Употреба речи њега у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Од наших свећеника редак је који познаје Данилове иконе а да не виче на њега — мој отац га је обожавао. Биографијâ великих живописаца толико је прочитао колико је на српском језику преведених

Имао сам и ја једнога друга, брата, и више од брата! И њега су са мном душмани народа нашега гонили, и он је страдао за веру и слободу, и он је поред мене у влажној тамници

И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!... Ах!... Живи га не могу више другом називати, он се сад са мртвима дружи...

Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити,

Као кроз сан сећам се њега, мога оца. Сиромаха! Беше вечито болестан. Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао

Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?... То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!

Један прамичак паде му баш на крило. Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: „Пре неких времена беше и ово врано као зивт,

Грозна је то слика што сам је у томе часу видела. Никад је не могу заборавити. Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја

?...“ Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане... Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући...

главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан... И данас се питам: зашто ли га привезују? Да ли да се њиме сузе убришу?

Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. „Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...

Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Мислећи дакле и на сваку руку размишљавајући у тако бедним опстојателствам шта ће од њега пајпосле бити, дође му на памет да често, овде на земљи, оно што сила и снага не може, мајсторија и хитрост учини.

човека познати, и колико су кога глађе речи и слађе, толико више ваља стајати на опазу и добро сматрати какви су око њега трагови, сиреч: ко је, како поступа, и како се је пре владао.

љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и туђе отима, него што И њега крађе своје учасником бити не удостојава.

сијају очи, или који иструнут крст гди се сија и пламти: онда ти му се ужеже мечтаније и узбуни кров, ужас нападне на њега, а јошт кад је сам! Ето како су постала сва привидјенија и страшилишта, летући змајеви, виле и аждаје.

Сваки, есапећи по празнини трдуха свом, види уда ће му полак мало бити; свак би рад све имати. Почну се дакле око њега чупати и дерати, док оба изнемогну и у несвест падну. Лисица, видећи их тако расположене, лагано одвуче јеленче.

укроћавају се, лав и медвед ласка онога који их храни, во и коњ служе господару своме, и верни пас умире за њега. Коме није благодарност довољно награжденије за учињено благодјејаније, нека га нигда не чини, боље. А неблагодаран ...

Дугошијасти ждрал полакоми се на плаћу, завуче главу у курјачије грло и извуче кост, пак оно летећи више њега искаше плаћу.

Ко познатом злочинцу помаже и добро твори, шта ће од њега чекати? Зао човек међу добрима ништа друго није него курјак међу овцама, којему нико конака не ваља да дâ, но како га

Кад се човеку прст на зло да, ради свакојако да га излечи; а кад види да сва рука од њега бједствује: „Режи брже боље” виче, и за избавити сву руку не мари за који му драго прст.

Јагње, не видећи га, далеко ниже на потоку дође напити се. Како га они спази, викне на њега: „Ту си ти дошло мутити ми воду, да од тебе не могy с миром ни бистре воде напити се, је ли?

„Но залуду, све ти то данас преда мном неће помоћи.” Скочи на њега и прождере га. Наравоученије Живо и дјејствително описаније силна неправедна и слаба неповина! „Ко те пре? Кадија.

Пакостан и сасвим зао човек, ако ће не знам у какву невољу пасти, и ако ће се колико смирити и молити — нико се у њега не уверује и сваки га се одвраћа и гнуша.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара станоје од два месеца спава у колевци од земље њега нико не памти родио се крајем јесени умро почетком зиме мезимче међу мртвима његов плач не може да се препричава

Најбоље би било да једеш лопатом! 2. Да није сабирања и одузимања, а поготову да није дељења, не би од њега било јачег рачунџије! Био би зидар, да му не смета мистрија!

Откако је на главу ставио круну, то више није онај исти човек! Ајде што је круна променила њега, на његову је главу натакнута, али зашто је променила и нас?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Они зовну њега и рекну му: „Узми, Алекса, сто пандура, па иди те чувај од Палежа до Ушћа, да каури крадом не пређу.” „Ја им кажем —

Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам.

и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас од свакога зулума бранити, и који нема пореза и арача, ја ћу за њега у зајам давати.

Сви ти бегунци зли и гори код њега се скупе. Сирома султан Селим седам је везира на Видин с војскама слао, да победе Пасманџију, а и Хаџи-Мустафа-паша из

Из Купинова повратим се после опет у Ашању проти Лазару Георгијевићу, те сам код њега изучио црквено пјеније и проче богословске науке, осим њега ту сам имао доброг учитеља који ме је учио.

после опет у Ашању проти Лазару Георгијевићу, те сам код њега изучио црквено пјеније и проче богословске науке, осим њега ту сам имао доброг учитеља који ме је учио.

у опасности од Пасманџије и од ове двојице у Босну побекше, побоји се да и они од Босне не дигну војску и не пођу на њега.

оду на конак, а митрополит Методије узјаше на коња, те ти у град везиру, и каже му како кнезови хоће да узму од њега хатишериф, и да њему (везиру) донесу, да по хатишерифу порез удара а не више, зато нека се приправи шта ће им

Кад Видинлије на њега пођу, да и̓ дочекамо и разбијемо, пак ми опет нашим кућама да идемо.̓ То сви кнезови одобре, тако да се везиру

Сакријем се у једну екмеџиницу, пошаљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца, смем ли ја до њега доћи. Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде?

Дел-Амету да турски казује, а ја ћу његове речи српским словима писати Хаџи-Сали-бегу у Сребрницу, да измамимо од њега штогод барута и олова, јер је он био против дахија и пријатељ је био Хаџи-Муста-паши.

” (јер то је једна кућа била, нисмо ништа у кућевним стварима одвојили, и он је мене свуда, а ја њега заступао), и рекнем повелително: „Одвојте дакле моји̓ сто вепрова, хоћу да дам за џебану”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Толико имање, стока, баштина — па му све мало; све граби туђе, све је рад да закачи другог. Као да ала из њега зија.

Кмет Стеван сео с одабранијим људима, па срче каву, и уза сваки гутљај тек рекне: — Их, баш сâм јечам!... А они уз њега додаду: — Погани Цинцари!...

Што ти презаш од кмета?... Де, ко изгуби да дâ полоканик ракије — прихвати трећи. — Ама хоће да зановета. Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић. — Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти.

— Шта, зар ти опет не да с миром? — упита Спасоје. — Не могу никуд да се макнем од њега! Као да га сам ђаво нанесе — куд год пођем, јали ће ме срести, јали стићи...

— То је већ и сувише. — Није вајде, Ђуро, ја ти кажем, прихвати Спасоје. — Него хајде да ми њега издеветамо... то ће бити боље. А да га тужиш, није вајде, нити он мари што, па ће после још горе...

— Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа... Ваљало би њега како друкчије заварчити. — А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура.

Кад му, ваљда, додија мука, а он ти заокупи ћурке тући, оне опет њега... Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати.

— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити?

Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном. — Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак. — Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу? — Јест, јест... корали — потврђује учитељ.

— А шта је то било? — почеше га запиткивати и и скупише се око њега. — Ето шта!... Пођем ти одавде у неко доба ноћи, па хајде, велим, прече је, те ударим преко ливада...

— Вере ти, Радане — упита један од њих — право ми каже, колико си узајмио од њега? — И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!... Знаш кад се оно ономлане оделих од брата.

Не да му онај грех ни да иструне као остали луди... — Јес̓, јес̓, и ко мери криво и њега стигне проклетиња — прихватиће онај што је увијао каиш — Знаш кад оно, има већ ваљда десет годена, беше некако око

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

То није да само чита и баца речи, него чисто чујеш како му срце јекће тако се он молитви преда... Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!... Него, он није био само поп.

Лице румено као јабука, а власи седе као руно. У бистром оку огледао се разум, а у покрету снажна и чврста воља. За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је.

Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - одби људе од њега. Попа вели: — Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин!... Овако је он опаснији.

све! Он је све знао. Крушка га је познавао. Ама сродне душе кад се надмећу, мрзе се. И Крушка њега није волео. Али, кад му зазвони глас Маринков онако пријатно, он застаде, а кад му Маринко целива скут и руку, он

Летину су сабирали један другом заједнички. Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега. Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса.

— Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени? — Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се. Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!... Ти, јест... Да пије која цурица замакла за око?... — Јок! — рече Лазар и поче крити очи.

биће врућа меса!... Једва једанпут!... Или ће он убити Станка или — ако то не учини — Станко ће убити њега! То знам утврдо!... Ово је кавгаџија, а оно је делија. Удариће сила на силу!...

Што је Станко сад урадио, било је јуначки. Све живо, и мушко и женско, потрча му и обасу га хвалом... Лазар се диже. њега је било стид овог света. Он осети како с правдом заједно и овај народ беше уза Станка.

Срам га било!... — виче Станко Јуришић. — Онда је требало и ја њега, што ми је одскочио!... — Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!...

Чуо је да пуца гране за њим, па му се учини да га неко вија. Беше заборавио да је крај њега био Маринко... Мислио је да се све село дигло за њим у потеру...

