Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Узеше зато некакве дугачке љестве и прислонише их уз велики орах, иза чијих је грана вирило сјајно мјесечево лице. — Придржи ти само земљу да се толико
Матавуљ, Симо - УСКОК
Иза језера назријеше Скадар. Над њим се наслагала, једно за другим, голема брда, као какве исполинске љестве које воде у вјечито плаветнило! Равница је испресијецана притоцима језерским. Тврди Жабљак намрштио се на главици.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— шапти Бакоња, али пође за њима низа стубе у двориште. Бујас и Мачак отрчаше пред подрум, гдје бијаху дрвене љестве, које они понијеше и исправише уза зид од гробља што за десетак лаката везује цркву за кујину.
— пак нагну шаком пут уста да га подсјети на пиће. На то Лис откаса сам к подруму, а Бујас истрча као вјеверица уза љестве, пак узјаха на зид и стаде се обувати.
Сад извукоше љестве, па их преметнуше на другу страну и наслонише на гроб фра-Фелицијана Фелицијановића. Ђаци се зауствише, гледајући
Изрецимо барем по једну „Здраву Марију“ за његов покој! Другови га, шапћући молитву, стигоше, пак положише љестве врх Фелицијана, пак изађоше из гробља. — Сад оданимо најприје!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Да имамо какве љестве, па се спустимо у језеро, могли бисмо да засучемо ногавице па кроз воду даље — рече Јованче. — Богами, ја се не бих
— Ја ћу онда, значи, морати понијети једне веће љестве, мердевине — повика Стричев дјед Алекса. — Шта, зар ти љествама млатиш свог унука?
— Не, него ће он сигурно побјећи на прво дрво, па ја морам имати при руци љестве да бих га стигао и уловио. — Имаш право — поучно рече кнез.
Уловише команданта! — Овамо љестве, жив сам! — кликтао је Ваљушко из рупе. Дјед Алекса брже-боље спусти љестве у јаму и весело загракта: — На сунце,
Уловише команданта! — Овамо љестве, жив сам! — кликтао је Ваљушко из рупе. Дјед Алекса брже-боље спусти љестве у јаму и весело загракта: — На сунце, команданте, да их похватамо! — Хватај, па млати! — раздра се Потрков отац.
— Е, баш нећеш! — викну Луња, која се истог часа створи поред њега и повуче љестве назад. —Нећеш га ухватити! — Еј, шта то радиш?! — загалами дјед Алекса. — Држи је, тетка Стевка.
Смири је најзад сам Николица који потиштено викну: — Престани, Жуја, заробљени смо! Дјед Алекса кренуо је уз љестве, за Стрицем, али како је пламен запаљене колибе све више растао и понесен лаким вјетром лазио укосо баш под његове
— Ех, опет женско! — зловољно смрси Стриц. — Баш ми је оно за неки бој. —А ко је јесенас јуришао на дјед-Алексине љестве кад си ти бјежао уз букву? — опомене га Јованче. — Луња је била храбрија од половине дјечака.
Лазар је негдје пронашао и поправио кочијашки фењер, набавио појачи конопац и једне лагане дрвене љестве буде ли требало да се некуд пењу или спуштају.
То их обрадова. — Да загазимо, шта велиш, Јованче? — Хајдемо. Спустише љестве у језерце и убрзо се нађоше до преко кољена у хладној води. Мачак се стресе. — Брр, хајде ти први, ево ти фењер.