Употреба речи људи у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Само младићи стискаваху песнице, нестрпељиво чекајући свршетак злокобне беседе. — Христос, спаситељ људи, народа и векова, ове је страсне седмице испио горку чашу да својом крвљу у крв свију народа и свију векова улије

Ала су милостиви ти људи, ти ближњи наши!... Најпре ти свуку и кошуљу са слабог тела; а кад се после на њихову прагу смрзнеш, они те покривају

— Дакле, вечити боли, вечите муке! И молери их молују, и списатељи пишу, и људи чују — али се нико противу насиља не диже!

Доста, ви угнетачи људи и народа! Доста је суза и крви пало да ваше богате гозбе зачини!... Доста! Одсад су сви људи и народи слободни!...

Доста, ви угнетачи људи и народа! Доста је суза и крви пало да ваше богате гозбе зачини!... Доста! Одсад су сви људи и народи слободни!...“ Бог ћути, и људи ћуте... Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога.

Доста је суза и крви пало да ваше богате гозбе зачини!... Доста! Одсад су сви људи и народи слободни!...“ Бог ћути, и људи ћуте... Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога.

један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а

Упомоћ! Људи, помагајте! Ено се руши већ! Људи, вода! Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри

Упомоћ! Људи, помагајте! Ено се руши већ! Људи, вода! Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни

— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? Та ни муж јој не беше човек! Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио?

Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг. Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. — Људи, што стојите? Помагајте! Избављајте! Та ето сам дуката уложио у пиће! Сто дуката! Чујете ли ви?

А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања. Одважни синови јурнуше у опасност.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

колико је њ е г о в о м милостивом и благородном серцу пријатно и драго све то што се на ползу и просвештеније младих људи учинити може, ови сасвим његов дар т е б и, п р е д р а г а ј у н о с т е, придајем, совершено уверен да ће њ е м у

Басна је први израстак и пород члове|ческога остроумија, и њом су се служили велики људи за учинити сваком чувствителне високе и општеполезне науке.

Наравоученије „Не држи се с ким се ниси кадар почупати”, вели једна стара пословица. На кога се највише људи туже него на комшије и на пријатеље! Данас се љубе и друже, а сутра се псују и руже.

Наравоученије Свак ће себи врло ласно у овој басни науку наћи. Људи пакосни и неправедни што не могу с силом и снагом, то с хитростију, лукавством и с при|творностију чине.

Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу. „Онде — одговори старац — гди се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах

” Наравоученије Ова басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју.

Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали.

А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали. Не ваља децу плашити, јер се многи из самога обичаја до глубоке старости ужасавају и јежи им се кожа од оних

Будале! нити знаду колико је више полак од свега”, виче, жалећи се, старац Исиод. Блажена реч, којеј кад би људи следовали — шчастљиви би били.

и јуначнији од лавова, а лав неће то нипошто да призна, но напротив утврждава да је један лав јачи од неколико људи.

Божествени и слатки чувствителном срцу сојуз, који содржава милионе људи у согласију и љубови — благодарност! Ко хвали, на неколико хиљада година после, Сократа, Марка Аврелија и милога Тита,

Онда ти курјак стане бежати, мислећи у себи: „Међер бабе у овом селу једно говоре а друго мисле”. Наравоученије Људи који своје пристрастије и користољубије за совет примају подобни су овом курјаку.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ХРАСТ Господара вода, воденица и стада, скела, мостова, житница и људи, гледам га како влада, како сева и грми, како суди, седећи за трпезом под храстом који ће га надживети.

разазнах у мраку још страшнији свет: жена с брадавицом ко исисан црв доји врану млеком црним као крв; а жохаре људи једу, улов тих, и бдију, да жохари не поједу њих; ено и у небу, уз шумарка руб, засветлуца звезда као златан зуб.

ово вила ово пушака и ово дреновака и не огледајмо се лево-десно не изгледајмо војске са видика Чујете ли људи шта вам кажем У ову битку може само војска без иједног војника СЕОБА СРБИЈЕ У зло се сели, доброселица!

Ако треба, говорићу и с коца! Христос је само са две рибе, са две, нахранио пет хиљада људи! Али ни са пет хиљада риба не би нахранио два ослободиоца! Јеси ли ту причу завршио?

Те ученице личе на цвеће, то цвеће би могло рађати богове, кад би се нашли прави људи! Где су те славне отмице, ти јунаци, где су та њина чувена силовања?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Већу част моји’ современика и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и

За то треба вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати.

Они одма даду ми за 100 људи оружје, те ја одем и наместим страже покрај Саве од Палежа до Ушћа, а ја с неколико пандура и Турака покаткад прођем и

имали никаква писма и никакве царске оправе, и ја се почнем сумњати, но опет поверим Ивану и Кићану, јербо су моји људи и стари познаници, а и мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио.

А зашто? Да те Бог не покара! Чујем ја где неке бабе, а и неки људи, говоре мојој мајци: „Благо теби, сестро, кад ти имаш сина у кући тако учена, те ти може свеце казивати, да се у раду

Зато на сабору, и на слави, и на свадби немој млого говорити, него слушај шта старији људи говоре. Ако почнеш тако млад друге да учиш памети и мудрости, онда ти нигда мудар бити нећеш.

Зато, мудро се владај и оно што ти се сада учини да није онако као што старији људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај док дођеш у године ови̓ људи, па тек ако и онда видиш да

да није онако као што старији људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај док дођеш у године ови̓ људи, па тек ако и онда видиш да није онако, а ти кажи.

Ту су измешате жене, људи, деца и девојке, и у цркви диже се разговор и ништа се не чује шта свештеник из олтара чита.

Тешко ми је до Бога било, јербо сам видио у Срему како се чиновно по црквама стоји, и жене башка а људи башка. То је исто и отац мој видно и гдекоји наш комшија, који су нам млого помагали, кад смо ред уводили доказујући

Кад веће сви уђу и људи стану и наместе се, а жене у препрати, и опет почну се разговарати: шта је ово, какав је ово нови обичај, те нам ни у

Такођер дотерали смо и̓ у ред да са великим молчанијем иду на целивање, најпре стари људи, а после жене, потом девојке, и све по двоје пред иконом у један ред по двапут се прекрсте, на десну страну олтара,

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА 136 ПРВА БРАЗДА 171 ВУЈИНА ПРОСИДБА 177 СИГУРНА ВЕЋИНА 187 ТУМАЧЕЊА 190 ПРИПОВЕТКЕ РОГА Е, људи, то је баш да бог сачува! Лепо не можеш живети од газда-Раке Радишића! Досадио је већ свакоме у селу М.

Псује газда Рака, псује — ама не оставља, што кажу, ни миша у дувару. Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: »Ено, ено нашег газда-Раке! Чујте како креше!...

То јутро беше некакав свечаник, па се искупило у механи доста људи. Неки сели по клупама пред механом, неки у механи за столове, па тако у шали и разговору седе и пијуцкају помало.

А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака.

— Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака. Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: »Ето га опет! Е, цркао би да се не суди!

Немој мислити што сам ја сиромах, а ти — газда Радован Радишић!... — Батали, море, свађу, па се намирите лепо као људи... То је срамота — комшије, па се кољете око неколико струкова кукуруза! — поче Стеван да их мири.

— прихвати Илија. — Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен? — викну газда Рака, па поче трчати од оборена до оборена струка и дизати их вичући: —

— Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама. — Какве четири вреће, људи! Имате ли ви памети, имате ли душе?... Оволика грдна потра!... — Ама стој ти, Радоване, знамо ми тебе!

Не могу само за атер ових поштених људи а не бих ти дао ни зрнца, па макар се терали по свима судовима!... Али нека!

Него одсад ћу и ја друкчије... Ти ћеш се, Илија, увратити код бирова, па му реци нека закаже по селу да људи ударе роге на стоку...

Сутрадан зором већ поче биров викати по селу: — Чујте, људи, заповест од кмета: ударите роге на стоку да не чини штете! Хоће кмет све у обор! Немојте рећи да вам није казано!...

— Није, вала, вајде ни деветати га — рече Ђура. — Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа... Ваљало би њега како друкчије заварчити.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних што нам створише народну мудрост,

И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари. Они су били свима углед. У сваком су послу предњачили. Не би кмет Јова ништа урадио без споразума с

Зато их је чешће и призивао и договарао се. А било је и људи паметних!... Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта Поповић, и многи други, све честити

Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит. Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих. О свему је водио рачуна. Ако је неко жалостиван, и Крушка је, само што му не кане суза из очију!

Једном речи: хтео је пошто-пото да се саживи са Црнобарцима. Али, као да од свега тога не може бити ништа. Људи осташе хладни према њему. Било је нешто у оном пријатном лицу што је непријатао дирнуло људе.

Ни у чему није уживао колико у дочеку и испратњи Турака. То су били за њера људи којима је бог рекао да живе. За све време њиховог разговора чечао је као пас и слутшао њихне „паметне” разговоре...

Да си му ма шта заискао, дао би. Да си кога грдио — он би га бранио. Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема!...

Да си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека?... Младеж заметнула игру, одскачу један другом. Лазар се упути Станку.

— упита он заједљиво. Лазар одмахну главом. — Мој синко!... Право веле: прошло је време кад се људи рађаше!... Ово је неки измет... плаче!... То беше што и надраженом псу палица кроз плот...

— Боли ли те где? — Не боли... Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим... — Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. — Лазар! — викну неколико њих. Станко трљаше очи...

— викну неколико њих. Станко трљаше очи... Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе. — Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он. Јуришић му исприча. — Не могу да будем паметан зашто је то чинио!... Нисам ни мислио о томе!..

И то га је веселило. Та, само да му се опростити ове пусте дубраве! Нису људи тако страшни! Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне... И он пусти кораке... Али...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

СЕТА И давно траг људи куд неста, Још широм по пољима плину — Сав горки мир песме што преста, И мирис жетве што мину.

мога врта, Разливен сав у злату, По сунчаноме сату Један зрак с неба блуди: И равнодушно црта Пут земље и век људи.

СЛУТЊЕ Како време тече тромо и безлично, И болна се слутња почиње да буди: Да и осећаји старе, као људи, И све једно другом да је тако слично.

чула — Ја знам да нестајем у шýму што блуди, Са сваким кораком којим нога крочи: Стран за праву срећу и прави бол људи — Упирући к небу зачуђене очи.

Освајач, злочинац, и херој међ нама, Да те славе људи и нуде се жене; Твој брод да с великим златним катаркама Пун сјајних хорова пролази кроз пене.

Рећи своме срцу да је свет бескрајни, Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта! Храбро, не познавши ловор ни измирне!

сед ко овца, мален као јаре... Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили Кнез... и тако даље, успомене јасне! Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне.

О његове прси разбијали су се јади и падали скршени пред његове ноге. Победнички и гордо стајао је међу гомилама. Људи су га се бојали, јер је био страшан, а жене су га волеле, јер је био свиреп.

Јер ствари имају онакав изглед какав им даде наша душа. 2. ОСТРВО ПАПАГАЈА Острво без људи, у пределу мора куда бродови никад нису прошли. На том острву сијају шуме као широки пламенови у небу.

Божанства су зла и свирепа. Хајде да их оборимо и да тражимо друга. Али чуше ово остали људи из два краљевства, и појурише на обалу, и убише ова два бунтовника.

Бог је страшан само у слутњи и неизмеран само у очекивању. И кад те се сви људи буду одрекли, и када те још једном буду сви исмејали, остаће још песници да ти се диве.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

” Али болест освајаше. Лекар у нашој варошици диже руке, али му тада казаше људи да му се то само навлачи бело на око, и да то могу београдски лекари да скину, или, као што бабица још утешљивије и

Разговарали су. Ђорђе је причао, као што обично раде прости људи, махом о себи. Само су све те његове приче, по добу, земљишту, личностима, познате мојој мајци, и стога су је

И ја ти кажем, — мамин глас поче емфатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу! Он је од старих људи! Он је јунак и верује у Бога! Иди, ако ћеш!... Али у њеним очима стајала је друкчија пресуда.

Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш да је он, не дај боже, као што има људи, па хоће да удари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је!

Никуд подбогом не иду, па и на славу слабо ком да иду. А и нама су жене слабо долазиле, већ само људи, и то готово све само оне „лоле” и „пуста'ије”, као што их је моја мати звала. Дућан готово и не ради.

Што ће онај лежећи новац? Узми га у трговину! — Уложићемо у жито! — Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се богу, па радити. — Као поштени људи!

Здрави смо, хвала богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се богу, па радити. — Као поштени људи! — Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики!

Молићемо се богу, па радити. — Као поштени људи! — Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики! — Па ћемо опет стећи кућу!

— ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни! Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све се на свету огугла.

Њих троје се погдешто хотимично склоне да се деца провеселе и људи сербез напуше духана. Ђеда је био... био... као ћу вам казати? Знате; стар човек — готово дете!

Најпослије мрдну обрвама: — Знаш, снахо, све је тако! Ама ја сам слушао од старих људи да не ваља деци кварити така посла. У нас је, хвала богу, велика кућа. Не верујем те нас неће бити осамдесет душа.

То вече, кад седоше за вечеру, поређаше се људи по старешинству, као и обично. Осим Радојке, жене није било ниједне. Оне једу за себе. Само што по две три служе људе.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Паори су били побожни људи, те држали свечаре, а попови им секли колаче, па новаца доста. Било у селу добрих момака на женидбу и лепих девојака

га дочекује Неца гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па само вели: »Хе, шта знате господин-попо, грешни смо људи!« А кад се добро наруча и врати кући, донесе свачега, и пешкира и пешкирића, и шарених торбица и новаца.

А то је била формална »јабука раздора« између попова, а још више између попадија. Јер људи се умеју, као што је већ познато и не треба доказивати, мало и умеравати и »политички« владати, али жене, жене богме

с покојнима се разговарао, познавао неколико вештица у том и околним мест а, био посредник између угодника божјих и људи грешних, — али ово чудо је први пут сад доживео!

ГЛАВА ТРЕЋА Из које ће се читаоци уверити да сновима треба веровати и сановнике куповати и читати, иако учевни људи не верују у снове и вичу на сановнике, јер се све догодило онако како је госпоја Сида сневала и сановник јој прорекао.

Али се нико није одрекао свога потписа; »каква су да су — што каз’о Нóва бистош — моја су«. — Па не само људи, него и толике жене у месту знале су писати, тако да су поред усмене књижевности коју тако дивно и тако обилато негује

Пре Трифуна знало их тек двојица тројица да пишу. Још има старијих људи који памте добро како је тешко било написати писмо, на прилику сину који је у солдатима, или тако коме другоме.

од ово тридесет и нешто мало више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи нису знали да пишу ни својим синовима, а сада и девојке пишу писма, те још како пишу, па још да знате коме!

из оне куће испадне тек из авлијских врата кита; придружи се гомили, и гомила расте све већа и већа што ближе цркви. Људи се крећу достојанствено напред: ниједан нема лулу у устима, него са штаповима у рукама иду и разговарају се, а жене и

Кад је нови учитељ запевао, сви су се људи претворили у уво, а девојке у око, па га слушали и гледали и уживали у појању и персони његовој.

Бабе се разговарају о редушама, и о томе како је лети лакше него зими сетити се шта да се зготови за ручак; људи о пољским радовима и о разним лоповлуцима пударским; а млади момци и девојке пролазе једни поред других, али не говоре

Родитељи као паметни људи учинише се к’о и да нису ни приметили, а и сама Јула као да није све ни дочула; она се предала јелу и сркала, и сваки

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић БОЖЈИ ЉУДИ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић БОЖЈИ ЉУДИ Садржај И ЗАДУШНИЦА 2 ИИ МАНАСИЈЕ 5 ИИИ ЉУБА И НАЗА 7 ИВ ТАЈА 12 В МИТКА 17 ВИ БЕКЧЕ 20 ВИИ 22 ВИИИ

Ч’А МИХАЈЛО 33 XВ МАСЕ 36 XВИ МАРКО 37 XВИИ 38 XВИИИ ЛУДИ СТЕВАН 40 XИX ДЕДА ВЕСА 42 XX 43 XXИ 45 БОЖЈИ ЉУДИ И ЗАДУШНИЦА Једна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу.

месец од мутна неба или облака не би видео, он би опет к њему у правцу, у ком би се назирао кроз облак, ишао, лутао. Људи, слушајући то његово певање и лутање за месечином, говоре: — Бекче пијан пева.

Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је свуд у друштво пристао. Радо се веселио при доброј чаши вица, а рђави људи говорили су да је пијаница, премда се то сасвим никада засведочити не би могло.

Ви сте могли приметити из моји’ очију оно што према вама осећам; ако и ви то исто осећате онда смо ви и ја најсрећнији људи.

— Па шта би вам фалило! Оваки пар људи као што бисмо ми били, ја и госпођа Макра! Је л’те, госпођо Макро? — Та да, само да смо обоје за једно петнаест

Донекле се тако разговарају, онда устану женске да вечеру приправљају. Међутим се људи разговарају и пију. Каткад се Гледић са чика-Гавром заговори, а Чекмеџијић се донде мисли како му се девојка допада.

Како Марко постаде нотарош, буду сватови, и тако по нади и жељи постаде срећан пар људи: Марко Рогозић и Мица Рогозићка. Срећно је све текло, срећни пар лепо живи.

Да може, све би их стрпао у срце своје, које је доста велико нарасло. Ту су најсрећнији људи о које нема јагме, а богати су, јер се за богатог ипак девојка нађе.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Као разбуђене тице ноћу, узнемирени наједанпут, људи напустише куће и покуљаше напоље. А разне љубопитљиве гомилице и гомиле, инстинктивно згужване амо-тамо по улицама,

Пред Министарством Спољних Послова, на чија су врата брзо и озбиљно излазили и улазили министри и важни људи, стрчавајући низ и устрчавајући уз степенице, хватајући их све по неколико од једанпут, хиљаде фантастичних вести и

— Кнез Милошевом. — А жена јел' с њим? — Њу оставио, једва му се дала прилика... — Ужас, људи, пропали смо коначно. — Ама чекајте, господине, полако за Бога, нисмо још пропали. — Како чекајте?

— Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо. — Господо, то је шпијун, мора бити шпијун. — Сигурно, сигурно шпијун.

— Шпијун заиста? — Зар већ? — Доле, доле, долееее! — Ево шпијуна. Је сте ли видели шпијуна? — Људи, по Богу, мој бакалин са Грантовца.

Око Окружне Команде, где иза прозора ужурбано промичу официрске еполете, налазе се честе омање групе и људи нерадо и обазриво прилазе да се обавесте.

— Ако важе стари распореди онда знам, ако не важе... — Људи, ништа се не зна. — Ужас! — Ја сам четврти прекобројни. — А место мобилизације? — Торлак. — Грозно.

Са свих страна људи су испружали вратове и питали поверљиво: — Шта је? Шта има? Шта каже? Па се убрзо све сазнало.

обућара, обилазио дуванџију, а још данас клањаће се они мени сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни ордонанси и посилни, моје понизне слуге.

„Ето тамо — помисли, он — исто као и овде, баш исто као и овде, окупљају се људи са оваком истом узбуном у души; тамо око тих звоника има срца што куцају опијена истом овом болном борбом светлости и

даљина, спавам сваку ноћ обучен и обувен, пишем изјашњења, дерем се као луд и мувам амо-тамо између, гаравих, брадатих људи овуда по јаругама и кршевима, стежем срце да не препукне од експлозије, а осећам да ником ни зашта нисам крив и не

А они људи, чију јасноћу духа ја обожавам можда то и не заслужују, јер куцкасти дух и то није ништа. Нека, дакле, Христић ради

Африка

Можда је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име које је у вези са именом Горила.

После ручка акварел. На средини лађе под небом имамо од Дакара неколико сенегалских породица из племена Волов. Људи са масом голишаве деце, са женама које цело време леже на асурама, дојећи четвороножну децу, као зверчиће, ћутљиве, са

Сваки комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје

Наслућује се да је то осамљена колиба, да се тај дим диже са огњишта око кога је живот. По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа. Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду.

Рекло би се да су ове младе другарице Аполонијеваца у ствари становнице Антила. Много људи излежава се без одела по урођеничким дугим постељама исплетеним од трске.

Што је природна ствар, кад се уђе у средину људи који воде особити начин живота, који је мучан а на који се поносе; сваки други од њих ми, и поред велике

На малим случајним плажама спавају пироге, грубо издубене у стабла. Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме

са његовом пажњом, огромном ерудицијом, срдачношћу и простотом, са свим оним што га чини једним од највеличанственијих људи које сам срео у животу, да ми се растанак са њим учинио бескрајно тужан.

Ја сам видео људи исто тако величанствених као што су величанствени ови пејзажи натопљени последњом светлошћу и бојама.

На земљи којом се храни прашума, тесна, збијена, сједињена, нема места за живот, ни људи, ни зверова, ни птица. У тој непроходности, тишини и помрчини, за њих нема ваздуха.

Деца носе проплетене између ногу и око паса црвене ђердане. Људи не прабацују више ништа преко рамена. Са таквим људима стигао сам у престоницу расе Бауља.

Њина тела, необично лепа, постала су скоро филигранска у својој мишићности и пластици; њини ликови су одвише мисаони. Људи ниједног племена немају такву одмереност у опхођењу, такву невезаност и љубазност, а ипак, и поред свега тога, крај

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо! ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти.

Што више, то боље! ЈАЊА: У! Забога и побога, господин нотариус, сад да си чини трошка на ова оскудна времену! Нема људи новци. То не можи да буде. Нећи нико да дâ ниједну фенику. МИШИЋ: Ево, хвала богу, скупљено је већ хиљаду форината.

ЈАЊА: Пи, пи, пи! То је мајсторско план! Тако може и да си носи за мене једно тас по цркви. да кажу људи: „Пострадо кир Јања, ајде да го помогнимо!“ душо Јуцо, ти имаш грчко памет у глава, ти ниси од сербско род.

ДИМА: Кала. ЈАЊА: Ми смо људи трговци, што треба широко високо? Што ћи штафирунг, уа велико господско, не треба тра, тра, тра на свадба.

Али тако се то уселило код њега, само да не пропадне, да штеди. Тако за кукуруз дају му људи лепо пет форинта. Аја! Он оће шест.

А у подруму има девет стотина акова. МИШИЋ: Тако су понајвише стари људи, све се боје да неће им стићи, а то је зато што не могу да раде као што би желили.

(Виче што год може.) Што ћиш ти код мене? ПЕТАР: Та шта вичете тако, нисам ја глув! Ено неки људи чекају тамо на врати. Не знам какав разговор имају. ЈАЊА: (Тој шпекулација.

МИШИЋ: Мало после изићи ћу да видим тај несрећни случај. ПЕТАР: Ајде, господару, чекају људи! ЈАЊА: Шта ми једиш, једили ти пси! Иди кажи не треба ми шпекулација никаква. (Ох, дјаволска посла!

ПОЗОРИЈЕ 6. БИВШИ, ПЕТАР ПЕТАР: Господару, не могу људи више да чекају. ЈАЊА: Господин нотариус, сад сте чули моје план, можете исти кући. МИШИЋ: Рад сам мало видити шупу.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Лети су се те равни претварале у жарке пустиње, а зими у ледено море, покривено снегом. Људи су ослушкивали, у мраку, урлик вукова.

И док су се људи у Махали покривали гуњевима и поњавама, село је било покривено, ноћу, губером од белог, мирисног цвећа.

Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи. Кад му се нареди, војник ће по глави, и рођеног оца, али та заповест је жалосна.

Све те приче о загробном животу само су прича, да се плаше деца. То је да се бабе лакше исплачу. Људи се множе као и мишеви, и голубови, којих увек има.

Ако је Харах баш решио да те подунавске пукове касира, могао је то да сврши одмах после рата, а не сада. Људи су оболели, осиромашили, побенавили, од чекања награда и исплата.

Енгелсхофен је тврдио да је цела ствар била законски одобрена и да су се ти људи уписали у руску војску, тек кад су добили апшит из војске аустријске.

Мало риђ, висока чела, са носем као коњски жвал, Трифун је био од оних људи који су добри, али изгледају тако, да их се свако клони. Обишао га је и препао се од њега и Гарсули.

„Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима, „видите ли оне људе пред нама? Какви лепи људи, какви лепи, стасити људи! Можете ли да их замислите, кад буду орали, на оним пољанама, иза барутана?

Какви лепи људи, какви лепи, стасити људи! Можете ли да их замислите, кад буду орали, на оним пољанама, иза барутана?

Испред павиљона, са раскреченим ножурдама, у ставу мирно, стајало је три стотине и седамдесет и осам људи, у црвеним гуњевима. Нико се није мицао међу њима.

Били су остали отворених уста. Већина тих људи разумела је немачки језик, којим је рескрипт био написан, али као што су паписте, међу њима, разумели латински, у

И он се трудио да и то изврши, како је знао и умео, јер је славонски говорио. Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињу да запиткују и да се комешају.

Теодосије - ЖИТИЈА

Господа, нити да сами какву корист од нега стекнемо, — не; него је и старима било потребно да пишу житија изванредних људи и да их читају ради користи што је људи имају од њих.

стекнемо, — не; него је и старима било потребно да пишу житија изванредних људи и да их читају ради користи што је људи имају од њих.

А када наста ноћ, и благородни што се с њим весељаху поспаше, са мало својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога са иноком има јући, бегом бежећи побеже.

и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о писму ипарха светогорском проту, па рече: — Послани су и људи да те предаду нама и да те вратимо твоме господину оцу.

и узевши реч, рече војводи: — Толико си мудар, а изводиш детињарије. Имајући са собом пук људи у крајевима туђим, високо мудрујеш.

Јер они добри оци, ако због тела и није згодно да се зову анђели, уистину бејаху Божји људи; од свега се ослободише ради Бога.

Па ако се теби догоди штогод ненадано од општег непријатеља људи или од крвника у пустињи, сви ће нам пребацивати што смо се покорили твојој вољи.

Игумани од манастира и преподобни људи из пустиње са богоносним оцем протом, сви долажаху да виде преподобнога, јер им је од почетка са сином својим у многим

који је некада био висок и лежао у златној и мекој постељи, лежаше само на рогозини као један од последњих и убогих људи, дишући последњим дахом.

твој, добијем поузданију смелост, да си послушао молитву моју, па ћу ти убудуће у животу своме вредније угађати, и сви људи твоји који знају и славе име твоје. И опет те прослављамо са Оцем и Светим Духом, сада и увек и на векове векова, амин!

син велики жупан и самодржац Стефан са свима благороднима дође на извршење празника, и када се скупило велико мноштво људи, богатих и сиромашних, пошто је било свршено вечерње славословље, чашћу се извеселише о спомену оца, и тако сви одоше

А светима, са земље узетима, земаљска пропадљива слава није потребна, нити од људи почасти ишту, пошто и нису са људима.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Овде све зависи од проматрачевих особина, нарочито од солидности његова духа. Судови које су дали људи разних генерација о некој народној групи могу да буду врло разнолики, јер су у појединим временима једне или друге

Кад се изврше антрополошка мерења на неком броју људи у ком било крају без обзира на њихово порекло (тј. одакле су дошли), показују се за Јужне Словене антрополошке разлике

Многи образовани људи дођоше да би од Србије створили јаку кнежевину, модерну државу и „да би могли дисати слободним ваздухом слободне

Задруга нестаје потпуно као и слава. Људи се ретко сећају својих далеких предака; свако носи име свога оца. Најзад ће проматрач запазити поред неких особина

Иако је област динарског типа била подељена између више држава, он је сачувао своје основне особине. Динарски су људи живог духа и танане интелигенције.

Због тога су готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа.

Покушајмо да са више детаља изнесемо њихове главне психичке особине. Утицај земљишта и природе. — Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја.

у овом се типу осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде.

Изгледа, да задруга представља на патријархалном ступњу, на коме се људи баве земљорадњом и екстензивним сточарством, економску организацију која је најбоље прилагођена приликама.