Крв је нагло јурила по жилама, као планински поточић кад се вода у њега слије; лепо је осећао како се понегде згусне и застане од силне навале...

Дуго је тако лежао... Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега. Он диже главу и стаде зверати око себе... Не беше то кућа његова... Где је сад?...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

део свега — Са звездама трепти, хуји с ветровима; И онда кад стоји безгласно међ свима, Један громки ехо ћути у дну њега.

И то звучно срце када једном заспе, Свој бол откуцавши силним ритмом свега, Неће бити страшног престанка за њега: У звук и у светлост све ће да се распе. Увек заљубљено у вечност, док брује Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...

гордом лепотом од свију Само ја отворих очи очаране, И срце кô црни цвет из глухе стране, Невидљиве капи док на њега лију.

Жене не верују од кад њега није, И с плачем одстоје његова опела — Где мужеви плате по молитве двије: Једну за мир душе, другу за мир тела.

Иза његових гора изгреја крупан, крвав, поноћни месец. Њега је Природа дочекала са осмехом, са радошћу, са раширеним рукама, са благословом. Јер она не зна за правду него за силу.

ЈЕДНЕ ВЕДРЕ НОЋИ Били су зашли влашићи и месец, и била је поноћ. Гроб Спаситељев белио се у провидној тмини, и око њега су лежали римски војници. У врту, у коме је било пуно сикомора и тамариса, било је мирно.

Гроб Спаситељев лежао је поред њега, неопажен и миран, у тишини. ДУБРОВАЧКА ЈЕСЕН Ин qуеста томба осцура... Веетховен.

У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве, у којима је те ноћи био утамничен један немоћан Бог.

ЉУБАВ Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.

Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша. А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор,

Недалеко од њега у један грм паде јато црних косова. Изнад њега у великом сунцу пролети бело јато голубова. ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ Отуривши

Недалеко од њега у један грм паде јато црних косова. Изнад њега у великом сунцу пролети бело јато голубова. ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ Отуривши своје огромно камено рало, исправи се Адам.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ 38 НА БУНАРУ 49 ШКОЛСКА ИКОНА 65 ШВАБИЦА 100 РЕЧНИК 142 ПРИПОВЕТКЕ ВЕТАР Био је ред на њега, на Јанка.

Зар ја нисам видео стотину слепаца, па ипак ме ниједан није потресао више од ког гроша! Јаој, та ја њега познајем! То је.. чекај, молим те!... — То је!... Не, не! Откуд бих га познавао? Не може бити!

То јест, заваравамо га да не остане без оне једине животворне и божанске медицине, без наде! Ућутасмо. Али ја њега ипак познајем!

тек ја њега познајем!... Али није, забога, не познајем га! Чим изиђосмо из болнице, сретосмо нашег друга Мишу на фијакеру.

Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш? Сад и моја мати скочи из кревета: — Ђорђа Радојловића? — Њега! Сад се морамо вратити натраг. Натраг са мном за читавих мојих двадесет година!

мирисао паљевину и чађ, али ипак онај хлебац што га донесе чича-Ћорђе необично ме је слатко голицао; и залогаји од њега тако су одсудно брисали све моје интензивне утиске, као четка с кречом оне за нас пуне значаја речи и слике што смо их

Од то доба и мајка је морала распитивати за њега, и ево свега што се о њему знало: Ђорђе је тада почео парчетарити, али кад се покупи вересија, он поче опет за се

У болницу, ту где сам га ја опазио. — Дакле, ти велиш видео си брат-Ђоку у болници? Баш њега! — Њега! — Куку мени! А шта му је? — Не види ништа! — Помакни се с тог места, дијете! Како, наопако, да не види?

У болницу, ту где сам га ја опазио. — Дакле, ти велиш видео си брат-Ђоку у болници? Баш њега! — Њега! — Куку мени! А шта му је? — Не види ништа! — Помакни се с тог места, дијете! Како, наопако, да не види?

Али ја видим њу поред њега, и све добива други изглед. Она је уз њега оно што Васкрс уз Велики петак; она је, по моме схватању, имала задатак да

Али ја видим њу поред њега, и све добива други изглед. Она је уз њега оно што Васкрс уз Велики петак; она је, по моме схватању, имала задатак да га, поред све његове несреће, ипак усрећи.

С малим га нисам загрлио! Наговорио сам му за минут милијун глупости: како сам хтео да га тражим; да га тражим код њега код куће, да га тражим у болници, код болесника, у читаоници, у рају, у паклу, у... — Море, шта ти је данас?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а

проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно случај код њега — тера свакога да пева песму: »А-а-а, драги брате комшија, ако ’оћеш весео бити, а ти мораш с нама пити«, па сипа за

поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору. Све се око њега за столом мења, једино он седи непроменљив.

Све се око њега за столом мења, једино он седи непроменљив. Неко се дигне да игра, некога одведу, а неки сам, онако без ичије помоћи,

Василија, па дошао и стао пред њега и замолио га да га покрсти и преведе у нашу православну веру, — не би се заиста више зачудио поп Спира него сад кад је

— Даће бог, па ће ваљда добро бити! — теши га Аркадија. — Е, лако је теби, ти не зависиш од њега. Него, реци-дер, бога ти, шта да радим, јао, шта да радим?! Ти си сад паметнији од мене! — Не знам ништа!

настала потпуна тишина и пауза у друштву, да се његово тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице описати и с читаоцима упознати га. Сахат је давнашњи.

Неких четрдесет година је учитељевао у овом месту. Све што у овом селу зна да чита и да пише, од њега је то научило.

Што је сад боље, то је заслуга старога учитеља, који је био и учио. Мало ко да није био бијен од њега, али је сваки то подносио, јер је знао да се то клони добру његовом; иако су мештани били осветољубиви, нико му се

неће бити лепшег венца признања, сплетеног за седу главу старога Трифуна учитеља, од ове мале слике онога што је пре њега било. Пре Трифуна знало их тек двојица тројица да пишу.

Коме треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он сам са собом.

— вели, —: Прока Белеслијн (или тако неком), царском катани у Галицији, да смо сви, фала богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва чекамо да

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И, што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач. Понекад, чисто вас уплаши, као пресече — те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са

Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење. — Туго, Мито, домаћине!

А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива. — ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи.

— Није ми то рек’о, али знам. Хоће ме. — И почела да наводи доказе. — Ете, још од кад га ја чувам, раним. Све ја за њега радим, дајем му и он једе, узима, прима. Воли ме. — Па добро, добро, узмите се. Ко вам брани?

И није знао шта да јој каже. А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор. Он скупио новац, задржао га код себе и рекао јој: — Е сад добро. Паре нека стоје код мене.

Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је што од владике дошло.

Али од владике не долазило. А међутим, долазила зима. За себе се Наза није бојала већ за њега, Љубу. Јер око гробља и у вароши није имао где да спава.

је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по снегу и пиљи у њега кад га види. Чека, кад ће да јој каже да је од владике дошло да се венчају. — Кад дође од владике, ја ћу да те зовем.

Вејка га је звала „чичом“ и увек носећи његове торбе, ишла за њим, да му је на руци, да уместо њега, кад Таја или не може, или неће, мрзи 1 улав — шенут, узет га да преко гробова оде до неке жене, она уместо њега оде,

њега, кад Таја или не може, или неће, мрзи 1 улав — шенут, узет га да преко гробова оде до неке жене, она уместо њега оде, отрчи и узме оно што им дају. Али то не би дуга века. Тајом превлада друга. Варошанка је била.

Али Таја је једнако јео, а варошанка се још не одмицала од њега. Она је исто онако стајала и као нешто очекивала, надала се нечему од Таје. — Чичо, ’ајдемо си дома!

А почела опет и да се опија. Оде тако, заређа по кућама и почне да проси, моли, не за себе, већ тобож за њега, Тају. И лаже: како се он разболео, па лежи болестан. А и не једе...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ишао је често по вашарима. Ту је искусио сву романтику трговачког живота. Зима, врућина, жеђ — ништа то њега није женирало; не једанпут је на вашару бивакирао и на влажном времену под колима спавао.

Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било купити.

У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео. Могао је узети сироте, које су око на њега бациле, али немају пребијене паре.

Могао је узети сироте, које су око на њега бациле, али немају пребијене паре. Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу.

Љуба је знао да за њега у месту нема изгледа, али зато није изгубио надежду. „Док је момака, биће девојака, ако не овде, оно на страни!

Он је већ са својим срцем сасвим начисто. Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже. Љуба, колико се у Савку заљубио, ипак није хтео да се дâ сасвим познати, да не би после на

Баш су сами били. — Јесте л', господине, добили од мене писмо? — Јесам. — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили. — Нисам био у ствари начисто. — Ја сам дошао да просим фрајлицу Савку. — Драго ми је.

— Дакле, на тај начин је зло? — Већ горе не може бити; не би' дао за њега ни моју слушкињу. — Хвала ти што си ме освестио; сад ћу ја њему онако лепим, политичким начином отказати.

