Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Видим, и захваљујем вам. — Ал’ ја хоћу за Јуцу да више жртвујем. — Како? — Дошао сам да од вас просим руку Јуцину. — Какву руку?! — рече убезекнута Соколовићка. — Руку ваше Јуце, да се за мене уда.
Велика му је била утеха што су Јуцу обукли у венчане хаљине, оне исте што је он купио. Ту последњу Јуцину вољу испунили су. Шамика је довео о свом трошку дванаест младића, јурата, који ће је носити.
У пола један дође јуриста. Најпре ручају. После ручка Шамика јуристи све исприча, опише кућу Соколовића, врлину Јуцину, свој одношај. Брише сузе.
Плаћа стражаре који чувају гробове његових најмилијих, родитеља, сестара и Јуце. Он код себе носи у медаљону Јуцину косу. Пепео његових успомена у сребрној кутији код њега на столу је ноћу.