У турско доба, када су били остављени сами себи, динарски су се људи вратили старим друштвеним облицима. Задруге су често имале по 50 до 60, каткад по 100 па и више чланова.

Динарски су људи услужни и пуни доброте. Неке особине, као величина душе, саучешће, високо морално поимање, које сам често запажао код

Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље. Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Написаћемо оглас да је изгубљен мачак у џаку и прилијепићемо га на зид моје крчме. Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам што каже. — А има ли на твојој крчми сличних огласа? — Охо, још да видиш!

Кад понарасте, хватаће медвједе, вукове, зечеве, коње и остале звијери. Људи ће од њега по три дана бјежати, а он ће им се кроз прозор у кућу завлачити и под креветом спавати.

Око необичног човјека окупи се зачас велика гомила људи. Неко зачуђено повика: — Пази, пази, бијели миш пророк сакрио се међу своје срећке! Уплашио се лава. — Тако је, тако!

Разбјежали се и путници, и чобани, па чак и птице. Из даљине су се чули само узвици и дозивање: — Ехеј, људи, чича Брко носи лава у џаку! Чувајте се!

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

у њеној глави ове мисли у току: БАШ МЕ УЖАСНО Г БАШ МЕ УЖАСНО ГР БАШ МЕ УЖАСНО ГРИЗЕ, ЗАШТО МЕ ЛУДИ М ЗАШТО МЕ ЉУДИ МР ЗАШТО МЕ ЉУДИ МРЗЕ? ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА Мала ала може да смаже из цуга малтене пола Малог Мокрог Луга.

мисли у току: БАШ МЕ УЖАСНО Г БАШ МЕ УЖАСНО ГР БАШ МЕ УЖАСНО ГРИЗЕ, ЗАШТО МЕ ЛУДИ М ЗАШТО МЕ ЉУДИ МР ЗАШТО МЕ ЉУДИ МРЗЕ? ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА Мала ала може да смаже из цуга малтене пола Малог Мокрог Луга.

ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА Умоме целом змајевском веку људи ме гоне и главу ми секу, а ја чим њупнем царску кћер одмах ми кажу да сам звер!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ЉУБОМИР: Па... ипак. Можда све то није тако, можда су вам само зли људи дошапнули ружне ствари! ПАВЛЕ: Да, дошапнули су, то је истина, и ја сам преко тих шапутања прелазио, али...

АНТА: Па јест, тако је; само, видиш, ја мислим требаће вам у предузећу и такви људи као што сам ја. СПАСОЈЕ: Можда ће и требати, али некако, брате, ниси човек срећне руке, право да ти кажем: ниси

Немогуће је замислити толико неваљалства сабрана код оволико малог броја људи. Људи, да, добро сам казао, јер, најзад, свако је од вас човек, свако од вас има и једну трунку човечанства.

Немогуће је замислити толико неваљалства сабрана код оволико малог броја људи. Људи, да, добро сам казао, јер, најзад, свако је од вас човек, свако од вас има и једну трунку човечанства.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

грађевине у Рузвелтовој улици, повредио главу и почео да пије, али Станика је за многе говорила да нису били никакви људи.

- Зар ја баш све морам да дам? Зашто се увек све од мене тражи? Људи моји, шта ви мислите да је мој џеп? Шта мислите?

Крај мене су пролазили људи од којих сам сваког виђао бар хиљаду пута, али ја ниједног нисам могао да препознам, и нисам то ни желео.

Било како било, за пола сата Караново врило. Људи су се оптуживали између себе, док Драга Падавичарка, измилевши однекуд, није рекла да је видела покојног Џоју кочијаша

На њих би морали понети неког као Грета. Тај бар не би цркао до Венере или Марса, а ако тамо нема људи, замисли какав би се сој у току еволуције од Грете направио! Говорио сам јој још и о рибизлама преко! — Не лажи!

А ти? — ћушнула ми се под језик моја савест. Шта би ти могао да изгубиш? Од тебе су ђаволи и људи дигли руке! Зурио сам у Тису и купаче низ чија се тела сливала вода.

Шта је мој оклоп? Проматрао сам Грету како млатара ногама по ваздуху и одједном ми се учинило да огромна већина људи живи под оклопом. За сваког је тај оклоп различит, али је свеједно оклоп, тежи или лакши, шаренији или мање шарен.

Затим је настала ужасна, бесконачна тишина у којој је све што чујеш само бубњање крви у ушима. - Удавиће се жена, људи! - викнуоје техничар из очухове фабрике и збацивши своју шарену кошуљу скочио у реку.

Била је још при свести и шапутала је да је пусте, јер ионако више ништа није важно. - Пустите ме, пустите ме, људи! - мицала је уснама и онда кад је неко запливавши низ реку, успео да улови њен шешир и стави јој га на главу.

- Није одговорила! - рекао сам. - Не лажи! Ја ћу већ пронаћи та писма! - вукао ме је преко трга, а људи су се склањали да нам направе пут. - Где си оставио та писма, питам! - Нисам имао где да их оставим.

- Људи би их хватали као што се хвата јагњад и убрзо не би било ни једног јединог зеца, Весна! - осећао сам како њен стисак по

- Је ли мртав? - чуо сам нечији глас. - Је ли већ мртав, људи? - Не, Симо! Не узбуђуј се, Симо. Знаш да имаш срце које не воли узбуђења.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Канда ме муња поразила, тако ми је то „збогом“ кроз срце прошло. Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака

Госпођа Сока плаче, а ништа не говори. — Не бој се ништа, ја ћу се опет вратити, али људи смо, смртни, могу до сутра и код куће умрети, а могу се здрав вратити.

Је л’ код тебе тако? — Јест. — Све ће нам то требати, јер Пољаци су гостољубиви људи, па има доста господе, позваће нас на ручак, па ја и Кречар у трајдроту бићемо као трговци, а тебе ћу претставити као

И доиста, наскоро пријаве магистрату да се за њихове мужеве кораци чине, јер људи понели су новаца, богзна није ли их ко убио. Али тек ваљда да се вратио когод од кочијаша, или што — то би се чуло.

да не остану у соби одмах, већ да уђу у биртију, да виде те људе који су онде, јер ретко која чарда да нема опасних људи. Пушке оставе унутра, само је господар Софра са собом наџак понео. Собу закључају, и један кочијаш већ пази.

Лопови се разговарају; Чамча зна добро мађарски, као и остали. — Шта мислите, какви су то људи? — Судац није ни један! — То су трговци! — И то „рацки”. — Да, ти су најбогатији!

Баш је вашар започео. Вашар — да му пара нема! Од свију страна долазе купци и продавци. Из каквих земаља ту људи нема. Од силних шатра, кола, из далека мислио би да је какав велики логор. Робе свакојаке, све на избор.

Ја се сад баш у мору купам; то је врло здраво, тако овде кажу. Млого људи сам овде видио, све вам сад не могу казати, но кад се вратим, исприповедаћу вам.

— Дед, Јово, и ти читај! И Кречар чита. — Ту нема опасности. — Но ви сте чудни људи! У мору се купати! Ја сам читао у Кенђелца „Јестествословију” да месец вуче горе море, па онда опет спушта га, и то

Полачек млађи заповеди да свирају. Ту су већ и касапски момци у шпенцерима са сребрним пуцетима; здрави, лепи људи. Свирају „полонесмарш”.

Сви се од срца смеју. Заврше игру, а Чамча и Чамчиница начине комплимент као, обично, комедијаши. То је баш пар људи, тај Чамча и Чамчиница, баш као две капље једнаке!

— Шта то може бити? — Шамика побледи. — Ви нисте католик, па знате, како смо ми стари људи, ми хоћемо са нашом фамилијом да живимо и умремо у нашој вери. — Па вера ту не смета ништа.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Псовао је њене загрљаје и пољупце. Била му је досадила. Измучен, прекодан, свађом око одабирања људи, што су пристизали ненаоружани и напити, морао је да проводи вечери са писарима, што су спремали спискове

Ни у њему звезду, као у сну. Трчећи крај коња и уплаканих жена, које нису пуштане доле, до чамаца, људи су се окупљали, довикујући се. Неки, заостали, уплакани, праштаху се, крстећи се.

Сместивши се у широким чамцима, који су били прокисли, на слами и жутом, сухом лишћу, људи су били опет полегали, па су се дизали да чисте оружје, или да дочекају на нож, по комад бачене, рашчеречене јагњетине.

Настаде мала гунгула у чамцима, и људи поскакаше да још једном погледају своје. Док су шајкаши дрешили конопе и газећи до паса воду, вичући, отискивали чамце

Зато је требао млађи, са дететом, да дође, колима, пред кућерак код обора. Ту је било последње преноћиште људи, пре укрцавања у чамце, из којих више није било изласка до Варадина.

Жене су биле повеле децу уплакану, а људи своје старце да говоре. По целој се кући већ знало за крађе, паљевине, туче и једно силовање.

Тако је било и кад се селио са читавом кућом. Понегде, уз воду, било је тихо, топло лето, сазрело воће, добри људи, али тек што прође зима, опет су ишли даље. Кад му је умро отац, хтео је да се смири.

Отпасавши сабљу, окренут својим официрима, понављао је чешће, све боље и боље воље: „Какви људи, какви космати људи...

Отпасавши сабљу, окренут својим официрима, понављао је чешће, све боље и боље воље: „Какви људи, какви космати људи...

добили, он га је наговарао да размисли, са својим официрима, о томе, какве све непријатности очекују децу њину од злих људи, који мрзе православне шизматике, а он је налазио те зле људе и на Двору.

Исто ће тако пролазити људи, пролазити лађе, исто ће тако трговати, јести, бројати бројанице. Баш га се ништа није тицао тај брат.

Промене предела, кућа и лица, људи, са којима се сретао, начинише га самопоузданим и охолим, јер он, жут, црн, са својим сувим рукама, иако слабији од

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

). То што је нероткиња спремна да поједе готово све оно што људи нерадо или уопште не једу, најбоље и најочигледније показује колико је снажна њена жеља да затрудни.

позитивне магије или чини), постоји и низ забрана, табуа („негативна магија“) којих се људи морају придржавати ако желе да имају мушко дете, односно ако би хтели да избегну „несрећу“ да им се роди кћер.

⁶⁰ Један од њих у ствари је упозорење да младој, када улази у младожењину кућу, „пакосни људи“ могу ставити иглу испод прага „да јој сва деца буду женска“.

У хомољском срезу људи верују да трудница „не ваља да вади воду из бунара, ни да обрће чекрк, ни мотовило, нити да гледа у воденично камење,

је опасно и свако кретање изван куће, одлазак у село, на саборе, славе, свадбе, прела и села, јер где има више људи постоји могућност да наиђе на особу с „урокљивим“ погледом или „да нагази“ на подметнуте чини. Табуисане радње.

је првенствено осећањима радости и среће, али и неким другим, негативним осећањима, што открива амбивалентан однос људи у традицијским заједницама према новорођенчету.

која је у заједници постојала пре овог радосног али и тајанственог, опасног догађаја који је у средишту пажње не само људи, већ и бројних демонских, хтонских бића и сила.

¹¹ Неки људи су рођени под „срећном звездом“, а неки под „несрећном“. За дете које кад се роди „има на глави свртак косе“, верује

у кошуљици, зове се видовито; и такови послије човјек (приповједају), или жена, иде с вилама, и зна више него други људи.

То је човек с малим репом, који је „много јачи од другијех људи кад се наиједи; у онај мах (веле) још да му се реп напне, могао би надвладати десет људи као десеторо мале дјеце“,

је „много јачи од другијех људи кад се наиједи; у онај мах (веле) још да му се реп напне, могао би надвладати десет људи као десеторо мале дјеце“, пише Вук.

⁵⁷ Маринко Станојевић о томе пише: „Старији људи и жене... тврде како се Вељко родио ноћу и то у кошуљици — детињем мјесту! (...

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

га зову да се суди, или ако игуман по њега поручи; да га време на вратницама чека, да га чекају и царски и црквени људи, и поклисар што стигне издалека.

као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд пут наноси само гавране, где је шимшир једина биљка.

За помиловане робијаше којима нико конака не да, којим хлебар неће хлеб да прода, с којима ни у цркви људи не воле да читају заједно оченаше, с којима слободно разговара само ухода.

човека који се вратио с дуга пута а погубио доказе и пергаменте да је онај за кога се каже и који јесте, те му људи не верују на гола слова.

За завиднике који писну као змија у процепу изиђе ли чија смелост на видело, рекну ли људи коју реч лепу за нечије дело.

Шта су раздаљине између људи и Јехове, који је бежао од људских патњи без предаха, према раздаљини која одваја земаљске богове од робова и

ИДУ ЦАРСКИМ ДРУМОМ Иду царским друмом људи као из пакла утекли, непца им љута рана пали. Ко су они, ко су они? То су грешници што су хришћане у другу веру

Ко су они, ко су они? То су на зборовима похватани непокорни себри. Иду царским друмом људи ожежени, модрица пуни. Ко су они, ко су они? То су јеретици и бабуни.

Иду царским друмом људи ожежени, модрица пуни. Ко су они, ко су они? То су јеретици и бабуни. Иду царским друмом људи распорених ноздрва, поглед им се гаси Ко су они, ко су они? То су од господара одбегли меропаси.

Ако је доиста невин, бог ће му бити на помоћи, те ће комад железа усијана, љућег од жара, осим свих људи, моћи извадити из кључале воде и однети до часних двери, а да му руке остану без рана и на лицу се ниједна црта не

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

— прошапутала је. — Воз иде сутра увече, у десет и двадесет. Ноге ми се одсекоше од страха. У то време није много људи путовало у свет. Најпре сам као нешто ћутао, а онда почех панично да се извлачим.

Време суморно. Тако се ваљда потрефило. Излози никакви. Људи мрзовољни. Ја, мањи од маковог зрна. Да је макар Оријент, па да успелим момцима покажем чудне ствари; да је макар на

И, видите, на последњем слогу прст се зауставља на једном од тих малих људи, баш као што се зауставља руски рулет; прст се зауставља на његовим уским гладним грудима, прст судбине се зауставља

Тач-терапија! Видео сам и ту фотографију: у кругу на тепиху седе људи и жене под будним оком психијатра — прва лекција у поновном проналажењу блискости међу тим живим лешевима је пробијање

Млади човек држи растворене новине у рукама; млада жена пуши и клати ногом. Али њихова деца! Људи, нећете ми веровати — њихова деца се заједно играју!

било је у том немуштом свирању и звекета великих стакала хотела »Европе«, иза којих се мувају лепе жене и славни људи на пропутовању, и безнадежног седења у капијама је било у тој мелодији коју сам чуо — онда када више нема где да се

То су други људи путовали на север или према мору, а нико од њих није ни сањао да смо будни надомак Синановог врта, потпуно избачени из

свим ученицима седмог разреда гимназије када презиру своје године, желећи да што пре буду примљени у клан одраслих људи.

Били су опчињени, и не примећујући да су за младом женом у салу ушли и неки други, њима непознати људи са свескама и штоперицама. Гледали су у њу као у дуго прижељкивани сан.

Вероватно је био гост неког конгреса или симпозијума. Били су то врло фини, учтиви људи. Рус је стојећки пијуцкао вотку, Американац — томато-ђус.

Помислих на то шта је све требало да ураде ти часни људи, колики пут да пређу да би се на завршетку породичног стабла нашао један овако отмен младић што тако вешто барата

Кажу да су професора познавали старији људи и жене још из последњег рата, и да су удовице стизале чак преко брда газећи два дана и три ноћи планинске потоке да га

Матавуљ, Симо - УСКОК

Остали вијећници, млађи људи, бијеху у новој француској ношњи. Најбољи утисак чињаше Ивановић мушким изгледом и држањем.

— прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају? Нема их овдје ни десет, но смо све ваши, ћесареви људи од скоро, хвала да је богу!

разложити о тој намјери, па опет дођоше на упоређења пређашњега стања с ондашњим, пређашњих заповједника с новим. Људи знатни из разних нација, чија су имена већином данас у историју, бјеху им изблиза познати, те помињаху: владику Петра

Котору синуше први сунчани зраци и освијетлише Црногорски пазар, малу пољану под бедемом, гдје се збило на стотине људи, жена, натоварених коња и мазага, рогате стоке, прасади, живине, поврћа, воћа, сеоских и градских мангуп-паса.

људи, жена, натоварених коња и мазага, рогате стоке, прасади, живине, поврћа, воћа, сеоских и градских мангуп-паса. Људи понајвише сјеђаху подвитих ногу, на струкама и на поњавама, с дугим пушкама преко крила, с чибуцима у устима.

његов пристав, његових пет браственика и њихове три женске, а придружише им се три његушке жене из других брастава. Људи, осим кнеза, ношаху у торбама купљени житак; женске, осим Милице, кнежеве кћери, бјеху упрћене врећама; оне три из

Ти људи, који се не покоравају никаквој власти, повијаху главе често пред духовним оружјем најстаријег свећеника! Њихове жене,

се спуштају међу обронцима Ловћена, звиждаху млазови студена вјетра и крупне хладне капи орошаваху им ознојена лица. Људи мучаху. Гдјекоја би од жена под бременом хукнула.

— рече кнез. — Ни крст, ни правда, но сила безакона!... Хајде, попе, даље, е мрче! Пођоше. Али млађи људи наставише разговор. Перо Пуров запита учевног Крцуна: — Чујао сам е је много лукав ови данашњи ћесар.

А шта би рекао, колико ми је година? Пуро Мијушков, Стево Бајов, Гашо Перков и Стијепо Мрков, све старији људи, окупише се око њих двојице. Овај пошљедњи, ћорав и сакат у прстима лијеве руке, изгледаше као да се вјечито кези.

Запита кнеза да ли збиља има Мргуду преко деведесет година? — Има — потврди Драго. — У нашим крајевима дуго живе људи, који имају вијека, којима не би суђено да погину.

Од Срба одвоји се двије стотине људи под вођством кнеза Драга, те у највећој врлети освоје одмах предња мала утврђења.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Забога, и други људи немају; али се знаду помоћи; а ми, канда је пало неко проклетство на нас. Ко даје иљаду, он проноси: две; која има

ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи. МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је.

ОТАЦ (мане главом): Сад мени је лако! МАТИ: Не умеш, не умеш, па то је. ОТАЦ: Већ само кад ти умеш. МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао.

Гледим, боже, кад смо били на свадби, ту су ти огледала, ту су канабета, астали — мило ти је да погледиш. Али и уму људи, брате. ОТАЦ: Е, шта ћеш. УГЛЕД 3.

ОТАЦ: Е, шта ћеш. УГЛЕД 3. ДЕВОЈКА (ступи), ПРЕЂАШЊИ ДЕВОЈКА: Једно је момче овде, каже да неки страни људи желе нас посјетити. ОТАЦ: То ће бити онај. (Мане главом на матер и одлази.) ДЕВОЈКА: Какви су то страни људи?

ОТАЦ: То ће бити онај. (Мане главом на матер и одлази.) ДЕВОЈКА: Какви су то страни људи? МАТИ: То су просиоци. Ја не знам каква си. Сваки дан читам и говорим да чистиш људски, а тебе ни брига.

Само нек је среће! ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, то јест, тако; код добри и поштени људи нема млого извијања, то јест, и кубуре. Кад ће бити весеље? (Матери.) Јесте ли ви испитали девојку, то јест?

ДЕВОЈКА (кроз плач): Нити знам каква му је кућа, нит има ли што, него ајд па прстен. МАТИ: Забога, девојко, људи нам кажу да врло добро стоји.

ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако? Та ако вам није гриота, да вам је срамота од људи. МАТИ: Ћути, лудо, теби се друга срећа појавила. Марић оће да те узме. ДЕВОЈКА (радосно): Марић, мамо?

да лети по рају, а кад прође хука бука, па предузме као трговац протокол да види приход и расход, онда обори крила. Људи у браку не воде обично књиге и протоколе, а трговац, који не држи точне књиге сврх примања и издавања, најлакше

Но кад свет од толико година постоји и људи нису нашли за добро да се таково књиговодство заведе, нећу га ни ја уводити. Зато да гледам посао.

Сад имаш најбољу прилику да можеш на другу страну. МУЖ: О женидбо, женидбо! ЖЕНА: Дабогме, и други се људи жене, али купују жени што јој треба. - Шта си узео шешир? Иди, иди, да не издангубиш.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Његов узвик на почетку Емила: „Не познајемо детињство!” одјекнуо је далеко и силно. Људи су, у најбољем случају, увек тражили човека у детету, не хајући за оно што је у детету само дечје.

Као да некима тешко падају захтеви уметности одраслих људи, и то баш оно што је у тим захтевима најсложеније, најзрелије, најудаљеније од детињства.

Потреба за игром је доказ телесног и душевног здравља како код људи, тако и код зечева; та потреба је, видели смо, и прво надахнуће дечје књижевности.

Зечеви сматрају да људи слабо виде и чују, да трче споро и трапаво. Воле да посматрају људе док расађују купус, и договарају се како ће, кад

Од првог ретка, све ми је у њој било уднекуд познато... Четири стотине страница о зечјем осећању света, природе, људи, љубави, живота, смрти... Иако нам је стигао из обожаване Европе, наши читаоци на роман нису обратили велику пажњу.

Све моралне и духовне вредности несумњиво су одређене, мерила јасна, зна се којим путем иду исправни, којим лоши људи.

се уживљава у улогу стражара, чворак би да несметано хара по виноградима, па се жали Имам дара За пудара, Ал' ме људи неће, Ту сам лоше среће, буха и муха препричавају своја ситна, свакодневна неваљалства Колико ме видиш малу,

је и духовито и језгровито, док банално стиховање: За стручњаке код нас гуди Изузетна конјунктура, Највише се траже људи Врли зналци процедура не трпе ни текући облици хумористичке поезије.

и сада кроз склопљене трепавице: Испред њега трепери златан и тих јесењи дан, друмом се котрљају кола и пролазе људи, али старац их скоро не види, чује само разговор и шкрипу кола, и то му је доста.

(Јуначки свијет Малигина делије) Све је то виђено из даљине, у перспективи изгубљеног раја: време, људи, тајна значења, везе.

ИИ У предговору Башти сљезове боје Ћопић каже да се у списатељском послу „не може измишљати, а поготово не добри људи и свети бојовници”.

чобанску самоћу и спријатељио се с Децом, малим створењима, која су имала свој свијет, далек и различит од онога код људи. Ту је бар заборављао све ситне злобе, које трују радост и муте ведро лице живота.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

глава одрубио, а не и гди је с пута сишао, донде ћемо рамати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и

Не показује ли то да магистрат не држи са слободом? ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Да се збаци, да се збаци! Имамо ми бољи људи. ЖУТИЛОВ: Сад треба да дођу у службе само либералци. ШЕРБУЛИЋ.: Тако је!

ШЕРБУЛИЋ: Прекрасно! ЖУТИЛОВ: Људи су батинама били натеривани да вуку камен за калдрму. Сад је слобода, нико се ни на што натерати не може.

ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи! Ал тако мора бити кад људи не читају народне књиге. ШЕРБУЛИЋ: Зар ви знате?

Зато треба да се заборави. СМРДИЋ: Заиста су Маџари великодушни. ШЕРБУЛИЋ: Поштени људи. ЖУТИЛОВ: Камо среће да су Србљи такови. СМРДИЋ: Е, Србин је луд од постанка.

МИЛЧИКА: Да вас је Зеленићка чула говорити! НАНЧИКА: И она ми оће да је нека родољубица, као да људи не знају њене трагове. МИЛЧИКА: Али је баш фад. НАНЧИКА: Као и то ми нешто вреди што чита српске књиге.

ЗЕЛЕНИЋКА: Сад се може лако знати да ће Србљи побједити своје непријатеље. ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају! Колико је села пропало, колико њи остало без добра, без покривача! Срце ми у утроби плаче.

Ви жалите српска села, а како је у Италији пропала најлепша варош, Мантуа. ГАВРИЛОВИЋ: Ја жалим што је наше, и што људи страдају. ЗЕЛЕНИЋКА: Све нек пропадне, пак ће опет за неко време процветати као феникс...

ЗЕЛЕНИЋКА: Али, молим вас, испитајте се сами; ви се непрестано тешкате што људи гину и што нам се села пале. Није ли то очевидно против народности? ГАВРИЛОВИЋ: Како би то било против народности?

МИЛЧИКА, ПРЕЂАШЊИ МИЛЧИКА: Знате ли шта је ново? Маџари одлазе. ЖУТИЛОВ: Дакле зацело? МИЛЧИКА: Ено пуна пијаца људи. Пешта је пала. ШЕРБУЛИЋ: Ајдете да гледамо како ће да беже. ЛЕПРШИЋ: На ноге, Србљи браћо, Слобода зове!

Мене сте одредили за квартире и да вам поља чувам; а гди се може што добити, ту су други. Како су ти људи паметни. ЖУТИЛОВ: Оћете ли да будете комесар у каквом срезу? СМРДИЋ: Дабом, кад су други све опапоњили.

СМРДИЋ: Опет нисам носио пранге као ви. ШЕРБУЛИЋ: Не пранге, јер пранге могу и поштени људи носити, него сте друго што заслужили за ваша неваљалства. ЖУТИЛОВ: Пст, пст!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Стара српска, средњовековна књижевност, готово искључиво црквеног карактера, коју су црквени људи у црквеним идејама писали за црквену употребу и за црквене читаоце, није могла бити од утицаја на једну књижевност

изузетком, њихова накалемљена, вештачки створена и вештачки одржавана књижевност, обделавана у уском кругу црквених људи, образованих племића и богатих трговаца, стајала је ван народног живота и чинила утисак једне велике стаклене баште.

са народом у свима борбама за верска и грађанска права, али уколико су се више милитаризовали, постајали »царски људи«, официри у државној служби, они су се издвајали из народне заједнице, поступно постајали национално равнодушни.

су само и иначе јако верско осећање и власт јерархије, и Срби су се све више збијали око своје цркве и црквених људи.

Кроз цео XВИИИ век из грађанства и народа дижу се жалбе против злоупотреба црквених људи, истиче се потреба да се њихова власт ограничи, њихови приходи одреде и њихово образовање подигне.

6 Број образованих људи отада стално расте, и тако се ствара повољно земљиште за развој народне културе и народне књижевности.

са Козачинским као »префектом« на челу, отпочела је рад одмах, још 1733, са 14 ученика, међу којима је било и одраслих људи.

Рајић окривљује за то српске калуђере: »Ови завистници били су придворни патријаршки духовнога чина, савршени годинама људи, али преке незналице, једва су умели и читати.

Он се сматрао као стари словенски језик, званичан језик православне цркве, и црквени људи трудили су се да што боље пишу њиме. Исто тако он се сам собом наметнуо и у књижевности.

Црквени и образовани људи, они који су се тада називали »учена класа«, одликовали су се што су »славјанствовали«, то јест што су се трудили да

Орфелин је нарочито одушевљен за нову науку, која хоће да знање постане опште благо људи и да зраци просвете греју све сталеже и све народе.

су присталица и бранитеља у редовима грађанства, које се сто година борило против самовоље и злоупотреба црквених људи, и код образованих и школованих људи, који су били ушли у идеје свога века.

Милићевић, Вук - Беспуће

С. ГЛАВА ПРВА Обична и свакидања гунгула у кавани; људи који се мимоилазе и поздрављају; врата која се отварају и затварају са треском; момци што журно пролазе, њишући на

За столовима за играње, видјели се погнути људи; играло се с ватром и занимањем; с лупом падале карте по зеленој чоји; настајала тренутна тишина; са звеком падао који

Снажни млазеви разбијали се о прозор кроз који су они гледали, и циједили се низ стакло. Људи с уздигнутим јакама, и жене, прихватајући сукње, журили се, трчећи и тражећи заклона.

