Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ОПЕТ ВОЈНА Пала Пољска, скоро ће и Москва. Нема соли, брашна, гаса, воска. У Ужице натиснула војска. Људска лица дошла као згуре. Вију барјак ветруштине суре, барјак изнад крајскомандантуре.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!... Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу људима — у гору, мајко!... — Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје, Свуд се усели људска чама — Све се на нашој крви греје. Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи: Од једне сузе тисућ река!
Африка
у пределу Горње Волте, и после у Судану, станишта људска су врло удаљена једна од других. Најближе село удаљено је од Бобоа читавих двадесет километара.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Оно што није било пролазно, била су та тужна осећања његова и његових сународника. Уопште људска осећања. Један од тих трговаца, који су се вртели око својих тезги, на тој пијаци, угледа усамљеног официра, у колима,
Капетан, каже, присуствује једном чудном феномену. Смрти лепе животиње, која није мање тајанствена, него смрт људска. Пре три дана, ударила је у ергелу нека мора. Преболело је неколико маторих, обангавелих, кобила.
И он се радује што одлази. Не у Росију, али из Темишвара, у Беч, у гробницу. Глупост људска је успела да му смрт омили. А њима неће бити боље, ни у Росији.
А куд нађе такву кућу? Тај иначе тако пусти официр посматрао је стрехе, као да је очекивао да људска крв почне капати са таванице над њима.
Каткад се људска бића и наши рођени тако мењају, као што се измене годишња доба, у пролеће, и у зиму. Нађеш шипак, тамо, где си ружу
Оно, што би га поразило, кад би се тога сетио, била је променљивост људске среће, и у том, прошлом, животу. Срећа је људска била тако нестална.
жену, и љубав, неком врстом потребе, као парење, и довођење ајгира кобили, на том путу у Росију помисли да би љубав људска требало да има трајање вечности, а да је та жена, коју је имао, и сахранио, онаква, какву више никад не може имати.
Много зависи од чистоте цеви. Много зависи и од тога, како су танад изливена. Треба сачувати калуп, форму. Рука људска се, у олово, не сме мешати. Пуцањ зависи и од тога, како ороз пали. Костјурин узвикну да све то није важно.
Зашто да читав његов национ буде тако несретан? Чему људска нада? Зашто толика неправда у свету? Зашто толико жалости и у животу Трифуна, и Петра, и Ђурђа?
долазили и посећивали га, говорио: Види му се, каже, да неке мађије владају у људском животу, а не Бог, нити воља људска. Велику је намеру имао кад је пошао. Прежде. Сад их више нема.
Теодосије - ЖИТИЈА
Јер варљив је, рече, овај живот, и склона је паду природа људска, и нико се неће удостојити да га страсти никада не дохвате и да нема учешћа у пороку — осим Бога јединог!
Црњански, Милош - Сеобе 1
“ Тако је, ето, решено да се Славонско‑подунавском полку покаже крв, још пре но што стигне на Рајну, људска крв, и то његова крв.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁵² О овоме пише Сима Тројановић: „Кад се пред трудном женом изненадно појави нека људска наказа, као кљаст (у руке), богаљ, особито сунбулит (како у Црној Гори зову човека кљаста и богаљаста уједно), верује
С обзиром да је крв (животињска и људска) такође магијски опасна и „нечиста“, трудници је забрањено да пређе преко крви (од заклане животиње), јер ће дете
малих, традицијских друштава чији је начин производње на ниском технолошком ступњу, у којима пресудну улогу има људска снага.
Овај јунак својим животом потврђује да је част највиша људска вредност. Краљевић Марко, неуморни борац против турских зулумћара, деци импонује својом телесним снагом, али и
У митско-магијском моделу, који такође повлачи оштру црту између малог детета које још није стекло људска својства (име, усправан ход, говор) и припада хтонском свету, и детета које је обредима иницијације (крштење,
¹ Биркет-Смитх, К., Путови културе, Матица Хрватска, Загреб 1960, с. 239. ² Голубовић, Загорка, Породица као људска заједница, Напријед, Загреб 1981, с. 136. ³ Цвијић, Ј.
Глушчевић, М., Кувада, Етнолошко друштво Југославије, Београд 1964. Голубовић, Загорка, Породица као људска заједница, Напријед, Загреб 1981. Гордић, Р. П.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
зоби и ражи, воли да с пролећа осване у цвету трешања и јабука, земља чезне да је стоговима сена и сламе зими утопли људска рука.
