Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Сутрадан деси му се прилика да чује смелу изјаву писареву и шаљив одговор Љубичин. Гојко се следи, и од тог дана није се ни видео ни проговорио са њима.
Напротив, реши се на отворен инат, надајући се на моћну заштиту писареву. Једне суботе у вече уђе Стојан у Љубичин разред. Чича беше на великој муци: од пре, док се слагаху сви, беше му лако задовољити обоје, али како ће сад?
Ја ти јамчим да нећеш бити ни премештен ни отпуштен, докле год устраје тај роман Љубичин... требаш ти њима. — Шта ти говориш... као да не знаш оног зликовца! — Зато и говорим што га знам...
Одоше у судницу, али се вратише у стан Љубичин без успеха. Кмет их одби одлучно, чудећи се што му досађују у невреме. Он је, вели, казао једаред да ће дати учитељима
Цео дан проведоше две сиротице у разговору. Увече, после скромне вечере, легоше заједно на Љубичин кревет. О, да дивне, ретке среће!...
Писар се одбрани, а она кидиса на Љубицу... Зачу се само јаук Љубичин од бола, па онда њен хистеричан врисак... Писар се прену: види да овако неће никад бити краја скандалу, па дохвати
А оно синоћ?... Ех, право каже Веља: плаче кô стрина!... У таким мислима оде у школу. Прво сврну у Љубичин разред; деца беху на окупу. Даде им чиме ће се занимати, па оде у своју школу.
изговори он оштро, замуцкујући на првој речи. И Гојко приђе к Драгољубу, рукова се са њим, па му објасни долазак Љубичин: — Госпођица није имала коме досад да се обрати ради уписа, а сад је рада да плати сав улог од почетка године.