— но само је зло то што је врло нобл за њега. Мајка држи за сигурно да ће бити шта, премда Милева мало навише тежи. — Љуба остаје при првом, тојест да сутра

Могао је због мале ствари кога заволети, а, опет, због багателе презирати. Код њега, ако је момак био машкртан, ако је слаткише јео, а за кисели купус није бранио — тај већ није био у милости; па још

Љуба је код куће, гледа своју економију. Ваш пекмез кува, а ето Белкића код њега. — А гле мога зета, како је у послу! — Баш сте ме тако упрљана затекли! Добро дошли! Изволите унутра!

У месту ће говорити да је Белкић дошао да провизитира Љубу и да за њега у самом месту испиткује. Белкића задрже на ручку.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

гушио у некој мутној душевној узбуни, мрзовољан, блед, са црном брадом и чудним очима, студент права Алексије Јуришић. Њега је вест о ултиматуму, доле у његовом ђачком стану на Дунаву, прекинула баш у оном тренутку, кад је завршавао своје

Сад се ови медиокритети нешто зноје и петљају без њега ,а време пролази и опет нико неће знати шта ће све из овога да произађе.

А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек убије не могу јасно да појмим, и не појмим јасно да ли је боље да до њега дође или није боље.

Лепо. Волети значи: имати за циљ срећу онога који се воли, туђу срећу. А њој среће нема без њега и човек се чува за њу и ради ње. И како се раније жртвовао и одужио то му је, мора бити, и савест потпуно мирна....

Не знам шта би ово наједанпут, тек видим, ево, како опет седим ту на топу (само сад према другој униформи) као да се с њега никад ни скидао нисам; и пуним, палим, гађам и гушим се у диму, дајем нишанске тачке и остојања, гледам понова носила,

А око њега у шљивару, на полеглој и угаженој трави, лежало је неколико мртвих војника носем пободеним у земљу или полеђушке па су

А тамо унапред, камо се он кретао борба је још трајала само са све слабијим дахом и ретка зрна фијукала су око њега да ону смртну свирку продуже равницом све до прве препреке.

Више никакве сумње није било да њега намерно и због онаквог његовог држања у последње време, шаљу и одређују на све ризичнија места и да би он једнога

све по неким црним таласима, видео је само неодређене утиске ствари па му се чинило као да сви сни простори око њега мирни и жалосно-пусти у истини и не живе.

оним страхом животиње коју бесно гоне, бежао је лудо, измичући зрнима што су пребацивала и са чудним осећањем да око њега звоне, звоне, звоне неЦРВЕНЕ МАГЛЕ 33 прекидно и помамно.

“ И његова десна рука грчевито стеже карабин положен на трави, поред њега. Он га муњевито подиже и ОТКОЧИ, па опружи леву ногу и наслони цев на прсте.

“ Нешто као пољски мишић шмурну мимо њега и ишчезну у трави. Још једном Христић се обазре око себе. Свуд је било мирно, крваво, замишљено, мртво.

Африка

У Тулону сам био остао између два воза да узмем од њега још последња упутства за укрцавање у Марсељу. Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата; који је

Ја погађам тугу и пијем у здравље деце која су вечерас без њега око божићњег дрвета. Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих.

Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку

Белац који је био администратор у Алепу има већ неколико година да се није вратио са путовања; њега замењује неки сељанин црнац који, болешљив, лешкари у љуљашци.

Вуијеа сустижем у моменту када се спрема да се утовари на кола. Седам крај њега, и гладан и жедан; почињем одмах своју причу о Комои и шалупи.

Ја увек тако чиним, и, ако је поклон добар, враћам тачно оним што поклон вреди; јер је, верујте, иза њега прост шеретлук, а ако је поклон рђав, онда га остављам на тако видном месту да је очито да нисам насамарен.

То је оно чувено племе на које се увек мисли кад се говори о црначкој уметности. Код њега је нађен највећи број маски од тамнога, тешкога дрвета.

сомнамбул, пада са веранде право међ живину и оне жуте афричке псе, те нас све разбуди страховитом лармом која се око њега дигла. Јутро у пределу брдском, зеленом, са великим стаблима која се пуше од магле.

Тишина дивљине је апсолутна око њега. С једне стране ка далекоме Океану мрак и ужас џунгле, с друге одмах мрак и ужас планина Либерије; са обе стране

Болестан је од груди и неизлечив, јер за њега нема лека. Тумач тврди да би за човека као што је овај, који је раније као и многи други овде, био оптуживан да је

други овде, био оптуживан да је пантер, лек био свакако месо човека, јер човек–пантер не може живети а да је заувек њега лишен.

Али оне су и срећне у исти мах, толико срећне, јер су оне његове невесте, његове кћери, његове матере; њега који је најлепши, најмлађи, најљубазнији на свету.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: Е, гледајте ви, као да је убог сирома! ЈУЦА: Он сам не зна колико има новаца. Али тако се то уселило код њега, само да не пропадне, да штеди. Тако за кукуруз дају му људи лепо пет форинта. Аја! Он оће шест.

Кир Диму, мој стари пријатељу, човек поштен, вредно трговац... МИШИЋ: Забога, за њега да дате вашу господичну кћер?! ЈАЊА: Зашто не, господин нотариус, човек кој има трговашко дух у себе!

КАТИЦА: Маните га збогом, откад га знам, јошт се није никад пофалио, него све уздише, као да је свет на њега пао. МИШИЋ: Дакле, ја вам честитам вашу будушчу срећу!

ЈУЦА: Али, забога, докле ћете га држати да вам толику штету прави?! Није ли вам се кукуруз због њега покварио, нисте ли стотину друге штете због њега имали? ЈАЊА: Ама му правим рачун.

! Није ли вам се кукуруз због њега покварио, нисте ли стотину друге штете због њега имали? ЈАЊА: Ама му правим рачун. ЈУЦА: Шта вам је асна од рачуна, кад не можете да се наплатите?

Црњански, Милош - Сеобе 2

АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИ 153 ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН КОЈА ГА ПРАТИ 182 X ИЗМЕЂУ ЖИВИХ И МРТВИХ СВЕ СЕ ВЕЗЕ ПРЕКИДАЈУ...

Франц Карл Леополд барун фон Енгелсхофен био је тада већ јако остарио, али је двор у Вијени имао у њега највише поверења, на крају турских ратова.

Црни капут, са два репа, као у ласте, пливао је око њега. Био је то човек са лепим, римским цртама лика, али као у детета.

оберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га дочека, него му је поручио да изволи горе, на трећи спрат, код њега. На лицу Гарсулија јасно се опажала, због тога, срџба.

“ А шта друго остаје тим Расцијанима, кад је тако, него да се селе ма куда? Да су њега, Енгелсхофена, питали, он би био саветовао да им се оставе обичаји при сахрани.

Зато он не одговара на наше рескрипте? Цео ћесарски југ краљевства налази се у опасности. Какве су у њега само ручурде и ножурде. Сељачина.

Обишао га је и препао се од њега и Гарсули. Нарочито су га биле запрепастиле крупне, сиве, водене, Трифунове очи. Најдуже је Гарсули био застао код

Вели, он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се њега тиче, он не мисли од своје намере одустајати. Он је чврсто решен да промени царством.

Његово се име налази на списку ђенерала Шевича и однето је у Росију. Не може, вели, њега нико, више, овде, премештати, и то у пехоту. Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке?

И он се беспомоћно осврну, да види, где је оставио Енгелсхофена. Смирио се кад га угледа, како већ седи иза њега, у колутовима густог дима.

Ова варош иза њега, са тим високим, црквеним, торњевима, остаће као и то Сунце, које тај брбљиви Грк толико спомиње, а он ће отићи.

Иза њих, у даљини, и он је видео ред јабланова, а затим плаветнило неба, али то је код њега будило само тугу. Сунце је било одскочило, али он је знао да га неће гледати, како одскаче, још много пута.

Теодосије - ЖИТИЈА

Не као да њега иштемо похвалити, јер је похвала праведнику од Господа, нити да сами какву корист од нега стекнемо, — не; него је и

Родитељи, пак, његови, оцећајyћи натприродну, безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гдедаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом.

оцу својему што толику висост војводе потруди с младим благороднима, и стиђаше се да у лице мужа погледа, јер се због њега много потрудио да дође у туђу земљу.

Исприча му и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о писму ипарха светогорском проту, па рече: — Послани су и људи да те предаду нама и да те вратимо твоме господину

Ово и много друго од горчине срца њему изговоривши, молитву и благослов од њега измоливши, и узевши тужне хаљине, одлажаху кући.

И сви га целоваше као новоукрашена анђелским образом. А овај грлећи злостављане због њега, поче све молити од срца за оне који су их увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи: — Бог нам је,

сваке премудрости, заборавише на телесне раве које им момци нанеше, и као да су заплеНили неко благо весељаху се због њега.

сузама довољно тај свети врх одаждивши, која ли благодарења не говораше Богу, који га је удостојио да се попне на њега.

његове доброте и милосрђа, да се светлост зашавши у гору не покрије као под мерицом и да се многи, просвећени после од њега, не лише светлости спасења. А он це покори игуману, рекавши: — Воља Господња нека буде кроз тебе на нама, часни оче!

