Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Очи су му још од суза влажне биле. — Видиш, сине, то ми беше веран друг и искрен пријатељ, и он је умро! Љуба му је удовица, а јадна деца сирочад!... Сирота деца!...
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Кувар на пекара сикће, ракиџија на винџију палаца, у дану црњем од ноћи пољубац ми пружа верна љуба, препун змијских језика и зуба, а о змијама и да не говорим!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ето, то вам је рога. Рога је у разним употребама добила и разна имена. Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Иди, брани нејаке, кад ти је бог дао те можеш и умеш, а ја ћу се дичити што сам била љуба томе јунаку што га гусле певају...
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић БОЖЈИ ЉУДИ Садржај И ЗАДУШНИЦА 2 ИИ МАНАСИЈЕ 5 ИИИ ЉУБА И НАЗА 7 ИВ ТАЈА 12 В МИТКА 17 ВИ БЕКЧЕ 20 ВИИ 22 ВИИИ БИЉАРИЦА 23 ИX ПАРАПУТА 25 Х ЈОВАН 27 XИ МЕНКО 28 XИИ
Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у које ће јело
ИИИ ЉУБА И НАЗА Иза гробља, до реке, живела је она. Испочетка у рупи, доцније начинила колибу. И сваким даном је све више и
Она, од стида, ћутала. Он почео и даље да се шали. — Па добро, добро Назо. Па, је ли те Љуба воли? Воли ли те он? Наза од стида, збуњености, почела да поцупкује, премешта се с ноге на ногу и угушено, тихо, да
Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача. Љуба, истина, није се тужио, али сав, онако гô, у кошуљи, најежен од зиме и, као у инат, само је још више лежао и по некога
— Одбијао је једнако попа. Али Наза није могла да чека. Зима стегла и пуца. Љуба да се укочи. Зато заборави све и невенчаног прими Љубу код себе, у колибу. И, од тада, чисто се променила.
Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи. Само лежи и спава. Више мртав него жив. Наза лута, проси, донесе му а он ни да се
Али на све то Љуба, и не гледајући у хаљине, једва ако би одговорио: — Тесне су! — И онда би се опет окренуо од Назе и од хаљина што му
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Игњатовић ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ Садржај ЈЕДНА ЖЕНИДБА 2 ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА 66 ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ ЈЕДНА ЖЕНИДБА И Љуба Чекмеџија био је у варошици О. момак на гласу.
До његове двадесете године слабо је што о њему у варошкој хроници забележено. Мати му је остала удовица, а Љуба, прошавши кроз мање школе, постане шегртом трговачким у једном на гласу дућану.
Ту се он тако владао да је сваком шегрту за мустру служио. Госа му је био велики богомољац, а Љуба, кад га је схватио, није ни једно јутрење пренебрегао.
Господар је особито за њим жалио и побојао се да му неће трговина натраг поћи. Но, Љуба је морао нешто и света пробати. Служио је три године, у разним варошима код разних трка.
Код ових је Љуба до неке рафинерије трговачке дошао. Ишао је често по вашарима. Ту је искусио сву романтику трговачког живота.
Врати се кући. ИИ Љуба је код куће време добро проводио. У матере је остало нешто имања; даће се ваљда с њим што чинити.
ИИ Љуба је код куће време добро проводио. У матере је остало нешто имања; даће се ваљда с њим што чинити. Љуба, ако и није у свему не знам до каквог савршенства дотерао, ипак је много знао, више него ма који грк у његовом месту.
Он је за вишим чим тежио него за бакалством. Ово му никад не гине, ма му се све жице покидале. Љуба би рад у нечем већем срећу покушати. Поред мало новаца, мало посла, а много среће — то се њему у глави врзло.
Од имања материног све се више и више ронило. Љуба је у свом месту врло добро живео. Сви су га држали да је „хирош”.
шаке мало подебље, жив, окретан, досетљив, једном речи, могао се узети за идеал трговачког помоћника у малој вароши. Љуба је свуд у друштво пристао.
Холбер и макао биле су његове најмилије забаве; особито је радо играо фарбл, понајвише са „шантлам”. И сам Љуба признавао је ту своју слабост, али опет није се могао уздржати, па ма колико да су говорили да је карташ.
