Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Хоћеш ли ми уранити пре него ми сенка приђе, Љубовиђо Љубовиђе? Не гаси се, ланен-цвете, јер је лампа према крају. Не пренагљуј, преокрете: у биљноме загрљају израбљујем слез,
Видим себе - већ убицу! где се хватам, преко воље, у ђавоље коло риђе, Љубовиђо Љубовиђе. Распршујем пухор-трину: окитим се детелином и прометнем у летину.
Да смех тај ме мимоиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Куд погледам - све сановник: о језама лебди стење а реч једна звоно, звоник, Љубовиђа, жуборење.
Не знајући шта с очајем, ја измислим и пределе, кроз које ми сен проиђе, Љубовиђо Љубовиђе. С лептирицом у ушима хук је мени благо трење, а олуја, ветруштина, јасиково треперење.
Ко из шуме да изиђе, Љубовиђо Љубовиђе? У шебој се мрак облачи: то кошуљу љушти гуја. Језеро се разрогачи: зачује се алилуја.
Из очију сјај одиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Крстећи се рузмарином, пред просјалим руменилом, тек трагове скријем крином и узмахнем црвен-крилом: уз крилате
Шта из шале произиђе, Љубовиђо Љубовиђе! РУЖА БУДИМА Плане ми свећом с хума дивизма: по кућној коцки планине, равни, напуклост ствари, видик астрални.