У кавану јурну нагло једно мноштво људи, налазећи једва и с муком мјеста. Гавре Ђаковић, мали, крупан, црн наслонио се, заваљен на канапе од црвене кадифе, с

Он се преко воље и љутито сагнуо — зар га и ти људи, објешени на зидове и затворени у оквире, почеше да сметају ? — и згледао се у њу. Није ју распознао у први мах.

, која га је, и касније кад је могао да разумије њихове јаде и оправда дјела из очајања, и нехотице одбијала од тих људи; њих је раздвајао један гроб, који се, као и сваки, дуго памти и спомиње, а још теже заборавља и прашта.

Спровод се лијено вукао кроз село, застајући да се одморе људи који носе лијес; повијала се похабана црквена литија на вјетру и заносила носача; ситно и жалобно звонила два звонца у

А за њима измијешана поворка људи, жена и дјеце, која води разговор, која је дошла више из обичаја или радозналости него да жали, нимало тужна, осим

главном улицом комешало се, мимоилазећи се, мноштво вечерњег свијета који је био изишао у своју обавезну шетњу; људи се гласно поздрављали, застајкивали, смијали се и добацивали досјетке; жене бацале погледе, осмјехе, загледале једне

Иза куће одсијева благо Уна у даљини. Чују се и виде витлови како се лијено замачу у воду. Брашњави људи изилазе из млинова и скидају капе; сретну се по која колица која се тешко одмичу по друму, скоро насутом оштрим и

Већ су могли да спазе мноштво људи који дижу грају, усијецајући пут у брдо; једни ваљају камење и слажу га на путу, други ударају гвожђе у тврду стијену

ваљају камење и слажу га на путу, други ударају гвожђе у тврду стијену и ударци бата одјекују у ували; види се четица људи како се распрши у трен ока на све стране, полијегајући по земљи; дигне се облачић дима, грмне и одјекне неколико пута

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Не смем ни да га ословим онда! Џаба ти, велим, и тих учених људи!« А учинио је сем ових књижевних радова и других неких услуга.

Стегла јака зима те 1891. године: баш сасвим онако како стоји у календару. То је ваљда и узрок био што су се људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се

— вели Јова пунећи пиштољ. Затим га остави високо да га жена не би дохватила, јер таквим стварима само људи могу руковати. — Стари сам ти ја ешкија, прико! Кад сам служио у војсци, онда беху још »јегери« са зеленим испушкама.

А после, држави баш и треба и писмених људи у рату! Није ово сад Карађорђево и Милошево време... — Море, каква администрација!

У срећним земљама труде се људи да нестане рата, уништавајући националне разлике; гледају да сви буду светски грађани, да се због вере и народности не

Ето тако код овога света пролазе данас људи који се посвете науци. Трновита је стаза којом се један борац за истину и научар креће, али Максим се решио да истраје

На рукопис није толико полагао, пошто они могу бити људи и са ружним рукописом. Учитељ је био тврдо убеђен да је садржина главно, и да ће им то требати као парче хлеба доцније

Хоћу да вас спремим за другу школу, у коју после ове идете, а то је: школа живота. Јер ви ћете бити људи, грађани ове измучене земље, за то вас ја спремам... Ево, видите овога брата — грађанина, односно чику.

Ту долазе и људи који више воле дела него речи, више добро пиће него најбоље друштво; и више воле да гледају пуне чаше него да слушају

Другим речима, људи који обично поручују по чашицу тек кад се дигну да плате, — а они плате лепу сумицу. Седе тако, па сваки усамљен.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ој давори, учитељи клети, Да чудне сте и дивне авети! Пола мачке, а пола сте људи, Лика љуцка, а мачије ћуди, А те избе и за књигу клупе Ништа друго нег' мишије рупе, Па по ваздан срце вам уздише

6. Деве, момци, жене, људи Гледе играјуће нас, Ти м' на твоје стискаш груди, Твој меника шапће глас: „Мила, мила, твој сам, твој.

Ој ви дојке, две јабуке! С јабуке су наше муке, Са њи, кажу, рај пропаде За ким људи тако јаде, Али ја би за вас, јао, И два нака раја дао.

А тамо видим две-три моме лаке, Донеле трга за жељне јунаке — И тако туде све је пуно људи, А сваки тражи што му је по ћуди.

Ту месец сакри онај облак густи, Дебела тама наоколо с' спусти, Па зато мога ја разабрат само, Да неки људи слегоше се тамо И жубор беше и трајаше дуго, То само знадем, али ништа друго.

Крај реке беу једни двори туде, На дворим ништа чему с' људи чуде; У двори туде на душека мека, Он паде, тужан, скоро ван себека; Ал' ето амо његовога злата, У избу уђе и

Смилуј се, Боже, па ми јој опрости! Па иду бели кâ и до сад дани, Ма у њег' сад је чешће људи страни; За гору када зађе сунце сјајно, Тад они стигну, па с њим зборе тајно, И ситне књиге почесто се чате, Са

Још неки веле да негде на страни, Баш иљада је људи оружани. Но Стојан данас весео је здраво, Ал' окле ово, ја не знадем право; Ма може бити да се све обрну, И стење

12. А момак је однекуда Де су људи као вуци, Под оружем иду свуда, Да и видиш: кô ајдуци; А ношња им скоро така Као што је у Турака. 13.

15. Јоште рече, те још живо, Своје тело да уљуди, Да се тури у ношиво Што питоми носе људи; Јер кад ту га спазе така, Гледаће га кô дивљака. 16.

16. Српчић прими савет мудри, Старо руо баци са се, А на себе друго удри, Чим се прави људи красе, У штруфле се дивне стера, Лати фрака и квекера. 17. Ој квекере, ао фраче!...

29. Јер одозго од фењера Право на њи пала зрака, И девојку то натера Да потражи мало мрака, Јер и могу видет људи, А људи су чудне ћуди. 30.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници. На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем.

— Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.

— Је л му било жао оставити матер? — Богами, јест и њему и њој, рзала је три дана. — Ох, грехоте, људи моји. Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади.

Самарџија упиљи у њега и звоцне: — А ти ту нешто мислиш да си бољи од њега. Ајде! Дјед се узе крстити. — О, људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли? — Да шта си него пијан.

Михаил, света Тројица, мудри врачеви Кузман и Дамјан, па чак и неки прастари, тамни, вучји свеци, заштитници марве, људи сумњиве вјероисповјести, али пријеко потребни човјеку сељаку.

браде говори, каве се пеку, па је згодација за крађу шећера, а и школа се може забушити, не долазе сваки дан брадати људи и самарџије.

Зар те ваљане, умјетне руке блатити и мрљати о штокакву кљусад, о старе кобилетине? О, о, људи божји. Толике свеце насликати, толике иконе, па се сад у коње замјешати.

Има најменика који су и у пјесме ушли. Такав је, давно још, био неки Симо Старчевић који се наимао код старијих људи, ожењених младим женама, својом неприликом, па о њему никла попијевка: Благо ти је Старчевићу Сими, јаше коња и љети

Стриц Ниџо већ дуже времена био је у Банату, отишао да се нађе око бербе кукуруза, па жива згодација да се људи малчице разбашкаре и даду срцу на вољу.

Радио је то тако смирено и удубљено као да је сам на свијету, а људи око њега, опет, настављали су свој разговор и пиће не обраћајући пажњу на његов посао.

— Хоће, вјеруј ти богу — потврди маштовити Ђуро. — Охо-хо, људи, досад смо имали вучје свеце, па вјетрене, па женске, па ове, па оне, а сад, ево, стекосмо и лоповског.

Хајде, хајде, никад је бољи људи ни попити неће. — Вала ћемо је пошљокати, па нек се и то чудо прича — диже руке дјед предајући се поново

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ја сам још наглув од онога пушкетања. Па ова планинчина, четири месеца еј! Да заборавиш како људи, а да научиш како буљине говоре! Још мало, вала, па и ја да пролистам!

Ево долазе, распитај се шта мисле! Сваки зуји као кошница! Ајде, опипај било аскерима! Људи су сасвим озлојеђени, не крију шта мисле! ХУСО: Нису то аскери, него Хасанага! (Аскери одлазе.

Видим да не разумеш... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ајде, не фантазирај! Несрећни људи каткад верују да им несрећа даје право на све. Јесте, јесте. Нисам ни ја од јуче.

А и шта ме испитујеш? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Баш мало, седам дана! А куд су дарови, па позивнице, па кад ће људи стићи, ако већ зором гласнике не пошаљеш? Треба одмах да се направи списак.

Како ћу са тим пред кадију? Таман све лепо уредили, ко људи... А како Хасанагу — Хасанагу! — да молим? Ја сам то замишљао сасвим другачије! Сад ја њега, после свега, да молим?

Сећам га се као превише ћутљивог. Толико ћути, да и кад каже „добар дан” људи се забрину. Замисле се: шта ли је тиме мислио? ЈУСУФ: Тај ти неће ићи наруку. Ја сам ти говорио на време...

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: То сад не значи да треба да се гледамо попреко и да се крвимо. Него да мирно и разборито, ко људи... Па и један другом да изађемо у сусрет... (Застане, очекујући да Хасанага нешто каже.

Све ми је конопце с руку одрешио мрак! Нема људи, само дрвеће, осећам у себи други разум, друге моћи, ништа ме не стеже, дишем пуним плућима, слободно летим преко

Ово царство ноћу није султаново, мирис цвећа је јачи од његове коњице! Ноћу ни Багдад није далеко, ни Индија, ни људи из других времена! Ноћу нема ни мене, ни Хасанаге! Је ли Хасанага Хасанага и кад спава?

Клечи над колевком, као оће да заплаче! Ајде, исцеди бар једну! Реда ради! Кани, мајку му, немо се брукати! Људи те гледају! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хасанаго, будало, она је мртва! (Дуга тишина) ХАСАНАГА: Ефендијо... нека, сам ћу...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И паде вече, опет изиђе месец и обасја све. Опет лишће зашумори, хладовина и сенке падоше... Људи се вратише са рада, стока уведе у штале, затим се пресвукоше и дођоше вама на весеље и „радост“.

У први мах не могах ништа да распознам због мале светлости, паре и дима дуванског. Тек после видех пуну собу људи и жена. Они беху устали, помакли се и начинили ми места ћутећи. Ниједан ми се од њих не приближи и утеши. Бојали су се.

Да бих избегао поздраве и изјаве сажаљења од жена и људи који почеше долазити и доносити јој свећу, зађох иза куће, у поток, који сад беше мучно познати.

По пољу, свуда око ње, виђаху се људи, како по избразданим засађеним њивама раде при фењерима. На истоку оцртаваху се брегови и била планинска, одударајући

— Љутиш ли се? Немој! — Не љутим се. — Поче она да гута, као сузе. — Не љутим се, али шта ће да каже свет, људи! Иди, ако мислиш добра. Шта хоћеш ти? Та ја сам жена! — Истина је — одговори он меко.

Седосмо међу остале. Сви ћуте. Нико не говори. Чак у мртвог Миту и не гледају. Људи, прејели, мешкоље се, отпасују се и намештају. Жене још вечерају. Једу обично много и ужурбано.

А она заиста га једва чека: све се боји нечега, а нарочито оне ширине и пространости друма, света, људи што по њему иду. И чим осети како јој се синчић враћа, хвата је за руку, она одмах продужава пут.

Нико њу није звао њеним именом већ „сестра на Рибнички“. Били су то напрасити људи, чувени као убојице. Још док су били у селу, и већ тамо још измалена бавили су се кријумчарењем, превођењем шверца

Нарочито за њу, Аницу. Јер он је био тај који се сагао, узео је и увео у своју кућу и тиме увео у неки ред... жена, људи.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Дајем ти на знање, друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпциг за слушати и овде што учени људи говоре; гди намеравам пребивати најмање једну годину: и мислим с помоћу бога, и којег доброг Србина, дати на штампу, с

Новосађанин и Осечанин, да пошље овде типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе, што добро, српски на штампи видити.

у садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести; дело весма полезно, будући, да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима

Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состајаније приводити.

За сав, дакле, српски род ја ћу префводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим

По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества; ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди

А зашто, дакле, у сваком закону има зли(х) и неправедни(х) људи? Није | тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакостно и зло срце и преко мере љубов к самом себи.

Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и племену, у свакој вери и | закону?

Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали,

Што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине

А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учени(х) људи: и таковим способом и родитеље у њи(х)овом благом намеренију укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

с онога свијета«, »Све, све, али занат«, »Еро и Турчин« И »Слобо иже али сирца ниже«; у додатку ка броју 95: »Зашто у људи није табан раван«, »Шта је најгоре на свијету?

пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика, пуна исјеченијех људи. Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо.

Кад цар дође увече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: — Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах! Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати.

шибљике па удри њима по корену; одмах ће се отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака да можеш населити читаво царство; онде

Како он дође под град и галија стане у крај, одмах цар пошаље људе да му дозову господара од галије. Људи отишавши кажу царевоме сину да га зове њихов цар, и он одмах отиде.

онђе ћеш све три ствари наћи, него знади: кад узидеш онамо, стануће вика и граја около тебе велика од хиљаду људи, а никога нећеш виђети, и нико те неће ни прстом такнути, а камоли убити, али немој да се обазреш за собом без свога

каже, како је и што је, и стане је одвраћати, да онамо не иде: „јер се нико одонуда — рече — није вратио, па кад се људи оружани препану, како неће ђевојка као што си ти?

царску кћер одузети могли, науме шњиме се опкладити, да везирски синови у први идући петак спреме вечеру за хиљаду људи а да царски зет поведе своју жену и хиљаду људи на зијафет, па ако све ово што везерски синови буду спремили људи не

да везирски синови у први идући петак спреме вечеру за хиљаду људи а да царски зет поведе своју жену и хиљаду људи на зијафет, па ако све ово што везерски синови буду спремили људи не поједу, да царски зет њима уступи своју жену и

људи а да царски зет поведе своју жену и хиљаду људи на зијафет, па ако све ово што везерски синови буду спремили људи не поједу, да царски зет њима уступи своју жену и сву пратњу. На ово обје стране пристану и још се писмено обвежу.

вријеме у које је требало поћи, онда царски зет позове дружину, но не дође му више него девет стотина деведесет и пет људи. Сад царски зет узме овијех девет стотина деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут.

Сад царски зет узме овијех девет стотина деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут. Идући тако нађе једног чоека, који се бијаше сагнуо увом к земљи, и тако стајаше.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал? СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли? СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити.

СОФИЈА: Па ти немој; ићи ћу ја са Лепосавом. МАКСИМ: И дете да ми квариш! СОФИЈА: Да су балови шкодљиви, не би и људи држали. МАКСИМ: Доста, ја нећу ићи. СОФИЈА: Како ти је воља. МАКСИМ: Али нећеш ни ти. СОФИЈА: Ја морам.

МАКСИМ: Али убио те Господ, тако да ти кажем; имаш ли, море, памети, да на бал идеш. СОФИЈА: Без памети људи и не иду на бал. МАКСИМ: Шта си ти? Јеси ли ти грофица или бароница? Не гледаш нашу сиротињу.

СОФИЈА: Чујеш, Максо: човек не може да живи осим људи. Што сав свет ради, морамо радити и ми. Видиш, ми имамо деце. МАКСИМ: Пак? СОФИЈА: Па треба да се с људма мешамо.

Богзна шта можемо дочекати, зато је увек добро кад човек има пријатеља. МАКСИМ: Ја се нисам ни туђио од људи. СОФИЈА: Зато. Што други чине, морамо чинити и ми. Добро ће дакле бити да и ми дамо један пут бал.

Чујеш, Соко, немој се шалити с балом. СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи. Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи? МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли?

Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи? МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли? СОФИЈА: Бадава, кад мора бити. МАКСИМ: Та гди је сикира, да убијем душманина!

10. ЈЕВРЕМ, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ: Какав је то аларм на сокаку? МАКСИМ: Какав аларм? ЈЕВРЕМ: Опколили људи кућу, као да ће на јуриш да је узму. МАКСИМ (гледи кроз прозор). Који је то враг, та ја нисам никоме дужан.

Ишчислително земљеописаније сматра Земљу као једно тјело, на ком људи живе. МАНОЈЛО: То не разумем. ДОКТОР: Ишчислити значи мерити.

ДОКТОР: Ишчислити значи мерити. МАНОЈЛО: Па зашто ишчислително земљеописаније сматра Земљу као тјело, на коме људи живе, кад се људи не мере? ДОКТОР: То ћеш чути док дође разум кући.

МАНОЈЛО: Па зашто ишчислително земљеописаније сматра Земљу као тјело, на коме људи живе, кад се људи не мере? ДОКТОР: То ћеш чути док дође разум кући.

МАНОЈЛО: Зар су људи част Земље? Али право, човек је по Светом писму створен од земље; него како је поднебије част Земље?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПЕЛА: Сад ми је момак казао. СУЛТАНА: Угурсуз! У свачем ме мора једити... Кажу људи да млого на мене наличиш. ПЕЛА: Тако су и мени казивали. СУЛТАНА: Оди да видим. (Повуче је к огледалу.) Заиста,...

ТРИФИЋ: Охо, Стеване, чекај да видимо да се лист не преврне! СТЕВАН: Истина, кажу људи, курјак длаку мења, а ћуд нигда, а жена мужа мења а нарав ретко. Но, код милостиве госпође сасвим је другојачије.

СРЕТА: Господине, право људи кажу да су жене као поток: док су у љутини; кућу оће чоеку да оборе; а кад се уталоже, милина и је гледати.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

досадним креветима превртати и окретати с једне на другу страну најпаметнији, најхрабрији, најлукавији и најмоћнији људи у граду који су те видели у пролазу како лижеш сладолед од ваниле, чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик

Вечерас их видите за клавиром, а чим се отклавире, јуре ко блесави за први шпорет па праве сосове и запршке. Знају људи да цене праве ствари!

Била би то прва књига на свету која би говорила о особи што ни пет минута није одлучивала о судбинама других људи, па чак ни о својој сопственој! Врхунско зезање, на часну реч! Можете ли да замислите ту лектиру?

Београд је измислио и састављање непознатих столова у „Два јелена“, када се бркати људи најпре вређају и туку, а затим цмачу својим масним брковима равно у уста, одушевљени што су живи и што нису у ћорци

Објаснићу вам нешто, да не би било забуне. Београђани су познати као фини и учтиви људи и због тога су се многи и повукли из оптицаја, кад већ оћете да знате, по оном правилу да „паметнији попушта!

се од нас, рече да ипак неће написати писмо новинама, као што је намеравао, шта се све данас чини од одликовања људи који су пешачили за ову земљу од Ђаковице до Крфа, а затим провили на линији Марсељ-Тулон, на разарачу „Термидор“

Узмимо, на пример, да је неко гледао ову нашу филмчугу, могао би се заклети да ... Е, зини да ти кажем! Међутим, то људи чине углавном из навике.

Личио је све време на уличног Буду поред кога пролазе људи и догађаји, а да га ни једно од тих чуда ни случајно не може избацити из ципела.

Личила сам сама себи на главну јунакињу неког филма у колору и у бојицама, где људи уопште не базају без везе улицом, већ непрестано степују и поклањају једни другим цвеће и осмехе.

досадне, сигурне и учмале атмосфере у којој живе; хоћу да кажем да је све толико сређено тамо код њих, да онда млади људи протестују против те глупаве сређености, белих кафа, белих кошуља, компјутера, благостања и свачега, па изводе то

ако будете имали среће да се вама не исподогађају лично, па сад кажите ви мени: зар не би био већи хепенинг да код нас људи почну једни другима да говоре добар дан и како сте, и да враћају лову коју су дужни; замислите тај хепенинг да вам

Уопште, у ово ј земљи има тако мало људи који воле свој занат! Узмите, на пример, једног саобраћајца на Теразијама. Е, па кад он ради свој посао, сакупи се

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Језера сува - небо измакнуто. Нутрину крпим - гушим се од људи: у мутљаг-телу она дршће, луди, а прашник њен се жути изасуто.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

То је срамота! МИТА: Мани се срамоте гди крче црева. АЛЕКСА: Па и то може бити по моди. По моди људи кијају, по моди носе штап, држе нож и виљушку; по моди жене намештају уста, особито ако не уму по моди да говоре.

криво пресуђена; онај приповеда како му нису дозволили писмено бранити се, ја примјечавам да му је криво учињено. Људи кад чују моје толико „криво помисле наравно: „овај зна и шта је право“, пак навале да им пишем прошенија.

МАРКО: Хм! Хм! Ја се радо не мешам с оним пред ким стојим гологлав. ЈЕЛИЦА: Зато се и праве визите да се људи упознаду и да не стоје гологлави. Ви не знате како је то у Бечу страшно у моди!

Ми за чест примамо визиту и од други, а таковог господина за особиту срећу. МАРКО: Добри људи мени су у свако доба добро дошли. АЛЕКСА: Слуга нижајши. ЈЕЛИЦА (показује на столицу): Ако смем молити.

Ту су вам моде, ту је манир, ту је воспитаније! ЈЕЛИЦА: Ја сам слушала да су ти људи глупи и нерадени. АЛЕКСА: Свашта се сад пише, свашта се може и говорити, али треба отићи тамо, па се увјерити.

МАРКО: Нека псује,... знам да га неће више видити. АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине? МАРКО: Знате, ми смо људи прости, пак нам није до шпацира. АЛЕКСА: Али кад се фрајлица уда? МАРКО: И зет ми није баш од моде.

АЛЕКСА: Ништа, ако је добар. МАРКО: О, господине, добар и честит младић. Сви су Батићи ваљани људи. АЛЕКСА: Батићи? За Батића господична полази? Не знате ли ви да сте род? МАРКО: То млоги мисле, али нисмо.

Знам да ће мој татица имати доста посла, јер су вам овде људи одвећ пебелхафт. АЛЕКСА: О, молим, они и не могу љубов благородно чувствовати. ЈЕЛИЦА: Натирлих.

МАРКО: Па у Месецу зар има људи? ЈЕЛИЦА: То сам и ја читала; само нисам знала да имају краљице. Барон жали њену судбину, али опет каже да би овде

Њему је најмилије кад може ићи од вароши до вароши, и кад се људи диве његовим способностима. Мадрид га неће никад заборавити. Јелица: Јесте ли и ви били с њиме у Месецу?

Мита: А шта се не даје ту видити: сокаци од сами кобасица начињени, зидови од леда, људи с једном ногом, велики од педаљ и по.

Прстен у руци, сигурна ствар, а ово, оно... АЛЕКСА: Тако мисле сви бединтери и служитељи; барони пак и отмјени људи морају имати и планове отмјене. Али, пст! 4.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Чаробна шума, љепша од баште, припада славном народу твоме, јунаци ту су његове маште, носе их људи у срцу своме.

У њеној сјени опоро се рађа чудесна справа, чаробна лађа. На њој ће људи једном да језде високо горе гдје трепте звијезде и куд се дјечак, по послу свом, пењȏ по стаблу просеном.

“ У овој земљи људи су браћа, ту ти се добро за добро враћа, не видиш нигдје погледа злог. Човјека човјек од срца воли, не плаче нико,

Ту сунце јутром дјечака буди, с Прољећем коло играју људи, а љети прави ватромет гром. Слобода цвјета, широка, права, затвора није и нема брава у земљи Врапца Црвеног.

“ Из млина старог повика Ћоса: „Дивови, дјецо, јесте ли луди?! Унутра сједи чувени госа, храну му скупља милион људи. За мене ради свакога дана крилата војска Џивџана хана.“ Дивима леђа од страха бриде.

Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми нема. Иде и пјева: „Ево ме жива, одсад се, људи, не бојте дива.

Олуја иде, дрвеће пуца, облак се вуче црњи од гуња, а мала Рада на врата куца. „Отворте људи, бојим се муња!“ Узалуд зове сирота Рада, у малој кући тишина влада. „Ипак ћу ући!

“ Весело слонче труби: „Хајдмо у гнијездо старо! Бјежмо од људи грубих! Правац — Килиманџаро!“ И једног зимског дана, док се пахуље множе, на далек пођоше пут слонче од

“ А мачак Тоша бркове глади, годе му зраци врући и све се чуди: Чусте ли, људи, савезник постах Жући? Боље је ући у лављи кавез, него са псетом правити савез!

Поскочи Жућа, повика: „Људи, гледајте млина, ево се буди!“ И Тоша ђипи из лога уска: „Чујеш ли воду, по точку пљуска!

Поскочи деда, прстима пуцну, врти се попут тигра: „У коло, људи, дрвеће, звезде, почиње светска игра! Нек лија узме за руку ловца, нека се с вуком загрли овца!

Она је, брајко, понела на пут челик ципеле и дрвен капут. „ „Побогу, људи!“ — вучина зину — „Ко би се с таквим рвȏ? Зачас ти кожу са леђа скину. Замисли: челик, дрво!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Растко Петровић ЉУДИ ГОВОРЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Растко Петровић ЉУДИ ГОВОРЕ Садржај И 3 ИИ 34 ИИИ 52 ЉУДИ ГОВОРЕ Ову сам књигу написао за време једног путовања.

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Растко Петровић ЉУДИ ГОВОРЕ Садржај И 3 ИИ 34 ИИИ 52 ЉУДИ ГОВОРЕ Ову сам књигу написао за време једног путовања.

Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени

Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универсума уопште.

Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универсума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у

У једним вратима неколико људи и деце. — Добро вече. — Добро вече, господине. — Јесте ли рибари? — О, има врло мало рибара овде. Они живе доле.

Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају. — Ово је моја мала, — каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. — Како се зовеш?

Између ова два острва, сасвим близу мене, дижући тихи и ведри шум, пролазе две рибарске барке. Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета.

— Добро вече. — Добро вече, господине. Пред крчмом, у потпуно мрачној улици, два пута више људи. Унутра гори свећа. Седам за сто испод свеће и покушавам да читам Живот Челиниев. Редови играју према игри пламена.

Чула сам да је право чудо. — Може се рећи да је то више но човек. Он је један од ретких људи у свету. — Виђате ли га још? — Кад год идем у Мадрид. Није ме заборавио; понекад ме задржи на вечери.

Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ПРОЛЕТЊА ЗОРА На истоку плавом рујна зора руди; Дижите се, децо, дижите се, људи. Устале су пчеле, подигло се цвеће, Са далеких гора поветарац леће; У мирису цвећа, у бисерној роси Он вам свако

Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.

Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија.

Одлетеле тице у далеке земље — Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Под небо се стење диже. На висове стења тога Не достижу живи људи, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. — У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи вале О

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ПУТНИК Лутам по свету пуном грдње. Људи на саборима на неплодно биље се туже. Звери за трпезом на пропланку куну лукавост људи.

Људи на саборима на неплодно биље се туже. Звери за трпезом на пропланку куну лукавост људи. Ваздушна бића на стазама облака карају звери непокорне. И тешким речима ружи своје анђеле онај што громом збори.

у Кани нити сам сведок васкрсења зато се одричем сваког хтења и надам се још мало у хлеб и Његова преображења Људи трком силазе на обалу. Читаоци стоје пред отвореном књигом. Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне.

Онда он замахне руком, отвара поноре, дели мора. На дну, неколико људи, не грешних, не вечитих, али у њиховим љуштурама дубље тајновање, двосмисленост речи, топли мириси одласка у

још излет на Митилену радост из руке грчке и пост госпојински Над Манасијом Чардаци куле гнезда на власт су дошли људи лепи нови ће живот да почне и биће кратак у јеку мача појања и завршног спева прва смрт је била косовски тешка друга

уз мале жртве мени разуме се бог не може ништа ни данас кад овако стојим по страни у стању сам и да спасем неколико људи имам своју квоту избављења јавите се ви не знате шта је све на коцки мој рај је мали но личи на земљу биће у њему

следи покрет који полази из врата неће више да сиђе са неба и то је врелина врла врхунац који се боји пада људи се измичу праве места за драгоцен пад само нагнута светлост зна да неће то падање бити без трага иако се оборени

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

После извесног времена отварају се задња врата и улази читава гомила жена и људи. То је породица покојног Мате Тодоровића која се враћа са гробља, где је одржан седмодневни парастос покојнику.

Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит...

ДАНИЦА: Па то их ви познајете? АДВОКАТ: Да, упознао сам их. Раније их нисам никад ни видео. То су обично људи незнани и скривени, али кад тако падне какав тестамент богатога покојника, они се појаве и зађу од адвоката до

Збогом! (Оде за Видом.) ПОЈАВА XИ ПРОКА, ГИНА, ТРИФУН, МИЋА, САРКА САРКА: Ама, шта је ово, људи, све нека шапутања? ГИНА: Баш, гледам их, па се чудим. САРКА: Не волим, знаш, кад тако у фамилији почну шапутања.

Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.) Ама, шта то би, побогу, људи? АГАТОН: Звонила си, Сарка; ето то је било, звонила си. СИМКА: И певала си. САРКА (крсти се).

ТАНАСИЈЕ: Па не може, дабоме! ПРОКА: Ама, оставите се људи празних разговора да не губимо време. Него, дедер, Агатоне, да пођеш ти адвокату.

ГИНА: И реци му да смо се ми уселили да чувамо да ко не разнесе. ТАНАСИЈЕ: И реци му да смо сви честити, угледни људи. ТРИФУН: И реци му да ћемо ми припитати и друге адвокате. АГАТОН: Ама, немојте ви мене учити шта ћу му рећи.

АГАТОН: Е, то ми је мило. Нас двојица и треба да разговарамо о свему, јер једино смо ја и ви онако људи од закона. АДВОКАТ: Ви сте, дакле, човек од закона?

АГАТОН: А! Сад видим на шта ви навијате. Па јест, имате право. Кажем ја њима: ама, немојте, људи, то је противно закону, али они наврли.

начелник, случајно, овога тренутка, били члан овога кварта, и кад бих ја дошао к вама и рекао вам: уселили се некакви људи у кућу о којој ја водим бригу – шта би сте ви на то урадили?

ПРОКА: Чекајте, људи, док дође Агатон. Он је остао у суду да препише тестамент. ТАНАСИЈЕ: Шта има да га преписује; сваки од нас зна шта је

АГАТОН: Не, него вели: „Дижите руке!” ПРОКА: Ух, побогу, људи, баш нас покојник посече, просто нас посече! ТАНАСИЈЕ: Мене и посече и сахрани.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Шта су они коме учинили? Њима је тако добро овде. Саживели су се са својим стадом... природа им све даје, од људи ништа не траже. Од њих су се већ и отуђили... Ван домашаја свога погледа, они као да не знају ни за људе, ни за земљу.

А планине и појате остале су пусте... СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да ли ћу на време стићи

не сумњам... али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта. — Не говори о томе. Све ће добро бити. — Људи смо... ти знаш... пази мајку и сестре — он се опет уозбиљи. — Буди разуман и чувај се. Е, збогом, и срећан ти пут!...

Само не задуго. Сунце је освајало, а у вагону била запара. Људи поскидали капе и гуњеве... Ређају се нови утисци и нарушавају онај готово устаљен ток мисли, а што ближе команди, у

а при поласку замало да војнички поздравим и готово стидљиво се дохватих за шешир, и упутих у правцу оних шатора и људи около њих.

За њих је одсад била везана моја судбина, за онога наредника, за онога редова у широким чизмама, за целу ону масу људи који се постројили, укочили и гледају у наредника, који објашњава: —... Свршено је.

Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе. Иако су испред мене биле високе

Тајац. Стотине очију упише се у мене, пратећи нетремице сваки мој покрет. Стотина мени непознатих људи напрегнутих нерава и мускула, стајала је укочена, сви готови да се безусловно покоре мојим заповестима...

Многи су имали и прошлост своју, нимало завидну, неки безначајну, други часну и поштену. Сви ти људи, сабијени у строју, слушају данас већ други пут речи: преки суд, стрељање...

Када им дадоше вољно, да узму порције за јело, људи се ћутећи, а журно, разиђоше и опет се вратише у строј. Онда их вољним кораком одведох пред казан.

Радило се целога дана. А сунце припекло, па јара трепери два метра од земље... Заузети послом, људи нису ни имали времена да мисле на рат.

Животиње и мртве ствари су одисале на чистоћу, али су зато војници попадали од умора. Људи су се уморно протезали, нарочито возари, који дуго нису јахали.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

И село јој је у тим сновима изгледало друкчије, светлије, и људи су били меки, добри, послушни... све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне,

— Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ... — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место памети, зализану главу...

Тако је то, братићу мој !... Четири банке за целу годину! И то су људи, лолчине једне. Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба... Е, трнићу, нећемо тако.

»И овде оно исто! Иста запрега, исти посао, па исти и људи... И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши. Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да

Пред школом се зачу разговор; поред прозора промакне по неки старији ђак. Људи почеше долазити. После пола часа заседе цео школски одбор у школи и поче да уписује нове ђаке.

После пола часа заседе цео школски одбор у школи и поче да уписује нове ђаке. У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана.

Шта је то, кмете Ћиро, и ви људи! Прошлог љета пустисте ми ово дете да ме надгледа овако старог и да ме што послуша, а сад га опет тражите.

Не грешите се, људи ! — Таки је закон, чича Вуксане, одговори му председник, тако мора да буде. досад се уписивало сваке године само по

Она им одговори пријатељски: — Ваши људи тамо уписују... они вас знају најбоље, па њих и молите. Она ступи међу гомилицу ђака, који оставише игру и окупише се

»Какво зло, мисли она даље : само тек да се тако каже. Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста. Море, славан је живот, слатко је живети !...

И ако су непрестано о таме говорили и мислили, ипак им се чинило, да неће бити тако покварених људи, који ће тај злочин извршити. А оно гле!... Обоје се ћутећи погледаше, па одоше у своје учионице и почеше рад.

»А ко зна?... помисли она са неком сумњом на души: можда је ово претварање... Да ли могу бити људи толико дволични ?«... И то остаде за њу неразрешена загонетка.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

У њој поју три анђела, Они поју рајску песму. Отуд иде божја мајка: “Стан’те, људи, станте децо, Стани горо, стани водо, Да слушамо рајску песму, Де гу поју три анђела!

“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала. Благослови божја мајка: “Што слушало, род родило!

Сви у колу весело, весело! Хајд’ у коло коледо, коледо! 20. Божић зове с оне стране: “Превезите ме. Ако нису људи дома, оно су жене.

Сова орлу тихо бесједила: “Иди, орле, не намигуј на ме; Сад су људи чудновате ћуди, Пак ће рећи, љуби сова орла.“ Ал’ бесједи сива тица орле: “Ид’ одатле, сово бућоглава!

а значи: оно што Бог хоће - то и бива - све зависи од божје воље); ставља се коњу око врата, а везивали су је и људи за мишицу дилберика (дилберка) драгана, миљеница, лепотица долама - мушка и женска горња одећа, обично с рукавима,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Ако се досад нисам нагледала... ДРОБАЦ: Теже ти је вјешати мртваца него живога. ВАСИЛИЈЕ: Ко су ти људи који су обешени? ДРОБАЦ: Банда. ВАСИЛИЈЕ: Зар сте морали онако да их вешате? ДРОБАЦ: Како онако?

Ал кад знадеш да мореш и да се обрукаш, не би размислио двапут, но девет пута! И не би ношо! Чудна стока су људи! Више се плаше бруке, него смрти! ВАСИЛИЈЕ: Ви знате шта радите. ДРОБАЦ: А шта ти оно рече да си?

БЛАГОЈЕ: Глумци су боеми, и уметници, и светски људи! И нису они криви што ти то не знаш! ГИНА: Не треба мени неко велико знање да познам ко је курва, а ко лопужа!

Да не постоје ни јуче, ни сутра, ни људи, ни речи, ништа!... Кад овако гледам звезде, чини ми се да је овај свет само праг!...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Рибари у црној маји, са капетаном Блажевићем. Људи, који су пловили око пола света. А никад даље од сата хода у земљи овде били нису.

љуљају, чекрци шкрипе, а муљ, ужасно блато са дна морског, пуно мртвих, ситних риба, разлива се по палуби, тако да се људи лепе. Барке су се судариле и притегле као да извлачимо дављеника. Нови сада светли у даљини. Острва се црне.

Мрежа је као бескрајна, а блато једнаш залива кљун брода. У води се љуљају црне сенке. Сатима раде за тај моменат. Људи су као од глине. Ужетом бију блато са мреже. Чује се само, напорно: „Рива‑хола, рива‑хола“.

Али тада се догодило нешто страшно. Чуо сам грмљавину чекрка, изненада, узвике људи и пљусак таласа. За два‑три секунда све је било пропало. Узалуд су се људи пружали преко брода у мрачну воду.

Чуо сам грмљавину чекрка, изненада, узвике људи и пљусак таласа. За два‑три секунда све је било пропало. Узалуд су се људи пружали преко брода у мрачну воду. Мрежа се била поцепала.

Узалуд цео рад, утрошен петролеј, и скупа мрежа. Па ипак, узбуђења нема. Људи су овде неосетљиви као камен. Прво наш брод, затим и друга барка одлазе са тог места.

Довикивање. Затим ругање и потсмех. Изгубљено је неколико хиљада динара. На нашем броду је ћутање. Људи лепљиви од блата, мокри, прозебли, седе под једним фењером. Ја замишљам како то мора изгледати зими.

Ја сам Темишвар волео, као што људи воле место у ком су одрасли. А Београд сам волео као што човек воли своју фикс‑идеју.

Бечкерек се орио Од пијане песме батаљона стајаће војске која је одлазила. То су били људи, сељаци, тако бирани, тако стасити – цвет Баната – да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла.

Они су, после, каткад, тихо, певушили. И у периоду кад су били „здрави“, то су били људи куриозне нарави и чудновате мисли. И Јулије Цезар био је епилептичар.

Мој задатак у Галицији био је да истрчим напред, испред 11 људи, да урличем команде, са пушком у руци. Да будем дакле нека врста Наполеона на мосту код села Арколе.

Архиве те Команде свакако постоје. Била би то интересантна лектира за неког лешинара наше литературе. У Србији, стари људи морали су да устају и скидају капу окупаторским официрима, па и њиховим женама, и дрољама.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне

Много је година Магдалена ту живела, па је Ту и умрла. И неки људи, који су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву. Магдалена је била већ давно мртва.

Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова остављао земљи,

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

Али, шта да ради? Знао је да се људи неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих

Знао је да се људи неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих нема, па ће му се зла ћуд сасвим изменити.

Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком пропланку, да напасе овце, па

— Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се. — Док си био у свету, љутио си се због људи па си побегао од њих у пустињу, а сад се, ето, и у пустињи љутиш, због чега? Због разбијеног крчага!...

— Али, пријатељу, ваља да знаш да у свету, па и у овој пустој гори, има много ствари које те могу наљутити. Ако нема људи, ту су комарци, ту мушице, а оне су кадре довести љута човека, као што си ти, у велику јарост...

Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од људи, а требало је из корена да је чупам. Ни људи ни мој крчаг нису криви што сам ја гневљив и напрасит, него је крива моја

Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од људи, а требало је из корена да је чупам. Ни људи ни мој крчаг нису криви што сам ја гневљив и напрасит, него је крива моја погана ћуд од које нисам могао утећи, него

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Многи су га јуче посетили и тврде да се нимало не разликује од осталих људи. Ми ћемо се постарати да о овом загонетном бићу дознамо шта детаљније из његова живота, што ће на сваки начин морати

— Како шкодило, зашто? — Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу.

Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све

окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од луди, жена и деце могла пасти на земљу. Људи поскидали капе, а у свакој групи је по један коме из џепа стрчи написан родољубиви говор.

” — мислио сам. — „Тамо гину људи, а министар војни саставља молитве и мисли на покретање родољубивог листа! Војска им је послушна и храбра, то се

Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија.

Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич! Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?

Већ за чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да

— Хоћемо ли се кренути? — питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.

Најзад, мало ко да нема трн у руци, или да није огребан по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца, као деца, наравно, плачу, јер не појме како ће се богато

Што се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје. — Сви ћемо, сви за њим док нас траје. Вођ је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати: — Само ћути и мисли! — Мудар човек! — Гле, какво је њему чело!

Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

У свакој њиви чује се жагор и песма. Девојке певају, људи се шале и задиркују, жене им усрдно помажу, а нежењени момци, пуни жара, подврискују и вичу, да даду одушке узаврелој

А око пушнице поређали се људи и момчадија из комшилука, и њима се не спава. Из »вуруна« лиже пламен, севају варнице, пуцају учврсли пурењаци, што су

Женскадија се скупила у гомилу, па се ту повезује и оправља за пут, а људи савијају цигаре, пуне луле и припаљују. Редара купи судове и меће на кола, па, узгред, баци и по неку суву гранчицу да

Уз нас остаде мало, па се и ларма одмах смањи. Само девојке још певају, гласно, не осећају умор, а људи већ ређе отварају уста. Кад бесмо на »Бачком брду«, сасвим се смрачи.

Саздао их Бог лијепе, ка' што већ море бити, а оне се саме руже, вели Танасије Прекић. — Ама јес' чуо, Марко, и ви људи! Човек сам, што 'но кажу у годинама и, да простиш, изродио сам доста ђеце, па нећете ми замјерити што ви кажем.

свечаником, брате мој, има доста и нас сељака, Елем, седим ја, брате мој, са мојом лушом и гледам у шарени свијет... Људи, већ, к'о људи — ја њих и не гледам, шта ћеш, брате мој, човек је, па море му се како гођ 'оће, ал' жене, простићете,

Људи, већ, к'о људи — ја њих и не гледам, шта ћеш, брате мој, човек је, па море му се како гођ 'оће, ал' жене, простићете, то ви је....

— Е, па не могу сви да пласте и копају. — Ја, ја, брате мој, јес', тако је... — Еј, људи, ми се заговорили, па и заборавили бардак, викну домаћин. — Ја, брате мој, нисам заборавио, но не знам ђе је.

рано је још. Док не средимо половину, 'оћу да је свако како треба, виче домаћин. Отпоче бардак да путује унаоколо. Људи се већ крсте, молитвају и пију како треба, ал' жене, то ти је прави џумбус!... Не даду им ђаволи баш ни да'нути.

« »Не волим никог, сем тебе, А одсад нећу ни тебе. На тебе људи мане казују: Прва мана — блијед, преблијед, Друга мана — танак, претанак, Трећа мана — висок, превисок«.

А све је то обмотао тако густ и веран, тако диван и чаробан мрак, да ти даље ништа — не смем казати... Старији људи и жене већ куњају; неки се прућио по мекој комишини, а неки, онако седећи, клања и метанише... А младежи се не дрема.

ПОТЕРА »Одмах по пријему ове наредбе, кмет тога села скупиће до 80 поузданих људи са оружјем. Сазивање и скупљање мора се вршити у највећој тајности.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако. Не мили ми се. Да си ти као други људи, да одеш на дан избора па да гласаш, 'ајд', 'ајд'! Него се сав предаш и промениш, постанеш други човек.

Нисам ја зато, брате, дошао; него сам дошао као човек и као пријатељ да се разговарамо као људи. ЈЕВРЕМ: Е па, разговарај као човек, а немој да ми помињеш више шпиритус, кад о томе нема више ни аката.

ЈЕВРЕМ: Ама, није ја, него ти једнако наврћеш на шпиритус. ЈОВИЦА: Остави, бога ти, то, па да разговарамо као људи. ЈЕВРЕМ: Па седи, де! ЈОВИЦА (сео, па после извесне паузе): Видиш, Јевреме, а знаш и сам, послови више не иду.

Умем, а умем — ако треба — и да ћутим. СРЕТА: Умеш? ЈЕВРЕМ: Баш и да не умем што, има тамо у Београду паметних људи па ће ми рећи: кад, на пример, треба да ћутим, а кад да говорим.

Ето, тако се то ради! ЈЕВРЕМ: Гле, молим те! СРЕТА: Е, видиш, ако тако све изведемо и ако смо се споразумели као људи, онда се може рећи да је свака ствар постављена на своје место. ЈЕВРЕМ: И ти мислиш?

! СПИРИНИЦА: Па нисмо, дабоме, него кад он за прву реч. ЈЕВРЕМ: Чекај, молим те! О, људи божји, па мени пуна глава брига, и сад још ми ви дошли да се свађате! СПИРИНИЦА (увређено): Па ми можемо ићи.

Извештили се људи, па то ти је! ЈЕВРЕМ: Ама, то јесте, него незгодно му долази, баш сад уочи избора. СПИРИНИЦА: Па зар госпа Марина

СЕКУЛИЋ: Идем да гледам свој посао! (Полази.) ЈЕВРЕМ: Чекај, де... чекај да проговоримо кô људи! СЕКУЛИЋ: О чему да проговоримо?

Да кажеш да је мање... СЕКУЛИЋ: Па што тако не говориш па да се као људи споразумемо? Ако ти је баш толико стало за мање... нека буде мање.

Није управо ни шала! Велика сала, па ту клупе, па пуно људи, па министри; па онда ту публика и народ и сви вичу, на пример... Оно кад вичу сви, и лако је, вичем и ја, па ето ти.

МАРИНА: Не кажем, пријатељу, да се нама није допала девојка и, што кажу, споразумели смо се као људи и за све друго што припада девојци и што је потребно за брачни живот.

Могли би ви и да останете кандидат, па нека гласају за вас ваши људи, а ваша фамилија да гласа за вашега зета. Ето, то би био ред!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Али он не чита песнике, нема ни времена ни укуса за те беспослице и посластице бесних људи. Утеха му је у њему самом, у његовој свести и савести.

Седне сам тако у један ћошак па поручи, пијуцка, посматра и студира типове, мисли и осећаје, тежње и разговоре људи из нижих сталежа.

зову пријатељима и комшијама, слабо се свађају, па, и ако се посвађају, то обично више жене, за којекакве спрдње, него људи. Слажу се с влашћу, слушају власт, скидају фес пред капетаном.

Затим изведи некога Ласала, и њега обеси, Светозара тако исто. И пошто повеша слике заслужних људи и украси собу, стаде вадити књиге и ређати их у прозор.

А добро је и урадио. Јер молер је био истена вештак, али (као сви вештаци и велики људи што имају понеку слабост и страст) био и добра пијаница и убојица, те према томе готов на битку као бос у бару.

— Ја сам овдашњи учитељ, Сретен Н. Данас сам дошао. — А, учитељ, дидаскалос. Е, много ми мило за то, за учевни људи. — А, је ли сте сас фамилију дошле? — Не, нисам... ја сам нежењен. — Врло лепо и то! Имате време и за женидба.

Упућени смо једно на друго; виђаћемо се чешће, па, ка’ велим, да одем. А веле да си један од првих људи овде. — Па јесте, господин, даскало, учитељу, тако се рачуна у село.

— Па јесте, господин, даскало, учитељу, тако се рачуна у село. Председник Милисав, и после нас трајица-четворица људи. — Ех, шта после — рече Срета, па искапи чашицу. — Што после?! Бајаги је Милисав, ако је председник, бољи од тебе!

— »Не, нећу вас оставити, добри људи!« — мишљаше Срета идући дома. — »Напред! то ће ми бити девиза, док од ове Вандеје не начиним Жиронду!

онако... то да једемо и пијемо, а народ да плаћа све то! А? Е, људи, ово је страшно! На све стране харање и експлоатација грозна!!!

Е, баш се тога човека ништа не тиче! Откад га дељем, па једва нешто мало! Него — није ни чудо. Друштво је криво. Ови људи нису ништа друго ни радили него само спавали! — вели Срета мислећи ту наравно на политички дремеж и мртвило.

А болан, како су се пређе лепо пазили и живели међу собом! Па што људи — али и у жене уђе неки бес! А пре тога иако су се оговарале, то им је бар личило, јер им је то од бога дато и остало.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

2011. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милован Данојлић КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ Садржај ЧУДНИ ЉУДИ, И МУДРИ И ЛУДИ 3 ОВАЈ ДЕЧАК ЗОВЕ СЕ ПЕПО КРСТА 4 РАЗБОЛЕО СЕ ПЕПО КРСТА 6 КРСТА ПЕПО ПОСЛЕ БОЛЕСТИ 8 КАКО ШЕТА СТАРИ

ЗАРАДЕ 395 НА ЈЕДНУ ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ 397 КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ Стефану и Бориславу ЧУДНИ ЉУДИ, И МУДРИ И ЛУДИ ОВАЈ ДЕЧАК ЗОВЕ СЕ ПЕПО КРСТА Овај дечак зове се Пепо Крста.

Цица трепће, у чуду се чуди, Трепће и њена хаљиница, плава па бела; Што су ти чудне маме, и људи: — Овај прекор она није предвидела. Четири сата? Каква четири сата!

Миле ходом болника и невољника: И пешаци иду брже од њих! Тако је то у животу, господо ватрогасци: У већини, људи су врло незахвални прасци. Кад јуриш у пожар, онда си попут лава, А кад га угасиш, угаси ти се и слава!

ЖИВОТ НОЋНОГ ЧУВАРА Има људи који раде уз пут, заувар, По потреби, кад их из фирме заишту. Такав посао обавља ноћни чувар Запослен у складишту

Шта одсуство њино значи? Шта задеси ћилимаре? Куд одоше њине шаре? Где су фирме изнад врата, Где су људи од заната, Обделаваоци цинка и воска? Куда оде част мајсторска?

ЋУДЉИВОСТ СЛАВЕ Чувена са бркова, тетка- Госпава Волела је по подне да одспава: Сви славни људи брзо науче Да ловоров венац користе као јастуче.

и Месец згасне, Акса обиђе своје имање, Прошета, спокојно, у раздање, Јер у то доба спавају сви — Ловци и лисице, људи и пси — И то су часови кад ливада Њему, и само њему, припада.

Вести не чита, нити га занима шта има ново; Он једе, ред по ред, и гута, слово по слово. Слике великих људи мрви малом вилицом, Мучи се с латиницом, бори се с ћирилицом.

ШВРЋА То бело куче, што влажним очима теши Тужне животе осталих паса, и људи; Тај нежни псић што се свему смеши, И чуди, чуди, тако бескрајно чуди...

— друго је питање. Јесте ли видели запад пред вече, како пљушти? (Тада се стари људи сећају ратова и буна). У самој ствари, то сунце љушти Џакове поморанџи и лимуна...

— Сунце, гле, разбацује коруге од лимуна, И то је оно што људи после пурпуром зову. Кроз ваздух, затим, почну да лете птице. Подбочена о лактове, спава железничка рампа.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

па и они што проводе свој век ловећи јегуљу занатски, сматрају за немогућност, бесмислицу и производ маште учених људи. ИИИ. Истраживања Јоханеса Шмита Јоханес Шмит рођен је 2. јануара 1877 г.

Јегуље, узнемирене од коња и дреком људи, иза шле су тада из својих лежишта и заокупиле коње у води својим електричним ударцима.

Оне шаљу у Лисабонски парламенат својих осам посланика. Становници острва (Акореаонс) су врло вредни људи; мешавина су од Португалаца, Фламанаца, Негра и потомака из Шпаније раније протераних Мавра.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

увек, покрај мене свуда Бити месечине под којом се жуди, И младих срдаца што стварају чуда, И жена што воле, и вољених људи, Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије

пратиља њена — Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и чоја, Све то тако грубо и сурово дира И гнусобом вређа осећања моја Пред скромном лепотом

Дођи! Час је куцн̓о! Ко у срећне дане Поћи ћемо сами из досадног града, Поћи ћемо сами у питоме стране, Далеко од људи, далеко од јада.

ИИ Ја знам да мени Господ неће дати Старост дубоку, нит̓ поред мене Свечано проћи и људи и жене, Златне ми свадбе сталожени свати.

Јер Бог је тако хтео да нас створи У доба кад се монотоно живи, Кад дани нису ни бољи ни гори, А људи млаки, једноставни, сиви... У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време.

Неко их стеже, а не видим ко је. Јаук и писка свуда око мене. У редовима црним кврге стоје, У њима пиште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свуда око мене. Стежи, о стежи, невидљива сило!

Удри, и мучи, и притежи јаче, — Ал, докле редом деца, људи, жене, Плачу и пиште, бедни, покрај мене, И ропски клече пред скривеним створем, Врх писке, клетве, и вапаја

Ко тужи тако? Живи људи? Ил̓ моја љубав, јади стари? Ил̓ туђе наде, туђе жуди? О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад

Умрећемо, драга, као и сви људи, У болести гнусној, у ропцу и болу, Бедни; једног јутра, кад ветар застуди И загракћу вране у пустоме долу.

црне ти чарапе кад провири, Ја склопих очи и задрхтах тада, И све што беше са мном и крај мене, Редови липа, и људи, и жене, И та старинска осветљена зграда, И месечина, и природа цела, Стопи се намах, за минуту једну, У јединствену,

Ах, драга Госпо, каква су створења, Прекрасна телом, духом људи прави, Као небесна нека привиђења Нестала с овог нашег тужног света, За која смо се клели да су она Живота нашег

Све је тако мртво, и људи и ствари. Све полегло под притиском неке силе, Обелисци и стубови, царске виле, Тужни кипариси и палаци стари, И

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино!

То је тамјан свети јунацима, то гвоздени срца у момцима! Тури такве разговоре црне! Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара!

ДОЂОШЕ И ОЗРИНИЋИ. ВУК ТОМАНОВИЋ Које јаде дангубите, људи? Погибосмо овђе чекајући, нестаде ни арча у торбице, а духана неста у тобоце; врат искривих уз поље гледећи да ако се

И није им без неке невоље, а без њих се никако не може. КНЕЗ БАЈКО Хајте, људи, да што послујемо, али дома хајте да идемо, да се с нама ђеца не ругају; па с Турцима како који може, а ја знадем, ђе

ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо! А ево се, људи, окупљамо кâ сватови пјани што се прича. То је вама доиста срамота, јер је вама понајближе доћи.

Нико меда отле јести неће. — Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи. — И звјерад су исто као људи, род свакоји своју вјеру има; за кокошку и орла не питам, но што стрепи лаф од гуске, кажи!

ВУК МАНДУШИЋ Глете, људи, лијепа сарука! Ђе га купи, ага, аманати? АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ Нијесам га, Вуче, куповао, но ми га је везир

Па сам чуо и за ваше горе. Породица света Пророкова зна јунаштву праведну цијену. Лажу људи што за лафа кажу да се миша и најмање боји.

И врати се с пићем из Котора. Поју људи, гађу из пушаках. Кад дођосмо наврх Поточинах, али сједе око триста другах; на свакога зелена долама, на свакоме токе

Када виђех витешку невољу, забоље ме срце, проговорих: „Што, погани, од људи чините? Што јуначки људе не смакнете, што им такве муке ударате?

Ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и кућа и људи. СЕРДАР РАДОЊА За сваку те работу питасмо; а гледа ли принципа, војвода?

ВУК Не умијем, војвода, па је лепше оставити. ПУЦАЈУ ПУШКЕ УЗ ПОЉЕ, ПЈЕВАЈУ ЉУДИ, ИМА ИХ ОКОЛО СТО И ПЕДЕСЕТ. ВОЈВОДА ДРАШКО Ко је оно, кâ да су махнити?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И тада би се горе, у оној намештеној соби, видело како први људи из вароши целу ноћ преседе договарајући се, а напослетку увек њему остављају да то изврши, како он хоће и нађе за

Није лаж. Живи људи још то причају и куну се. Наскоро жена умрла, брат у манастиру, Светом Оцу Прохору, | умоболан свршио.