Још једну годину, па је и за трговачког момка матор; већ је ту грчко мајоренство. Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ове тзв. стајаће речи јесу нпр.: двори (за кућу), љуба (за жену), чедо (за дете) итд. Стални епитети као, на пример, сиње море, беле руке, врани коњи, рујно вино, добар
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ствара се један шаблон певања и нарочити »појетски« језик. »Војно«, »љуба«, »селе«, »чедо«, »лане«, »лаор« или »лаорић«, »миомир«, »бајна нева«, »росно цвеће«, »умилни славујак«, румена зора«,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Шаре с' оре, горице се пуше, Да се боље турске главе суше. Тамо, брате, ено сунце седа, Једна љуба на војна изгледа, И ево га, на ножу му, побре, До две турске, до две главе добре, Она преда њ: „Здраво, мили друже!
И већ спава мушка глава трудна, Украј њега седи љуба будна, Погледује господара свога, Моли за њ'га Бога великога: „Та узми га када ти је воља, Ал' га узми са крвава
“ Тако љуба у молитви збори. Ох, јао је нама свима, јао, Како Лазо на Косову пао, Ал' ономе јоште једно јао Ко од пушке свога
удри, сеци, туци!“ Црногорци кољу кано вуци. Па кад војна ту погоди зрно, Плаче л' љуба што се није врнô? Не, не плаче црногорска дика, Већ потера војнова крвника: „Стан', да т' кажем шта је Црногорка!
“ Она виче, пуца прекоморка, Турчин пада у зелену траву, Љуба к њему па му скида главу, Те је меће драгом више гроба, Верна љуба и послије гроба. Црна Горо, гнездо соколова!
пуца прекоморка, Турчин пада у зелену траву, Љуба к њему па му скида главу, Те је меће драгом више гроба, Верна љуба и послије гроба. Црна Горо, гнездо соколова!
и заман бејаше, Већ за њега запитати шћаше, Ал' ето га, ето сивог тића, Иде Стојан и води вранчића, За њим ступа љуба вереница, Тужна јадна кâно робињица.
кроз горицу, Опази га Стојан на коњицу, Женску главу добро распознаје, Сећа с' љубе, мисли Српкиња је, Чија можда љуба вереница Што уграби негде потурица, Па га тера, а вако кликује: „Пуштај роба, ол' т' заклаше гује.
“ 50. „И би њему љуба била, Тако м' узе он у вољу, Ал' га мајка не пустила, Нашла њему другу бољу; У те новца тма имаде, А мени га Бог
Оца немам, ја сам синак твој, Сина немаш ја сам синак твој, Сеја моја јесте ћерка твоја, Ако Бог да, скоро љуба моја.
виде да залуд гледаше, Већ за њега запитати ћаше; Ал' ето ти овамо Миленка И он води претила зеленка, За њим краче љуба вереница Као крпа бледа несретница. А Милета побри поитио: „Како си ми, побро, уранио?
Млога љуба тајно засузила, Ма не сузи Миленкова Мила; Суза текла, сад је нема више, Силни јади сузе задушише. Стоји јадна од
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
наклоњени читатељи, познаћемо најснажније словенско племе по његовим погледима на свет и на историју његова живота« (Љуба Стојановић: Живот и рад Вука Стеф. Караџића, стр. 101).
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
БЕОГРАД НЕКАД И САД ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ДВА ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: НЕША, трговац у Београду ЉУБА, његова кћи СТАНИЈА, Нешина мати ВЕЛИМИР, његов син МИЛАН, чиновник ПИЈАДА ВУЧКО, ћирица ДЈЕЈСТВО ПРВО (Лепо
(Извади једну књигу из недара.) Ваља да се учи. (Почне читати.) 2. ЉУБА (долази), ПРЕЂАШЊИ ЉУБА (не видећи Вучка, скине шешир и метне га на астал): Но, баш ми у невреме долази.
(Извади једну књигу из недара.) Ваља да се учи. (Почне читати.) 2. ЉУБА (долази), ПРЕЂАШЊИ ЉУБА (не видећи Вучка, скине шешир и метне га на астал): Но, баш ми у невреме долази.
И мој баба није имао другог посла, него да је доводи. Вучко (који једнако чита): Ја! ЉУБА (окрене се): А шта ти ту радиш? ВУЧКО: Читам. ЉУБА: Шта си узео тај чибук? ВУЧКО: Па чибук је наш.
Вучко (који једнако чита): Ја! ЉУБА (окрене се): А шта ти ту радиш? ВУЧКО: Читам. ЉУБА: Шта си узео тај чибук? ВУЧКО: Па чибук је наш. ЉУБА: Није ли те псовао и јуче за то.