пријатељство каквога цара, и замке каквога кнеза и дужда, робовања код хана Ногаја, битка код Лима и Велбужда, крв људска што се у боју просу, остану негде иза врата, иза прозорског смеха и сјаја, за час дана кад буду сами као звук изгубљен
Матавуљ, Симо - УСКОК
здухачи, који се бију са здухачима других народâ; вјеровао је да над Црногорцем нема јунака, да Црну Гору никаква сила људска не може завазда покорити, иако је може прегазити као оно Бушатлија; бојао се владике као и сви остали Црногорци, а то
Једном у боју кнез га је изнио рањена, а бјеше сила људска, ништа мањи од кнеза! Има и пјесма о томе! Елем како бјеху оба ожењена, баш те године роди се Милица, а Радоје већ
? — С помоћу божјом, као и до сада! — прича трећи. — Занаго, без самахне божје помоћи, ту не помаже људска памет! — вели четврти... — Па ето биће једно чудо више.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
”10 Иако је људска склоност ка озваничавању свега, па и књижевности, веома јака, и премда је књижевност, поред осталог, друштвена
Деца немају никаквих циљева по себи. Њихова је најдубља тежња да што пре одрасту. Да изиђу из детињства. Слобода — људска, дакле и дечја — почиње завиривањем у забрањено.
Клонили су се великих речи у којима се понижава људска проницљивост, критичко расположење, јасан увид. Велике речи олако нас уздижу ка апсолуту, брзо губимо тло под ногама —
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и даје комедију нарави, комедију у којој су описани не појединци но поједине друштвене средине, не једна страст но људска душа уопште.
Он никада није марио за »отмен« и »васпитан« свет, за конвенције, норме, етикете, где је људска природа изопачена, спутана, укочена.
Он воли прост, примитиван свет, »нижи сталеж«, где су људи онакви какви у ствари јесу, где је људска природа откривена, где је сваки свој.
Он поезију схвата као неку врсту примењене метафизике, нерадо описује спољни свет и општа људска осећања, но, у тежњи »да се од чисто спољних факата приближи догађајима душе«, обделава »танану поезију симбола«,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ко те младу догнао овамо, Где живују дивље зверке само? Кажи брату ако си девојка И људска те одојила дојка, Кажи брату, ол' девојка била, Оли чарне ове горе вила, Јера чуда, веруј ми, такога Још не видех
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Делија закратко обори главу и замишљено рече: — Би ми га жао, онако мртвог. И он волио орахе, жива људска душа. КОЛИКО ЈЕ САТИ Даноноћно у борби, без предаха и одмора, гура чувена Крајишка дивизија од Аранђеловца према
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
к’о восак жута, с великим челом, упијеним образима и увученим устима тако да се вилице и нос умало не додириваху — људска глава. То беше она! Кркљање тупо, тешко, ретко и мучно извијаше се из њених груди које се и не мицаху.
и путу, дизаху се високе тополе и густе врбе, те у овој тамној ноћи са својим шуштањем и нијањем изгледаху као жива, људска бића...
гологлав (једини пут у години), отвара врата, уводи нас у ту велику собу из које запахује светлост, топлота и јара људска. Здраве се. Софра пружена од краја на крај собе.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао: — Дај, баба, главу!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ДОКТОР (подигне обрве): Пикљеницо људска, ја сам само казао да се дател као производ у Берберској земљи рађа. Зар ти не знаш производе разни земаља?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Узмимо само као пример Закон о постанку шантунга! Само је чиста људска злоба спречила Суленцета да не уфура у Академију наука. Кеве ми!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Од горе до доле и било с које стране на другу, ниједне мисли. Све што је човечанско најзад спава и дубока људска дисања исто су тако мирна као дисања шума. Моја мисао такође више не ради. Само да закључи да живи и да је ту једина.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
укрућена тела на паралелно постављење церовке и бацају у општу јаму, као неупотребљиву ствар која је дотрајала. Људска радозналост је пресићена, и све је већ одвратно и мучно.
Пушке замукоше пред ужасним и величанственим призором. И пред навалом челика као да се угаси разум и савест људска, груди су се шириле од неког задовољства... са усхићењем посматрали смо смртну агонију непријатеља.
А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама.
Стадох на улазу и лупих мамузама да бих скренуо пажњу на себе. Из мрака се појави људска прилика. По капи познадох да је виши официр. Он ми пружи руку, и онда поче придику.