Када је стигао у место звано Милопотам, нападоше на њ разбојници и ухватише њега и оне који су били с њим. А праведни се због овога ожалости, не зато што су га ухватили, него због тога што су му

“ Одмах игуман због њега посла к непријатељима старца преподобнога и доброразумна, да утоли суровост њихову. Овај дошавши донесе им поздрав од

Ово говорећи скочи на њега, као да ће га ударити. А овај обузет великим страхом, побеже од њега, и искочивши из лађе у Лавру бежаше, а они

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

доцније развиће мање утицало, чине један део заједничког наслеђа Јужних Словена, иако ови народи, на Полуострву и ван њега, станују у областима врло разноврсних географских прилика.

Вероватно је да је у том погледу био од утицаја на њега назив „Илирија“, који су Наполеон и француски администратори били дали областима освојеним од Аустрије 1809.

су досељеници ушли у старо косовско-метохијско становништво не изменивши његове психичке особине; али су они на њега јако утицали. Како ово становништво има особина и централног и динарског типа, тешко му је одредити место.

сањао је озринићки сердар Вукота старога Озру, који је по предању родоначелник племена, и он је љуто опомињао њега и све Озриниће да истребе потурице.

Супротно другом динарском становништву, ово брђанско становништво није било прожето другим миграционим струјама. Код њега се констатују једино премештања из једног планинског предела у други, али је то било међу људима истог психичког

Он чини утисак исцрпелог и слабог човека. Пролазећи поред њега Секула му отме златно перо којим је украшена његова глава и бежи.

Најсолиднија и најпотпунија друштвена заједница у оквиру племена била је братство. Њега су чиниле породице настањене у засебним кућама које су често образовале цела села.

коњи могу проћи, чак и са највећим напорима да уклоне дрво сваљено на пут или велике гомиле камења, које су се на њега стропоштале, и чекају да дрво сасвим иструли или да се камење само отисне или распадне.

Нови динарски досељеници су све више продирали у приморске вароши и знатно су појачали старо становништво уносећи у њега снажнији и предузимљивији дух.

Међутим, њихово национално осећање остаје неодређено или без дубине; њега не води, као што то иначе бива, нека врста националног инстинкта.

Између Лаба и Ситнице, у непосредној близини Приштине Мазгит-поље на коме се била Косовска битка (1389. год.); са њега се види купасти врх Звечана код Митровице, старога града из доба Немањића.

Осим тога он се одликује већом архаичношћу. Онај развитак који је у току последњих векова захватио динарски тип њега је само додирнуо.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ја? Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна.

Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми! Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста?

— Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо крчмару — а ја ћу се зачас попети на дрво и њега зграбити. Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера: — Шта је ово, побратиме?

Једни трком побјегоше од њега мислећи да је млинар луд, неки испричаше да су сусрели по неког мачка, али без џака, а други, опет, описаше читава

Кад понарасте, хватаће медвједе, вукове, зечеве, коње и остале звијери. Људи ће од њега по три дана бјежати, а он ће им се кроз прозор у кућу завлачити и под креветом спавати.

Чича од страха само зажмири заборављајући да скине џак с леђа, а кад је поново отворио очи, око њега је све било пусто. Разбјежали се и путници, и чобани, па чак и птице.

Из неке удаљене локве на њ се дерњао читав хор грлатих жабаца: — Рега-рега, гле ти њега! Зар ти мислиш да ћемо ми пјевати у овако лоше освијетљеној дворани?! Једино је планина злослутно ћутала.

— Хајде брзо да смислимо како ћемо намагарчити тога ждероњу. — Ехе-хе, богме ћемо ми њега напсетити, намачкити и намишити! — весело повика мачак Тошо.

Око њега се на све стране ширио леден вал страха тако да је лишће у околини зимогрожљиво треперило, а заспале птице сањале су

Онај Неко тресну џак заједно са мном о земљу и развеза га. Угледах над собом човјека великих бркова, а изнад њега чађаво поткровље украшено са двије сланине.

Тај ти не лови мишеве! — Не бој се ти ништа за сланину! — гукну Брко. — Ја ћу њега већ тако потковати да се неће моћи попети под кров. — Ехеј, гдје ли си сад, добри мој чича-Тришо? — сјетих се ја.

— Ја сам чувени Миш пророк — одговори бијели миш. — Имам доброг пријатеља мачка Тошу, и док је год њега, не бојим се ни стотину мачјих киша. — Види, па ти би могао да будеш наш војвода! — досјети се нешто миш домаћин.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

га тражи на небу Сакрије му се у заборав Овај га тражи у трави Тражи га тражи Где га све не тражи И тражећи њега изгуби себе ЗАВОДНИКА Један милује ногу столице Све док се столица не покрене И да му ногом слатки знак Други љуби

лепоте Осим оне коју воли и која ће му доћи главе Не види ПУСТОЛОВИНА БЕЛУТКА Досадио му је круг Савршени круг око њега Застао је Тежак му је терет Сопствени терет у њему Испустио га Тврд му је камен Камен од кога је саздан Напустио

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

КИШЕ СУ ПАДАЛЕ, ДАНИ СУ ТЕКЛИ, КУЦАО ЈЕ НА СТО ВРАТА, МОЖДА ДВЕСТА, И СВУДА СУ МУ НЕЉУБАЗНО РЕКЛИ ДА ЗА ЊЕГА НЕМА РАДНОГ МЕСТА.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЉОША: Не Рус, Пољак. Он је гостовао овде... ПАВЛЕ: Он вам је одвео жену? АЉОША: Она мени казала: много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла. ПАВЛЕ: То је скоро било? АЉОША: Пре три месеца!

Он је гостовао овде... ПАВЛЕ: Он вам је одвео жену? АЉОША: Она мени казала: много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла. ПАВЛЕ: То је скоро било? АЉОША: Пре три месеца! ПАВЛЕ: Још пре три месеца?

АНТА: Видео сам га! РИНА (цикне престрашено): Кога? АНТА: Њега! РИНА (очајно): Кога, забога? АНТА: Вашега првог мужа. РИНА: Ово је ужасно, ово је мучење на које ме стављате!

АНТА: Ја сам га видео. РИНА: Познајете ли ви њега? АНТА: Како да га не познајем; остао сам му дужан 10.000 динара, бог да га прости! РИНА (у највећем узбуђењу): То је.

Како, још није дошао у канцеларију? Видите, молим вас, то је немогуће. Није! (Остави слушалицу.) Ох, боже! АНТА: Што њега узнемиравате? РИНА: Да с ким ћу се саветовати ако не с мужем? АНТА: Па јест, право имате!

РИНА: Посаветовати. С ким ћу се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији; отишао је бог те пита када, а још није стигао.

Погледај ти у та твоја упутства, па види шта тамо пише за такве случајеве? СПАСОЈЕ (цепти од узбуђења и суне на њега са стегнутим песницама као да би тога часа да га смрви, уздржи се и прилази му): То си сад рекао и никад више!

ПАВЛЕ: Да, да, али господин Анта, рођак моје жене! Најзад, прескочимо њега. АНТА: Сасвим, прескочимо мене! ПАВЛЕ: Али мој млади пријатељ, господин Протић, према коме сам ја имао толико љубави

СПАСОЈЕ: Шта то? ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (Погледа у сат на руци.) Које је већ доба, а њега нема. СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива. АГНИЈА (загрли Вукицу и води је у собу): Слатко нестрпљење! 'Ајдемо!

ПАВЛЕ: Па то да изгубите зета, не зато што би вас он напустио већ зато што би ваша госпођица ћерка на пустила њега. СПАСОЈЕ: Ја вас не разумем. ПАВЛЕ: Зар вам ваш зет није никад ништа говорио о злочину који је учинио према мени?

А четврту тужбу? МИЛЕ: Противу некога Анте Милосављевића за кривоклетство. СПАСОЈЕ: Па зар ни њега није прескочио? А ви, овај, шта сам оно хтео да кажем, па је л' то онако сасвим озбиљно, тужбе?

мој зет самоубиство и изврши Анта самоубиство, напослетку нека и не изврши Анта самоубиство, ал' шта ми је вајда од њега. Не могу се ја сам борити, морамо сви заједно. АНТА: Па дабоме! СВИ (одобравају).

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- рекох себи и скупих колена под браду. Штоф панталона био је загрејан као да је неко превукао џиновску пеглу преко њега и то ме подсети на маму, моју праву маму, мислим. Ону другу звао сам Станика.

да смо лудаци, да је ово један сасвим шашав дан, али да би било идиотски изгубити ма и један једини тренутак од њега. Могао сам да се сложим с њом, али нисам рекао ништа.

смо сат или два гацали између поплављених врба, све док Рашида није приметила чамац завезан за водомер и увукла се у њега.

Из онога што ми је Рашида рекла после, кад смо се већ откачили од њега, схватио сам како намерава да физичарки намести игру с фискултурником.

Онда је Рашида викнула: - Ено га! - и ја га видех како сав слепљен са коњем лети према Халас-Чарди, док иза њега, у ваздуху остаје светла пруга, а у тек исцветалим багремима гракћу младе чавке.