ЉУБА (окрене се): А шта ти ту радиш? ВУЧКО: Читам. ЉУБА: Шта си узео тај чибук? ВУЧКО: Па чибук је наш. ЉУБА: Није ли те псовао и јуче за то. Па још простро ћилим насред собе. ВУЧКО: Ја чистим.
ВУЧКО: Па чибук је наш. ЉУБА: Није ли те псовао и јуче за то. Па још простро ћилим насред собе. ВУЧКО: Ја чистим. ЉУБА: Ти знаш да ја не трпим то по соби. ВУЧКО: А што, кад је лепше, него оно швапско? (Показује на канапе.
ЉУБА: Ти знаш да ја не трпим то по соби. ВУЧКО: А што, кад је лепше, него оно швапско? (Показује на канапе.) ЉУБА: То се тебе не тиче Ништа; него устај, те носи одатле! ВУЧКО: Ја! Устај! Све устај, а кад ће бити „седи“?
) ЉУБА: То се тебе не тиче Ништа; него устај, те носи одатле! ВУЧКО: Ја! Устај! Све устај, а кад ће бити „седи“? ЉУБА: Ти да ниси ћирица. Диж’ се, кад ти кажем! Ето бабе, па да преватиш аљине мајкине. ВУЧКО: Оће да дође? ЉУБА: А да но!
ЉУБА: Ти да ниси ћирица. Диж’ се, кад ти кажем! Ето бабе, па да преватиш аљине мајкине. ВУЧКО: Оће да дође? ЉУБА: А да но! Него одлази. ВУЧКО (пусти један јак дим, потом устане, остави чибук украј, па дигне ћилим и одлази).
Него одлази. ВУЧКО (пусти један јак дим, потом устане, остави чибук украј, па дигне ћилим и одлази). ЉУБА: Преправи белу кафу за мајку, зашто каже да је гладна. — Право има кона, што држи слушкињу.
Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу! ЉУБА: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: А што се ти смејеш што се ја молим богу? ЉУБА: Каква је икона... СТАНИЈА: А што?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Кад изиђе верна љуба: Коњи му се копитају — Радују се господару Да је скоро с војске дош’о; и голуби с крил’ма бију — Радују се
Но се надам, пријатељу, Ти си браћу замолио, Да подижу сиротињу, Да ти тјеше стару мајку! Ал’ што ће ти тужна љуба, О за Бога! Но ћу тебе прекорити, Мој болећи пријатељу! Што се болан не подигнеш?
“Хвала, вило, на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом, да му будем љуба, И госпођи, мојој свекрвици, И осталој у кући родбини.“ 98.
Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи. Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.“ Она мисли нико је не слуша; Слушао је овчар од оваца: Рогозом јој снопље повезао, Од леске јој ладак
Коњиц вришти, да се јаши, Соко пишти, да се носи, Љуба плаче, да се љуби!“ 130. Мој се драги на пут спрема и пева, А драга му коња спрема и плаче: “Ти одлазиш, коме
“ А када јој одрешише руке, Она скочи у то море сиње: “Волим бити морским рибам’ рана Него љуба мог брата крвнику!“ 222. Шта с’ оно чује на оној страни? Ил’ звона звоне, ил’ петли поју?
мајка; Која кука јутром и вечером, Оно ми је јединица сеја; Која кука кад јој на ум падне, Оно ми је отровница љуба, Девет ми је брата отровала, И десетог мене оковала!“ 233.
јектати Када - љуба, жена калем (калемови) дрвени ваљак за намотавање пређе или жице, мосур, чунак; писаљка од трске којом су се на
Црњански, Милош - Лирика Итаке
(Крстарица Потемкин, Ајзенштајнава.) Због тога, најзад, долази до првих демонстрација и министар просвете (Љуба Давидовић) долази личио да нас стишава.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Главе братске познат нећеш, нама празно! ере су их нагрдили, невјерници! Куд ће твоја млада љуба, куку њојзи! двоје ђеце твоје лудо, сирочади? Што ће јадни ђед ти Бајко, мој Батрићу, који те је одњивио? тешко њему!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Било их је ту, којима још не зарастоше ране на срцу, којима је каква му драго несрећа ојадила! Мајака обесињенијех, љуба удовица, сестара безбратница, браће од скоро инокосне, еле бјеше народа у жалости, као што га је увијек туште било у
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ко те изда, издало га љето! Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао! Кућа му се коцем затворила, љуба му се у род повратила, а вас мал му у беглук отишô! Лак му сан као воденички камен!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ „Што да ме најури?“ смејала се. ,,Дао ме у службу. Има нас... један, дна, три... шест, седам, и... Љуба је осми. Било му је жао што није сироче. Дуго је гледао и чудио се што му је у почетку била толико ружна.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ 222 ОДВЕСТ 223 ЉУБА НЕНАДОВИЋ 226 ПРИЧА О РИБАРУ И О РИБИЦИ 228 ИИ 236 БАБА ЈУЛИ-ПОСКУРАЧИ 237 „СОНЕТ“ 240 ЈУЧЕРАШЊИ САМ 241 ЧУДНОВАТО!