гранате цепале и парале ваздух, па су, уз страховити тресак, риле земљу, разбацивале ограде, кршиле дрвета и полутале људска тела. У паничном страху кидао се непријатељски стрељачки строј.
Али хаубица је ћутала. Са тешком слутњом очекивали смо сутрашњи дан. Људска кланица наставила је даљи рад тачно у седам часова, двадесет четвртог октобра.
— Ја... ја... Четири дана бомбардују наше ровове, и то су сада гробнице пуне лешева... Дали смо више но што људска снага може издржати. И нико се не сећа да нас одмени... Траже још?... Добро!...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Међутим, годинама, ја сам се стално враћао и туда пролазио и имам многа људска бића тамо, која сам познавао и волео. Као и Растко Петровић, Дероко, Дединац, и ја сам остао веран мору.
Чему то? Понављати како је растанак тужан, како је мисао људска узвишена, како су звезде красне, како је смрт, као ноћ на крају дана, сигурна?
рата, седео сам тако у театрима, пролазио на таласима валса, залазио у породице својих познаника и видео људску беду и људска срца. Корупција, проституција, меланхолија, свуда.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
ТУГА 88 УОЧИ НОВЕ ГОДИНЕ 92 СТРАХ 94 УЧИТЕЉЕВА ПРИЧА 98 ЗВОНАР 102 ПРИЈАТЕЉИ 108 ЖИВОТ И СМРТ 112 ЉУДСКА НЕСТАЛНОСТ 116 КАПЕТАНИЦА 124 ПРИПОВЕТКЕ ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ Суморна, влажна, студена и дуга јесен.
разјапљеним устима великога звона и понесе тај потмули глас преко мирних села, плашећи одоцнеле планинке и рударе. ЉУДСКА НЕСТАЛНОСТ Мала Коса необично воли своју тетицу. С њом једе, пије, спава, забавља се... проводи целе дане и ноћи.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
327 КАКО СЕ РОДИЛА ЉУДСКА МИСАО 329 ДУШЕВНИ ЖИВОТ КРАПИНЦА 331 ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 333 ДЕДА НА ПРОДАЈУ 335 ДЕДА НА ПРОДАЈУ 336 ТРАГОВИ
) У пустим улицама, после тога, Нигде се не чује Људска нога. ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА Када се сенке издуже, истање, Шта сунце вечера? — друго је питање.
— Раздао бих уз пут, као бакшиш.) КАКО СЕ РОДИЛА ЉУДСКА МИСАО Бејах у Крапини, и тамо сних Време пре временâ свих, Мир и тишину давнога света, Оног од пре милион лета;
Тако се родила људска мисао. ДУШЕВНИ ЖИВОТ КРАПИНЦА Добро је познато какву су гардеробу Носили људи у Старијем каменом добу: Осушену
Играо је партију преферанса Са ноћобдијама у Звечану.” „Слаб ми је стомак, па не вари Људска издајства, ту хвата ме ужас прави!
Таква је, по природи, људска несрећа: Заглупљујућа, нема, без израза! Под њеним притиском човек се не сећа Ни најпростијих решења и излаза...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови... Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај
Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к позванију права, то је људска дужност најсветија! Ако сабљу пољубиш крваву и запловиш у ноћне валове, сљедује ти праху светковање.
Барјактару дариват Европу — грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне. Крв је људска рáна наопака, на нос вам је почела скакати; препунисте мјешину гријеха! Пуче колан свечевој кобили.
и три младе сестре твоје, кукавице? Седам снахах што ошиша? њима празно! Што не чува младу главу, људска вило; што крвника њом наслади, братска дико? На вјеру те посјекоше, невјерници! Дивно л' Травник окитише, то платили!
Време земно и судбина људска, два образа највише лудости, без поретка најдубља наука, сна људскога ђеца ал' очеви, — је ли ово прѝчинâ
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ти си у мају свог живота цветног, — А мај је диван и без сунца жарка; — Теби љубав људска сред живота сретног Не треба, изгледа као пуста варка.
