Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
сам да је то дјетињско осјећање — тако пуно патње, и тако близу и ништавилу и неуништивости — у ствари било само љескање, и мигољење, и треперење оног силног, грдног, неуништивог осјећаја живота у мени, и оне страховите, неутаживе жудње за
— Нека се пошаље тамо, преко мора... у Стари крај!... Остао сам и ја неко вријеме без одговора, загледан у љескање тополине крошње. — Па добро! Кад хоћеш, пишимо! — и узео сам перо у руке. — Нека му буде!
А онда би ме опет спопао немир, па сам насумце кретао даље. Путем сам сретао прољећа оцвалих крошања, сребрно љескање маслина у зорином зраку, сељачке спроводе у жутилу пољâ сличне литијама за плодност и благослов земље.