Ту још брује оне речи Друга миленога: „Надај ми се, љубо моја, Мајко чеда мога!“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу.
— Шта би било да у врту среће Негујемо братовања цвет?... »Вијенац« 1894. ЉУБА НЕНАДОВИЋ Јуче чусмо: „Љуба ј’ болан“, Данас звона тужно брује.
— Шта би било да у врту среће Негујемо братовања цвет?... »Вијенац« 1894. ЉУБА НЕНАДОВИЋ Јуче чусмо: „Љуба ј’ болан“, Данас звона тужно брује. Сутра ће нас бол савладат’, Шаптаћемо: „У гробу је!
Краков, Станислав - КРИЛА
— Напред. Подупирући се кривим тисовим штапом, мајор Љуба пошао је и сам напред са својим малим штабом. Две збијене чете пошле су за њима.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ: Ње нема ту!... ИСАК: Нема је? ВУК: Куда ли оде? ИСАК: А по чем’ судиш, брате Станоје, Да ти је љуба данас отишла? ГЛАВАШ (показује му поремећену собу и крв на дувару): По овој крви и по овоме.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Махом дође мом погледу, Па не могу разазнати Које ли је моја љуба, Које ли је моја мати! Тражим слику оца свога, — Јест, она је, — ал’ је нова — Проплетена ј’ сликом мојих
Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе.
“ А ви мени српском речи, Љуба: „Друже!“ Деца: „Бабо!“ А ја руком, не знам зашто, Морах стиснут’ чело слабо. „Немојте ме топом цпеће, Ја се
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
плоднима предел'ма, Оцена својих житне њиве, Ручак и ужину чекајући, — Знаш, зготовљену прабапским начином Од верних љуба, — невине деснице Хајдуком дали, који зверски Лесу по густому блуде бедни; Умисле хишчне всељују в хладну груд; По
јадан, оставити, Смутно-гласне покидати жице, Пјесна врсте мојих загладити, Подрет пјеник, бацит ил’ у трице: Јер ји љуба и не слуша моја.
Не гледа кад љуба мене моја. Сва одела отворене боје, Хаљине и све ћу блистне свући, Плачно што је к’о и срце моје, Сав с’ у чрно завит
одела отворене боје, Хаљине и све ћу блистне свући, Плачно што је к’о и срце моје, Сав с’ у чрно завит и обући: Јер ме љуба и не љуби моја.
Тек у сну ми љуба наклоњена била. Сне! Противно теби, молим, све уклони, Да на сан ми твоје силе Њу донесу. Јован Пачић ЛАЛИ Од
с’ окол’ мене вију Лица будном што су невидима, Тад ја грлим оне млечну шију Што на ум ме будног не узима; Тада Љуба седи мом на крилу, Грли ме и љуби узајмице, Безмилосну так онежим вилу, Да ми сама пружа усничице; Морфеј готов
Јован Ст. Поповић НА ПРИРОДУ Ти, која с’ тако лепа, совршена Из руке Творца благога пренула, Да мати, љуба земљи будеш, Природо драга, с тим дичним руном; О, могу л’ тебе оком погледати Не дивећ с’ твоме чудесном
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
породичног човека бескућник, коме су "мач и пушка и отац и мајка,/ двије мале братац и секуна,/ оштра ћорда вијерница љуба,/ тврда ст'јена мекано узглавље,/ кабаница кућа до вијека".