А сви ти људи, слуге, који су тобож доносили те његове поклоне, увек су долазили када Софка случајно није била код куће, те их она

Већ и не видим, и не чујем, а и на сметњи сам оним мојима. | И онда отпоче да се тужи, као сви сувише стари људи који, не што им се не мили живети, него што виде колико их њихови у кући не пазе, дигли руке од њих и у неко удаљено

Мрак отпоче бивати сасвим густ; фењери почеше јаче да светле, кућа, осветљена и пуна топлоте од људи, женскиња, њихна одела, мириса, поче као да се креће и нија. А оро никако није престајало. Све се јаче шири, развија.

дочекивање сватова, њихни пуцњи пушака, као неко халакање, топот коња, крцкање самара и, по башти, и од коња и од људи, у тишми рушење ограде, гажење цвећа — отуда ниједна башта после удадбе не може се по две, три године наново подићи и

Софка је видела како их они не поје као други. Доводећи их до каменог корита бунарског они, као да то нису коњи већ људи, показујући им на корито, говорили би свакоме: — Пиј, бре!

У паду забелеше јој се рукави кошуље од уздигнутих руку и само се чу како јекну: — Немојте ме, бре, људи! И Софка осети како су те њене речи последње.

једва носи, оде и паде опет у оно своје сопче, које јој се учини сад већ толико црно, толико дубоко као какав гроб. Људи, комшије и чаршија опет кућу испунише, опет кућа узавре од света.

— Леле, бато! Куку, бато! Ко ће, бато, да нас чува и да брани, бато? Од људи како би који дојурио с коњем, сишао, улазио би тамо код њега у собу и, запаливши му свећу и пољубивши икону на прсима

Престаде по чаршији ход, кретање људи, који су ишли из цркве кућама, или по механама. Беше настало оно празнично затишје, светло, топло са јаким сунцем а

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Нека одвратност се буди, Уз нове туге симфонију бôну, Спрам сапутника мојих... Ови људи, Као мртваца гомила, у зону Жељене среће прате ме. А груди Надимају се, траже ноћне студи, Свежине.

Границу мрака и светлости? Тамо Где плави облак бледи месец влажи? О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри,

Свеж, оштар ваздух прашину дигне лако По пустим улицама. У ведрој самоћи Млаз златне зоре чека дрво свако И живи људи. Те сам ноћи само Ја, у сумњивоме друштву што је пило, Провео; песма хорила се тамо, А све је тужно и суморно било.

изашли на сунце филистри, И драге ноћи крај буде тишини, Ја ћу, к’о често, по познатом путу, Док на трг буду ишли људи, жене, С негодовањем, у старом капуту, И с изнурењем ноћи пробдевене, К’о ноћна привиђења у замкове своје, Ићи,

Умиру зраци, природна лепота. Телеса јадна, болесна и трома Жéна и људи, болних од живота, Прате ме немо до мог вечног дома. Стога сам вес’о.

О одвратности спрам ситнежа људи, Ситнежи рада, ништавости свега, Живота који за комадом блуди! О, како гуши, к’о несносна стега, Тај живот где се

Варварин је груби злурадо ти дон’о Глад, ропство, беду, увреду, срамòту. Од завере мрачне на слободу људи Ти си мучки удар задобио први, Поносан и храбар; — из твојих су груди Потоци потекли племените крви.

Охлађене, разболеле груди За њу више немаху топлине... Умрла је када цвеће гине. Остављену, не знаше је људи; Она боле видала је њине. Како ли је пусто, тамно сада!

А бити без људи, и бити увек сâм, Зато нам треба бити одвећ јак, Имати своју веру и свој храм И храброст ићи кроз пустош и мрак;

И преда мном су падали у прах Пантери љути и тигрови жедни, И пљескали ми бурно људи бедни Пред ареном некад, на престолу сада.

Ти видиш, сад су прослављени дани Безверја, блудње, мржње и обиља Лажи, кад људи, зли и растрзани, Помамно грабе, и журе, без циља.

Ал’ и сада кад су сви видици сиви, Кад видимо јадну вредност свију ствари, Кад су нам сви људи немили и криви, А срушени вере старински олтари, — Једна лепа нежност још у нама живи: Нежност према земљи и

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега. Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај.

„Не мари, нека снијега иако га је много! Гдје је долине јека, биће рода доста, јер снијег топли и надија хранитељку људи. А пустићемо од мора вјетрове и сунцу ћемо наредити да раније пригрије, па ће земља окопнити на вријеме!

“ „Осим тога“, наставља Господ обративши се сину, „ову ломну гору под нама, гдје те лако весело примише, гдје људи, од вајкада крв лију ради тебе, синко, њу ће овај снијег, бар за њеко вријеме, одбранити од њенијех крвника; мирни ће

Служба започе. Гомилица људи изиђе испод свода што изводи насред доксета. Сви застадоше мало, гледајући испод струкâ, пут истока.

Сунце се помаљаше у ведрини, разасипљући своје зраке по големом сњежном простору. Људи, један за другим, сиђоше низа степенице и уђоше у цркву.

Војвода Мићо, турска крвопијо! Стеване Перка Шалетина, господско кољено! Улазите људи; жељкује вас Владика свети!“ настави ђакон.

Сви ђипише, јер се на лицу ђаконовом читало заиста велико чуђење. „Игуман! игуман!“ повикаше људи, а глас им је одавао чуђење помјешано са весељем. И Владика се подиже да се увјери.

Фала Богу, уморни ли бјеху ти људи! Да их је неко из даљега гледао, посумњао би бијаху ли живи. Сваки турио под главу камен, струку врх себе, под струком

Трнци би га подилазили кад закврче гвоздени крачуни. Неки људи, задриглијех шијâ, забријани, у црним мантијама дођоше у тамницу.

Овај пут једва се попе уза стубе, тако изнемогао бјеше. Људи у црнини, праћаху га засобице. У дворани чекаху га оно петеро; оборили главе а скрстили руке. И он уђе погружен.

“ Да га је ко боље пазио, опазио би како се Јанко мало збунио, то му се видјело на очима, но људи преметнуше говор на друго.

И Мишан гледну. Пут истока, на савијутку ждријела помоли се гомила људи. Било их пјешака и коњика. Насукоше се један за другијем, па ступаху доста споро. „Турци!“ рекоше оба у глас.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Пословице причице — у ствари су алузије које се односе на поједине личности и догађаје из живота наших људи и наших крајева (нарочито о свештеним лицима, о женама, о Турцима и Циганима, о Настрадин-оџи), о биљу, животињама и

Шупаљ као буква. 2 ЖИВОТИЊАМА Бежи кô сова од сунца. Бијел као лабуд. Бјежи од људи као дивље паче. Бира као медвед гњиле крушке. Бос као пас. Ведра ноћ као рибље око.

Кад нестане петка у години. Кад орô летети заборави. Кад пође сунце натраг. Кад пси буду људи, онда ћеш и ти бити човек. Кад рибе проговоре. Кад се зубима за затиљак уједе. Кад се отопи лањски снег.

Правога, боже! (Рекне се у шали кад грми, јер се мисли да су сви људи грешни, и да бог ниједнога неће убити ако стане правога тражити).

— Тешко ономе по кому се свијет свијести. — Ко за светом плаче, без очију остаје. — Кол’ко људи, тол’ко ћуди. — Где је чија кућа, ту и средина света. — Свет је најбоља школа.

— Орлови најрадије самци лете. — Орао се увијек на висине вије. — Животиње су шарене споља, људи изнутра. — Мучно човек увек једнак може бити. — Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека.

— Мудром јунак коња води. — Добра памет готово господство. — Људи се по одјелу сретају, а по памети прате. — Клони се луда као и света. — Више луд мисли, него што гора листа има.

— Више ум замисли него море понесе. — Кад би се све памети изнеле на пазар, свак би се своје машио. — Људи се не мере пеђу но памећу. — Памет је старија од књиге. — Памет — сермије. — Није памет у годинама, него у глави.

— Ако неће брука (напаст) на човека, човек ће на бруку (напасти). — Не гори образ од сунца, већ од поштених људи. — Без поштења нема живота. — Ко има образа, неће се закрити за прст. — Ко нема образа, купити га не може.

— Образ је скупљи од живота. — Боља је поштена смрт, него непоштен живот. — Ко хоће да га други људи поштују, ваља најпре сам да се поштује. — Гора је брука него мука. — Туга се не лечи срамотом.

Залуду је кула и пенџери, Када није ништа у тенџери. Земља туђа, калауза нема, Туђи људи, не знамо им ћуди. Зла година прићерала орла: Изгубио и канџе и крила. Злату ће се кујунџија наћи.

Избиће те. — Биће та. — Кириџија, камо ти кирија? — У ханџије и у механџије. — Ко је добар јунак? — Доста људи добар јунак. — Ко ти ископа око? — Брат. — Зато је тако дубоко. — Лијепа је кисела погача у кисело млијеко.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

10 ВИ. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ. 11 ВІІ. ЕРО И ТУРЧИН. 12 ВИИИ. СЛОВО ИЖЕ, АЛИ СИРЦА НИЖЕ. 13 ИX. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН? 14 Х. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ? ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. 15 XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА.

78 15. МИЛОСТИВА СНАХА И НЕМИЛОСТИВА СВЕКРВА. 80 16. ПРАВДА И КРИВДА. 81 17. ОЧИНА ЗАКЛЕТВА. 83 18. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН? 85 19. ЂАВОЉА МАШТАНИЈА И БОЖЈА СИЛА. 86 20. ПОБРАТИМСКИ ДАРОВИ. 88 21. КАЛУЂЕР И ЧЕТИРИ ГРЈЕШНИКА.

“ Везир се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове.“ Говедар каже опет: „Е!

Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: „Ва истину слово изе, али сирца низе.“ ИX. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН?

“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину.“ И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала

“ И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас. Х. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ?

XИИ. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА. Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па дође у вече, пошто људи поспе, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван.

51. Која воћка само једном цвати, а у вијек рађа. 52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53. Крава риче од Босне, теле сиса од гараве. 54. Кући иде,. а .у гору гледа. 55.

68. Ноћу стеоно, а дању јалово. 69. Од бијела камена постало, аљину има руком неграђену, од гласа његова мртви људи устају, а послије смрти крсте га. 70. Оздол гвоздено, озгор дрвено, а у сриједи месано. 71.

142. Царевић воду пије, копље му се врти. 143. Цигулин цичи у лугу, да није цигулина у лугу, сви би људи за ругу (били). 144. Црвен јарац по кошари скаче. 145. Црвен трчи по путићу у црвену клобучићу: аса са!

(За што у људи није табан раван?), 32. (Пепељуга), 37. (Зла жена), 41. (Ђевојка, удовица и пуштеница), 42. (Једна гобела у као а

Међед га стане од тога одвраћати говорећи му да је он још млад и нејак, а у свијету има злијех звјерова који се зову људи, пак ће га убити. И тако се дијете мало поумири и остане у пећини.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Богоносни и преподобни и преблажени оци наши, целом свету светила, земаљски анђели и небески људи, испрва од предања Светога Духа навикавши иноковати и благодаћу Божијом отуда просвећени бивши, и Христа уселивши у

ко усхте некада, у неко време, било под којим начином да поработи ово, или да учини под неком влашћу, било од црквених људи, или од световних, или сам игуман, или ко од братије у њему, покренут демонским искушењем, да је крив не само

Ако ли се злом и лукавом вољом догоди да падне под власт упропаститеља и лукавих људи, који се ни на шта друго не обазиру осим на корист погубну, кукавно ће кукавник учинити.

не говоримо мисли које смо раније исповедали, него оне које вам данима и часовима досађују, јер није могуће да ви као људи никада не помислите нешто лукаво, и не дајте добро одлагањем, што не треба да буде, него са вољом сваком и журбом на

Јер сâм Бог зна, а ни од људи није утајено колики подвиг његов је био за нас и за људска незнања овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који

“ (ИИ Павл. 3, 10) Какво ли ће ту свака душа савршено тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачно лице?

и сузама својим управљао си на веру истиниту стадо ти као дрво напајано учењем твојим, дивише се анђели, чудише се људи, ужаснуше се демони над трпљењем твојим, Симеоне блажени, моли за спасене!

Песма седма Ирмос Божијег силаска огњеног застиде се Вавилон давно, због тога људи у пећи радосном ногом као у светлости играху појући: Отаца наших Боже!

крајеви што се Бог људима јави у телу и утроба твоја шира је од небеса, стога те, Богородице, чиноначелства анђела и људи величају!

КО ЋЕ ДРЖАТИ ОВАЈ ПСАЛТИР Богоносни и преблажени и преподобни оци наши, целог света светила, земаљски анђели, небески људи, научени испрва иночаствовати предањем Светога Духа, и благодаћу Божијом просветивши се, и Христа настанивши у

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Прикуцали и ћилим! Сигурно да је драгачевски, ручни рад! А и прилично велика посета! МИЛЕ: Људи дошли и колективно, с предузећем! Немате ви појма колики је то мозак и капацитет! СТАВРА: Шта би с том ракијом?

СТАВРА (Цмиљи, која му доноси ракију). Новине опет о летећим тањирима! ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама? СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има!

А деца да ми дипломирају, да раде неки писмен посо, ко људи, па да се друже синтеле генцијом! МИЛЕ (пробуди се): Ја се од таквих ставова ограђујем!

ЈАГОДА: Свашта, да не би света и милиције! Оћу да вичем, да бежим, али се пресекла! Срећом, неки људи, путници, увиђавни, виде шта је, прискоче, викну милицију, настане гужва, гурање, општи хаос...

Гладан сам смога, гладан бензина, галаме, гладан трамваја, слободе, људи, свега! Нигде ти нема ко у Београду, предвече! Натенане, испред „Губеревца”, мало црно и јагњећа цревца!

Па за то служи карактеристика, то је бар јасно! Ма ајте, молим вас, какве аустроугарске трупе, побогу, људи? Који краљ Петар? Ама на каквим волујским колима? Сумарени? Кажете баш тако: сумарени? Је ли то нешто на јапанском?

ЦМИЉА: Чудо, живота ми! ЈАГОДА: Како то — нестало? ИСЛЕДНИК: Ајде, молим те, не буди наиван! Разговарајмо ко људи! Ниси пријавио болест, да те не би мимоишла амнестија! Који ће судија то да ти верује?

) ГОСПАВА: Друже! Откључајте ми ове руке, кумим вас Богом! Да ме не гледају људи оковану! ИСЛЕДНИК: Пропис је пропис, нема ни говора! МИЛЕ: Не би хтео да сам у њеној кожи!

И кога сам ја само нашла да молим! Какви људи, кад из њих ни једну сузу, Ни једну реч самилосну да исцедиш? Ја ћу моје сама да понесем! Сама!

нашо нас здраве и читаве, викао саботери, дезертери, оставили сте четврту чету на цедилу, положај изгубљен, људи масакрирани! Кажемо да смо се тукли, да смо гинули, али немамо чиме да докажемо! ПРОСЈАК: И онда?

МАНОЈЛО: Немаш оно зашта си страдао, ал се тешиш, бар имаш своје страдање! Мислиш да људи пате онако, без разлога?

да све потанко испричаш, пред комисијом, да нам се опере срамота са имена, да нам гробове опоју, да их оплеве, да људи виде ко смо! ПРОСЈАК: Отад је, човече, прошло педесет година! Коме да потанко испричам?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СОФИЈА (понизно, уплашено): Добро дошао, тато! (Застаје, уплашена присуством страних људи.) ЈОВЧА (опоро): Држ’ коње! СОФИЈА (придржи му коња да сиђе, сагиње му се руци, коју он отрже).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ово ми је сад моје најмилије упражњеније и најдражи посао: или разговоре учени[х] људи слушам или премудро написане књиге читам, или уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам

Уздам се, описујући разне обичаје народа и људи с којима сам живио, да ћу моје читатеље ползовати. Добре обичаје похваљујући, радићу и сваком препоручити, а зле

живећи, видио сам како своју децу воспитавају, и какова следовања различна воспитанија имаду; притом и књиге учени[х] људи, који су о овој материји писали, читао сам.

нећу изоставити, дајући пристојна правила, како с децом ваља управљати да буду с временом добронаравни и поштени људи, родитељем покорни и послушни, људма с којима живу мили и драги, отечеству и сами себи полезни и благопотребни.

придодавати наравоучителна назнаменованија и полезне ка управљенију житија совете и настављенија, које сам од учени[х] људи научио и из полезни[х] књига почерпао; нити ћу бити ја, но полза ближњега мога прво и начално намереније ове књиге.

Правду и истину радићу всегда пред очима имати. Наука и познање људи није нити малена нити мало потребна ствар чловеку на свету; о овом послу може се рећи како год и о воспитанију, сиреч,

срца, из који[х] произничу и происходе сва њи[х]ова намеренија, движенија и дела, о том су се трудили највећи људи, и до данас о том се упражњавају и старају велики философи.

и прости, с црковни и мирски, с којима нисам трговао, | куповао ни продавао, сва је моја старост била познати какви су људи и из који[х] узрока бивају таки или другојачи, какви би ваљало да буду и чрез која средствија могли би таки постати.

А сврх свега, света наука, божји дар, небесни свет, наука и књиге премудри[х] и просвештени[х] људи, учени[х] људи, истини благодетеља человеческога рода, дале су ми способ проћи и достигнути до најпотајенији[х]

А сврх свега, света наука, божји дар, небесни свет, наука и књиге премудри[х] и просвештени[х] људи, учени[х] људи, истини благодетеља человеческога рода, дале су ми способ проћи и достигнути до најпотајенији[х] заплетака срца

Врло је мало таки[х] људи који само из злоће срца и с намеренијем чине зло само зашто им је зло мило. Са свим тим, моје намереније, будући

Мени су људи свакога народа и чина млого добра учинили, а зла нимало или врло мало; ја нејмам никаква узрока с моје стране на њи[х]

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ 51 ВИИИ УЖАС 70 ИX МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ 87 X КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ 107 XИ ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ 119 XИИ ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXВ 141 БАКОЊА ФРА-БРНЕ ЊЕГОВО ЂАКОВАЊЕ И ПОСТРИГ І СВЕТА ЛОЗА Далмација има: шест бискупа,

податке о њеколицини главнијех фра-Јерковића, а овдје ћу навести само пет биљежака, да читаоци виде заслуге тијех људи. Напомена.

— баш као кад Бошњак рече: „За Кулина бана“, а Херцеговац: „У доба херцега Шћепана!...“ Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“ (како се онамо каже за лупежа) радије ће „приватити“ Јерковићима одојче, неголи другоме коме овцу

Рекосмо попријед да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи, па ето фратру бруке готове, ако не претече зло! Сад да пријеђемо на оно што је претежније.

Рекосмо попријед да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи, па ето фратру бруке готове, ако не претече зло! Сад да пријеђемо на оно што је претежније.

Како ли је лијепо да те свуда народ поздравља! Издалека људи скидају капе, а жене се клањају! Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп око појаса!... Бакоња дубоко уздахну.

— одговори Стипан, па поче љуштити јаја. — Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла?... Јесте ли вечерали, људи? — Јесмо, јесмо! — Таа-а-ко! Па дај да пију! — Вала! вала!

Кушмељу би као да га пчела упече уврх носа, те одиже образе и брке, а зубе искези, па им вели: — Ма, људи, шта ће вам цило вино. Овди нема ни дви чаше дропињака! — Има, крижа ми, готово пун бардак!

Сви очекиваху ко ће први проговорити и како ће. Први пробјеседи слуга Стипан: — Људи божји, ала сте дивљи! Тај ваш дуван смрди, вире ми, кâ куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу

Тај ваш дуван смрди, вире ми, кâ куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу пошто изађете! Људи божји, ала сте дивљи! На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне: — А да што смо него дивљи!

Стипан је на чуду био да маломе све разјасни. — Онаке хаљине и капе носе по варошима сва господа. Оне прозорке носе људи који добро не виде. А онај се пепео шмрче да се оснажи вид.

А онај се пепео шмрче да се оснажи вид. Онај језик што је слушао зове се талијански и њим говоре сви учевни људи. „Прке“ значи: зашто; „ши“ значи: да!; „же“ значи: јест итд. Сунце бјеше одскочило три копља кад стигоше ка ријеци.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

УСНУЛИ КАВЕЗ Долази ноћ која буди У теби уснули кавез У коме звери и људи Склапају братство, савез. Ти само знаш шта бруји У тој џунгли од тела: Кољу се лав и славуји И криче јата бела.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго. Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу.

Зато што сам ти слуга у кући, што више радим и горе живим од свих надничара. Колико сам хлебова намесила и људи нахранила. Очи и руке изгорела сам на огњишту. А сан ми траје само између других и последњих петлова.

Велики и леп био му је Београд тада, први пут виђен, и био је збуњен и задивљен што толики људи у Београду познају његовог оца, па му скидају шешире, шубаре и нагињу фесове. „Гледај пред ноге и не блени у прозоре!

Нека отац и живи у заблудама сељачким. А да ли сам сигуран да су то заблуде? Ако су и заблуде, отац и људи слични њему верују и гину. Свеједно какав је живот што га они кроје.

У ребрастој чаши, заробљеној његовим кратким, затупастим прстима, жутела се ракија као истопљен дукат. Људи за столом, нагнути над чашама, грде владу, тврде сигурну победу Аћима на изборима, прете либералу Чакаранцу, верују да

После није разликовао гласове. Дозивали су га сви људи из Прерова, и жене, и сви луди и све жене које је дотад видео.

„Да нису то владине новине јавиле?“ „Сигурно су новине.“ Ђорђе није гледао оца. „Кажи, јесу ли?“ ,„Људи причају.“ „Сед си, а лажеш!“ Тад је Аћим Симку и Милунку истерао из собе. „Јавиће сигурно“, из ината му је рекао.

и урлање избистрише у људске гласове и речи, изврнуте бубашвабе постадоше столови што криво стоје, угарци су опет људи, варошки окламиши и чанколизи, келнерај водоравно стоји, лампа право, увис дими, тешка глава жуљи му врат; Ђорђе

Зар због странке да изгубим главу? Сети се Симке и прикова се уз плот. Аћим није дао да се зграда запали. Фала му. „Људи, морате сада кући. И не бојте се док сам ја с вама“, то је рекао, ослањајући се о штап, а био је жалостан.

и сажаљиво у исти мах, па седе поред здепасте касе коју је прошле године купио у Београду и поклонио општини. Људи ће памтити његова дела и речи његове преносити с колена на колено.

— Теби се напуниле гаће, иди кући! — Аћим показа прстом на врата. — Аја ћу остати с народом. — Људи причају да је војска попила у Грабовици неколико чаброва вина. Све је пијано.

Старац се усправи и учврсти, пркосан, важан, као споменик. — Иде војска! — маше селак трчећи према њима. Људи занемеше као да сад први пут чују да војска иде, као да је од свитања не очекују, унезверено се окрећу и комешају у

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Са свих страна света долазили су људи да виде вез Златопрсте, да му се диве. Девојка је наочиглед свих, венула не престајући да везе.

— одмахну старица главом. Тек сад се заврте коло! Бацао је Ђаволак чичак, бацао, а људи су једни друге већ отворено под чичак гурали, кикотали се. Гле, како је Репати Рогатога зајахао!

— насмеја се Ђаволак. Како су се само људи черупали! Једни другима разбијали носеве и главе! Једва да је у болницама било места за рањенике, а туче нису

— Не постоји такво створење међу нама. Питај птице! Али ни птице нису чуле за Рибљу Главу, а људи су се смејали: — Рибља Глава? Баш смешно! Тражи је у рибљој чорби! »Можда ме је звезда преварила?

Али од тога часа пође по свету прича о дечаку од чијих речи процвета камен, нестану болест и туга. Људи су га с осмехом сусретали, уверени да на свему чега се реч Златоустог дотакне, још Дуго након тога, трепери неки

Није имала времена да се осврће. Све јој је било ново, али ничему се није чудила. Много је стаза, много звезда, много људи, па шта? Гледала их је како се врте као лишће гоњено ветром и помислила: »У праву је јаје: то је зато што имају срце!

трагао довољно упорно, довољно дуго — наћи ћу је, и више ово неће бити пустара без дрвета, без травке од које беже и људи, и облаци, и птице! Младић се загледа у лепотицу и зачуди: досад је није видео у околини. — Одакле долазиш?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

на страни, позвана да ово виде, нису видели ама баш ништа, само су били изненађени видом празно верице код ових људи, препаднутих сопственом прошлошћу.

је то последњи бал у част великог кнеза и, с нестрпљењем, чекали су се дани када ће садашња власт, кнез Милош и његови људи, прећи y опозицију а садашња опозиција, Господар Јеврем и Уставобранитељи, узети власт.

Изгледа да људи све мање умеју да кажу шта мисле: гомилају неразумљиве, ваљда чиновничке, речи. Као „немачкари“, у његово време, али

Није му био од помоћи ни онај хајдук у њему, ни дипломата, најмање местозаступник. Имао је десет хиљада људи, а био је сам.

занимљивији од закона који владају људима и чинило му се да што боље познаје понашање речи, то више зна и о понашању људи. Како је растао, све се дуже играо тако што је реченице са једног језика преводио на други, трећи, четврти.

Почео је да верује да много зло долази и отуда што људи нису навикли ни да се слушају ни да се разумеју, и што не обраћају пажњу речима.

Сима терџуман види, и не први пут, речи како делују, своје речи како делују: допиру до људи, смирују им дах, остају им у слуху. Слушају га: и гомила, и низами, и жандарми.

сандук са мртвим Симом терџуманом испустили су на утабано тле, поклопац се померио, нико то није ни приметио, људи су се, сви, разбежали, и роде, и дивље патке, само је Сима Нешић, мирољубиви терџуман кога нису оставили на миру, кроз

тај господин умало да му сасвим поништи улогу у историји јер је, и иначе туркофил, био „уверен да су Турци доброћудни људи које, с правом, озлојеђује бунтовно држање хришћанског живља“, па је, следствено томе, обавестио своју владу да су

Причињава му се да је, као у причи о Баш-Челику, он један од оних моћних царева који нису људи: цар соколова, или орлова, или змајева.

већ само далеки преци засути прамењем времена, и он и његови сувременици понекад чине, оку новог доба, као једноставни људи којима није било тешко да себи не признају зебњу од живота.

И сам помало змај, без страха, од свих људи на свету Марко је Васи био најближи. Било је хладно претпролеће, још су, под земљом, трајале зимске тишине, кошава је

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди, Леденом су злобом разбијали људи, Па се место срца ухватио лед.

Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кај'о, много грешио, И хладном смрћу себе тешио; Многу сам горку чашу попио, Многи сам комад сузом топио.

сам тебе у звездице ков'о, Теби пев'о, о теби сам снев'о, Ал' од тебе нешто и захтев'о: Кад ме смртца отргне од људи, Да ме примиш ти у твоје груди! Зар ти никад није на ум пало Што си негда Бранку обећало?

Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога! Јер биће дана, ал' неће среће, и биће људи, ал' Срба неће; Помози, бабо, помоћ' ћу и ја, Да српско име јоште просија!“ Дижите школе, Деца вас моле! Ј.

Остав'те села, нек' гори плам! Бацајте сами у огањ деду! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина...

Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби - та да смо људи Та да смо браћа - ох, Боже мој! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час?

У вихорима страсти, са дивљом, помамном виком, Скакаше безумна војска од људи, жена, и звери. И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. Циганче, тако ми Баха!

пратила њена, Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци и чоја Све то тако грубо и сурово дира, И гнусобом вређа осећања моја, Пред скромном лепотом

Дођи! час је куцн'о! К'о у срећне дане, Поћи ћемо сами из досадног града, Поћи ћемо сами у питоме стране, Далеко од људи, далеко од јада.

Тад дјевојче неко, измеђ' црних штица, Донесоше људи. Косице јој русе По леденим груд'ма, као свила густа, К'о мекано злато, почиваху ти'о.

Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање - па се тихо свија; Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле, и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Једнога ће сунца зраке сјајне шар движими земни освјетљати: моћ ће људи са својега шара на узано своје поднебије виђет доста мојијех мировах; но погубне мраке Сатанине њихове ће

На земљи ће хиљаде божествах осл'јепљени сатварати људи; биће њина ништожна божества све изроди у безобразију. Безумнога овог јазичества нечисти ће престол представљати

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Она се разликовала од светске историје тиме што су у њој, место наследних владара, главну улогу играли они људи који су снагом свога духа дошли на владалачки положај. Вредело је упознати се изближе са њима!

Тада видех у чему је ствар: тајанствена прилика беше дуга поворка бело одевених људи. Ја се присетих: то су, нема сумње, Питагора и његови ученици.

На највећој од пирамида, на Кеопсовој, радило је барем сто хиљада људи преко двадесет година док се грађевински материјал спремао, довезао, обрадио и узидао.

„Да ли су то били смртни људи који ово створише и животом надахнуше?“, упита се наш младић, а онда погледа на онај део храма који се видео испод

Ако ме вечни богови надахну својим духом, неће ми смртни људи моћи да ускрате ловоров венац“. „Зашто да очајавам? Будућност стоји још преда мном, а ја сам још млад као роса!

Сишавши преко Пропилеја, нађе се опет у вароши. И заиста, његова машта понесе га у недогледне висине. Али јурњава људи, у којој се убрзо нађе, врати га у земаљско царство. Осети глад и жеђ, а зраци подневног сунца почеше да га жегу.

У таквој држави учени људи играли би прву улогу. Да би своју замисао такве једне идеалне државе остварио, Платон се, с времена на време, бави и

Сви присутни подигоше се са својих седишта, а Птолемајос Филаделфос одржа овај говор: „Људи науке и уметности! Чеда муза, одабрана војско ума, ја ћу са вама да васпоставим царство Александра Великог!

свих грчких племена и народа Истока леже у ризници овог града, у овој библиотеци, прикупљена и сачувана, а ви ћете их, људи науке, још умножити.

После ове смотре своје просветне војске, Филаделфос настави свој говор. „Људи из држава диадоха и Велике Грчке, људи са Самоса, Родоса, Тасоса, Киоса, Коса, Делоса, Кипра и Крете, људи из Алене,

После ове смотре своје просветне војске, Филаделфос настави свој говор. „Људи из држава диадоха и Велике Грчке, људи са Самоса, Родоса, Тасоса, Киоса, Коса, Делоса, Кипра и Крете, људи из Алене, Елиде, Сиракузе, Тарента, Месине,

„Људи из држава диадоха и Велике Грчке, људи са Самоса, Родоса, Тасоса, Киоса, Коса, Делоса, Кипра и Крете, људи из Алене, Елиде, Сиракузе, Тарента, Месине, Милета, Халикарнаса, Кизика, Клајзомене, Пергамона, Ефеза, Книда, Сардеса,

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Увече све беше спремно и у реду. Слишам се још једанпут о новостима и коментарима што сам прикупио од људи које су други лагали, докопам ствари и радосно кренем на железничку станицу.

сам се јер сам веровао да слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво, то јест надао сам се да ће људи постати бољи. Зар не? Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? Ко је сумњао у Правду?

Треба се, брајко, очајно напрегнути, треба размислити шта да се ради. Нека нас је у почетку шака људи. Доста. Боље ишта него ништа. Јер данас и нема праве опозиције. А зашто нема опозиције?

Доста. Боље ишта него ништа. Јер данас и нема праве опозиције. А зашто нема опозиције? Зато, што људи мисле погрешно као ти и немају идеала. Ми треба да створимо истинску опозицију. Јер шта је народ без опозиције?

неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо, одавајући бригу људи који очекују некакав врло важан догађај. Имало је нечег завереничког у нашем понашању.

Знаш ли шта кажу ови јадни људи? „Ми још једино живимо из радозналости за судбину овог несрећног нараштаја. То је нова хаљина егоизма, истина, али

више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после

требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека или једне групе људи? Зар се то осигурање није могло постићи благовремено и са много мање жртава?

Официри дивизијског штаба, ван строја, посматрају пук и примећују: „Добро изгледају људи.“ Један мали војник, кувар, добродушног, детињастог изгледа, на зачељу митраљеског одељења, са магаретом које носи

Све живо окретало се за њим посматрајући га и уживајући у његовој стаситој појави војничког држања. Људи нас поздрављаху дубоко скидајући шешире, док су се слатке жене смешиле и, мило напућене, добацивале на рачун његовог

А кад ме приметише људи се згледаше и свађа се осетно утиша. Ја пустих руку на раме Николино, јер он не беше спазио кад сам ушао.

Он је још нешто хтео да каже кад Никола дрекну: — Тачка, клеветниче! Цигани устукнуше престрављени, полупијани људи погледаше у Николу, а чичица је нервозно мрвио хлеб и дрхтао.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Што ћете! Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио

Како бисмо га дакле могли не вољети? На концу, сасвим схватљиво. Опростиво је што људи воле себе управ онаквима какви јесу.

Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства. Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђ

Касније, кад год сам гледао жуту пахуљу осмијеха што се рађа на измореним лицима патника, погнутих људи и забуђених жена по свим мјестима људске патње, од стрпљивих ноћних жељезничких чекаоница трећег разреда до болница и

Онако као што се воле малко луцкасти и незаглављени људи који су сами криви својој несрећи. Има нешто племенито, великодушно, нешто несебично у томе: бити сам крив својој

Кратко речено, био је то један од оних људи о којима се код нас не каже „покојни“ , него „јадни”: „јадни Франо“ , „јадни наш Франо”.

Такви људи није ред да имају дјеце. Поред свега другога, још и зато што та дјеца бивају отприлике оваква какав сам ја.

Поред свега другога, још и зато што та дјеца бивају отприлике оваква какав сам ја. А то није добро. Не, такви људи никако не треба да имају дјеце.

Вјеровао сам да је најпогоднији час за мотрење људи навече кад лијежу. Тад упознајемо њихово дубље, тајно, право својство.

То је као једно поновно рођење. Да. Сад ме све више занима пејзаж, а све мање људи у њему; све више стабло, или памучаст облак, или боја неба, или плави обрис брда у даљини, а све мање човјек.

Можда је на њ бацило сјену моје гануће. Такнула ме његова љубазност и обазривост, коју редовно не можемо тражити од људи свиклих да по свом звању вјечито гледају људској патњи и смрти лицем у лице.

послијеподне, након сат-два сијесте и спавања, у благоваоници су се окупљали дједови пријатељи и сарадници из опћине, људи лијепо оцртана профила, с његованим, достојанственичким брадама и с крупно набраним обрвама.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори: — Ево Милошева Срете. Шта велите људи? — Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. — Срећно да Бог да!

Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: — Господајте, људи! А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: — Господи, Господи, помилуј нас!

Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом. Народ се диже, као на команду. Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу. Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе. Поче ручак.

на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.

конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од

Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу... Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави.

све, али без хлеба никуд!... « — Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи! Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. — Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване.

Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући. Људи се чуде, зевајући и протежући се. — За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију...

Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. — Ја, море. Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. — Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.

прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. — Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом.

— Зар ћу и ја... на посао? — Мораћеш; нема ко други. За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. — Баш бих те молио ... знаш... скоро су ме петљали.

Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују. Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

С ОНОГА СВИЈЕТА 286 ЕРА У ЦРКВИ 288 ЕРЕ ПОЈЕ ВРБУ 289 КАЛУЂЕР И ЕРА 290 ГЛАДНЕ СЕ ГОДИНЕ НЕ НАПЛАЋУЈУ ДУГОВИ 292 ЉУДИ ДИЈЕЛЕ ЖЕНЕ 293 ЗАШТО ЛАТИНСКИ ПОПОВИ НОСЕ КЛОБУК НА ТРИ ЋОШЕ 295 КРЕЋИ, ОЧЕ ИГУМАНЕ!

шибљике, па удри њима по корену; одмах ће се отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде

пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи. Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо.

Кад цар дође увече кући, жена га дочека, а он ни речи, него вели: — Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах! Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати, Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мојој

Он ти се наљути, заповједи да му се спреми ручак од, меса, али, чим први залогај поје, скоче двојица људи (то бјеху његова два брата, који исти овај час оживише) те га убију, узму коња, златну јабуку, очев трс и дјевојку, па

Он приступи и баба та уведе у некакву авлију ограђену костима јуначкијем, а по авлији толики људи мутави и удуречени стоје.

Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду: „Говоре људи: откако је овога града, још оваке галије није било ни овака трга.

царску кћер одузети могли, науме с њиме се опкладити: да везирски синови у први идући петак спреме вечеру за хиљаду људи, а да царски зет поведе своју жену и хиљаду људи на зијафет, па ако све ово што везирски синови буду спремили људи не

да везирски синови у први идући петак спреме вечеру за хиљаду људи, а да царски зет поведе своју жену и хиљаду људи на зијафет, па ако све ово што везирски синови буду спремили људи не поједу, да царски зет њима уступи своју жену и

људи, а да царски зет поведе своју жену и хиљаду људи на зијафет, па ако све ово што везирски синови буду спремили људи не поједу, да царски зет њима уступи своју жену и сву пратњу. На ово обје стране пристану и још се писмено обвежу.

вријеме у које је требало поћи, онда царски зет позове дружину, но не дође му више него девет стотина деведесет и пет људи Сад царски зет узме овијех девет стотина и деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут.

но не дође му више него девет стотина деведесет и пет људи Сад царски зет узме овијех девет стотина и деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут. Идући тако, нађе једног чоека који се бијаше сагнуо увом к земљи и тако стајаше.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И ја жалим себе. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи.

Не марим иначе за живот и бриге Народа и људи, за принципе разне, Бацане одувек у једне таљиге, Што их коњи вуку и све главе празне.

Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.

Умираху боје, С њима душе људи и гробови њини: Сазреваху звезде, ал' да их опоје Не остаде нико, ни ноћ у црнини. И неста планета и животу

И неста планета и животу трага; Изумире и смрт. Више нема људи; Са мене се поче да откида снага, Сви удови, редом, и поглед што блуди. Мину све што беше, хтеде бити икад.

Да ли знате и то да ње нема више? Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар... И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди.

Изгубљени људи и столећа, Као речи, к'о облици звука; Изгубљене песме и пролећа, Борбе, страсти и завичај мука. У баштама мирног

Мртви људи и мртве радости Гледају ме сном што се не мења: Мртва снага велике младости Сад ми прича о духу камења. О животу из

Срећом беху загрљени људи, А жене им, као из обмана, Црном косом што скриваше груди И одело плавог јоргована. И одело, што у ноћи плаве.

Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша. Је л' топла земља, грли ли те благо Гробница твоја?

Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша. Је л' топла земља, грли ли те благо Гробница твоја?

Маштом лудила Стварамо зрак: Све нас је довела тајна што нас убила, Откала мрак. Пијемо нас неколико пропалих људи И полусвет; И знамо, радост не може да се пробуди, Опао цвет.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Његов крајњи циљ је потпуна превласт ума над материјалним светом и овладавање природним силама за потребе људи. То је тежак задатак за изумитеља, кога врло често погрешно схватају и не признају.

огромну надокнаду у задовољству које произлази из његове моћи и осећања да он припада класи изузетно привилегованих људи, без којих би човечанство одавно ишчезло у љутој борби против немилосрдних сила природе.

вратио кући исцрпљен и крвав, али пошто је подигао узбуну, поново је јурнуо назад на место незгоде и стигао тамо пре људи који су пошли у потрагу за оцем и срели га како се освестио и поново узјахао коња, не схватајући да је неколико сати

” Људи су имали обичај да причају смешне приче о мени. Имао сам две старе тетке избораних лица, једна од њих је имала два зуба

Оне сигурно нису биле халуцинације које се јављају код болесних и намучених људи, пошто сам ја у сваком другом погледу био нормалан и сталожен.

Чудно је да не могу да замислим лик у том сивилу све док не стигнем у другу фазу. Сваки пут пре него што заспим слике људи и предмета пролазе ми испред очију. Када их угледам знам да ћу ускоро утонути у сан.

све навике и страсти и не само што сам тако сачувао живот већ сам извукао огромно задовољство из онога што би већина људи сматрала лишавањем и жртвом.

Већина људи је тако обузета мислима о спољњем свету и сасвим склона да заборави на оно што се догађа у њима самима. Прерана смрт

Прерана смрт милиона људи првенствено се везује за овај узрок. Чак и они који о томе воде рачуна, праве заједничку грешку да избегавају привидне

гума и други стимулуси којима се слободно одаје чак и незрела омладина, много штетнији за нацију судећи по броју људи који им подлежу.

Тако сам, на пример, у току својих студентских дана сакупљао податке из објављених читуља у Бечу, постојбини људи који пију кафу и установио да су смртни случајеви проузроковани срчаним тегобама понекад достизали готово шездесет и

Често су ме људи, које је то занимало, питали како и када сам почео да се бавим изумитељством. На то питање могу да одговорим само

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Као дечак ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких цигала,

топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких цигала, омалтерисана и окречена. Људи су пушили и разговарали, а изгледали су као сенатори, самозвани чувари све мудрости у Идвору.

Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна са великих кукурузних клипова.

Као мајчином љубимцу мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи, а понекад и из уста средовечних или младих, ако би им то старији дозволили.

На пример, када би неки од старијих људи завршио беседу о Карађорђу и његовим борбама против Турака, жене би запевале песме у којима се слави храбри Карађорђев

Средовечни људи били су у борбама за време мађарске буне, а млади су тек прошли кроз походе у Италији 1859. и 1866. године.

Он је у Идвору одржавао у животу старе српске обичаје. Био је мој први и најбољи учитељ историје. Млађи људи причали су доживљаје из аустријских похода на Италију, славећи људе из Идвора у тамошњим борбама.

у којој су граничари скоро уништили италијанску армију. То су причали људи који су у њима учествовали и тек се вратили из Италије.

Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у светским борбама.

Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у светским борбама.

После тога, људи су говорили да ни стари Баба Патикин не би умео то боље срочити и изговорити. А мајка плакала од радости; учитељ је

ли ја мислим да тај Американац Франклин који се играо змајевима као беспослено дерле, зна више о томе него најмудрији људи у Идвору.

Ћипико, Иво - Приповетке

Чобанчад се дозива, свраћа овце и козе. Из даљега, с брда, чуо би се каткад оштри звиждук и дозивање људи. Мали Марко турио је руке у одело да их загреје; ћути и чека. Одједном Цвета, забринувши се, диже се.

Дошло вријеме, људи духан просушили, покупили и средили; у кола га укрцали, па с њиме правце у чаршију к Осман—ефендији.

Дијете га чека и чека и сада, као дјевојка, кад се оне ноћи сјети, протрне. Дуго је чекала. У крчму долазе људи и одлазе.

Колико људи она познаваше што на шкољ свраћаxy забринути, у најжешћему кријесу, да воде потраже; уоколо све гори, воњ просушене

А кад се прве зраке љетњега сунца помолише и весело заиграше по пучини у хиљаду пламичака, људи се почеше договарати што да ураде.

— Није у томе зла! — А што ћу казати? — попусти он. — Она је, ваља рећи истину, мајка овога шкоља. Бијаху јој мили људи, — надода лакше, — али то су њезини посли... Напиј се, стара!

И окрене се прама јачим домаћинима, који су, како се њему чини, приступачнији разлогу. — Људи божји, — вели им благо, — ја сам ваш пастир, а овако нећемо ништа учинити, но изаберите два човјека нека дођу к мени,

— Ето — вели, — наћ' ћемо мјесто и за стари кип: поставићемо га у нову црквицу на гробљу. Ма, напијте се, људи! — понуди их. Жижица и Букало погледају се, и испије сваки своју чашу цијелога. — Хе, нека остану оба на отару!

Жижица, Букало, Јале и остали, све постарији људи, иду одмах иза кипа и у вас глас пјевају пјесму светога Спиридиона.

— Да ми је знати гдје си досада био! — јави се из постеље сестра му усједјелица. — На вечери, као и други људи, — одговори Дангуба мирно. — А да, како си вриједан!...Оставила сам ти у бакрици мало пуре, поједи! —Незачињено, а?

пред њим за послом журе се, вукући за собом тешка бремена, уозбиљивши се рече наглас: —Баш су лакоми и дрпе се као и људи, као да неће никада погинути!

Безобзирнији и слободнији људи, гдекад срдећи се а гдекад шалећи се, веле Павлу у очи да им срамоти племе, а неки мекши узеше ствар на лаку руку: ни

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

широки, Све то су књиге попове, А што је цвеће црвено, То јесте причес у цркви, А што су пчелке попале, Све то су људи у цркви.

Очигледно је – и то не треба доказивати – да су овде људи који узимају причешће виђени као пчеле које из цвећа ваде нектар.

као припадници хришћанске културе, али и као поштоваоци уметнички заиста предивних икона, па ако хоћете и најшире, као људи из културе која је изграђена на рационалнопросветитељским претпоставкама, ми овакве појаве можемо осуђивати.

Најзад, и у трећем, такође изврсном кратком роману Људи говоре Растка Петровића, изненада се у светлости муње појављује демон са црним огртачем.

Али се и у демону из романа Људи говоре такође налази стварна личност: песник Милан Дединац. Изгледа да је и Црњански у лик „једног доброг друга“, кад

Наиме, „навукох на себе небо као кабан“ иде у исти ред као и слика људи којима су главе обвијене „у видике ко у саруке“, у претпоследњој песми Откровења: Недоглед, гле, пљује светлост међ

Ту најпре спадају доста честе визуелне обмане, рецимо ова из кратког романа Људи говоре (1931): „Између две травке или између мојих прстију пред очима плове барке по води.

одблеса и боја, заласка сунчевог, цео онај прозрачни или огњени живот неба за време једног дана, а не искључиво живот људи, и већ ће се сугестивност сама наметнути.

И то није изузетак, него чест песнички поступак, за који лако налазимо примере: „људи који прођу личе на аутомате од каучука и гуме“, „црнином балканскога сунца од каучука и мрака“, „над куполом катедрале

Ко је имао прилике да чита писма људи недовољно вичних писменоме излагању лако је могао да примети како се реч у њима, сликовито речено, осврће на све

Јер и даље се у настави, нарочито у гимназијској, рецимо Божји људи Б. Станковића тумаче тако што се ученицима сугерише хумани однос средине која божјацима удељује милостињу.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

АНКА: Боже мој, не би' вам то могла унапред рећи. Надам се, јер, знате како је, људи лакше попуштају но женске. ЖИВКА: Само, разуме се, све то морате тако учинити да се не примети да је намерно.

ЧЕДА: Тако је, Анка, само ви морате знати да сам ја честит човек. АНКА: Па мени су ти честити људи највише и досадили у животу. ЧЕДА: То вам верујем. Ал' ја, знате, нисам баш потпуно честит.

Видите, ја се само питам: шта ће њему жена? ВАСА (мало у забуни): Њему? Па како да ти кажем: има, знаш, људи који узимају и оно што им не треба. Има таквих људи. ЧЕДА: Има! ВАСА: Али, ти, дабоме, ти ниси Од тих људи.

ВАСА (мало у забуни): Њему? Па како да ти кажем: има, знаш, људи који узимају и оно што им не треба. Има таквих људи. ЧЕДА: Има! ВАСА: Али, ти, дабоме, ти ниси Од тих људи.

Има таквих људи. ЧЕДА: Има! ВАСА: Али, ти, дабоме, ти ниси Од тих људи. Ти си паметан човек и, ако хоћеш да ме послушаш, најбоље је, брате, да оставиш жену.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо оличење таквога наличја, као и сви они „божји људи” којима је Станковић управо са тим речима у наслову посветио засебну збирку прича.

топло, усредсређено је у изнутра осветљеној кући, још уже: у соби у којој су опуштени, раскомоћени међусобно блиски људи.

”100 Разуме се, не само што слика људи који целу боговетну ноћ немо седе потиче из дубоког, из дечјег сећања (неми су људи једна од типичних стилизација

”100 Разуме се, не само што слика људи који целу боговетну ноћ немо седе потиче из дубоког, из дечјег сећања (неми су људи једна од типичних стилизација дечјег сећања), него отуда потиче и страх да ће се кућа изгубити, некоме „продати”.

призор толико смућује да јој из сећања, из „прича и песама” које је ваљда у детињству слушала, долазе на памет они зли људи што харају и грабе, па су тобоже и њу сада ево уграбили: „[. . .

]” 133 А када су Марково тело довезли и унели га у собу, слика се понавља: „Од људи, како би који дојурио с коњем, сишао, улазио би тамо код њега у собу и, запаливши му свећу и пољубивши икону на прсима

]“. 135 Слика људи који клече или леже поређани уз кућни зид изазива немир зато што садржи просторну инверзију: место унутра, са унутарње

У Софкиној кући, пошто седе на миндерлуку, људи су такође поређани уза зид, али са унутарње стране; овде сељаци не седе, него клече уза зид са његове спољње стране.

пчињски сељаци подно вароши - и јесте варош и није варош - пред ужаснутом јунакињом преображавају у гомилу дивљачних људи са распомамљеним чулима и рушилачким нагонима: „И са ужасом Софка је гледала како је све то почело да постаје, да се

осудио на пропаст чим ју је извео из књижевне вароши, из онога, наиме, утопијског простора у коме не живе стварни људи, него његови књижевни ликови.

Премда се око њих збиља дешавају крупне друштвене, па и национално-верске промене, они су по правилу људи виђени у породичноме кругу или из породичног угла.

Као што је познато, таква се свест може стећи, а јунакиња је доиста и стиче из однос који други, највише блиски људи имају према њој; рецимо, из пажње, нежности, љубави које јој свакодневно још као девојчици указују.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Сиромав човек сам, па опет во мој ћемер ће се нађе некој алтан... Само земи мој прстен. До Сењаник има још лоши људи: нека ти бидне он дерудеџија — зашто па један је Суљ-капетан од Гора, иако је потур, иако јоште међу зубе, може бити,

И да покажу осталим планинцима, тврда уха за оваку песму. Пуцају, пусте, од здравља и устрептале младости. А њихови људи услужнији но други сељаци: не траже да их оне дворе и послужују као Колашинци, но им сами доносе каву и медовину и

Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта згомилано у праве дрвљанике.

Саборовање већ узело велики замах. Испред конака завитлало се огромно коло, жене почеле да снују по светини, а људи још јаче да пију и галаме.

И докле је кнез Швиковић са неколико одабраних људи савлађивао узбешњела горштака више молбом но силом, и Уверавао дотрчале Турке да је овај шенуо памећу, те ће га одмах

Причају људи да су му се тад низ бледе образе скотрљале две крупне сузе, да је болно поновио Рујову узречицу „виђи, да ти кажем!

Чак ни православни спровод ка вечној кући није могао да гледа. А зла им није творио. Људи су у њему гледали чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво што се нису сви истурчили, те му се не би ничим

— Вала? — Валаа!.. Мудар Дурут, па се одлучио. Отишао у Колашин, сабрао довољан број берача и људи с коњима за пренос грожђа у винице.

И на крају: прикрао се неко прошле ноћи и на спавању убио Јаблана... — Суђено, људи — клеше кроз дувански дим Кариман Кошутан — да ми преко куће и ова голема непријатност прође.

је — одговара за све најстарији сусед под брадом већ — ко се од мучкога пса, да не уједе, може на свету сачувати, о људи витези!.. А озго, низ благо побрђе зададоше се Касаловићи. Женско и мушко, старо и младо.

Женско и мушко, старо и младо. У чем се ко затекао устајући из постеље на страшни глас о погибији. Деца раздрљена, људи босоноги, жене без увијанака, за спавање подбрађене. Писка и кукњава небо проламаху.

Не бејаху они навикли досле да се једна Српкиња овако држи, нити овако тврдо срце покаже. Али такође ти људи не беху навикли ни на једно друго изне– нађење.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ви велите: Свладај тугу За јединцем својим милим. Ох, ласно је мудар бити, Ласно ј’ тешит’, световати; Али људи, Бога ради, Зар не знате шта је мати! Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!

Ви, звездице - осмејкуше, Реците ми право туди, Је л’ истина што о вама Пишу књиге, зборе људи: Да ви нисте тако ситне Већ огромна нека тела, И од једне па до друге Простире се вечност цела?

А мени се тако чини: Там’ на брегу кад бих био, Руком бих вас домашио Ил’ јабуком пребацио. По сто миља, веле људи, Прелетите за час бесно; Зар се не би то орило Хучно, звучно, урнебесно?

»Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде. „Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада.

Злато је меко, Гвожђе је љуто. Силник се увек Уздао у то; Тим противнике Многе ућутô. Ал’ кад би људи Стајали круто Да ничје чело Није погнуто — Нит’ би им црно, Нит’ би им жуто, Нит’ би им меко, Нит’ би им љуто —

Што је негда то ми и сад Шири, тêсни груди, Ја се и сад молим Богу, Богу свију људи. Видим клету неједнакост Како правду гуши. Тешке сузе сиротињске Боле ме у души.

Бранећ’ што нам српска мајка Ставила у груди, Да нећемо и све бранит’ За чим теже људи. Ово морам одбит’ силно, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара.

Оних седам Даничића, Што их српски гуслар гуди — Има л’ кога да не призна: То су били узор-људи. А „Данице“ нашег Вука, Оне књиге тако мале, Зар те нису нове стазе, Нове путе обасјале?

Она му је анђô У новоме небу; Љубе се и штују — Ал’ у рају зебу. Сетиће се људи, Каквих има свуда, И дотаћи ће се Њена нерасуда.

— А ја, кад год пођем Поред тога стана, Хтео бих да станем Кâ стража незвана, Да од туда викнем: Људи грешна света, Не рушите срећу Која вам не смета! Беч 1882.

Ако буде тако штогод, Романтиком провејано, Не брин’те се, добри људи, Неће остат’ неспевано! ЧУДАН САН (Мађарски од Е.

Подигô сам млађано срдашце, Да га плахи не погазе људи; Пођох даље, тражећи му госу, Да га вратим у рођене груди. Питао сам и тамо и амо: Ко изгуби тај адиђар мали?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Опет она „мајко“; чујеш, девојко, немој ме једити! Каква мајка? Гледај ме у образу, мислили би људи да сам ти млађа сестра.

(ЕВИЦА плаче.) МИТАР: Но, но, ти плачеш? ЕВИЦА: Није ли мој отац и млоги други људи, нисте ли и ви сами били оскудни кад сте се женили, пак ето сте, фала богу, стекли! Мој је Василије вредан.

Видите овај орман? Напоље ш њиме, мора соба бити празна, зашто кажу да људи од моде све празно у соби имаду. Видите овај зид?

А теби ћу начинити виклер од саме свиле. ЕВИЦА: Немој виклер. Боље иберок. да не кажу људи: ено, видиш, добила на лутрији, пак дигла нос. ВАСИЛИЈЕ: Па знаш гди ћемо кућу купити? На пијаци до „Два пиштоља“.

ЕВИЦА: Шта је то поезија? РУЖИЧИЋ: Ниже неба и превише људи, превише прегрдни планина лежи пачеземни престол, на којему пјеснословије тихо торжествује.

РУЖИЧИЋ: Станте, Бауцис и Филемон, срећни пар људи. Оћу — тек тако могу ја моја сочиненија издавати. САРА: Оћете, мон фрере?