За чедност наших првих идеала Спомен је само ружна људска љага, И терор живота, и остатак зáла, А достојан крај им заборав и влага, У којој ће бити сами, сасвим сами, Без
А људска је злоба увек будна, блиска, Па и онда кад се иде општој мети... И, најзад, нашто вапаји и писка, Кад треба храбро,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Једном га је Пејо наш рањена изнио из Рудина; носио га је, ја мним, на два пушкомета докле га је изнио, а бјеше сила људска, кажу, ништа мањи ни ситнији од Пеја... Има и пјесма о томе...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Тешко као мóра). 6. ЉУДСКА БИЋА А) НЕОБИЧНА ПСОГЛАВИ Псоглави (или пасоглави или и џиганде) „живе у пећинама тамо негдје у мрачају, у земљи
У руци је носила као лук на три угла искићен сав цвијећем. У турице, која је била као најглавнија међу њима, није се људска глава ни видјела, него је више ње на дугачкоме чупавоме врату била коњска глава с великијем зубима, која је тако
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао „Дај баба главу.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Јер сâм Бог зна, а ни од људи није утајено колики подвиг његов је био за нас и за људска незнања овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Могла је настати од прашине нролазности коју је слепила људска патња или од отпадака страве измешане са светлошћу. два млада научника, школована на страни, позвана да ово виде, нису
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
маја 1845) Да, свагда ми драги наставниче, српски пјевче небом осијани, задатак је см'јешни људска судба, људски живот сновидјење страшно!
Ако исток сунце св'јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета. О свевишњи творче непостижни!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У шта? Коме да верујем? За чим да пођем? Шта је то што сад треба да усталаса људска срца, да понова распламти оно племенито, незаинтересовано одушевљење које се угасило?
човека који жену није видео скоро три године, па је, после толико времена, први пут сусреће усред планине по којој људска нога пре рата никад и није прошла.
шта је са мном: „Људи браћо, кажем ја, али на српском, са мном се десило случајно ово што видите; нагомилава људска невоља, туга за отаџбином, бол од живота, ето.“ Они ме гледају. Видим ја да ме не разумеју.
и крекетања оних жаба, и лавежа паса, и свега другог горе, укратко, наведеног — допринесе убрзо и увелико баш сама људска пакост, која је уосталом вечна; а ево како.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица сапере њихов заштитни израз — како ли тек тада биједна изгледа људска машина! Незаштићено, беспомоћно, као презава окрвављена ткива корњаче ишупане из њена оклопа.
да ту и властодржац који је не трепнувши оком потписивао туцете туђих смрти постаје го и разоружан човјек, усамљена људска јединка запахнута дахом ништавила. О, неспозната, честита, истинољубива снаго слабих!
Иначе би се, уистину, на једном вишем, трагичном плану потврдила стара људска истина да ципелар носи најлошије ципеле!... — Малчице сте тривијалан у вашим метафорама, примијетио бих. — Не мари!
И (да ли да то кажем?) кад ми је стигла вијест о њеној смрти, дочекао сам је као једно ослобођење. Између два људска створа повезана кривицом она расте и ради док су год они живи, и сама жива ствар.
Способност осјећања једна је занемарена људска способност. Данашњи је човјек на путу да сасвим заборави осјећати. При сусрету и с неким крупнијим примјерцима људске
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао: — Дај, баба, главу.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И кад гледам воде, вароши и села, Земљу што изниче из крви синова, Чини ми се људска да то нису дела, Већ споменик давни минулих џинова.
са земље наше, већ са звезде неке, Која данас нема ни трага од гроба, Док даљина чува спомене далеке Као машта људска што једина јавља Оно што је било, што се не обнавља? Ја о томе не знам.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
коме нам тај савршени природни проводник - Земља, стоји на располагању за коришћење у свакојаке сврхе и коју је људска генијалност употребила уместо жичаног проводника.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
- Могао је и за мање од минута да га људска спорост није задржала. Може да путује одавде до Беча за мање од секунде, - рекао сам и пажљиво посматрао њихову
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
савременога песништва у коме су реактивирани неки облици колективнога човековог памћења, памћења које нам другачија људска искуства и другачије духовне светове потура као својеврсно огледало да у њему огледнемо свој данашњи људскодуховни
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
овог унакрсног посматрања, дугог и мучног, психолошки ванредно мотивисаног и са једне и са друге стране, два се жива људска тела на наше очи преображавају у маске, нескладно покривене многим комадима одежде.
Петровић, Растко - АФРИКА
у пределу Горње Волте, и после у Судану, станишта људска су врло удаљена једна од других. Најближе село удаљено је од Бобоа читавих двадесет километара.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Дању се тамане људи, ноћу људска тековина, дању смрт, ноћу разорење — то је страхобна слика рата. Силазећи у Алексинац чух где це отуд диже граја и
умној тами, те тиме праве од људи зверове; проклетство свима силницима, рад чије славе и моћи тече драгоцена људска крв по бојним пољанама; проклетство убилачким ратовима који се воде да се покоре или одрже у покорности народи.