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
2 И погребли га ваљано: Крстачу поболи, па име, Суботић Стано, читко по њој — мајка да га нађе, или љуба, или ко га воли. 3 Зàпева му труба. у ковчегу опружен он, и жут. А небо плаво, и сенке шарају пут.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
је сама девојка; остављено на средини покошене ливаде, оно вели Ивану ливадару: »Ко би мене покосио, Ја би њег̓ва љуба била«, а на Иванове речи да би обљубио и оставио одговара претњом да ће га казнити месец, звезде и сунце понајвише
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ту негде на ивици, тврде људи, сахрањен је био љубимац слуга гос-Тошин, баштован и авлијар Љуба, сведок несреће на салашу, и, говорило се, можда и учесник у злочину, али доцније, чудним путевима живота, нека врста
Мало помало, о сенки је чуо Петар, па Швабица, па Мађарица, па и Љуба. Али је ту домаћа сплетка око „интимног” догађаја једне богаташке куће прекинута, и Љуба је и даље успремао авлију и
Али је ту домаћа сплетка око „интимног” догађаја једне богаташке куће прекинута, и Љуба је и даље успремао авлију и радио башту, и није марио за своју сенку, утолико више што се старац више није сунчао.
По Јулицу још не беше дошао официр. Место ње удала се Паула за авлијара Љубу. По годинама, на њу је био ред. Љуба и Паула молили су да пређу у млин, а по потреби ће радити на салашу и у вароши у кући.
— Паула и Љуба испали добри спекуланти. Потседају ме, иза млина купили баштованлук, а кућу саградили пола на мом земљишту...
Како знате и хоћете... Да, она моја плата да ми се шаље на минут тачно, ни пара више али ни пара мање!... и, Паула и Љуба да се преместе на њиву под шикаром...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Тако, на пример, Љуба Слон, који је у почетку школске године био живахан и окретан дечко, поче полако, неосетно, постепено да прима
У томе смислу нам је врло мудра и примамљива објашњења давао и наш каплар Љуба који нас је свесрдно хтео да убеди о лепоти војничког позива: „У рату се никад не зна ко ће погинути, а ко неће.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
17 Сва кô бела пена вала Блиста моја драга смерна, Сад је она изабрана И туђинцу љуба верна. Срце, ти се не жалости, Спрам невере мирно буди; Трпи, сноси и опрости Све то милој слаткој луди.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ЈАНКОВИЋА 696 67 РОПСТВО ЈАНКОВИЋА СТОЈАНА 712 68 ЧОВЈЕК ПАША И МИХАТ ЧОБАНИН 719 69 ВИДЕ ДАНИЧИЋ 723 70 ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА 730 71 УДАЈА СЕСТРЕ ЉУБОВИЋА 738 72 БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ 744 73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША 753 74
Сијали су калпаци и челенке, копља и сабље, лепршале се заставе. У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. Љуба је испраћала војна, сестра брата, мајка сина.
Бојао се кнежеве клетве, спремао се, журио, и опет задоцнио. Његова љуба, која је видела „зао санак“, покушала је да га задржи, али он се није бојао смрти; његова једина мисао је била да
— То је била једина мисао и Васојевића Стеве, који је такође касно стигао на Косово. Њега је љуба испратила с чедом у наручју — као у Илијади Андромаха Хектора.
И тај бедни и наказни живот тиранин би најзад узео. Истог је мишљења и Пријездина љуба, поносита Јелица госпођа, која једноставним речима — као нешто што се по себи разуме, што је једино природно и могуће
Најизразитији хајдучки ликови су: Старина Новак, Грујица Новаковић, Костреш харамбаша, стари Вујадин, Мали Радојица, љуба хајдук-Вукосава. Старина Новак је историјска личност, познати хајдучки харамбаша из друге половине XВИ века.
— У време борбе с Турцима и један и други служили су као узори и као опомена како треба да се држе часни људи. Љуба хајдук-Вукосава је ведра јунакиња, надмоћна и умом и срцем. Она не тугује, него се бори и побеђује.
Неке стајаће речи су особина песничког језика: господар (м. муж), бабо (м. отац), љуба (м. жена), чедо (м. дете), двори или кула (м. кућа), дојка (м.
муж), бабо (м. отац), љуба (м. жена), чедо (м. дете), двори или кула (м. кућа), дојка (м. сиса), и неке међу њима (љуба, двори, на пример) свакако су лепше од речи истог значења које се употребљавају у обичном говору.
Косовка девојка — то су све веренице којима је насилна смрт односила заручнике. Љуба Мусићева — то су све жене које су са стрепњом испраћале мужеве у бој.
црте и детаље као што су: бојни коњ (о коме је већ било речи у вези с Кравцовом), лов помоћу сокола, ношња, неверна љуба, позајмице из писане књижевности, антагонизам старог (племенског) и новог (државног) племства.
Дође књига љуби Момчиловој, књигу гледа љуба Момчилова, ону гледа, другу ситну пише: ,,Господине, краљу Вукашине, није ласно издати Момчила, ни издати, нити