Црњански, Милош - Сеобе 2
Надала се срећи бар у овој, ванбрачној, љубости. Божич стално уздише за својом, првобрачном, супругом као и тај матори, Монтенуово.
Никад се није претворио у прави, непролазни, огањ љубости, према сапатницима, него је био колебљив, као што се грање, старих, врба, лако љуља, на ветру.
Њу, каже, везују, за Исаковиче, јаче везе од потписа Стритцескога – везе, срца, љубости, сретних дана. А ако јој не буде било добро, са мужем, без оца, умеће она да се врати оцу, и сама.