ФЕМА: Ноблес кон нит бити паор. МИТАР: Е, кад кон нит, а оно збогом! Право кажу људи да је мода лудило као кијавица: од једног прелази на другог, а кад почне, не уме да престане. ФЕМА: Уј!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

је ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове овде због људи који без чела и имена пролазе улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних

без имена за историју: од слепог лица бродолома у њиховим последњим очима створена је историја поука за остале: људи су мртви а не смртни сунце ће проћи и кроз наше очи неизмењено В Узидали вас у зид невидљиви и сви сте били спремни

једноме Мору Звезда на Полуострву Рт Добре Воље Оивичена бескрајем Саветује плодовима љубав и разум У фабрикама људи конзервирају сунце Које се јавља на најразличитије начине у плоду и камену подједнако Први пут слатко други пут

без милости према ономе што је стварно Али не и истинито, не престаје да се бори Срце њених градова је бело сунце свих људи Она учи градове да буду браћа Великоме Граду Који венчава Шумадију и Загорје Међусобно и са будућношћу Истраживачи под

Ноћ уместо ока лукава ватра нуди, Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху И следе видљивост различито људи, Биљке и звезде подмићене у слуху. Понор сумња у њих јер их испуњава; Само су слаби изван опасности.

нас и нашега сунца пустиња је) Оне стварају свет пре његове очигледности пре првога дана Цветају птице на гранама људи од глине отварају стабла и узимају отуд срце слично ружи Оне су најмање измишљене Не мењају недељу за

најближа Наша рана недостижна ИИ О хладна ватро која изгараш Свуд око мене а дан не ствараш Не знају куће где одоше људи Нит позна јутро оне које буди Ал зна их поноћ пуна сунцокрета Биљни петао на крову света Који их само зато буди Што

очигледна Оне живе на рачун твоје комотности Све су лепше што си немоћнији А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш Људи кажу: богаму какве је тај песме писао И нико не сумња у реч коју ниси рекао ПРИПРЕМАЊЕ ПЕСМЕ Да нема твоје срџбе

Краков, Станислав - КРИЛА

У пристаништу се беласали бродови са којих се искрцали. По млакој, прљавој води пливали су голишави људи. Иза округлог шатора, јединог до сада разапетог на зажареном пољу, указала се бела глава козице.

Грлати мотори гроктали су све јаче. Тевтонски крстови црнели се поносито. По спрљеној пољани бежали су преплашени људи. Страх их је пробијао леденим стрелицама, а хука им засела за плећа. Крили се у шибљаке и хлад гранатог дрвећа. — Ф...

У менажи је млеко покипело. Ипак је све било као и пре. Људи су носили страх у себи, па се ипак нечем радовали. Радост је била на површини, и до ње се увек долазило.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — После?... Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт... — Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали.

Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт... — Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали.

Поседали су. — Ништа, ништа... да ли живе они?.. — Ха, мислиш жена те се сећа... — Ма ђаво са женом, али деца... Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље. Котлови су кључали у њима. Пара је била мека и опојна.

Метак зазвижда високо. Неколико се рамена стресе. — Напред, напред... Са свих страна села трче људи. Пролећу улицама, јуре кроз дворишта, разваљују ограде, и избијају врата са кућа.

Чуле се последње заповести: — Ни ватре, ни говора! Горе на гребену били су ровови. Тишина влада над полеглом масом људи. Опет би стрепња почела да прожима душе, али умор то све руши бацајући сан на ознојена тела.

Опет би стрепња почела да прожима душе, али умор то све руши бацајући сан на ознојена тела. Само неколико људи у групицама шапће. То мајор издаје заповести. Чује се како његов пригушени глас дрхти.

Узаман вапију и јече остављени рањеници. Нико се не обзире на њих. На запаљеној пољани има само људи који себе спасавају. — Коњица, коњица... И паника заврхуни.

Још би по који војник застајао и дуго тражио изгубљено шило. Наскоро се изви дуга пруга људи, који се провлачаху између дрвећа и жбуња, и избише најзад на просечени пут крај батерије.

Мали заклони на коси били су поседнути. Батаљон опет полеже у збијеним постројима позади те танке мреже од камења и људи.

Петровић, Растко - АФРИКА

Можда је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име које је у вези са именом Горила.

После ручка акварел. На средини лађе под небом имамо од Дакара неколико сенегалских породица из племена Волов. Људи са масом голишаве деце, са женама које цело време леже на асурама, дојећи четвороножну децу, као зверчиће, ћутљиве, са

Сваки комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје

Наслућује се да је то осамљена колиба, да се тај дим диже са огњишта око кога је живот. По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа. Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду.

Рекло би се да су ове младе другарице Аполонијеваца у ствари становнице Антила. Много људи излежава се без одела по урођеничким дугим постељама исплетеним од трске.

Што је природна ствар, кад се уђе у средину људи који воде особити начин живота, који је мучан а на који се поносе; сваки други од њих ми, и поред велике

На малим случајним плажама спавају пироге, грубо издубене у стабла. Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме

са његовом пажњом, огромном ерудицијом, срдачношћу и простотом, са свим оним што га чини једним од највеличанственијих људи које сам срео у животу, да ми се растанак са њим учинио бескрајно тужан.

Ја сам видео људи исто тако величанствених као што су величанствени ови пејзажи натопљени последњом светлошћу и бојама.

На земљи којом се храни прашума, тесна, збијена, сједињена, нема места за живот, ни људи, ни зверова, ни птица. У тој непроходности, тишини и помрчини, за њих нема ваздуха.

Деца носе проплетене између ногу и око паса црвене ђердане. Људи не прабацују више ништа преко рамена. Са таквим људима стигао сам у престоницу расе Бауља.

Њина тела, необично лепа, постала су скоро филигранска у својој мишићности и пластици; њини ликови су одвише мисаони. Људи ниједног племена немају такву одмереност у опхођењу, такву невезаност и љубазност, а ипак, и поред свега тога, крај

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

црног тирана; Где хрпе нема земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А оклоп-стена слабим женама; — Где нема Вељка!... (Почивка.

СТАНА: Смрт те не чека, Ти ћеш у граду бити госпођа; А Бошка чека смрт... (Гласно.) Сад збогом, људи! И даље ћемо гором лутати, Кад нам већ пута казат не хтесте! ГЛАВАШ: Ни корак даље!

Ала је страшна ноћ!... Сад, Раде, сад!... Опреми весла!... Даске намештај, Како ће људи згодно седети. Ха, тако!... Сад смо готови!... ПОРФИРИЈЕ (излазећи на видело, а за њим иде Јања): Готови, ја!...

ДРУГИ ТУРЧИН: Ено је ђе долази! ДРУГА СЦЕНА Пређашњи. Стана долази. СТАНА: Помози бог, људи честити, Што царског пашу верно служите! А је ли дома паша Сулејман, Злочине раје отац милостив?

Где ми је син? О, каж’те, људи, јадној матери!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Наслони се, бако, мало на прозор па одунда гледај горе, тамо Стамбол-капији!

Ја не знам, честити муселиме, како си га могао сама и опремити?... ХАСАН: Слушај, Ћериме! Десет је људи сила малена; А сам кад иде један Колебан, Ту Главаш нема на шта сумњати, Него ће лепо, и не слутећи, За њиме поћи

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

000 људи) Лешјанин, а на Грамади пред Књажевцем стајао је Хрватовић са својом војском од 6—7000 бораца. Спрам Лешјанина стајало

17 јула удари на Хрватовића Хафис паша од Грамаде са 8.000 људи, а у исто време крене се и Сулејман од Пандирала такође са 8.000 бораца.

21 јула прикупи Хрватовић сву своју силу (највише 7.000 људи) на брду Тресибаби, јужно од Књажевца. Хафис и Сулејман (тада је у турски логор стигао Ејуб-паша и сам лично предузео

000 војске и Лешјанин код Бољевца И Лукова са највише 12—15 хиљада људи, свега дакле највише 22.000 војника. У случају преке нужде Хрватовићу и Лешјанину може доћи потпора од Алексинца и

000 људи. Дакле у случају потребе ми би могли да концентришемо на тимочкој линији највише 35 до 40.000 људи. Спрам ове српске

000 људи. Дакле у случају потребе ми би могли да концентришемо на тимочкој линији највише 35 до 40.000 људи. Спрам ове српске војске стоји већ сад Ејубов коп од 30.

По мишљењу стручних људи управо само су две могућности. Турци или ће поред свију тешкоћа продирати од Тимока на Луково и Бану, старати се да

На левој обали Мораве Тешицу, где је стајао пуковник Милутин јовановић са 5—6 хиљада људи, и Вукању где је био капетан Ст.

Ту су ти војници од свију родова оружја: пешаци, коњаници, тобџије, пијонери, болничари. А кроз ово море од људи снују на све стране коморџиска и болничка кола, тобџијске каре, сеном натоварени коњи, чопори волова, оваца, коза.

Дању се тамане људи, ноћу људска тековина, дању смрт, ноћу разорење — то је страхобна слика рата. Силазећи у Алексинац чух где це отуд

То су тако звани »добровољци,« које су силом покупили од њиних газда. Ови су људи изгледали изнурени, уморни, неиспавани, многи су дрхтали од зиме и увијали се у своје подеране џоке и гуњце.

Зар у војсци није пуно примера, где су прости нестручни људи често поштогод много боље погађали но стручњаци. Оно истина, ја се не разумем у војничким стварима, али ја не знам

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Анђели би хтели Срећу смртних људи, Они би отели Љубав нам из груди. Овако нам лепе Среће и не слуте. — Нека срца стрепе! Нека срца ћуте!

Лечи, теши довека Све болане груди, Које беже од света, Од веселих људи.. XВИИ Што ме људи гледе тако Што ме тако прате свуде? Та пред њима нисам плакô, — Па што ми се тако чуде?

Лечи, теши довека Све болане груди, Које беже од света, Од веселих људи.. XВИИ Што ме људи гледе тако Што ме тако прате свуде? Та пред њима нисам плакô, — Па што ми се тако чуде?

Ох, опрос’те страни људи, Опрости ми, ледно доба, Ево скидам с мојих груди Росно цвеће с — њена гроба. Ја се нећу китит’ цвећем, Већ га

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— запитао је поручник Мишић. — Националисти, идеалисти, убојице, фантасти, људи који би на миг старешине, ако затреба, заклали рођенога оца.

Било је Хрвата, Босанаца, Војвођана, који су дошли из белога света, да положе свесно живот за своју земљу. Сви ти људи, ступајући у добровољачки одред, знали су да су они унапред жртвовани.

Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал. Људи већ почели да посустају. Никад застанка... У даљини, изнад Чегањских планина, према плавом хоризонту видела се сива

“ — Разуме се, ми смо се навикли. Али су људи заиста били уморни... Ми смо извучени из једне борбе. Маршујемо напорно цео дан.

Пушке праште без прекида негде напред. Артиљерија повремено гађа и видимо засењујуће одблеске топова. Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан.

Високо до неба! Око поноћи зачу се брза пушчана паљба. То је, људи, врило. Никад краја... Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају.

Ту смо, дакле. Налазимо се у висини батерије те нас пуцњи топова просто растржу. У оваквој ноћи људи се несвесно збијају у гомиле, као крдо оваца. Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.

— На почетку... Ведар дан... Налазимо се на висини од преко две хиљаде метара. Сунце пријатно пригрева. Људи су ставили пушке у купе, скинули ранчеве и као да су смлаћени топлим зрацима, прилегли су одмах.

Упалише ми се леђа... Тако. Е, сад је добро. — Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби.

А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема. Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле?

“ — проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао. Са наше стране није планула ниједна пушка. Људи су прислонили пушке на рамена, прсти су били на орозу. Видело се само непомично камење. „Осматрај, осматрај!

Као да неко обори камен. Силуете људи указаше се. — Плотун, пали! — грмнуо сам из све снаге. Гру! — разлеже се сложан тресак из стотину пушака.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

РАДИШИЋ 274 ПРИЧА 275 НИКОЛА БОРОЈЕВИЋ 277 СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК 278 ТВРДИЦА 280 ТЕРПСИХОРИ 282 ЧУДНОВАТИ ЉУДИ 285 ОБИЛНИ 287 НЕМАРНОМ ЧОВЕКУ 295 КАРНЕВАЛ 297 БАЛ 299 РЕЧ У СВОЈЕ ВРЕМЕ 302 ПОКЛАДНИЦА 304 ПИТОМИЦА 308 НИКАНОР

те, брате, знам, тво:риш једнако дела добра Ја; злочинства никад не пре:чињаваш ником; мирни о Стају; од тебе сви људи; бе:генише те све живо дру Же; к'о да знају да си ти све:тло огледало свију добро Та; саблазан, драги мој, ниг:ди ти

Ах, бједа моја, бједа повсјуди! Њет мјеста нигдје гдје живут људи да би мње жити и себе свити за њекој Ден, за њекој Ден.

глубини, И што је год звери у шумској пустињи, Да су све у једној жени ове ћуди, Не б' фалило моје пророчество, људи: Да би то морало овог лета бити Да би се и ове дале намолити. 1775.

се чини, Узми други разговор, друго што започни; Куди л' мене тко, и ти ш њиме ходи, — Тако ћеш злу сумњу извести от људи.

Ја у себи мислих: — Вала, ево беде! — Чини ми се да на пенџер к мени људи гледе. Кад, други пут, тресак јешче већма звекну, И ја ђипих из постељи и от страха јекнух.

Дакле, ми покажи височајше благо, Кротко, њежно серце, серце серцу драго, Да ти кажем како њежно љубе људи Своју вјерну љубу, како њене груди Јесу олтар љубови њежноме јунаку Који уме живити срећно у буџаку, У буџаку

Кад свештени огањ нашу утробу подиђе, Серце дотле беспристрасно двојно жели биће; Сва природа измјени се, онемиле људи, Душа сама — но не дуго!

Двоумије све ишчезне, истини су трази: С овом зором тма нестане, људи нису врази. Так' у оно свето јутро, јутро нове жизин, Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни, Мој је жребиј

Павле Соларић ЖЕНИДБА ПО МОДИ Ништа није више смјешно што сви узму људи, Било срамно, било подло, били скверни блуди, Они правду и светињу праве или кваре, Гди закона њина није, за све то не

Око 1807. Павле Соларић О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ Како ново што поникне, немирни су људи, Ако ли се жена тиче, јошт с' оштрије суди.

Бежи време! Премудрост вечна управља вселеном! Силна јој љубов к тварма диханија; Ко сваком добру даје време. Људи су весници, носци тога! То ако уму ценити, ползоват Се њим, онда су божије воље, па И силе снаследници.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Штампару — А за свако словце то По мушку главу тражи награде. Е бруке, људи, бруке, грдила! Да за ништавост веште маштине Васцели народ листом изгине!... БОГДАН: Сад, шта ће на то Станиша?...

ВЛ. ВАВИЛА: Не греши, сине!... Ал’ онај што је венац трнови За спасеније људи носио, У мрак је вргô силу сатанску.

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Причиња ти се, Веруј, грлице! А то су добри људи, добри сви, Шуловић, Мићић, — а и Вуксан је, — А што за Орловићем жале?... Хм!

Отвори, хеј! РАДОШ: Ма ко сте ви? (За себе). Још питам ко? Убица неки, или очајник, Коме је поглед људи омрзô, Те веће сити сунца божијег — Кроз поноћ рију као кртице. (Радош им отвара врата.

ПЕТИ ДЕО ПРВА, ДРУГА и ТРЕЋА ПОЈАВА [Турска војска, у којој су Станиша и његови људи, надире кроз Црну Гору.] ЧЕТВРТА ПОЈАВА Црногорске бусије Капетан Ђурашко, Катуновић, капетани и остали Црногорци

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Преклињао је кнеза, да му испуни жељу. И остарији су луди молили кнеза. — Ма, људи моји, није то тако лако — царски је во! Него, ја ћу бацити молбу.

Светац је, не ради се, па дошли људи да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду. Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу.

— Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! — уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице. — Јеси ли се уплашио, мали?

— А и јест ми млого додијô. — Е, то ћемо, пољаре, истом виђети! — смије му се пркосно, заједљиво Лујо. — Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! — викну кнез оштро, готово званично.

— Не дајте, људи, нагрди вола! — узвикну преплашено кнез. Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо задолига.

Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш,

Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче.

Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко.

— У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја.

Код себе не да ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа! Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао не сјећају се да су га икад видјели.

Ако није крепô, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино Џибовино, шјеме ти се умело!... Ама, шта ћете ви, људи, од мене?! Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло пробијала је дрхтава узнемиреност.

Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану. — А ма, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало кô и познајем — окрену се мени и наднесе руку над очи. — Ти си...? — Јесам, јесам, оче!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме. Ја хоћу да радим, ја тражим живота, Не плашим се борбе, у њу ступам смело.

Јер не плашим се лешева што веле: И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су борбе тај закон завеле, А трнов венац сам је Господ сплео.

Циктај стреса Сложене 'рпе меса. Трубе трубе, Оштрице телеса рубе И снаге грубе У месо рију зубе. Тисуће људи, Тисуће груди, Тисућ мишица, Тисућ зеница — Све мре и гасне У славу славе часне. З.

тугу своју у те бих да скријем И да, друкчији но што сви ме знају, На твоме недру, кô у родном крају, Кришом од људи сузе своје лијем.

Из гробља се зачу Из сваког срца већа песма тече Но што је могло гудало да рече, Јер људи ћуте кад векови плачу. (1917) XXXВИ СУТОНИ Вај, сваки је сутон непријатељ за ме.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви. Има људи који воле туђе пиле, има их који воле туђу жену, а ја волим туђа писма.

'Ајде, говорите, како ћемо? Морамо бити обазриви, јер такви се људи не предају лако; он ће да се брани и пуцаће. ВИЋА: Хоће!

Како то, оца му, не помислиш мало: ови чиновници падоше с ногу радећи, право је да се одморе и да као људи проговоре реч-две. МИЛАДИН: Па, ја... ЖИКА: Шта, па ти? Чекај, брате!

ВИЋА: Шта то? МИЛИСАВ: Причам господин-Жики како се капетан јутрос препао. ВИЋА: Кукавица! Ето, молим вас, људи, пала му у руке једна крупна ствар, могли би најмање петнаест њих да ухапсимо, а он не сме. А где је он, бога вам?

КАПЕТАН: Аха, аха, ту може још да буде нешто. Наслов је сасвим политички: „Противу затвора”. Јер ти нови људи су за то да се укине војска, да се укине чиновништво, да се укину затвори.

XX КАПЕТАН, ЖИКА, МИЛИСАВ КАПЕТАН (Жики и Милисаву): Видесте ли, људи, шта би ово? И господин министар сад чита моју депешу: „насрнуо на мој живот”, а он овде, усред канцеларије, насрнуо

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Српска реченица под пером тих људи стекла је нову гипкост, у знатној мери под утицајем француских узора. Правцем који су они означили ишло се и даље.

Оригинално српско књижевно стварање бавиће се потом највише описивањем живота и подвига славних људи, њима ће бити даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако

Он је покушао да у традиционалној форми српске биографије објасни сложену судбину људи којима је пореклом одређено да испуњавају тежак задатак владара, и тако је проширио тему о одговорности владалачког

Међу Даниловим следбеницима јесу и други људи с двора. То је дворска литература. Ту су учена књегиња Милица, удовица Лазарева, прва српска песникиња туге и бола,

Тиме, а не небеском заштитом, он је јунак новога времена. А то ново време види се и у другачијем, објективном виђењу људи и догађаја. Сам деспот иницирао је превођење византијских хроничара, састављање српског родослова, проширење летописа.

Виша сила, која у религиозним приповеткама проверава понашање људи, сусрећући се с њима на овом свету и награђује их или кажњава према хришћанском и националном кодексу, појављује се

слабостима и уметничкој обради, у језику и стилу, то је снажан писац, проницљив посматрач живота, врстан познавалац људи. Он је једини истински романсијер међу српским реалистима, оријентисаним претежно према приповеци.

"Његошем у прози" зато што је слично великом песнику приказивао народну историју и "начин живљења, мишљења, разговора" људи свог краја, користећи форме усменог приповедања и стил "пучког краснорјечја".

Сурове босанске планине подједнако су јунаци његових приповедака као и мали људи који се с њима боре да би опстали. У исти мах лепа и страшна, босанска се природа код Кочића као елементарна снага

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Остав’те села, нек’ гори плам! Бацајте сами у огањ децу! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат дуго и горко, Јер неће бити Србина...

Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби, та да смо људи — Та да смо браћа — ох, боже мој!... Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час?

познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди Леденом су злобом разбијали људи, Па се, место срца, ухватио лед.

Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кајô, много грешио И хладном смрћу себе тешио; Многу сам горку чашу попио, Многи сам комад сузом топио..

Милионима народи пиште, Милион груди просипа крв — Милионима пале кућиште, Милион људи гмиже кô црв. И милиони долазе смерно Јевропи гордој на холи суд: „Не може више, раја не може Сносити јарам,

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Болест мине, ну ето нам глади, Зло се са злом без промене мења, Чуди и јест те трајемо, људи. ПЕСМА ВЕЗИЉА Ни броди без преброда, Ни горе без прохода, Не жали добра коња, драго ле драго.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Из појединих маала почињу да се појављују трговци, старији људи, чије дућане отварају њихове слуге, млађи. И Младен, знајући да је он у реду, и исправан, као што треба, стојећи

знала да је то грех, али [љутила сеј зато што он никако то неће, неће да јој помогне, да буду заједно грешни, смртни људи, већ увек он изнад свију, као што треба, као неки испосник, мученик. Зато баба Стана, љута, чисто махну све.

Њени правилни прозори, зидови. Како по улици, иза капије пролазе људи, иду било својим кућама, било на седење, вечеру, весеље. Из чаршије опет жагор, кретање. Из које кафане чује се свирка.

И кад је настала пљачка турских, а и српских дућана, магаза, сви остали, први људи, газде, док су неки пљачкали, неки се гурали око општине за власти, положаје. Газда Младен није се видео.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Најбоље се види религијски значај б. л. из чињенице да се он ритуално једе и да се њиме људи у неку руку причешћују о покладама (Караџић, 2, 1900, 100) и о Бадњем вечеру (Караџић, 3, 1901, 64; СЕЗ, 16, 148; 40,

Иначе се људи њиме дивинизирају (»узимају га као предохрану«) кад се појави чума (СЕЗ, 19, 234), или колера (СЕЗ, 14, 239), или

Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст. Дим.).

»бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.). По једном објашњењу, тако људи говоре »као да имена Божијега не помињу узалуд« (Вук, 1. с.; упор. и старогрчки χήνα ‹= гуске ми› м.

Да се змија не би »повампирила«, предузимају се и друге радње, и то увек оне којима се иначе спречава повратак умрлих људи. Када се, 1933.

Када се, 1933. године, у околини Струге појавило врло много змија, људи су их најпре убијали и онда, без обзира на то што су већ мртве, сваку без изузетка спаљивали.

На г. се, кад се јави епидемија, вади живи огањ (и то кад је епидемија код људи; а кад је код стоке, онда се вади на липовини, С. Тројановић, Ватра, 81).

У Сарајеву су до најскорије прошлости носили стари људи уза се плодове д. к., верујући да их то чува од ревматизма (ГЗМ, 6, 1894, 372.

На Ђурђевдан стока се тера само здравцем (СЕЗ, 8, 309). Од њега се плету венци, којима се штите људи и стока (БВ, 9, 1894, 183; Тих. Р. Ђорђевић, Идење у здравац, Караџић, 4, 1903, 208 ид).

У Загорју када уочи славе домаћин послужи госте ракијом, они му даду ј. (БВ, б, 1891, 74). О Божићу људи се узајамно дарују јабукама (Беговић, 92). У Дубровнику деца која иду да честитају Нову годину, носе ј.

Ако ко покуша да им је узме, јуре га док га не убију и ј. не поврате (ЗНЖОЈС, 19, 119). »Јабучица« коју људи имају у грлу (а жене је немају) постала је од јабуке коју је Ева дала Адаму, па је он (од страха кад је угледао Бога)

40 трна мање један, па се баци у јендек, где људи не газе: када се ј. осуши, и брадавице ће нестати, СЕЗ, 40, 1927, 236). Ј. сирће добро је за убој, а печена ј.

Ћипико, Иво - Пауци

И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући. Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи. Бијаше се већ обикло на меке зиме, па у селу понестаде пиће благу.

Има неколико дана што Илија размишља гдје да је намакне. У газда—Јова причају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не каже цијене, само у књигу билежи, па почеше од

А људи веле да је сијена добавила и сеоска благајна што се тек засновала и да га даје дружинарима јевтино, чудо јевтиније него

Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва.

Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва. Раде се чини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу. И не стичу ватре, па се стињала. И раније но обично разилазе се.

Пожуре, као да ће сијена нестати. Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му: — Видиш како људи не маре за благајну: ови сви иду трговцу! Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме...

Биће да је неко натрунио... Али да ти право кажем, не бије ме брига за њу! У дућан кад стигоше, нађоше силу људи. Надстојник Васо одређује коме се има дати сијено, а дућански момак биљежи у трговачку књигу.

У то доба пије је сваки дан, јер је увео ред и за своје свакидашње потребе, па се тога реда на длаку држи. Људи не питају за цијену, тако су навикли; само дај, кад је потреба, па као да си даровао!

И јави се Васи: —Немој заборавити Илије, дај му колико хоће! —А што ћеш ти, Војкане? —Што и други људи, господару. —Ено ти Васе.

—Има их код вас, а имате се од шта наплатити. —Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу. Људи са Васом пођоше да приме сијено.

О томе послу понајвише су жагориле жене, па њихов жагор стиже и до Петрових ушију, а на прелу, између људи, изби као бјелодана истина.

И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном. А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи за се.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Једно време је правио трзаје као да ће да устане. Соба је била пуна људи који су улазили и излазили, говорили нешто, привијали му на рану неке крпе у жељи да му олакшају болове, али мислим да

Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац. Он је од оних људи који мисле да сав остали свет не види ништа кад они зажмуре.

Да ли сам крив, Господе, што су ми људи, који су око мене, загорчали сав мој кукавни живот, што сам усамљен као курјак, извргнут порузи, стар и разједан

Зашто си неке од људи учинио достојним свога имена, а друге пустио да их окужи зло? Да ли смо, утехе ради, реци ми, да ли смо сви ми, ипак,

Имао је силно богатство и стотину отреситих и бистрих људи прекаљених у дугим ратовима, решетаним кроз сва сита и спремних на све да би удовољили жељи свога господара.

Јарца су, Пипац и његови људи, пронашли чак у Диљу, после двомесечног упорног трагања. Што се тиче девице, то је ишло мало потеже.

Беле белеге, којих је на јарчевој кожи било сијасет, обојили су Пипчеви људи неком непостојаном црном бојом која је тек толико избледела да се могла уочити подвала, иако су се они трудили да

Клео се у најпрече да је она, Јања, подмирила три села, да јој десет људи нису могли ништа, толико је била незасита. Наравно, то је све било претеривање.

У целој овој причи остало је нешто нејасно, бар за мене. Наиме, како то да су Лаушеви људи, сазнавши за сву ту бруку свога господара и учествујући у скидању чини на овај или на онај начин, задржали према њему

Понекад сам одлазила на Мртваја вир, на то дивно драго место, склоњено од људи, купала се нага и огледала потом своје лице у бистрој води. Сада то више не радим.

“ Хтео сам да кажем: Видели сте какво тело има та жена. Зар људи нису изгубили дах кад је изашла у двориште да дочека ону двојицу калуђера, Доротеја и Димитрија?

Зашто људи неће да прихвате мене и моје страдање, зашто сам им тако смешан и одвратан истовремено? Да ли је то зато што им моја

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

И тајна сила, света моћ, Расипље свете жŷди, И небом трепти тиха ноћ, Царица бурних људи. Весело, друзи! Наша ћуд Весеље нама гради.

Ја запитах украј мене Поток, ружице: „Где су људи? Где су жене? Камо дечице?“ А ружице ћеретају С благим лахором, И потоци жуберкају Тајним жубором: „Место људи, што

Где су жене? Камо дечице?“ А ружице ћеретају С благим лахором, И потоци жуберкају Тајним жубором: „Место људи, што их змија Од нас одроди, Лепши свет ће да засија, Бољи народи.

