Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
чувствује и љуби, нек ме овде дође послушати гди потоци по долинам шуште, чисти зефири луге прохлађују и разносе мирис љубичице, гди се ливаде с пољским цвећем красе и привлаче сваког очи на се.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Ноћ овуд свугде смрћу заспе; Али већ јутром, дан без гласа Све љубичице Парме распе, И светле руже из Шираса. Има и на тлу очајноме Увек кап Божја која капи, И крвожедни крик Саломе, И
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Онда девојке постају суморне. Шта ћемо, кад све по срећи иде! Сирота Алка иде у башту да тражи љубичице. Почетак ускршњег поста. Цвет љубичице, дика мирисног пролећа! Алка бере љубичице, кити се крином њеним и уздише.
Шта ћемо, кад све по срећи иде! Сирота Алка иде у башту да тражи љубичице. Почетак ускршњег поста. Цвет љубичице, дика мирисног пролећа! Алка бере љубичице, кити се крином њеним и уздише.
Сирота Алка иде у башту да тражи љубичице. Почетак ускршњег поста. Цвет љубичице, дика мирисног пролећа! Алка бере љубичице, кити се крином њеним и уздише.
Кад љубичицу бере, тихо но из срца попева: „Љубичице ја бих тебе брала, Немам драгог, коме бих те дала. Ако бих те ја јурату дала, Тај јурат је поносито цвеће, Па на тебе
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Слова на споменику нису више могла да се распознају, а у малом квадрату земље, остављеном за цвеће, прецветавале су љубичице и у ноћ пружали своја мрка тела тамнозелени бокори шимшира, изједначени са сутоном.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
груне: Главу диже, ал' не може сретна Да подигне од големе забуне; Ја је згледну па обори лице На ту земљу пуну љубичице.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Дрвари га тад виђају по планинама где се пентра по гудурама и осојима тражећи љубичице и кукурека. Па кад доста накупи, онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Три-јелена-три-кошуте. ГРК Јетким јутром, у цезури, с рујне трешње прут дрхтури. Са брегова преко Саве љубичице тек заплаве. Слепи Филип, у неону, изоштрује кост чеону.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ГИНА: Благоје! БЛАГОЈЕ: Кад је гледам, осећам се ко соба... ГИНА: Ко шта? БЛАГОЈЕ: ...ко соба у коју су унели љубичице! ГИНА: Не треба ти да пијеш ни бозу, акамоли ракију! СИМКА: Како ти мушкарци уопште немају критеријум!
ЈЕЛИСАВЕТА (Благоју): Да л се и сада осећаш као соба? БЛАГОЈЕ: Ко шта? ЈЕЛИСАВЕТА: Ко соба из које су бацили љубичице? (Затамњење) ВИ СЛИКА ДРОПЧЕВИ ТРАГОВИ (Двориште, исте вечери. Пун месец.) ГИНА: Не, нимало ме не гризе савест!
Има падавицу — даш му лист кантариона, корен божура! Има болесну крв — даш му корен љубичице, лист кадуље! На убоје и чиреве стављаш боквицу, је ли тако? ДРОБАЦ: Боквицу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Даница Марковић ЦЛВИ АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА Прошле су љубичице! И моја кратка и нестална срећа Са дахом њиним у неповрат мину; Април у цвету и у сјају сину, И све, о друже, што ме
Свеле су љубичице! Над судбом ће ми ками да протуже, Увеле моје да оплачу снове: Јер тебе вечност у загрљај зове И смрт бољи ти свет
Попа, Васко - КОРА
белину Часови са којима сам самовао Дижу се пред тобом Са снежних столица 28 Под очним капцима Спавају ти љубичице Претварам се сав у сунце Над твојим ружним сном Отвараш ми широм Све прозоре на челу Берем за тебе беле Локвање из
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И ЂАВО 43 У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ 48 НОЋ 50 ДИВНА ЗВЕЗДА 52 ЛАКУ НОЋ 54 ЗАЛУТАО АНЂЕО 55 ЗА ПОТОКОМ 57 СТРУЧАК ПЛАВЕ ЉУБИЧИЦЕ 59 ПОРОДИЧНА СЛИКА 61 ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ... 63 ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... 65 У ГРОЗНИЦИ... 67 КОЊАНИК-ДИВЉАК, СТРАХОТНИК...
„Срце моје — он сад вели — Роду, својти поклањам.“ »Нови Требевић« 1892. СТРУЧАК ПЛАВЕ ЉУБИЧИЦЕ Стручак плаве љубичице Међ’ травом је пупољао; Мирисаће у свом куту, — Ма га нико не узбрао.
„Срце моје — он сад вели — Роду, својти поклањам.“ »Нови Требевић« 1892. СТРУЧАК ПЛАВЕ ЉУБИЧИЦЕ Стручак плаве љубичице Међ’ травом је пупољао; Мирисаће у свом куту, — Ма га нико не узбрао.
Ал’ ја срду молит’ нећу, — Ма до века јадовао“. Стручак плаве љубичице Већ се пуно расцветао; Мирис му је све на свету, — Ма га нико и не знао.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Прими и песму ову, Приклони к њима лице, — Та песма ова мала Сестра је љубичице. ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?“ Одговор ће дати Твоје црне очи.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Твоји су ми прсти Ране горке дали, Љубве ране, живог Мене да угушу. Твоје стопе лаке Брже нег’ виловне Љубичице, руже За којима ничу, Гдигод остављају Плитке мале траге.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
виле воде коло (Софрић, 69). Водом у којој је скувано лишће од в., трешње, јагоде и љубичице испирају главу они којима опада коса (СЕЗ, 13, 1909, 361). В.
Љубичица има своју улогу у етимолошкој магији: и жена даје своме мужу, и девојка своме суђенику, љубичице да би је увек љубио (у народној песми: Врчевић, Помање, 31; ТРЂ, ННЖ, 3, 118).
Кад сам прву вечеру донела, У вечери деветора биља: Милодуа — да се милујемо, Калопера — да ме не отера, Љубичице — да ме свагда љуби, Каранфила — да се не карамо, Чубра цвећа — да ме добро чува, Босиока — да м̓ не смеће с ока, А
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
) 141 ВЕКОВНИ СТРАЖАР 142 У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х. 145 ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ 146 ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН 147 МОЈОЈ МУЗИ 149 ДАНАЈА 151 (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...
Е, тако и ти разведри анђелско лице, И буди срећна у дивљој и пустој страни Кô плави цвет питоме љубичице, Стрпљењем својим што себе штити и брани! 1882.
1890 ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ Јунона, дојећи сина на своме облаку плавом, Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа И поглед обрати горе.
нежна кô њено лице Изниче стабљика танка у младој пролетњој трави, И на њој зелени листак и цветак азурно плави Невине љубичице. 1890.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
„црне змије“ у планинском пејзажу), а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.) и ведре слике детињства („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.).
се са меланхолијом и слутњом смрти, а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.) и слике детињства („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.).
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
23 Што тако лепе руже бледе, О, реци, драга, што жуте?! Што љубичице сузно гледе И болно у трави ћуте? Што сада тако песме сетне У небу шева поје?
Па да се удаљим од такога цвета, То највећа глупост беше овог света. 30 Очи су јој љубичице ране, Лице рујне руже неузбране, Руке мале до две беле лале; Још све цвета моје чедо бело, Само свело срце јој је