Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Кочијаш бесно тера. Када дођу до дућана, госа заповеди да стане, па промоли главу испод арњева. — О, слатки господар-Љубо, добро дошли! Отварајте капију! — виче усхићена госпођа Јелка.
— Је л’ ово штафирунг фрајла-Паулине, госпођо Макро? — Тако ће нешто бити! — Видиш то, Љубо! Толика сала, па с каквим скупоценим стварима напуњена! Љуба блене у скупоцене ствари; тек тако опази и клавир.
— Ал зашто је тако истрчала? — запита Љуба. — Кад јој је врло мучно било. — Хајд’, Љубо, седни овде с нама па пиј; а ви, госпођо Макро, седите до мене!
Чика-Гавра је имао нешто мало у глави, али се нешто мало ка колима испавао, па је опет као и пре. — Шта је Љубо, јеси л’ се ти испавао? — Нисам могао од мисли заспати. — А јесам ли ја дуго спавао? — Тако један сат.
Да сам женска, волео би’ да су ме за занатлијиницу васпитали. — Мани се тога Љубо; сад ти мени кажи како сам се ја онде владао? — Добро; ви сте онде добро познати. — Јесам ли имао више у глави?
Међутим, Чекмеџијић и чика-Гавра већ су близу Ш. Чика Гавра учи Љубу како да се код Гледића влада. — Овде, Љубо, мораш јако пазити. Гледић је човек озбиљан, господска изгледа.
— Ујутру први устане чика-Гавра, па буди Чекмеџијића. — Море, Љубо, устај! Знаш, да не кажу: „Гле младожења, па како доцне устаје!” Љуба се буди, тре очи. — Ала ми је тешко устати!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ох срамоте што с' на Срба оте! Од срамоте пламом запламтио: „Пуштај, љубо, Вишњи те убио!“ Ал' ништ' за то и не хаје млада, Већ још чвршће вођице спопада.
“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Плану јунак кâно огањ живи, Е га она осрамоти љуто: „Пуштај, љубо, Бог т' убио живи!“ Али она спопанула круто: „Нећу, богме, пређе ме утуци, Помоз', Боже, мојој слабој руци!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице! ој, звезде, пољупцем његовим ужежене јој очице! Ој ноћи! ој звезде! ој месече!
И ево паша испуши лулу, по бради се глади, погледа булу: „Добро ми дошла, верна моја љубо! доцне ми дође, ал' ми није скупо, није ми скупо чекат на тебе, само те жалим што ти срце зебе.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА: Службеница. МИЛАН: Збогом, мајка! СТАНИЈА: Збогом пошо! (МИЛАН одлази.) СТАНИЈА: Бога ти, Љубо, што је теби? ЉУБА: Шта, мајка? СТАНИЈА: Што скачеш по соби пред туђим човеком? ЉУБА: Па то је игра.
ПРЕЂАШЊЕ. ПИЈАДА: Добро јутро, Љубо. Цула сам да си досла. Је ли ово мајка? Драго ми је. Како вам се допада у Београду?
9. ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ ВУЧКО: Ево фрорнес. ЉУБА (узме служавник): донеси један и за фрајлу Пијаду. ПИЈАДА: Немој, Љубо, благодарим. ЉУБА: Зашто? ПИЈАДА: Не Могу богами, оцу да идем. ЉУБА: Та јошт је рано. ПИЈАДА: Цекаће ме тетка.
ЉУБА: Моја мајка што год није видила, каже да не ваља. ПИЈАДА: Е, то би ми зло просли са зурналима. Да видис, Љубо, какав је сесир добила Драга из Беца, дивота! Али сто је цвет, видицес; сваком се мора допасти.
ВЕЛИМИР: Останите ви, па се разговарајте, ја идем у моју канцеларију. (Одлази.) МИЛАН: Господична Љубо, ја се радујем да ме је прилика поставила у једно положење с вама насамо бити. Премда се данас овој срећи нисам надао.
ЉУБА: Моја мајка на срећу спава. Зато се можемо по вољи разговарати. МИЛАН: Господична Љубо, вами је позната моја наклоност, коју к вама осећам.
ЉУБА: Ако што примјетим, јавићу вам у писму. МИЛАН: Ја се томе надам. СТАНИЈА: Еј, црна Љубо! ЉУБА: Мојој мајки није право што се тајно разговарамо. МИЛАН: Ја мислим да идем.
Што говори, што ради, што пева, што чита, само безобразлук. НЕША: Љубо, изиђи мало напоље. (Љуба изиђе.) СТАНИЈА: Мало сам спавала. Што да видим, кад дојдем у собу?
ЉУБА (смеши се): Само нека буде фајн. СТАНИЈА (грува се у прси): Еј црна Љубо! МИЛАН: Што је најскупље и најлепше, то ће вам се послати. ПИЈАДА: Висе цини ауфпуц, него и материја.
) СТАНИЈА: И ти њега да пољубиш у образ. ЉУБА: То ћемо засад оставити, него други пут. МИЛАН: Фрајла Љубо, требало би да послушате вашу мајку. ЉУБА: Ја би, али се бојим да се не расрди.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Стаде громот, стаде тропот Око двора Видојева. Ал’ говори бели Виде: “Изиђ’, љубо, те погледај Шта је громот, шта је тропот Око двора Видојева!
Напију се, пољубе се, огледају се, Па говори млад господар својој госпођи: “Чујеш ли га, верна љубо, де славуј поје, Славуј поје, верна љубо, да се женим ја!
