Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
се неће нико ругати, видећи да и ми сами наше недостатке познајемо и смејемо им се; друго, бивамо другима пријатни и љубве достојни кад се за мале вешти на њих не срдимо; треће, чинимо да смеј престане, отимљући му сваку непријатност и
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тек, истина је да су два стара крвника седела, всеусрдно. Наочиглед свију, Павле тада помилова Варвару: „В љубве си се ти са нама везала и са нама пошла, а љубву не может прекинут, ни цела росијска армада. Него само смерт наша!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
, исто, с. 199. ¹⁶⁰ Караџић, В. С., Живот и обичаји народа српскога, с. 169. ¹⁶¹ Његош, П. П., Горски вијенац, Слово љубве, Београд 1979, с. 104. ¹⁶² Фликовац, И., „Вјеровања“, ЗНЖОЈС, 10, Загреб 1905, с. 148. ¹⁶³ Трифковић, С.
⁴⁸ Вујачић, В., Трансформација патријархалне породице у Црној Гори, Слово љубве, 1977, с. 31. ⁴⁹ Требјешанин, Ж., исто, с. 91. ⁵⁰ Раденковић, Љ.
Вујачић, В., Трансформација патријархалне породице у Црној Гори, Слово љубве, Београд 1977. Вујичић, М., „Изреке из Прошћења код Мојковца“, Расковник, 51—52, Београд 1988. Вукановић, Т.
Ердељановић, Ј., Кучи, Братоножићи, Пипери, Слово љубве, Београд 1981. Ердељановић, Ј., Етнолошка грађа о Шумадинцима, СЕЗ, 44, Београд 1951. Ериксон, Е.
Милићевић, М. Ђ., Живот Срба сељака, Просвета, Београд 1984. Милићевић, М. Ђ., Поменик, Слово љубве, Београд 1979. Милићевић, М. Ђ., „Задружна кућа на селу“, ГНЧ, 18, Београд 1898.
Нушић, Б., Косово, Просвета, Београд 1986. Његош, П. П., Горски вијенац, Слово љубве, Београд 1979. Опачић, С., „Стара народна вјеровања на Кордуну“, Расковник, 37, Београд јесен 1983.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За земљу, за слово љубве, поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и нелиричне поезије XВИИИ века, певајући безлично »красну Хлоју«, Мелису, Кларису, Купидо »Венерино дете младо«, »љубве стреле« и »сердца бољу«.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
љуба: Ах учини, да с’ на мене У сну мила сажали. станија: Кад би била луда. љуба: Да ме с топлим љубве чувством У мечтању загрли. И кад красне очи њене Стидна зора отвори, Ах, учини, да се санак, У истину претвори.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
И кроме тога, дражајши мој, ви сте мени љубве достојнејша својства срца вашего довољно показали, како и сви прочи које сам имао чест у Лондону познати.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
А мене, ах, молим, Зато што те волим, Ти по ласти гласкај И душу ми ласкај: Да је све на миру И на љубве пиру! Да и ја, удаљен, Не будем придављен Каменом незнања Отечества стања, Већ да знам, мирујем, Певам и ликујем.
Амо саде твоје очи ти на ме окрени, И на љубве загонетку оком одгонени! О, љубови слатка! О, кћери небесна! Ти си наше среће богиња чудесна.
Збогом, дакле, витезови! Кад самвика неће, Ја ћу пјети што је мило, љубве брати цв'јећа. Павле Соларић МИЛОШ И РАДОВАН Ходи, сједи, Радоване, да ти Милош каже Нови случај кога многи све
Или нам пој задовољство по дугом растанку, Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку. Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље, Или како под Родопом дјеве беру смиље.
Један иште да се пјесна с нравом љубе слаже, Други — да му ја погодим шта јој серце каже. Љубве богу, за опкладу, ту би био замор, Нит' је посла тежег им'о откако је Амор.
Триста ти му мана нађу није л им по ћуди, Све из љубве к чаду своме, макар да полуди! Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, Вас, јуноше! Је ли право да то стари раде?
Фрушка смела, Ни за Загреб паки срећа није ме припела; Нису могли удржати двојеструки в'јенци, Писаничке и венетске љубве ми првенци. Приморије, слатка жељи од мојих днеј јуних, И из тебе мора нешто да мене узбуни!
Иштем, просим свуд забави, Да ми серце заборави Ону која ме пленила, Ал' све всује, не да љубве сила. Што је више смећем с ума, То ми више дође с пута, Све се лако заборави, Љубов себи вечни спомен прави.
Он свирањем Ил' играњем Одговор јој даје, Да је тима Љубве чин'ма За себе обаје. 1814. Сима Милутиновић Сарајлија НЕПОЗНАТОЈ (У Скели под Видином смишљена) Чудна
Твоји су ми прсти Ране горке дали, Љубве ране, живог Мене да угушу. Твоје стопе лаке Брже нег’ виловне Љубичице, руже За којима ничу, Гдигод остављају Плитке
Твоје благе речи, Сластију силовне, Ватру не угасу Што у мени стичу: Ах, да љубве кадгод Уверу ме, благе! Јован Пачић ТИБУЛ СРЕЋНИЈИ После скорби, туге петолетке, Давно жељан видих Нови Сад, И
Зато скорим смрт ја желит, звати, Прека да ме смакне што скорије; Знам да љубве жртву оплакати, Ожалит и неће оно чије: Сама ни пак возљубљена моја.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
војник и песник ренесансно интониране љубавне лирике, коју откривамо у његовом песничком трактату о љубави Слово љубве, и други. Десет списа за двадесет година.