је из мог разреда, али се не миришемо баш богзна како, јер он за мене на састанцима изјављује да сам проблем, а ја за њега после састанка да је пешкирче од сто боја.

Било је тачно то што сам рекао, али је већ звонило за излаз и Багрицки га није узео у обзир. Кад сам пролазио поред њега, учини ми се да видим како му на раменима, грудима и свему осталом леже и преду оне дебеле мачке.

Рећи ћу да ме боли стомак. Заправо, рекао бих то да математику не предаје Хаџи-Николов. За њега је то провидан штос.

Заправо, рекао бих то да математику не предаје Хаџи-Николов. За њега је то провидан штос. Одговорио би да је и њега на факишу кад су се давали филмови са Мерилин Монро увек болео стомак, али да постоји и представа од осам.

Помислих на књигу коју ћу написати једнога дана. Биће то књига о крви и сексу. Она ће волети њега, али он неће волети њу, или обратно: То су увек ствари које пале и ја ћу брзо постати славан.

Нашем, карановском, кога је „Партизан” купио за милионе, она је ту. Мрзео сам Весну због њега. Замислите једну црвенокосу пегаву, дивну девојчицу заљубљену у неког коме је памет у ногама!

о томе шта једну младу, свежу девојку може натерати да се закалуђери, али ми Хаџи-Николов није дао да завршим. Њега је више интересовало шта ја мислим о синусима и косинусима.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Шта је према томе »Нüрнбергер Хандлунг« — ништа! Већ издалека пред дућаном, о ћепенку и капку, или испод њега, виде се ствари — еспапи, метле, лопате, опанци, чарапе, и шта још не, да човек избројати не може.

У дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у чизмама, капа од црне коже.

, значи „Софроније Кирић“. Враголан тај молер, намалао га да десни прст пружа на госпођу Соку, која је до њега, па онда у целој његовој дужини, са дугачким трупом, кратким, дебелим, кривим ногама.

— Мој Пера још није зрео; сад му је тек седамнаест година, па још капом ветар тера. — А да шта ће, кад се отац за њега побринуо. Господар Софри је то мило. — Ал’ сам се доста намучио. — Да не би Бунипарте, и ти не би до тога дошао.

Ко би помислио да ћу постати богатији од њега и од његови’ синова! — Можеш Бунипарти свећу упалити. — Не Бунипарти већ цару Александру и Кутузову.

— Како? — Ја би’ га пустио нек дође са великом војском, а ја би’ на њега са малом. Цара би’ молио најпре да опет дâ правити сијасет црни’ банака, па би те опет претворио у талире и дукате.

Господар Софра седне сам за један сто, па иште вина. Чамча му донесе, и седе до њега, госпођа Сара остале госте служи. Чамчи у глави врзе се неки план.

Не би згорег било две-три лађе однети. — Нећу, вино се пије и увек га је мање, тешко се пази на њега. — ’Ајдмо горе у Словачку, на Ваг, да спустимо Дунавом сплавове, па од чамова да правимо тачке, па да продајемо, ту

— Да, нек’ учи школе, ал’ школе много стају. Е, добро, нек’ иде у школу, ал’ шта да буде од њега? — Он ће сам после бирати. — То ми није доста, ’оћу унапред да знам чему ћу га управити.

Добро, нека буде фишкал. Ту је већ судба Шамикина решена. Њега ће отсада звати „мали фишкал“. Тако се лако дао господар Софра преломити на вољу госпође. Једно је свршено.

Он је човек уредан, имућан, код њега ћеш добро живети. Чула си од мене како је са првом болесном добро живео, како не би с тобом“?

Купио сам јој после један ђердан од бисера, шест низова као грашак, дао сам за њега шест хиљада форинти, истина црни’ банака, ал’ су тек опет биле банке у курзу. После девалвације купио сам јој и каруце.

Црњански, Милош - Сеобе 1

И тек тад, кад га угледа, врисну и поче да кука, павши на њега, грлећи га и љубећи му груди, раме, врат и уво. Већ скоро две недеље дана, откад је дошла порука од маркиза Асканија

Подбулих очију од плача, сва оронула од ужаса, у трећем месецу бременитости, она се није дала одвојити од њега. Лепотица на гласу, пролепшала се још више, у првој години брака.

последња два дана, у једном кућерку покривеном трском, код обора, на води, само да би могла да проведе ноћ крај њега.

Песма оних у чамцима, кроз безмерну тишину, тамо доле, допирала је до њега једва чујно, као испод земље. Над брдима и шумама међутим, што се љубичаста указаше, лево, могао је већ да наслути

Несрећа као да је била остала иза њега, пред њим је била само та даљина, зарасла густом травуљином, од које се малаксава. Био је миран.

Слуге иза њега беху заостале мало и он осети потпуну самоћу. Јашући даље, размишљајући о расподели старешина и војника, које је све

Насред логора побесне коњ капетана Антоновича, и читава гомила сјури се на њега да га укроти. Међутим се, код последњих кућа печујских, указаше кола, пуна перја и белих перика Комесарових официра.

Некако чудно обухвати га та веза са мртвим оцем; био је то мир, спокојство, а све што око њега беше, на свету, шарено, лудо, безумно и бесмислено.

И док се све друго вртело око њега и без реда и без смисла и збркано, те његове мисли на оца налазиле су га на обронцима брда, пред видним, пролетњим

уморног и напитог, надодољеног још више но он, ешарпама и свиленим тракама и перјем, које је ваљало чувати да се на њега не седне, морао је да дискутује о стварима раја и пакла, о анђелима и арханђелима, јер су били, просто, увртели у

Било му је досадно да мисли, и Исакович, сав помодрео, полако постаде за њега као нека слика. Комесар је постао скоро непомичан. Под периком, жмиркао је на оба ока. Код куће је сад вече.

Сетивши се њега, честњејши Исакович се реши, по узору братовљевом, да напије себе. Мишљаше, ако га и буду покрстили силом, нека га бар

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с руке, и то устима, а онда кроз њега да погледа момка кога је изабрала. Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав.

Почетак брака може бити срећан или несрећан, од њега зависи цео каснији ток заједничког живота, као и то, што је најбитније, да ли ће се или неће остварити основна сврха

Свакако најприроднији начин избегавања погледа злих очију јесте скривање од њега. Зато се млада код нас покрива различитим покривачима („вео“, „авлимарима“, „округ“, „дувак“, „покривало“, „привјес“

необичне лепоте и упадљивог изгледа, млада носи на венчању управо зато да би скренула поглед злих очију са себе на њега. Свадбени сценарио као једну од обавезних улога предвиђа и чауша.

У ову последњу класу предмета улази и штап најстаријег ловца на вукове, који треба украсти и дати комад од њега нероткињи па ће, верује се у околини Бања Луке, убрзо затруднети.

За дете које кад се роди „има на глави свртак косе“, верује се да је рођено под „лошом звездом“ и њега се као опасног треба чувати.

Због тога се за дете које је рођено на неки светац верује да ће бити јако, здраво и срећно у животу.¹⁵ За њега се каже: „добар га дан донио“. Посебна срећа очекује оног ко се родио на Илиндан, верују у Босни и Херцеговини.

„Доћи ће и њему црни петак“³⁷, наводи се код Вука у смислу: задесиће и њега неко зло. Дете рођено у петак, верује се у нашем народу, неће имати среће у животу. (Негде, нпр.

У Мојковцу верују да ако се дете роди у кошуљици, „треба је сачувати и чувати као и дете, ради њега“. Кошуљицу обично чувају у сандуку, а ако је не сачувају, каже се, „неће бити добро“.

У Боки, онај део пупка који отпадне после четрдесет дана закопавају у земљу, а поврх њега засаде „корен наранџе или лимуна да дете буде добро и здраво и да дуже живи“.

Првих дана по рођењу, док је још некрштено, дете је изложено опасном утицају демона који облећу око њега и породиље.

У општем катастарском попису из 1455. године области Бранковића (Косово), име Вук среће се 178 пута. Осим њега, једно од изведених имена, лично име Вукашин, у овом попису налази се чак 209 пута.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

претворена стара вина, за сланике нетакнуте као целац јануарски, за човека који залуд очекује да се пријатељи крај њега скупе, за онога чија зла се једино памте.

војске кући, порука му од цара, три недеље да се одмара, да се не одзива и ако га зову да се суди, или ако игуман по њега поручи; да га време на вратницама чека, да га чекају и царски и црквени људи, и поклисар што стигне издалека.

молим за јерес што се шири у пределима царства твојега да свет тек од ње постоји, за јеретика што тврди да пре њега Није било пожара ни вулкана, ни месечина, ни сунаца, ни ињем посутих шума, ни снега, да историје реке тек од

свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника који воли и сања, за коса, за славуја, за њега, за свакога који је пао немилости - помиловања!

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже. Носио сам га годинама, све док од њега не направих личност. Његов леви рукав мирисао је на гар старих железница.

Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан. Био је опасан реденицима, носио је »бренгал«, десет бомби,

Слушајући, човек је непрестано стрепео за звук који је стизао до њега. Могла је олуја срушити мотке, могле су на жицу слетети птице прекидајући начас своје небеско путовање, могао се

И шта се догађа? Треба му тема за нови филм и ето ти њега поново на ћоше. Па, како је, каже, шта има ново, шта се напада? Без везе!

мршавог тела што се клатари на рахитичним, неисхрањеним коленима, ништа сем пољанчета над рушевинама, а испод њега, дубоко испод, затрпано нешто што је некада било кућа — подрум и партер — кућа пуна срећних станара изнад које сада

своје таблете без којих више не можете, коме сте оставили кључ од кутије за писма, да ли је новац у новчанику — без њега бисте били изгубљени, а телефони, а адресе?

који су га после шестог пића веома подсећали на летеће краве, не седи уопште он, већ само оно што је преостало од њега после свих окршаја и трошења тамо горе, у оном облачном граду на који непрестано пада смог — осећао се као сопствена

Смењивале су се собе у поткровљу, апартмани, крстарења по Средоземљу и тужне ноћи на станици у метроу — до њега су стизали различити гласови: успеси су смењивали приче о потуцањима и њеној пропасти — о невероватном богатству и

Последњи од њих зове се Мундо, што значи »свет«, а намењен је сиротињи да из њега бесплатно узима со. Узан камени пут претвори се у стрму козју стазу кроз шикару.

Ту је и старо добро позориште са својим смешним, помпезним стубовима, а иза њега обасјана лица младих ишчезлих жена у тамним хаљинама, заборављене премијере и мој друг Сеад — професионални статиста у

па због тога нисам ни примећивао шарену гомилу играча на сцени, ни балерине снажних, мишићавих ногу — гледао сам само њега — најбезначајнијег од свих безначајних статиста на свету, који се и поред свог бедног положаја у животу и на позорници

Пуфко се ухвати за главу: – Господе, колико птица! Облак је све већи и већи. – Изгледа као да долазе због њега.– промуца престрављени Бел Ами. – Како? – Мислим да се ради о његовој кући!

Матавуљ, Симо - УСКОК

од њих стојаху двије дјевојке, иза њих момче једно, држећи једном руком угојено јуне, а другом оседлана коња; иза њега бјеше гомилица Црногорака. Од Црногораца највише је привлачио погледе Примораца онај главар на клупи.

Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога. Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело. Са осталима се поздрави. — Познаде ме, кнеже Драго?! — пита Приморац, сјетним изразом и лица и гласа.

— А да није лукав, не ћаше узети толике земље и градове, без крви! Други су се били за њега, па ето и ми! Кад се Наполијон бјеше осилио и прегазио му државу, онда му се Франц покори, даде му кћер за жену; а кад

Домаћин унесе бадњак и назва: — Добар вече и честит ви Бадњи вече! Крстиња засу житом њега и бадњак, говорећи: — Дај боже и с тобом заједно, Бадњи вече и сваки благи божји дан! Кнез положи бадњак на огњиште.

— запита дјед. — Тако! — рече Јанко и на лицу показа тобоже велико изненађење. — Ја мним не би ни једна пошла за њега! — дода њеко. — Е, да! — прихвати Милица. — Ти то кажеш! А онамо све се грабе око њега. Али је он изабрао!

— дода њеко. — Е, да! — прихвати Милица. — Ти то кажеш! А онамо све се грабе око њега. Али је он изабрао! Је ли да си? Баба, која чучаше поред лонаца, исправи се и запита: — Оли се женит’, Драгићу?

Неће то ђавоље јабуке он појести, но ће му све она грабити!... Јанко је мамио дијете, а оно час гледаше њега неповјерљиво, час се погледом обраћаше тетки, па ваљда на њен миг, отиде к ускоку.

Бјех млад за времена владике Саве, али сам њеколика пута бивао уз њега и на Цетиње и на Стањевиће, и слушао и њега и друге ђе из књигах талијанских и руских и наших тумаче свакојаке ствари,

Бјех млад за времена владике Саве, али сам њеколика пута бивао уз њега и на Цетиње и на Стањевиће, и слушао и њега и друге ђе из књигах талијанских и руских и наших тумаче свакојаке ствари, и за Лесандра Вељег, и за Римљане шта су

А у здравље и твојијех на дому и свијех којима си у срцу! Јанко захвали здравећи домаћину и његовима, величајући њега и сав му род. Крстиња шапну снаси и кћери: — Е, богами, ово је да се човјек крсти и чуди!

— Јест то рекао — потврди мати. — А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама. Шта би радио један такав господичић с нама!

— Ма је ли владика као краљ њеки, као принцип? — Јест у вријеме рата, а овако, главари суде у племенима и без њега. — А шта је онда гувернадур? — Кâ највећи главар.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Једног сам молио и шта нисам обрицао, и обећао ми је да ће наћи лепу прилику; али видим нема ништа ни од њега. МАТИ: Хуј, кад помислим да се покладе приближују, грозница ме вата. ОТАЦ: Уби се, ако можеш.

Без жене бити, то није ништа. Истина, њега су млоги, то јест, нудили, но ја како познајем и њега и вас, мислим, то јест, да је за њега најбоља прилика, то јест,

Без жене бити, то није ништа. Истина, њега су млоги, то јест, нудили, но ја како познајем и њега и вас, мислим, то јест, да је за њега најбоља прилика, то јест, ваша кћи: зато сам га, то јест, овамо и довео.

Истина, њега су млоги, то јест, нудили, но ја како познајем и њега и вас, мислим, то јест, да је за њега најбоља прилика, то јест, ваша кћи: зато сам га, то јест, овамо и довео.

Шта велиш, то јест, би л пошла за њега? ДЕВОЈКА: Како каже мама и тата. ПРОВОДАЏИЈА: Е, добро је! Нећеш се, то јест, нимало кајати.

ПРОВОДАЏИЈА: Ајде, младожења, жури се што треба, то јест, за довече. (Младожења пољуби оца и матер у руку, они њега у образ.) ПРОВОДАЏИЈА: Збогом, пријатељу! ОТАЦ: Збогом!

Шта фали овом? ДЕВОЈКА: Не фали му ништа, ал би волила за Марића. МАТИ: Красан дечко, леп, смеран, да живиш код њега као госпођа. ДЕВОЈКА: Мамо, и овај има каруце. МАТИ: Е, видиш, па шта ћеш више. ТЕТКА: И у картама стоје новци.

И ја твом оцу кажем „Цицо“ место Ника, а тако и друге чине. ТЕТКА: Мени мој каже „бабо,“ а ја њега „Мило“, па добро. МАТИ: Та лако је за то, само нека је у другом добро.

МАТИ: Та лако је за то, само нека је у другом добро. ДЕВОЈКА (подскакује): Баш имам једно лепо име за њега! ОДЈЕЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ ШЕСТ НЕДЕЉА ПОСЛЕ ВЕНЧАЊА УГЛЕД 1.

ЖЕНА: А гди су теби они млоги виногради, оне воденице, каруце, и шта ту нема? Најмио човека да лаже за њега. МУЖ: Лагали су они који су казивали: „Све је њено и Божије, новци су готови“, докле нису преварили, па после ни

Па онда човек је срдит, човек има посла, само да га не питам! МУЖ: Ти све знаш. ЖЕНА: Кад ми да цванцик, а њега стане дрека: Куд си толике новце дала; раширила си се, трошиш немилице; а кад он троши по осам цванцика, то је ништа.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

узима Јован Јовановић Змај (1833—1904), веома плодан песник и уредник дечјих листова, који се, моћније но ико после њега, обратио детињству свога народа.

Змај је као дечји песник био најплоднији на прелазу из XИX у ХХ век; нешто пре њега, у Енглеској су деловали сјајни приповедачи и песници Едвард Лир (Едwард Леар, 1812—1888) и Луис Керол (Леwис Сарролл

Она, као искуство писања, нарушава ту хијерархију, јер постоји мимо утврђени поредак, против њега. „У питању је, дакле, дело које не умемо безусловно да ситуирамо, то јест да га посветимо, па на такво дело стављамо

песник, да није прави песник у „правим песмама” а јесте некакав песник у дечјим песмама, није песник где се то од њега очекује, а јесте на другом месту и на нижем нивоу, и то још у накнаду, то Недићу, а ни многима после њега, није

где се то од њега очекује, а јесте на другом месту и на нижем нивоу, и то још у накнаду, то Недићу, а ни многима после њега, није изгледало вредно пажљивијег изучавања, нити су парадокс сматрали занимљивим.

преношења — то су одлике Змајевог концепта, и оне су заједничке свим вреднијим дечјим песницима који ће после њега доћи. Познато је да су се на Змаја најрадије угледали недаровити ствараоци, опонашајући његов поучни смер.

надахнућа: Пало сито, пало на корито, Са корита чило одскочило, Пало на реп спаваћива мачка; Мачак мисли смрт на њега хода, А мишеви шапућу: дабогда!

романи, песме и приче, потонуше нетрагом; пораз наше социјалне књижевности био је тако недвосмислен да се после њега једно време сумњало у могућност било какве друштвене ангажованости у уметности.