огледају се, Па говори млад господар својој госпођи: “Чујеш ли га, верна љубо, де славуј поје, Славуј поје, верна љубо, да се женим ја!“ “Жен’ се, благо, жен’ се, драго, сретно нек ти је, Врани коњи попуцали, њу не донели!
Двори твоји опустели, њу не чекали! Браћа ти се покривила, тебе не било!“ “Чујеш ли ме, верна љубо, шалом говорим!“ “Ол је шала, ол истина, и ја говорим!“ 236.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
путничка кола из којих искочи један млад и леп, но врло надувен господин, који пружи руку у кола И викну: — Ајде, Љубо, силази! ...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ту још брује оне речи Друга миленога: „Надај ми се, љубо моја, Мајко чеда мога!“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу.
Слава те је у вис дигла, Ал’ је љубав кумовала. »Стармали« 1883. ДРАГОМЕ ЉУБИ НЕНАДОВИЋУ * Љубо! И ја видим Близу шездесету, А жао би ми било Да с’ не састанемо Још на овом свету.
Од овакве крађе Ником није штете. Мени Господ шапће: „Тако красти смете!“ Па шта велиш, Љубо, Једно лепо вече Да нас, ’вако старе, Заједно затече; Да видимо шта је И на дну бокалу, Па од старих јада Да
»Стармали« 1885. ТИНА ЈАКШИЋКА Оде и ти с овог света У жилишта, души нова, Удовице нашег Ђуре, Верна љубо песникова. Што је Ђура Српству давô То је било са литица На којима ти му беше Јединица пратилица.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Викне л’ време да скидамо Старе окове, Неће требат’ нико да ме Двапут позове. Моја љубо, верна љубо, Мила си ми ти, — Ал’ се онда заборави Љубит’, грлити.
Викне л’ време да скидамо Старе окове, Неће требат’ нико да ме Двапут позове. Моја љубо, верна љубо, Мила си ми ти, — Ал’ се онда заборави Љубит’, грлити.
Излити цело срце Није у нашој власти; — Нагађај, љубо моја, То што сам хтео касти! ХХХВИИИ Нагиздаћу те душо, Руменим песмама, А опасаћу тврдо Најслађим жељама; И
ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог! — Седи ближе, љубо моја, Близу срца мог! Мала соба, кâ сред гроба, Ја у соби сам, А како је самовати То још добро знам.
Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог! Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог! ЛВИИИ Кад заруди зора, Она зора мила, И позлати вршак Анђелова крила, Од веље милине
Кликнем: Оче, мајко, љубо, Друзи, децо, сејо моја! И сузе се моје суше На светлости тога споја. Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’ и ја с
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У момака из очију св'јетла муња с'јева, Громом грме свириле, а Нева потпева. Погледај ми, Љубо, сад на старог момка Како жустро подиграва и несташно хопка, Пак ми саде кажи хоћеш за ме поћи, Хоћеш мојој туги
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Дурмитору, Видосави, љуби Момчиловој; тајно пише, а тајно јој шаље, у књизи јој овако бесједи: „Видосава, Момчилова љубо, шта ћеш у том леду и снијегу?
и љуба му дође, али неће у меке душеке, већ му рони сузе више главе; а њу пита војвода Момчило: „Видосава, моја вјерна љубо, кака ти је голема невоља те ми рониш сузе више главе?
Мудар бјеше војвода Момчило, мудар бјеше, ал' се преварио, својој њуби тако бесједио: „Видосава, вјерна моја љубо, за то ћу те ласно утјешити, ти ћеш ласно виђет чилу крила: када први залјевају п'јевци, ти отиди у нове ахаре: тад ће
Кад ујутру зора заб'јелила, поранио војвода Момчило, па говори љуби Видосави: „Видосава, моја вјерна љубо, ја сам ноћас чудан сан уснио: ђе се пови један прамен магле од проклете земље Васојеве, пак се сави око Дурмитора; ја
кроз тај прамен магле са мојијех девет миле браће и с дванаест првобратучеда и четр'ест од града левера; у магли се, љубо, растадосмо, растадосмо, пак се не састасмо; нека бог зна, добра бити неће“.
Ал' да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет ручак мајсторима, јер ћеш своју изгубити главу, зидаће те кули у темеља“.
И Угљеша вјеру погазио, и он каза својој вјерној љуби: „Не превар' се, вјерна моја љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет мајсторима ручак, јера хоћеш млада погинути, зидаће те кули у темеља“.
“ Ал' говори Мрљавчевић Гојко: „Зло је, моја вијернице љубо! Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану, те је жалим, прегорет не могу“.
“ Дође књига Краљевићу Марку; када виђе што му књига каже, онда Марко другу књигу пише: „Вјерна љубо Вуче џенерала, пусти мене до три побратима, и подај им три товара блага; и пусти ми старога Топлицу, и подај му три
Плану Турчин како огањ живи, плану Турчин и оком погледну, па се Турчин гротом насмијао: „Душо моја, Страхинова љубо, чудно ли те Влашче препануло! Од њега си џаца задобила: кад т' одведем граду Једренету, бан ће ти се и онђе призират!
А кад бану мука досадила, тада бане ријеч проговара: „Љубо моја, — тебе бог убио! — које јаде гледаш на планини? Но ти подби један комат сабље, удри, љубо, мене, ја
— које јаде гледаш на планини? Но ти подби један комат сабље, удри, љубо, мене, ја Турчина: мисли, љубо, кога тебе драго“.