мајчиној кецељи на цветиће (као да већ осећаш под образом поуздану тврдоћу њеног новчаника у малом
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Обазре се на растреперене свијетле љепотице, обасјане бљештавим јутарњим сунцем, и зачуђено рече: — Пази га, све се бијели као да смо на омладинском збору. Још само комесар говор да одржи.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Са осмехом јутарњим једном и ви заиграти, са сребрним луком, у бездан небеса бисерно сиви, са Шара, са Велебита, са Фрушке горе.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Оне су се у пуној мери појавиле тек у кратким метрима, у песмама које су назване јутарњим, сунчаним и вечерњим. У стиху је сада све збијеније.
маја 1898. по старом, а 16. маја по новом календару, у Београду је у јутарњим часовима рођен Растко Петровић, недалеко од Института за књижевност и уметност (у коме се сада налазимо), у некадашњој
Петровић, Растко - АФРИКА
У страшној галами бубњева, под јаким јутарњим сунцем, изгледа као да је дошла из самог пакла. Смеје се, задиркује цео свет, нуди им своје сасушене груди и трбух.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
“ Наша младост била је неокаљана, непорочна, непреживљена. Она ме подсећа на тиху, бистру реку, обасјану јутарњим сунцем, уоквирену мирисним цвећем, на реку која, по некој уклетој коби, наједном понире у бездан.