Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Не гаси се, ланен-цвете, јер је лампа према крају. Не пренагљуј, преокрете: у биљноме загрљају израбљујем слез, љубицу и мој поглед руже коље. Видим себе - већ убицу! где се хватам, преко воље, у ђавоље коло риђе, Љубовиђо Љубовиђе.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
рече Гојко нудећи га у исто време столицом, коју је Стојан изнео. — Ја сам ти бећар, додаде он гледајући Љубицу преко очију. — А што гледаш госпођицу, насмеја се гост, кад ти она не може злу помоћи.
« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед, махну му главом као претећи. Љубицу одједном, поспе ових злослутих речи Вељиних о тешком учитељском животу, обузе нека плашња, у душу се увуче нека
Отвори очи, ако хоћеш да поиграмо уз месојеђе. Гојку засветлеше очи. Он баци поглед на Љубицу, која иђаше напред путањом, па одговори другу шапућући: — Баш сам то јуче и сам мислио... Гледаћу, чим примим плату.
то у збуњена Гојка, који се одједном некако необично најежи, увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као да ће сад из њих крв бризнути.
Долази ноћ... Кад већ уђоше у село. Гојко се понуди да отпрати Љубицу до њена стана. — Нека, молим вас, немојте... Близу је, сама ћу, одговори она одлучно, па се поздрави са њим и окрете
А писар се тек сад одушевио својом речитошћу, па не мисли престати. Много лепих мисли и уверавања изнесе пред Љубицу и одједном, погледавши у часовник, трже се. — Зар ваш колега не ради данас? запита он осврћући се.
Гојка не сме вређати, јер је управитељ — може га одјурити; Љубицу још горе... уз њу је писар. А овамо Гојко му једнако издаје некакве оштре поруке за Љубицу, па стане на врата и слуша
уз њу је писар. А овамо Гојко му једнако издаје некакве оштре поруке за Љубицу, па стане на врата и слуша хоће ли чича онако исто оштро изговорити, како је он казао.
нарочито му је казао да остави врата мало одшкринута... Чича се, ставши пред Љубицу, уозбиљи, мало се накашља па изговори наредбу. — Казао господин управитељ да ће сутра сви ђаци ићи у цркву.
како ли оно беше. Није Бог дао свакому све дарове. Затим обоје стадоше запиткивати час Гојка час Љубицу, те ови морадоше ступити у разговор.
Гојко прими хартију, разви је и стаде читати. Одједном пребледе сав, руке му се затресоше, подиже очи и погледа Љубицу право, отворено, очи у очи. Страшан је био тај поглед: шинуо је Љубицу преко срца страшније од гујина уједа.
Страшан је био тај поглед: шинуо је Љубицу преко срца страшније од гујина уједа. Беше у њему, у томе кратком, немом, отвореном погледу читав бездан прекора,
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Једну, онако јевропејску, да обрнем с домаћицом »митмонђа-асмонђа?« (Тако је Мића увек дирао Љубицу зато што је некад била Мађарица). — Има време, побратиме, има време!
Свет пије, пева, весели се! Свршише игру. Ћата се елегантно понаша. Доведе Љубицу до ћир-Ђорђева стола, па се фино поклони; загребе у клањању десном ногом као највештији »тенцер« код господина Благоја
женске трче за блеском, сјајем и шаренилом, па се бојао да и Мића »Официр« својим пандурским блеском не занесе ташту Љубицу, па ће онда ђаво бити крив.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
године.) У почетку више везан за Љубицу но она за њега, Милош је убрзо показао да уме да се, исто тако лако, везује за друге жене као што најбоље, ипак, уме
своје непријатеље, била обузела велика моћ, узимао је све што му је пружало задовољство: тада се већ јасно видело да Љубицу готово као и да не примећује. Није морало да буде баш тако, могла је да га задржи и за себе.
Међу њима је почела она врло стара игра која је за Љубицу била и нова и више но игра: можда баш зато, ту је игру играла са много погрешака.
Светлосни трептај је узмицао али не натраг, ка њој, него негде поред, у провалију. Милош је гледао Љубицу, а она је осећала да је не види: или јој се то само причињавало?
Јер, изненада је подигла главу и ухватила његов поглед. (Или је тај поглед ухватио њу.) Два ока су зурила у Љубицу, жута и помало разрогачена. Та два ока нису била нимало смерна и нимало љубазна: то су била два зла, вучја ока.
Кад год је требало обавити дипломатску мисију недовољно погодну за Кнеза али сасвим погодну за Кнегињу, Милош је слао Љубицу а Љубица се показивала дорасла свакој улози.
Кнез се, у слабој одбрани, повукао до Београда а онда пребегао у Земун. Црна Кнегиња, како су сад звали Љубицу, сама је самцата, у последњим окршајима, храбрила присталице Обреновића које су бежале на све стране.
И Вучић је у Београду, 16. маја, на дан када су у Новом Саду сахрањивали Љубицу, приредио величанствену забаву, у Топчидеру, за младе војнике.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХИИИ Дико моја, Где си поникнула — Међу смиљем Или међ босиљем. Уз љубицу, или уз ружицу, Међу крином, Ил’ међ рузмарином? XИВ Љубим ли те...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ал’ ја певам, хвалим всује благу, Плачногласни бијем у гитар, Всује молим Љубицу ми драгу: Делија ми буди, не Кесар!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. ЈУТРО 1 Љубицу, смерни цвет, покропи росом зора. А нељубљеној сан дарова плав. 2 Што боса твоја нога разбија росу, лепојко?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
има већу магичну снагу него све друго цвеће: »Кад би знале дјевојчице Што је мирис од љубице, Све би цв̓јеће потргале, Љубицу би пољевале« (Вук, Пјесме, 1, 320). Мак.