Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Особито их је лепо изнео Љубиша. Као да су мешавина од њихова животног искуства, искуства људских појасева и од примљенога, и то по свој прилици
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
М. Љубиша.¹⁰⁴ МАГИЈА ЗА ОДРЖАВАЊЕ ДЕЦЕ: ОБРЕДИ И СРЕДСТВА Циљ многобројних враџбина које се врше непосредно по рођењу, па све
59. ²³ Врчевић, В., „Разна чваровања оли ти сутке“, у: Вукова грађа, СЕЗ, Л, СКА, Београд 1935, с. 32; Стефан Митров Љубиша у једној напомени каже да кад „дјетиња жена... у лицу поружни, проричу да ће родити мушко“ (Дјела, ИИ, с.
, исто, с. 40. ²⁷ Мићовић, Љ., исто, с. 249; Милосављевић, М. С., исто, с. 89; Шневајс, Е., исто, с. 105. ²⁸ Љубиша, С. М., Причања Вука Дојчевића, Дјела, ИИ, Обод, Цетиње 1974, с. 60. ²⁹ Љубиша, С. М., исто, с. 60. ³⁰ Милићевић, М.
89; Шневајс, Е., исто, с. 105. ²⁸ Љубиша, С. М., Причања Вука Дојчевића, Дјела, ИИ, Обод, Цетиње 1974, с. 60. ²⁹ Љубиша, С. М., исто, с. 60. ³⁰ Милићевић, М. Ђ., исто, с. 192. ³¹ Вукановић, Т., Срби на Косову, ИИ, Врање 1986, с. 214.
С., Српски рјечник (1852), И, Просвета, Београд 1986, с. 237. ¹⁰³ Караџић, В. С., исто, с. 783. ¹⁰⁴ Љубиша, С. М., Причања Вука Дојчевића, у: Дјела, ИИ, Обод, Цетиње 1974, с. 61. ¹⁰⁵ Врчевић, В.
, исто, с. 26. ²⁰ Тешић, М., исто, с. 281; Врчевић, В., „Разна чваровања оли ти сутке“, СЕЗ, Л, 1934, с. 34. ¹ Љубиша, С. М., Причања Вука Дојчевића, Обод, Цетиње 1974, с. 47. ² Тановић, С.
, Старинска српска јела и пића, Просвета, Београд 1983, с. 266. ⁴⁵ Љубоја, Гордана, исто, с. 24—26. ⁴⁶ Љубиша, С. М., Дела, ИИ, Цетиње 1974, с. 60—61. ⁴⁷ Врчевић, В., Низ српских приповедака, Браћа Јовановић, Панчево 1881.
Лич, Е., Култура и комуникација, Просвета, Београд 1983. Ловретић, И.., „Оток“, ЗНЖОЈС, 2, Загреб 1897. Љубиша, С. М., Дјела, И—ИИИ, Обод, Цетиње 1974.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
КАЋАНСКИ 239 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША 240 МИЛАН Ђ. МИЛИЋЕВИЋ 243 МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 246 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО 249 ЧЕДОМИЉ МИЈАТОВИЋ 251 ПАВЛЕ МАРКОВИЋ
не само писци из западних крајева као Његош, Јоксим Новић, Матија Бан, Медо Пуцић, Јован Сундечић и Стјепан М. Љубиша, но и писци из источних крајева, као Ђуро Даничић и Јован Илић и некоји омладински писци, јужно наречје није
СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ЖИВОТ. — Поред ранијих песника, Матије Бана, Меда Пуцића и Јована Сундечића, Далмација даје и једног приповедача,
песника, Матије Бана, Меда Пуцића и Јована Сундечића, Далмација даје и једног приповедача, Стјепана Митрова Љубишу. Љубиша се родио 29. фебруара 1824, у Будви, у Боки Которској. Потпуно самоук, он се самостално развијао. 1843.
Умро је у Бечу 11. новембра 1878. ПРВИ ПОЧЕЦИ. — Као Доситеј Обрадовић, као Вук Караџић, као Његош, и Љубиша је био самоук.
Као и други, Љубиша је читао талијански и занео се талијанском књижевношћу. Народни дух и љубав ка народној књижевности пробудили су у
1866. испевао је, у духу и у облику народне песме, Бој на Вису. ПРИПОВЕДАЧ. — Љубиша је, како сам вели, »са муком ступио на оригиналност«. 1868.
Све те његове приповетке биле су једна оригинална новина у српској књижевности. Љубиша је романтичар, али засебне врсте.
По својим књижевним идеСТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША јама и по духу својих дела он стоји на средини између романтизма шездесетих и реализма седамдесетих година.
И то је био први узрок његовог брзог и великог успеха. ОПШТИ ПРЕГЛЕД. — Али Љубиша као уметник изостаје за Љубишом познаваоцем народног живота и народног језика.