За владе силног Августа, у Риму, Умире Христос... Ах, није он сам: Хиљаде гину на распећу своме, Хиљаде људи ждере жар и плам!

Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија.

Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ.

Жагор се од свуда зачу, и све се понова буди, И птице, и звери горске, и вредни, одморни људи. Све, што год осети живот, на свет се радосно јави: Из мрачних јазбина вуци, из земље сићушни мрави.

1886. (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) То је било - сећаш ли се? - пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи, овог света. Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.

Ја не иштем нежног сажаљења Од ледених и паклених људи: У данима горкога мучења Њиним ледом замрзô сам груди... Ваши борци мене мало плаше, Хладно пљујем на светиње ваше! 3.

у вихорима страсти, са дивљом, помамном виком, Скакаше безумна војска од људи, жена и звери. И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. Циганче, тако ми Баха!

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Главни циљ његових посматрања неба био је да одатле чита судбину људи. И он ју је - је ли то био пуки случај или чудо? - прочитао.

Заиста се нешто десило као да је гром ударио из ведра неба. Људи јуре ка Ареопагу и Пниксу. Цела варош је поустајала, нека вест се шапуће од ува до ува, ко је чује, застане, запањен.

Ипак се испоставило да је одликовање мени намењено; нису људи само знали како се зовем. Иако, дакле, нисам ни најмање убеђен у оправданост таквих одликовања, ја сам се овом

су стихови из четвртог певања Одисеје „У мору шумном веома имаде острво неко Баш пред Египтом самим, а Фарос зову га људи, Тако далеко од Нила, колико за дан преплови Пространа лађа, кад за њом зуји и дува ветар; Има и згодна лука, из које

О чему све људи нису лупали главу! Па ипак, суштина календарског питања је врло једноставна. Она је скуп непобитних астрономских

Сада је било свима учесницима конгреса јасно да је тај скуп људи имао да, под заштитом и по наредби турске полиције, изврши насилно свргнуће васељенског патријарха.

У његовим споредним зградама и просторијама станују сада страни људи, али је његова главна зграда, а нарочито њен горњи спрат, са својих седам соба, исти онакав какав је био у моме

Срећни Галилеји! Први од свих људи, он је својим догледом завирио у небеске дубине. Шта је онде сагледао, то ћемо и ми, драга пријатељице, да видимо овим

У томе ставу генијалних људи затече ме ваш поклон и заузе свој положај у мојој мрежи. Истина, спочетка сам се мало снебивао.

Ти дубровачки изасланици, окретни људи, глатки као намазани, а вешти да друге подмажу, враћали су се из Цариграда увек са уносним повластицама.

Увек ми је било највеће уживање када сам могао да се одвојим од света, људи, њихових ситних интереса, ниских пожуда и уских погледа, и спасем у природу.

Твоји зраци обухватају цео свет и све што си ти створило... Тама бежи када ти своје зраке разашиљеш; свет се весели, људи се буде и устају, јер си их ти подигло.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Она, за разлику од људи, саосећа са судбином детета. Такође, песме за израженим националним и родољубивим осећањем („Љубичица ИВ“, „Поздрав“ и

Љути змаји и лавови У рукама са громови, Челик срце, бритка ђорда – Па шта ће ти турска чорда. Мало нас је ал' смо људи! Челик срце је у груди! Челик срце, боже свети, Тврђе него бајонети!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Види се чак и преко капије супротна страна улице са поређаним кућама, баштама. По дворишту промичу сенке људи, сељака, слугу, чивчија, како по амбарима носе на леђима џакове кукуруза.

Из дворишта се чује ларма. Сенке људи, слугу, све више промичу носећи џакове. Улази сељак са котличетом. СЕЉАК (Стани, показујући котличе): Стано, сал

Јер што потпомажете своје ближње, ви постајете добри људи, и онда, као добри људи постајете и срећни. дакле, да би ви, живи, што више поживели... СВИ (упадају): Хоћемо, дедо!

Јер што потпомажете своје ближње, ви постајете добри људи, и онда, као добри људи постајете и срећни. дакле, да би ви, живи, што више поживели... СВИ (упадају): Хоћемо, дедо!

ову другу, међу вама, за коју сам знао да ће бити и већа и тежа, а то зато што сам знао: да, и ако ћу бити усамљен од људи, од вас, нећу бар бити усамљен од дрвећа, кућа и планине, где сам се родио и одрастао.

И то ће ме радовати. То ће ми бити једини разговор, једино пријатељство, јер ја од људи никада не смем да очекујем љубав, пријатељство, зато што морам да сам увек испред њих, изнад њих, да бих изазивао само

А за ту веру толике главе падоше, толики људи на кочевима душе испустише, па и сада толике комите и хајдуци своје животе жртвују!

КАТА (журно): Ташана, склањај се у дечју собу. ТАШАНА (побегне). На степеницама чује се бат и кркљање многих људи. Испред свих улази хаџи Риста. ХАЏИ РИСТА (ходајући по соби): Кућо, ко те опогани? Ко ти црн образ удари?

« А сад? С невером... КАТА (окреће се хаџијама, у очајању): За Бога, људи Божји! Какви су то образи? Какве »невере«?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

паланачког гробља КОСТА ЗЕМЉОТРЕС 5 ГОСПА НОЛА 17 АМБИЦИЈЕ, ДИМ 73 ВЛАОВИЋИ 128 КЊИГА ДРУГА 140 ДЕЦА 141 ЉУДИ С КАШИКАРЕ 169 ПАЛАНКА И ЊЕНИ ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ 181 Кроника паланачког гробља Рад овај посвећујем сени мога

Ваљда под слутњом да ћемо и ми у трећој генерацији цивилизоване породице, а у другој школованих људи, затрти се. Зашто гробови нису поносни знаци? зашто наш свет брзо пропада и истребљује се?

Мајстор Коста скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син давно умро, и да никаква правда не може

Постаде популаран, и чак вољен. Тражили су га људи као неког видара, исповедали му се као свештенику. Разговарати с њим није много вредило, али тиха његова песма, увек

” Има у Срећку нешто чудно. Занимање његово, то је срамота, али нико то не каже, и сви га воле. Људи са мном терају због тога спрдњу, а њега нико не дира.

Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату. Секи долазе другарице, оцу њеном људи на разговор. „Богами ће овај наш Коста умрети као прави правцати мушкарац. Ко би то мислио!

Једаред си у животу говорио јасно и кратко, онда кад си треснуо утијом у огледало.” Стари људи у паланци говорили су да је у Ристи дед његов, пушкар.

Сетио се да је то политичка кривица, и говорио жени да су и те какви људи за такво што седели у затвору, па и у тамници. Али увече мајстор Коста осети да га грозница тресе.

„Далеко је Будим, далеко је Румунија, зимње је доба, Божић је. „Увиђавност је нарочито јака код људи усамљених, заборављених, безнадежних; они се боје свега и стиде себе.

” Сва је варошица знала за то писмо и многима је било језиво. Старији људи су као на длану видели историју једног породичног живота.

Ту негде на ивици, тврде људи, сахрањен је био љубимац слуга гос-Тошин, баштован и авлијар Љуба, сведок несреће на салашу, и, говорило се, можда и

Она није ни десетак година провела с мужем, и у обичним приликама је ретко носила мужевљево име. Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Откад је овог нашег, као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу, псују и прете, и с трипода представљају им њиове

— »А како други знаду и призивају ји у помоћ?« Има људи који гледе да су у свачем од други одличнији. Колико ји паште се дознати колико зрна кукуруза на месец цела Европа

Истина, млоги пишу и говоре о оном о чему ни поњатија немају, али то су само учени људи, или назови философи, од који ништа сакривено није остало, који свашта знаду, и који се у разговор упуштају и не

Један млади господичић, којега је отац зној млого људи у свој сандук исцедио, желећи путешествијем себе облагообразити, дође случајно у исто село гди је Роксанда пребивала.

Обично људи кад у какво страно место дођу, распитују како се у том пределу живи, гледе какви су занати и рукоделија, и проче, но

— мишљаше мати. Но матери веровати што о сину говори, не види ми се бити советно. Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи.

Не само у месту гди је он пребивао, него 20 миља унаоколо приповедали су људи о њему као о неком чуду, крстећи се и дивећи се је л’ могућно да је то дете.

Може бити да ја грешим што детинска нашег Романа дела мојим читатељма представљам али колико пута совршени људи којешта чине које се само деци пристоји, штавише, колико пута данас своју децу оштро казне што су јуче сами трипут

И Робинзон Крусе на њега не мало впечатленије учини. Толико година у пустињи без људи, и потом стра од дивјака! — Он запита свога поочима где су острови на којима дивјаци живе, да он к њима отиде, пак да

Начинити да се људи не туку, да жене не буду сујетне, да се курјаци с овцама друже — то ја за посао не држим. Једним словом, све што је на

бити да ће гдиком неправо бити што смо Роману у присуствију нас свију отпочивати допустили; но кад помисле колико људи целог века свога преспавају, кад помисле колико ји је на свету који дању спавају, а ноћу левентају, кад узму најпосле

Само срчан и слободан буди и не дај се да те којекакве жене плаше.« Ово изрекавши, представи му како тисућама људи на њега иду да га заробе; со тим скине руку, премда не радо, с њега, у забуни заборави казати »ни о пањ, ни о кладу«,

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Такви су људи необично подесни за биографије књижевника и уметника, јер је код тих биографија правило да се свака ствар тако улепша

Ето, тако се кроје хаљине великих људи; ето, тако се пишу биографије у кројачким радњама за израду биографија. И то је добра страна тих биографа, коју

реч и онај трећи, што се смејао: — Разглавио сам вилице смејући се, јер толико је смешнога међу људима и у животу људи. Све што сам више упознавао живот, што сам ближе упознавао људе, све сам се слађе смејао.

Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја — давање мираза уз девојку.

Разуме се да смо ми деца, уосталом као и људи, хотећи да видимо чега то има у уметниковој души, раздрли му груди и ишчупали душу.

Тада сам већ стекао уверење да људи са ситним слабостима нису подобни за крупне подвиге. А имао сам и других невинијих забава.

моју судбину: — Прележаће тешку болест, али ће се спасти; пашће у једну тешку беду, али ће се спасти; пашће у руке људи који би да га убију, али ће се спасти; доживеће тешку буру на мору, али ће се спасти; ожениће се, али се неће спасти!

Чак су нам поједини људи изгледали слични дотичним цифрама. Тако, на пример, окружнога начелника и његову госпођу сматрали смо као број 90.

најлакшом и мени иначе најсимпатичнијом лекцијом помогао да се извучем, ја сам почео овако: — Адам и Ева били су први људи... први људи... Адам је био први човек, а Ева је била прва жена. И они су, као први људи, живели у рају.

први људи... Адам је био први човек, а Ева је била прва жена. И они су, као први људи, живели у рају. И они су врло лепо живели,

први људи... Адам је био први човек, а Ева је била прва жена. И они су, као први људи, живели у рају. И они су врло лепо живели, али једнога дана Адам загризе Еву...

— Да. Ми смо знате хиљадама година очекивали, били смо већ нестрпљиви и једнако смо се питали: „Хоће ли ти људи доћи већ једном да нас пронађу?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Знам, знам, све још знам... Али откуда ми ова земља у устима. Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа.

А знао сам да свуда около гамижу војници. Можда и због њих, јер се људи у овим мрачним ноћима убијају без претходне обзнане. На путу се нешто испречило... Као човек!... Застадох.

Залутао сам, ноћ је... Застао сам... Тишина... Седео сам укочен на коњу, бојећи се, ако се покренем, да ће стотина људи полетети на мене. Свеједно који. Дрхтао сам и од свога рођенога даха. Наједном претрнух.

Свака грана причињава ми се као пушчана цев. Полетео бих, али ме стид од људи. Страх ме, чини ми се, издиже изван седла и ја замишљено јурим, бежим... Коп се саплете.

— Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где? — упита запрепашћено командир.

После оне данашње грмљавине топова, свуда влада нема пустош. Људи прикупљају снагу, да би се сутра поново убијали. — Пазите, овде је мост! — скрену ми пажњу старац.

По неком предању, артиљерац не сме напустити топове до последњег даха. Људи су се саживели са том мишљу и стоје неми и укочени поред оруђа, очекујући све што је најгоре. И то свесно.

А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину. Нисам имао куд. Стид ме је било од људи да бежим, а и страх ме да се упутим сам кроз ноћ, у којој свакога момента може планути пушка.

“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше. Топ пролете... Они у порти трче... Згазиће ме!...

Глуву тишину прекидало је само бректање коња. Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи стигли. Чујем где неко позади рече да је један послужилац испао. Сигурно је то онај кога прескочих на путу.

Сваки је одступао у правој линији преко планина, урвина, дубодолина, некад по беспућу, преко река, а често су се људи и упрезали, да би само спасли материјал и топове. Непријатељ није смео ни једну мањерку да заплени.

Пренеражен изненадном појавом наоружаних људи, у старачкој малоумности покушао је да их силом избаци. Али, без иједног јаука, пао је избоден бајонетима.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

анђела из петнаестог века: Нека је музика бескрајно проста и игра простија још Успаванке кад су мало смешне. Људи без једне ноге и жене без пола главе Сићи ће да пољем за плугом пођу У зеленкастим одећама, у црвенкастим

Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи, на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди, али

Овде се жене само у кошуљама, а људи у гаћама шетају; по томе закључујем да они попуно голи спавају. И овде је вода тако масна ...

Ја знам да нисам ништа уштедео од заноса и богатства, чиме бих заслужио поштовање људи. Али истрошим ли их сасвим, бескрајно се унесрећим; бацам свој поглед уназад детињству: у сусрет једном, једне жене,

Свете на север, свете на југ! Здраво свете на југ, најсрећнији од свих људи те поздравља - онај који је уништио свој опстанак. Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се.

Шта бих чинио да нема људи већ да сам сâм: као песник шта бих чинио? Ако бих тај нестанак могао поднети, не бих ипак више певао речима: извесне

Више свакако тиме не бих био лирик, али би то било највише што бих могао и довољно. И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот!

И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот! И што би људи били криви за моју патњу чак кад су зли; као да и они сами ме се тиче шта ја у површном свом животу, или у животу

овде, која припадају другоме звезданом колу; Коње који се крећу, кроз ноћ, око другога неког сунца; Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца; Ја знам Месечаре и Сунчаре које

што је јако непријатно Што је осећање срамотности, Стрмоглаво, Што сте изазвали сами као признање, Што је похвала од људи за које би желели да је њихово мишљење за вас тајна јер их не можете уверити у нешто у шта нисте уверили себе.

где не можете чекати да се заборави где жена која лежи на песку изгледа вам толико у вама и толико изван вас где људи који певају изгледају тако изван вас да се осећате на граници апсолутног негде где је дан што и ноћ безнадежно сам у

Човек као сви други људи, Пастир као сви други пастири; На небеском би прстену био сјајан, у ноћи, међ брдима изгубљен.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Како би и могла Седефна ружа то да схвати? Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише. У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе.

дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу најскупље продавнице града блистало зрно бисера. Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари бљешти једна

Тако радостан и дође до првих кућа у селу кад га угледа један од суседа и зајаука: — Склањајте децу, људи! Ђаво се у Дрвосечу преобукао. И, док би јаје на земљу пало — на улици не би ни живе душе.

Одлучи Дрвосеча да га нађе, па макар ишао до краја света! Али, на његово питање о Незнанцу у црном огртачу људи су слегали раменима.

Узалуд је тражио да неком нацепа дрва или истресе тепих и тако заслужи кору хлеба. Људи су од њега захтевали да се преврће преко главе, да буде оно што јесте: Смешно Лице! — Смешно Лице! Смешно Лице!

Што Капљица остаде да чами у прозирној санти леда? Ко би знао да ли би из ње икада и изашла да нема људи који освајају врхове планина.

— показивала га је с поносом рођацима и пријатељима, тражећи у њиховим очима искру дивљења за своје дете. Али, људи су с нелагодношћу склањали поглед, слегали раменима и одлазили без одговора.

Облак је одолевао и променама годишњих доба и ветровима. Понекад, у зору и у сутон људи су га видели како се спушта тако ниско да је изгледао као да завирује кроз прозор.

На прелазу, старица застаде. Очигледно је требало да пређе на другу страну, а река људи и возила није престајала да тече.

— Ах, дођавола! — уздахну Лепотица и погледа ка улици, али улица као понор ка њој зјапи, људи се тек као тачкице виде. Нигде дрвета: само неки ћутљиви, ужурбани пролазници.

Али, на сва њена питања људи су само слегали раменима. Шта јој је тако младој и лепој? Зашто ђавола зове? Царство смрти?

Зашто ђавола зове? Царство смрти? Па, нико се оданде није вратио да пут каже! Смејали су јој се људи у лице, саветујући јој да се окане свог трагања: смрт ће и сама доћи, сваком долази!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Зар ја не?... Откад ожењен, хаџија већ, па не смем у механу да уђем. Бојим се, видеће ме старији, трговци, људи... Не жалим што троши, расипа. Срма, свила нека је на њему. Ено, хат му лежи. Слуге га јашу, да не ослепи од силине.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ми здружујемо душе људи свије'! Мртве са живим вежу наше нити: И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије!

МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека. Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико!

И ја се, ево, твојим смрадом трујем, И свој нос стискам и на тебе пљујем, Ругобо гнусна без части и људи. 1908. О БОРЕ СТАРИ... О боре стари, мучениче сињи, Громом су твоје прси раскрхане И нова рана све те више кињи.

Овдје станујемо оба. Још од ране зоре па до глухо доба Он теше и бије и маљима туче. Ми смо једно исто — људи са занатом, И с нама се само чедне мисли друже: Ја стихове гладим, а он дýге струже, Па велика дјела стварамо

И крвљу својом прелићу све путе Идући теби, и вјерујућ у те, Ускрсли брате потиштених људи! 1907. СВИЈЕТЛИ ПУТ Ноћ. Миришу смреке и кадуље свјеже. Мир.

Једва сам чекô на ове тренутке С немиром срца и са болом груди; Ја сам сит вреве и досадних људи И празна доба што нам рађа лýтке. Оживи мене, ноћи богом дана!

Узми ме, дигни, и са мном одброди Негдје далеко, незнаној слободи, Гдје нигда није ових људи било! 1908. ЧАСОВИ Овдје никог нема.

И чуј! Земља пада... Врх дрветâ руди... У пољу се чује дозивање људи И виде се стада мрљава, и сива Прашина гдје лети...

Ходе. Пољски вјетар хлади, Повија густу траву испред људи И јашмак диже са невјеста млади'. Ту су и мајке. Гле, једној са груди Голотрб мали прегао се цео, Пружио руке за

60 Мене бог снова у дворе огромне вину, Где се опојни мирис и блесак лије, Где разнобојни валови људи теку Кроз чудни заплет соба лавиринтскије'.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Бхишма упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“.

У нашим народним песмама сретамо стихове ове врсте: „Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“.

У прошлости живот је био веома мучан. Људи су били притиснути тешким незнањем, које се као какво огромно стабло гранало у безбројне предрасуде.

Зашто? Зато што је таква његова воња, зато што су људи нешто скривили, зато што је њихов праотац Адам окусио од некаквог забрањеног плода.

Очевидно, богом се није ништа објашњавало, њиме се само обележавало постојеће стање мучан живот људи који су били лишени многих средстава за борбу са разним невољама.

Ти људи вису умели да уреде како треба ни своје односе у породици и ван ње. Има, додуше дирљивих примера међусобне љубави, али

Бој се догоди на месту које се зове Косово, и би овако. Војни људи су наступали један против другога са својим заставама.

сви подједнако, него да су неки „гледали кроз прсте“, те да је „због те невере, зависти и неслоге неваљалих и неверних људи била изгубљена косовска битка“. Али ни М.

Мисао о небеском царству служила је првобитно томе да се подстакну људи на борбу. То се лепо види и из једне старе мексиканске песме: „Шта је наш земаљски живот? Зар има мртваца међу нама?

година затим већ се говори о људима који су „гледали кроз прсте“, о „невери, зависти и неслози неверних И неваљалих људи“. У истом, ХУ веку помиње се и један одређени издајник: Пробисцио. Њега у XВИ веку заувек замењује Вук Бранковић.

је , чак је и природно , да је мисао о Вуковој издаји, у вези с поменутим околностима, поникла баш у главама тих људи који су до пред крај XВИ века покретали безизгледне, очајничке буне.

Ти људи су се борили не само против Турака него и против повлашћеног домаћег слоја који је подржавао турску управу. Тај домаћи

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Коста Главни чистач каменог моста ГДЕ СИ ВИДЕО ШАКО ЈАДА ДА ПУТАР НЕКОМ ЗЕМЉОМ ВЛАДА ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ Људи више не живе у бризи Ко нема у глави има у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је

ПУТАР НЕКОМ ЗЕМЉОМ ВЛАДА ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ Људи више не живе у бризи Ко нема у глави има у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је квари У САМОЋИ У самоћи Срећа нам се руга Нема ништа Без

вуче кола Свршио је гимназију Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило је занат Код музичких људи Имам једну овцу Која много блеји Свршила је траву У једној алеји Чобанин сам у селу А немам ни плату Волео бих

два сива трага Сељак хода све брже А коњ уморно рже У ЈЕДНОМ ДАНУ У једном дану Хиљаду и четири стотине минута Људи се могу растати Хиљаду и четири стотине пута Али само један Растанак ће да боли Када одлази Особа која се воли

одлази Особа која се воли У једном дану Осамдесет шест хиљада секунди Човек може испратити Осамдесет шест хиљада људи Само један лик Не нестаје без трага Када одлази Особа која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Ехеј, народе читавога глобуса, погледајте мој шешир! Од приближно двије и по милијарде људи на овоме свијету баш нико није примијетио знаменитог шешира.

Они су знали само за хајдуке и ћумурџије, а то су, мора се признати, тајанствени људи везани за ноћ, дубоку шуму и скривене путеве.

— Опет нешто по мојим леђима! — препаде се Мачак. — Шта је ово јутрос, људи моји?! — Оно је Стричев глас! — тихо ускликну Луња и сва сину од радости. — Теби се свуда привиђа тај твој Стриц!

Први дјечаци које је јурио око живица већ су били одавна зрели људи, а сад је пољар јурио њихову дјецу. Наравно, није ухватио ни једне ни друге, али се тјешио да ће бар њихове унуке

ДРУГИ ДИО И Тешко и споро наилазило је неко хладно и тужно прољеће. Све више људи из села кретало је у војску, у резерву.

Враћали су се кући, весели, румени и задовољни. — Еј, па ми смо сад као неки одрасли људи! — прену се Стриц — замјењујемо Николетину. — Тако је. Сад се стрина Марија на нас ослања — потврди Јованче.

— Ђаци, нема данас ништа од наше недјељне шетње. Идите кућама и кажите да је рат почео. ИИ Друмови препуни људи, кола и ускомешане стоке. Све се то креће на зборна мјеста, у војску, у рат.

— Па ко нас издаде, побогу, браћо? — питали су ожалошћени људи. —Ко? Краљ, влада, господа. Све побјегло авионима у иностранство. Узели злато и побјегли. — Па шта ћемо сад ми?

Све побјегло авионима у иностранство. Узели злато и побјегли. — Па шта ћемо сад ми? — питали су забринути људи тужно гледајући своју разбијену војску, једину своју заштиту . — Ни ми сами не знамо. Било је и друкчијих војника.

— Ниџо, ево неких људи с пушкама, гоне пред собом Дмитра и Васу. Николетина остави мотику којом је нешто у башти копао и брзо прескочи

моји, како би било да ви припазите кад ће у село наићи усташе или ови нови жандари, оружници, па да јавите народу. Људи су заузети пољским послом, немају кад пазити а ви... — Добро би то било — одмах се сложи Јованче.

— упита старац. — Ено их у јарузи, праве нешто. Партизани се тако изненада сјурише у јаругу до непознатих људи да ови немадоше кад ни да скоче на ноге.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА 35 ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ 36 БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ 42 СРП КАЗНЕ 43 ЛОВЦИ АДОВИ 44 РОСА 45 ЗЕМЉА СИ...

ЛЕПОТУ НЕВЕСТЕ У ОЧИМА ДРЖИ 434 ПОХВАЛА ДРАГОМ КАМЕНУ 436 НАДГЛЕДНИК БАШТИНЕ 441 НА МЕСТУ ПУСТОМ ОД ЉУДИ 442 ПРИТЧА О ДУШИ И ТЕЛУ 443 НА МОРУ ГАЛИЈЕ 445 ПОХВАЛА СКРОМНОМ ЖИВОТУ 446 НОВОГОДИШЊА ТЕЖАЧКА ЗДРАВИЦА 447 ЦАРЕВО

БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ Више опроштења надишли су вам греси, освем сваког лека окрастасте се: ваши греси бујају, извидати се никако не

на крсту, да би ради источења његове крви, стала у нас та крв војиштанска и међусобна, што се на земљи пролива од злих људи.

доста се проматрају како би добро и много посејали усева ради своје и наше потребе, — него браћо остала и добри људи, и ми, којино нисмо пољски радини, него дома у суху седимо, те нит нас бије злота ни киша, — да не лежимо залуду...

ВЕЧИТОЈ МЕРИ Како године и дни скоро врве проходљиво, и човечији живот се сатире; дан по дан и час по час, све, људи (не само тога и онога што нејма) ама и туштених са света их нестаје!

С великом хуком паште се тамо, а онде им знања ни трага предња нестаје! Ал' што је постало од Бога за потребу изарад људи, ипак се свакад тога находи свега доста с променом годиштном.

Горе се заиграше кано овнови, а храстови кано јагањци овчији. Сва ствар стрепећи се боји и дрхће. А само једни људи низашто не маре!

Које ли песме ћу испојати твоме излажењу штедре? ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ Једни људи себи воду с медом за пиће услађују, а она је своје пиће с плачем себи разблаживала; нису толико повише ни ветрови

А све горе надвишује, те их покрива висином своје славе. ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА Да будете свети људи, род избрати, царско сплетено цвеће и света лоза, господски здржан красни појас по времену с круга света скупљени, од

На прошецији на своји рамени носили су га велика господа, а не прости људи, него паше и сераскери. Зато тај поглавити пред војском персијском везир на својој му диван-кабаници дао је извести

Сажали се Мојсеј, поче тужити пред Богом да би одвратио тај гњев му од људи. Тадар заповеди му Бог да скује од туча змију на прилику оним змијами и обеси [је] на високо дрво, да кога би ухапнула

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

“ па га опет љубе у образ, тако да мора формално да се отме и да бежи. Тако жене; напротив, многи старији људи нису га баш најрадије гледали. Само духну на нос: „Хм! Јага, што је џимпир! Анасана!

— Добри људи, лепе прилике, али при свем том ипак бедни изгледају према покојном Ђорђији, оцу Манином. И тако Јевда остаде удовица

— Они живе — будитебокснама! Ништа не купују на пијаци!... Кад си их видео у парку да се шетају кô други људи Јевропејци, да изведу жене, или сестре, или, рецимо, свастике?!... Или увече на концерте да дођу?!... Јок, брате.

агенти, понеки агент осигуравајућег друштва или трговачки помоћници из Београда који купе вересију по паланкама, — људи обично врло шаљиви и духовити, а што је најлепше, људи снисходљиви, то јест, спуштају се и у масу, јер не полажу много

помоћници из Београда који купе вересију по паланкама, — људи обично врло шаљиви и духовити, а што је најлепше, људи снисходљиви, то јест, спуштају се и у масу, јер не полажу много на своје престоничко порекло. Па хоће и да се пошале.

С њим игра. И ти се људи тако страсно задубе у тај проклети шах да се око њих могу сви исклати, а они не би приметили!

И онда нема више ни говора о калупима и лажним дводинарцима, говораху људи. „Којешта!“ брањаху га опет сад неки, „Мане је вредан и поштен младић као и отац му; има златне руке, које више вреде