каиши и конопци од топовске запреге, поломљени пушчани кундаци, стињени саплаци и чутуре од тенећке, па онда ужасна људска нечистоћа, и стрв, и смрад од људских и коњских лешева, што су још где где по шумарцима и буџацима остали неспаљени и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Читао сам негде — додаје Живадин — заборавио сам где, да је целокупна људска историја једна гробница, један маузолеј срушених култура и њихових хероја.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Преко њих, они су исказивали најдубља и наосновнија људска осећања: љубав према жени и задивљеност пред лепотом, чежњу за недостижним и празнину над остварењем, верност према
Сва ишчезну с нашим тјелом: Смрт и рака — опште мјесто. Труд' се, књижни, колик' хоћеш, Пуни главу (а празноћом!): Људска знања сва су незнан.
Ал! ме прогутат не сме. Зар му не да Нептун; да ил' му с' чини Да је дух мој сам бог. И слаба мишца Људска јача у беди: Сече и препоне дух. Томе служи сав свет — добија, губи; Свему причина он.
Бурно свиће Видов данак, Да оправда прошлу ноћ, Ал’ је слаба рука људска Гди с’ противи виша моћ. Није л’ Рима древног сила Полубожна негда била?
случај је сасвим особен и редак: био је на сами дохват праве поезије, а што му је дело остало као кула у ваздуху, људска је и уметничка драма болна и заборављена. А неисправљива је.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Бог истине само пепелиштем лута, Где мисао људска смрвљена се згара; Он је увек ту, кад гробље се отвара И просипа сузе од кута до кута.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Овим системом књижевних жанрова нису се могла изразити индивидуална људска осећања и световне теме, те су жанрови усмене поезије, епске и лирске, и усмене нарације, приповетке и предања,
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
(»да буде све у купу у кругу«, СЕЗ, 19, 69). Да би се грађевина одржала, била је некада потребна људска жртва; данас се то супституише и узиђује се човекова сенка. То се ради овако.
код Грка ‹људска имена Θεοφόρα›) сачувано име, епиклесу, бога кога је свети Петар наследио; 3) важно је што п. — богишу — која је тог
У килту има к. велики значај, нарочито у оним крајевима где је он главна људска храна. Он се приноси као жртва прецима, који се често јављају у функцији божанства плодности.
Ћипико, Иво - Пауци
За тим неоскврнутим висинама што их људска нога не гази, када се каде у свјетлу и жару, чезнула је његова душа, преносила се тамо и ишчезавала у неодређеној
Кад сам тужно писмо штија, било ми је, боже прости, ка оне ноћи кад ми је отац умро. Ча ћете, тако је људска слабост! Посли сам опет се мало умирија, и промислија: ко зна је ли и она бидна крива, можебит' да су је домаћи од
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кажу: удобно лежи Прохор, вара нас лаковерне, али Бог који је свуда и који све зна, види његову подвалу. Шапат тај, људска злоба и поквареност, боле ме јаче од оштрих трнових бодљи које су ми испробијале месо, изровашиле кожу, начиниле ми од
украсе са шарама и вијугама, чак и одела да сликам, додуше она простија са мало набора, одела простога света, али људска лица никад.
измишљајући будаласте ствари: да је Брзан просто неуништив, да га не бије ни мач, ни стрела, ни копље, ништа што је људска рука створила, па ако икад и погине, погинуће само од грома.
Све су то ипак биле празне приче, ствари врло нејасне и несагледиве, предвиђања будућности у којима се људска памет никада није ваљано сналазила. Време је тражило нешто друго: да се зло излечи — да се Анка одвоји од мене.
Зато што га забавља. Зато што му је то начин да пред својом савешћу забашури своју кривицу. Јер, никаква људска казна не дотиче човека без савести. Ми и наша правда немоћни смо пред њим све док не проради у њему осећање кривице.
Они који одваљују иконостасе, дивне резбарије које је људска рука начинила у славу божију, и на њима пеку овце. Они који гребу очи светитеља на сликама по црквама.