Вучо је отргао дечју песму од учмалости и досаде у коју су је слаби, закаснели грађански песници били гурнули. Без њега би се тешко могао замислити процват што га је овај песнички израз после 1950. доживео.

живота, као светлост што одавно је ослабила, али запамћена једном заувек, и сада кроз склопљене трепавице: Испред њега трепери златан и тих јесењи дан, друмом се котрљају кола и пролазе људи, али старац их скоро не види, чује само

трешње призива у памет цео један живот: Стајао је, тај пањ, тупо усамљен, ољуштен, али ја сам увијек умјесто њега гледао родну стару трешњу и у њеним гранама понекад брижна једа, понекад распричана стрица, моје вјечите и вјерне

У то блато векова човек је зна кад загазио; ако ли се, путем благостања и социјалних преврата, из њега некако и ишчупа, он ће му замену већ наћи.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

дајте астал, дајте астал пак ћете се дивити. (Довуче астач насред собе, пак се попне на њега.) Господо и браћо! Ви знате шта су Србљи били у старо доба. Од душана дрктале су стене самог Цариграда.

ЖУТИЛОВ: Камо среће да су Србљи такови. СМРДИЋ: Е, Србин је луд од постанка. ШЕРБУЛИЋ: Саветуј ти њега, учи ти њега, моли га, куми га, он остаде при свом. Милош Обилић не мари да пропадне царство, само да истера инат.

ЖУТИЛОВ: Камо среће да су Србљи такови. СМРДИЋ: Е, Србин је луд од постанка. ШЕРБУЛИЋ: Саветуј ти њега, учи ти њега, моли га, куми га, он остаде при свом. Милош Обилић не мари да пропадне царство, само да истера инат.

Ено је сокаком, сигурно ће к нама. НАНЧИКА: Нек иде к врагу! 2. ЕДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЕДЕН: Идеш ањам... НАНЧИКА (на њега): Еређ поколба! ЕДЕН (побегне). НАНЧИКА: Треба да га чуваш од Зеленићке, јер ће упалити варош што дете не зна српски.

Шта ћу да радим? СМРДИЋ: Дајте му што је за њега. Је ли право да он, као познати родољубац, ништа не добије; а други, који су дволичили, или који су познати као

ЖУТИЛОВ: Знате ли шта је, да истерамо Гавриловића из одбора, који је и тако мађарон, па да наместимо вас место њега. СМРДИЋ: То би добро било. ЖУТИЛОВ: И тако нам млого којешта квари.

ГАВРИЛОВИЋ: А донде да скапају од глади? СМРДИЋ: Што им драго! Ено код патријарха народне касе. Нек ишту од њега. ГАВРИЛОВИЋ: А гди је наша општинска каса? СМРДИЋ: Шта знам ја гди је.

Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући. НАНЧИКА: Али ови луди родољупци? ЖУТИЛОВ: Пак шта? Кад њега трпе у Сербији, зашто га не би трпили у војводини? Ми ваљда нисмо бољи од Сербијанаца? НАНЧИКА: Право кажеш.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Од њега је сачуван велики број преписа најразличнијих црквених књига. Али је најзначајнији његов посао: Букваръ или наука дете

Још 1721. живео је у фрушкогорском манастиру Великој Ремети. И од њега се сачувало неколико преписа црквених књига, али главни његов посао је његов путопис у Свету земљу, први путопис у

губи му се траг. Он је био пре свега вешт и вредан преписач црквених књига и од њега је остао велики број преписа. Сем тога био је добар цртач и илустровао је своје преписе, и мисли се да је радио и неке

Његов рад пада у доба од 1716. до 1747, и од њега је сачувано тринаест мањих и већих рукописа, преписа разних црквених зборника и »душеспасителних« књига и превода из

Српски народни језик био је неразвијен, и преводиоци и писци су били принуђени или да пишу рускословенским, или да из њега чине велике позајмице. У тој русификацији ишло се врло далеко.

Био је образован калуђер, и од њега је остало неколико дела. Најглавнији му је посао: Стематографïа, која је, посвећена патријарху Арсенију ИВ Шакабенти,

завладичен је у Београду. Исте године митрополит Сава Петровић пренесе грађанску власт у Црној Гори на њега. Путовао је у Угарску неколико пута, и долазио у сукоб се тамошњом српском јерархијом. 1752.

Василије Петровић је постао историчар из истих личних побуда из којих је пре њега постао Ђорђе Бранковић. Његова историја је историја само по имену.

ОД њега је остао један пригодан патриотски спев, једна прерађена драма у стиховима, једна збирка преведених поучних причица и

Од њега је остао приличан број песама, пригодних и побожних, од којих су штампане две збирке: Пъсни различныя на господскïя пра

Када има да се одлучи између два датума, он узима средњи број, да помири оба гледишта! Најзад, има код њега и средњовековних калуђерских идеја о чудима, и »прсту божјем« он још даје места у својој историји.

и правац, и основне идеје, и терминологију, и формат, и штампу, и распоред радова удесио по том руском часопису, и из њега је превео неколико чланака. Само Орфелиново предисловије није ништа друго до предговор у првом броју руског часописа.

Милићевић, Вук - Беспуће

До њега, један висок, крупан, глават Босанац који говори у басу, бубња прстима по прозору и сваки час страховито зијева; један

И његове очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани, који је, у једном трену, изгубио за њега свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки

Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно мртвило њихових душа.

која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега. Њега је гушио тај ваздух.

редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега. Њега је гушио тај ваздух.

Кад је изишао на перон, вече је било угодно и свјеже; облаци се били сасвим изгубили; небо било прошарано звијездама. Њега се угодно дојмила лупњава возова и машина које су јуриле поред њега, уз нервозно трчкарање чиновника с фењерима, са

Њега се угодно дојмила лупњава возова и машина које су јуриле поред њега, уз нервозно трчкарање чиновника с фењерима, са мађарским узвицима и псовкама. Он се трудио да не мисли ништа.

“ и изгуби се у оној ломљави и метежу. Његов воз пројури и стаде одједном; из њега куљну мноштво свијета и, пролазећи поред њега, ишчезаваше кроз једна врата. Он се попе у кола и стајаше на прозору.

Његов воз пројури и стаде одједном; из њега куљну мноштво свијета и, пролазећи поред њега, ишчезаваше кроз једна врата. Он се попе у кола и стајаше на прозору.

Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву жељезничких кола.

И кадгод је Гавре Ђаковић дизао очи, видио је њега, вазда једнаког, с истим држањем, истим преплашеним очима, испод истог големог завежљаја.

да мисли, увијек се утискивала у ту мисао она саката и наказна изрека, штампана једним неспретним и здепастим словима. Њега то све умараше, и вожња, и мисли, и натписи, и онај непомични човјечуљак с мишјим очима и огромним завежљајем више

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега. Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин!

Па ипак је некад боље бити и непозван, па седети лепо са »костгебером« сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу

Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас, једнако пијуцка из њега.

Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас, једнако пијуцка из њега. Стога је још из ранога детињства постао песимиста. Од неправде је много претрпео и у гимназији.

Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога.

Вешто је изводио. И колико је иначе повика била на њега да је ограничен, овде је показао зачудо доста окретности и умешности, тако да су претпостављени опазили, додуше,

и умешности, тако да су претпостављени опазили, додуше, наскоро да је »сир ниже«, али је и »слово иже« ту било; за њега се вешто постарао наш Јова. И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана.

Све се око њега диже и пада и опет диже, а он стоји тако непомично. И није то сад више ни очајање, него нека поштанска резигнација у

Јова је био чувен као вешт да закоље, ошури и уопште уреди прасе, па зато су се о њега отимали виши чиновници као г. начелник, председник и шеф поште и телеграфа.

Већ пре тога заплашио је комшијскога мачора, с којим се Јова ужасно мрзео. »Е, просто ми се не мили живот због њега«, — тужио би се чешће Јова у кафани међу друштвом.

Неколико недеља после бегства Кајина, наредника Мику задеси несрећа. Нађу код њега неке мало крупније неисправности, тако да га ни његов леп рукопис није могао спасти, и он оде у једно ново друштво.

А како је код других, који нису ништа бољи од њега; код њих свакога дана као код њега на Божић! Дало му се на жао ради многога чега; и овога данас и свега онога што га

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! (1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ

збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети — Путник сузе рони, Тици да полети Пламен њега гони. Скочи лаком ногом, А тичица прну, „Збогом, тицо, збогом!“ Он се стази врну.

“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе? Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута?

Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута? Еда ли га валовита Бурна вода де занела? Еда ли је громовита Удрила га дегод

мири Кô и пре, Врело жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема сунца миленог, Нема мог.

Мили Боже, подигни олују, Сред ме срца громом удри жива! Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.

(1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица. Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам:

Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту грдну рану, Мога јада смрти гладна!“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско Рањен' отац предубоко.

вечери ладне, Тио вече као јуче исто, Облак златан, небо стоји чисто, Све се кити, све се злату спрема, Али зашто њега јоште нема?

