Африка
Доживео сам праву емоцију када су ми рекли да је велики фетишер, још увек, Њамкоро Краоло; онај исти Њамкоро за кога ми је Вуије записао: „У моје време (има тридесет година) главни фетишер био је
Доживео сам праву емоцију када су ми рекли да је велики фетишер, још увек, Њамкоро Краоло; онај исти Њамкоро за кога ми је Вуије записао: „У моје време (има тридесет година) главни фетишер био је такозвани Њамкоро.
онај исти Њамкоро за кога ми је Вуије записао: „У моје време (има тридесет година) главни фетишер био је такозвани Њамкоро.
Шаљемо да нам се купи бела кокош. Говоримо о Вуијеу; Њамкоро, чувши да се спомиње ово име (не зна ни речи француски), почиње нешто да говори са свога корена.
Жув ми преводи: Њамкоро се врло добро сећа команданта Вуијеа, који је носио браду и био пријатељ с њим. Он познаје и његову жену, која је још
полупаних калбаса у којима је било ваљда дола (светог пива), један округао камен или нојево јаје улепљено перјем. Њамкоро вади свој мач и, чучнувши пред такав жртвеник, лагано чупа перје са шије кокоши, удешавајући где ће је заклати.
Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи. Њамкоро се смеје и нешто нам довикује; остали црнци дискутују.
Њамкоро се смеје и нешто нам довикује; остали црнци дискутују. Жув опет објашњава: Њамкоро је питао кокош: „Ево дођоше бели са дугачкога путовања, питају како ће стићи тамо куда су пошли, хоће ли срећа бити са
“ Кокош је одлетевши пала на леђа и једнако се на леђима копрцала. Њамкоро тврди да је то знак да је уз нас велика срећа. За овако лепо пророчанство добија пет франака.
Петровић, Растко - АФРИКА
Доживео сам праву емоцију када су ми рекли да је велики фетишер, још увек, Њамкоро Краоло; онај исти Њамкоро за кога ми је Вуије записао: „У моје време (има тридесет година) главни фетишер био је
Доживео сам праву емоцију када су ми рекли да је велики фетишер, још увек, Њамкоро Краоло; онај исти Њамкоро за кога ми је Вуије записао: „У моје време (има тридесет година) главни фетишер био је такозвани Њамкоро.
онај исти Њамкоро за кога ми је Вуије записао: „У моје време (има тридесет година) главни фетишер био је такозвани Њамкоро.
Шаљемо да нам се купи бела кокош. Говоримо о Вуијеу; Њамкоро, чувши да се спомиње ово име (не зна ни речи француски), почиње нешто да говори са свога корена.
Жув ми преводи: Њамкоро се врло добро сећа команданта Вуијеа, који је носио браду и био пријатељ с њим. Он познаје и његову жену, која је још
полупаних калбаса у којима је било ваљда дола (светог пива), један округао камен или нојево јаје улепљено перјем. Њамкоро вади свој мач и, чучнувши пред такав жртвеник, лагано чупа перје са шије кокоши, удешавајући где ће је заклати.
Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи. Њамкоро се смеје и нешто нам довикује; остали црнци дискутују.
Њамкоро се смеје и нешто нам довикује; остали црнци дискутују. Жув опет објашњава: Њамкоро је питао кокош: „Ево дођоше бели са дугачкога путовања, питају како ће стићи тамо куда су пошли, хоће ли срећа бити са
“ Кокош је одлетевши пала на леђа и једнако се на леђима копрцала. Њамкоро тврди да је то знак да је уз нас велика срећа. За овако лепо пророчанство добија пет франака.