На Ђавољи клик још нико се није испео. Људска нога онде није крочила. Пљускам се по лицу и грудима свежом изворском водом, гргољам и штрцам је кроз зубе.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
на узвишици поред мога стана, удишем пуним грудима свежи ваздух, посматрам по хиљадити пут предео у којем су природа и људска рука изложиле своја дела, а не могу да их се сит нагледам.
Онај први успе да се спасе у воду, али се још и данас познају трагови оног страшног уједа. Људска уобразиља, са њеним бајкама о змајевима и аждајама, заостаје иза стварних давних догађаја.
Продуктивна и саобраћајна техничка средства усавршаваће се без престанка, живот ће се све више механизовати, а људска снага употребљавати само за управљање машина.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Таква су ето људска посла! Свађе, сумњичења, горка сећања — а у ствари једни су другима корисни, једни другима додају од својих енергија.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости. Оно се смејало неправди као и правди, јер правда је често пута тежа људима од
Но немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још у најранијем детињству и прати човека све до смрти, па често и после смрти,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Тако је!... Тако је! — одобравали су остали. — Али како! — завапи командант. — Све што је садржавала људска снага у себи, дали смо.
Био сам јуче међу вама. Имао сам прилике да се лично уверим да сте ви учинили све, па и више него што људска моћ дозвољава, да спасете људство и материјал. Ваш задатак према отаџбини извршили сте верно и са самопрегоревањем.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река! Окрете се и потрча назад ка кули, али пред лом старац Милија стоји, држи кључ, молио не молио не отвара!
Само људска лица као јесење лишће пролазе покрај њега: насмејана, намрштена, осунчана, сива — сва од његовог лица другачија.
Како је само трептао сав од живог жара саздан! Каква је јара из њега ударала! Је ли чудо што људска нога на њега никада није крочила?
Кључа вода у котлићу, бабе између себе шушкају, окрећу се. — Мирише људска кост! — рече вештица леђима окренута Варалици, а њему се заледи крв кад угледа хрпу камења из чијих су се очију
— Дај ми мараму, људска душо. Даћу ти товар сребра! — моли прва вештица, али Варалица одмахује главом. — Дај ми мараму, људска душо!
Даћу ти товар сребра! — моли прва вештица, али Варалица одмахује главом. — Дај ми мараму, људска душо! Даћу ти товар злата! — моли и она друга, али Варалица одмахује руком. »Какво злато!« мисли се.
Налазили су га на местима где никада није сејано и где је најтемељитије уништавано. Ништа му није могла ни људска рука, ни огањ. Ницало је и цветало као да га најпажљивији вртлар негује, а Царица је чекала и све више губила стрпљење.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У Хомера имају сталне епитете веома многа људска н географска имена, а код нас само неколико таквих имена: Југ Богдан (стари), Реља (крилатица), Алил (гојени), Дунав
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Бојим се с мојим плећима вежући ми тешке товаре несносне и товарећи на људска леђа, а сам ни својим једним прстом не ктедох им потпомоћи и ни уздигнути.
И једни су за поштење, а други за нечист. И то су све моја почрпала. Ако каква која била, људска срца, што се сасипа у њих, у које милост моја, у које пак љутост и гњев мој, еда нису то све моји судови и поцрпала?
на дно, што тек три за приповест осташе галије да однесу глас што се је стало од њих, куд се подеде толика силесија људска.
Веће ко је богаљ, слеп и сакат, хром, наказан и шувртан с памећу, — оно је друго. Тога ваља угледати. С људска добротворства свачије спасивање стоји, а не са своје задаве без невоље, стицања болести и со тога рђе и неваљалости!
правило којено не може се ни доконавати, нити оно ваља што и чати, ни Богу је пријетно, него једна грехота и досада људска, пагуба души и телу. Из тога своме иночаству ништа хвајде нејма, покор и укор...
Камо онде тафра и слава људска, владост велика и многа и мучитељство? Где ли се дело царство, краљевство и свако господство, големо бољарство, —
Помрчина тешка, ама ђаволи су онде и врло сваком виђени пред очима... Друга људска смрт гњевна и гротло пуно гњева божија, ширином, дужином и дубљином једнако од двеста миља: језера, језера, по њему
Оде им живот у томе, и добро и свако зло вечито им неста! Ето, таква је ласкана варалица људска овога света и рђави мамац, друг другу световање: Док имамо да гумамо, — кому бисмо штедили, што би се спуштали и доле
А и та људска прогона ниподашто је. Ако ко испред себе и истера, иде си човек дома и на свој посао, ама Бог не тако исто из собе на