Оквир је само историјски, а живот и личности су сувремени. Љубиша је одвећ био сувремен и субјективан да би могао бити потпун романтичар, а сувише је волео народну прошлост И
Оно што су у поезији чинили Јоксим Новић Оточанин и Јован Сундечић, радио је у приповеди Стјепан Митров Љубиша; према народним узорима и са елементима народне уметности покушавао је да ради уметничку књижевност.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ко зар ја? Ехеј, кићо! Кам' да хоће, па да му очас закука мајка... — Шта велиш ти, Љубиша? — Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна! И Ђокић и Љубиша су овог лета изашли из војске; обојица су танка стања.
— Шта велиш ти, Љубиша? — Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна! И Ђокић и Љубиша су овог лета изашли из војске; обојица су танка стања. Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша.
На зло његово, у истој чети био је и Љубиша, те се сва слава свршила »вронтом«, а да није овога сведока, — оде ти наш Ђокић на ручак код генерала...
— Море, пазио ме командир, ка' рођено дијете, — хвали се он једном приликом пред сељанима. — Је л' истина, Љубиша, славе ти? — питају они Љубишу. — Тсс... тек онако...
— Је л' истина, Љубиша, славе ти? — питају они Љубишу. — Тсс... тек онако... ка' и сваки каплар, — одговара Љубиша и зачкиљи својим малим, зеленим очима.
— Тсс... тек онако... ка' и сваки каплар, — одговара Љубиша и зачкиљи својим малим, зеленим очима. Љубиша је неразвијен и тром, некако се тешко креће, па му сваки посао што га ради изгледа као да га на силу врши.
Ђокић је, без сумње, своје намере оснивао на својој лепоти, окретности и свему оном, што се девојкама допада. Али Љубиша — не знам. Мањ ако није држао, да, као »исписник« Ђокићев, има једнака права с њим.
« Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другога. Сад беху заједно и Ђокић и Љубиша. Ђокић беше узнемирен, као оно човек, који живи само једном мишљу, једном једином жељом, па осети да је дошао час, кад
па: помоз' Бог, Стано!... а, шта велиш... који је бољи: ја или онај џгебави Љубиша?... Вала и овај Бог баш неће »љуцки« понеки пут: кад мора једном гинути, што га не дâ мени, да га упљескам, па да
— Што се брукате, ојађеници; зар вас није срамота, да се у 'воликом народу бојите једног човека! — Љубиша, је л' те стра'? — упита неко. — Мене, вала, све'дно, — одговори он полако. Сви ућуташе. Звезде побледеле.
Послаћу ти ја оздо магацинку. А ти, војниче! обрте се он Љубиши, — каква је твоја пушка? Љубиша обори очи, па промуца: — Тсс... тек онако... моћи ће поднети...
До мене се нађе с леве стране Ђокић, а с десне три моје комшије, па Љубиша. Ђокић се често мршти и псује, али опазих да још чешће преза од сваког шушња и густиша.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али Пера је морао два дана да бежи од поручника, јер му је овај стално претио. У реконвалесцентном логору био је и Љубиша, звани „Филозоф“. Знао је он све напамет о еволутивним циклусима „денге“ и „тропике“.
— Балкански пејзаж — вели иронично Пера „Ђеврек“. Потпоручник Љубиша „Филозоф“ размишља сетно: — Обузима ме нека туга гледајући ове младе Русе. Ми смо овде да изгинемо за своју земљу.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
То су Јаков Игњатовић (1822-1889) и Стефан Митров Љубиша (1824-1878), оба из генерације Бранка Радичевића. Игњатовић потиче из српске дијаспоре (рођен је у Сентандреји, у срцу
Он је једини истински романсијер међу српским реалистима, оријентисаним претежно према приповеци. Љубиша потиче с крајњег југа, из патријархалне приморске општине Паштровићи код Будве.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Да се мртвац не би повампирио, меће се врх њега, како нам у приповетки Проклети кам каже Стјепан Митров Љубиша, »ред плоча, гомила камења и навиле драча« (Прип., 202; упор. и Даничић, Посл.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
А дођоше и друге недаће. Мој брат Љубиша који је требао да прихвати очинско имање, умро је већ као студент бечке Високе пољопривредне школе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
И то на прагу своје куће. — Ах, на страну уверења да ће на крају свеопшти мир победити — размишља потпоручник Љубиша — тешко је ипак при помисли, да нас више неће бити... Мрачно звездано небо ћути. Страховита тишина лебди над земљом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Наше народно стваралаштво извршило је огроман утицај на нашу писану књижевност. Радичевић, Његош, Мажуранић, Враз, Љубиша, Змај, Јакшић, Глишић, Матавуљ, Домановић, Шантић, Назор заснивали су — великим делом — своје стварање на неисцрпним