Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Хоћеш ли ми уранити пре него ми сенка приђе, Љубовиђо Љубовиђе? Не гаси се, ланен-цвете, јер је лампа према крају. Не пренагљуј, преокрете: у биљноме загрљају
Видим себе - већ убицу! где се хватам, преко воље, у ђавоље коло риђе, Љубовиђо Љубовиђе. Распршујем пухор-трину: окитим се детелином и прометнем у летину.
Да смех тај ме мимоиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Куд погледам - све сановник: о језама лебди стење а реч једна звоно, звоник, Љубовиђа, жуборење.
Не знајући шта с очајем, ја измислим и пределе, кроз које ми сен проиђе, Љубовиђо Љубовиђе. С лептирицом у ушима хук је мени благо трење, а олуја, ветруштина, јасиково треперење.
У жамору шумског биља, где ме звери препознају, шуми звезда породиља и церови лахорају. Ко из шуме да изиђе, Љубовиђо Љубовиђе? У шебој се мрак облачи: то кошуљу љушти гуја. Језеро се разрогачи: зачује се алилуја.
Таласају таласони и гледају у ме нуле, промичући, у колони, кроз магију и формуле. Из очију сјај одиђе, Љубовиђо Љубовиђе.
Шта из шале произиђе, Љубовиђо Љубовиђе! РУЖА БУДИМА Плане ми свећом с хума дивизма: по кућној коцки планине, равни, напуклост ствари, видик