Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Па ме гледну, гледну жалостиво, Раскиде ми оно срце живо. Па га онда ка грудим' принела, Па га љубну сред чеоца бела, А из ока гронуше јој сузе: „Боже, Боже, зашто ме не узе?
Још љубну куле дивна Београда, Па онда зађе од голема јада. Ал' уз Дунаво један плови чамац, На среди седи један момак самац,
ИИ Сунашце грану, све на земљи живну, И гледну горе оном сунцу дивну, А сунце опет дивно с' разиграло, Па љубну доле велико и мало. Куд годе гледну, све беше весело, Од пуста миља све ми се занело.
бојажљиво, А он је слуша, осменут се ћаше, Ал' брзо смисли, па дар доваташе, О врат га веша и спушта у недра, Па љубну злато посред чела ведра.
“ па с' напоље врже. Ал' она за њим, још једном га вата, Још једном њему пада око врата, Још једном љубну дуго, дуго, дуго, Па рече: „Збогом!
За руку је ево лати, Љубну — шапну: „Лаку ноћ.“ А мајка јој реч привати: „Бог ти, ћерко, на помоћ! Ма заш дркће рука твоја?