њему остала једина, Све нестало, све га је издало, Ти једино верно му остало, Млого тео, млого започео, Час умрли њега је помео, Место данка спустила се тама, Место славе тебе има сама, Ти си понос, ти си цела дика, Ти му слава

ногама она росна трава, А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио Па нам пута младим препречио, Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни, А одавде све још убавије: Како само долина се вије, Како гора

Умре Марко, њега нам нестаде, Али ништа, бар винца остаде, Јер да ј' Марко још живео дуже, Све би винце попио нам, друже.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан. Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју

Иако баш није било тешко испасти мудрији од Саве, старчић увријеђено пуше: — Мудрији од мене? О, види ти њега. — Да, да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти цак, цак! — толико и толико сати.

— У реду, побро, биће пажено ко очи у глави. Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи: — Дједе, ја знам гледати у

— Богами ће њега, онако пијана, гдјегод умлатити и опљачкати Каури, лопови су то — вајкао се дјед. Једног поподнева, тек што стигох из

За жене и њихово здравље Петрак се никад није пропитивао. За њега оне као да нису ни постојале или су, у најбољу руку, биле нешто на форму досадних, вјечито присутних мачака: мотају ти

— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо.

То би било нешто. Међутим, дјед као и да не чује говорника, још увијек се дури, ништа не одговара. Самарџија упиљи у њега и звоцне: — А ти ту нешто мислиш да си бољи од њега. Ајде! Дјед се узе крстити. — О, људи, шта ја ово јутрос чујем!

Самарџија упиљи у њега и звоцне: — А ти ту нешто мислиш да си бољи од њега. Ајде! Дјед се узе крстити. — О, људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли? — Да шта си него пијан.

— Ђеде, нема га. — Добро је, ево га у мом џепу. Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље било.

ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.

Хм, нема?! ...Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја ...

Обавља трудољубиви млин свој чисти, посвећени посао. Нема око њега ни безобразних женетина, ни Гњатија, ни Великог Јове. Једини млин поштеђен од ђавола и ружних прича.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се барем због њега, и због Алаха, самилосном покаже! По томе сад суди и каква је мајка! АХМЕД: Много, бре, виче овај ага!

Од страха нисам смела, ефендијо! Да сам му дошла, реко би да сам похотљива, и не би ми призно да сам дошла због њега, него да, куја, осетим војнички зној! Ко да га чујем шта каже!

Свак од њих мисли да му је Алах слуга, да Алах нема другог посла него да њега оправдава, да њему даје за право. Они ти кроје Алаха према себи, ко да је Алах кошуља.

Овог пута је озбиљно! Разумеш? Долази човек до кога ми је стало! Друге сам одбијо јер сам чекао њега. Није то неки прирепак, него фактор! Саш тек да видиш праву госпоштину!

Седи као да сенка чемпреса седи међ нама на диванахани. Око њега увек нека тишина. А из те тишине прстен му на руци, као звезда! А има и изглед! Висок, витак, очи челично плаве...

Саће мало да спусти кресту кад се случајно сретнемо! Овде ми се попео! Од њега није могло ни да се дише! Ааа, саћемо мало друкчије! Саћемо и ми да пресавијемо страницу!

ХАСАНАГИНИЦА: Види га сад! Сад му је стало и до Хасанаге! Сад се и за њега бринеш? Да од Хасанаге не направим будалу? То ли је твоја брига?

А како Хасанагу — Хасанагу! — да молим? Ја сам то замишљао сасвим другачије! Сад ја њега, после свега, да молим? Страшно! Све ми је пало у воду! МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Није, ако уредиш да види дете.

Не знам шта да ти кажем. А шта би на то кадија? Да није неприлично, мислим лично за њега, да са свадбом свраћа код жениног мужа? Знаш ти какав је свет. То може да се протумачи.

Знаш ти какав је свет. То може да се протумачи. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Кадија присто. Сад долазим од њега. Немо да се нађеш увређен, али ред је да прво њега питам; сад је он актуелан.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Кадија присто. Сад долазим од њега. Немо да се нађеш увређен, али ред је да прво њега питам; сад је он актуелан. Кад сам му реко, није ни обрву подиго.

А ако је пустиш да се опрости с дететом, казаће: види ти њега, стрпљив је и мудар, није закерало, уме да дипломатише, тај је погодан и за озбиљније послове!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа искрсне он, Димитрија, из ма које капије. Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га.

Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га. Жене, девојке и луди, све се то на њ смеши, зивка га и дира.

Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!“ А тај њихов Димитрија

Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!“ А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен.

Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем. Кад пукне пролеће, замирише зеленило, њега нестане. Дрвари га тад виђају по планинама где се пентра по гудурама и осојима тражећи љубичице и кукурека.

И по некад сама Тода дође до њега, метне му своју ручицу на раме, и смешећи се, пита га: — Волиш ли ме? А он сиромах муца и крије поглед од ње.

— Кажи, или сад ћу да се наљутим? — вели му она мргодећи се и окрећући се тобож љутито од њега. Он узме, рашири руке, и гледајући је усплахирено, једва говори: — Оволи-и-ко!

Она се није њега стидела. За њу он не беше мушко, човек, већ обичан свакидашњи створ. А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно

Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан батргаху.

Више бунара била је винова лоза, а насред дворишта стари дуд — „шандуд“. С леве стране беше одмах поток, а иза њега ваша башта ограђена заваљеним и испрекиданим плотем... Је ли, памтим ли добро? Ви бесте са села, скори досељеници.

— Па такав је ред — одговараш ми озбиљно — мужу жена треба најбоље да дâ... Она може и после, што остане од њега, да једе. И затим, пошто ја напуним све џепове орасима и кестеновима, ти све онда дижеш.

Он гурну силно врата и уђе. Ти се одједном диже, истрже од матере и излете у кујну пред њега, да га зауставиш. — Не, Николо! Сладак, мили Николо, не улази!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Загрли ме, дах ми стесни; ал' очију поглед њез'ни' нагон узда, занос трезни; из њега ми мис'о сине: »Мајко!« — »Сине!

ПОСТАНАК ПЕСМЕ Сунашца на залазу кроз прозор пада жар, оданде на твој адиђар, са њега на дувар. Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид.

Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид. Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ.

Пробудите га! Пробуди л' се сам, расрдиће се, караће вас љут, толико спати што га пустисте, толико њега, што је сваки час необрађен што веку остаје, прогонит знао нештедимице, ма гонећ час, прогонио и век. — Пробудите га!

Ил' онај ваљда штаколазни крок, живота радна верни пратилац? Зелено дрво штака нам је та, јаворика из њега проклија, прамалетње нам песме хранећ гуд.

Казивô сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит вечито, јер сећа га се, то зацело знам. кад год се поје „памјат вјечнаја” Душевна свест јој сва је његова, а

Ил' тајне те што покрива твој хум разумјет неће никада наш ум? да л' за то прах свој попе на тај ком да с њега гледаш душом жалосном гдје племе твоје спава мртвим сном?

се ори очајни гласак, слуша га само црквица стара, кадикад му сетно звоном одговара, и слуша га свети иконостасак, и с њега слуша у оквиру малу светитељ Ђорђе на беломе ждралу, дркће му рука како оштро слуша, све жешћим гњевом аждају гуша; и

теже молитвице оре, ако га тамо који јунак чује, верно га чува, верно га штује; жалостан с њиме, с њиме је волан, са њега само здрав је и болан, њиме се пита, њиме се трује, од њега маче пламене кује!

чува, верно га штује; жалостан с њиме, с њиме је волан, са њега само здрав је и болан, њиме се пита, њиме се трује, од њега маче пламене кује!

Само навеки испред твог лица, навеки прогнан да је издајица! На њега само, роба довека, на њега само, само на њега, небеског гњева све громове проспи, не прости њему, ил' ником не прости!

Само навеки испред твог лица, навеки прогнан да је издајица! На њега само, роба довека, на њега само, само на њега, небеског гњева све громове проспи, не прости њему, ил' ником не прости!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

236 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 237 ТУРЧИН, РАЈА И ЦИГАНИН 238 ПОМАЖЕМ ТИ СПРДАТИ 239 ЕРО И ТУРЧИН 240 ЕРО И КАДИЈА 242 ЗЛОГУК 243 НЕ

Он се за њ био одушевио и од њега много очекивао, стављајући га по вредности одмах поред Рјечника и песама. Али при том треба имати на уму оно што је

Класичан принцип о јединству времена и простора код њега је елиминисан, а јединство радње доведено до крајње есенцијалности и збијености.

Иза њега долази Врчевић, али не толико по својим способностима колико по квантитету прикупљеног материјала из кога се има шта

Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе

Пред њим је била једна чесма, на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да дохвати.

Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: — Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од

змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе. Па тако и учини: брата и коња му сакрије.

Она му одговори: — Мој је чоек цар орлујски, за њега сам се удала. Кад цар дође увече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: — Ко је овдје у двор од људи дошао,

Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола метне на раме а хрте уза се а гајде под пазухо

Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде.

Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи: — Не плачи, злато, не бој се ништа.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Опет се мало поправио. У детињству за ништа се набури, па не можеш реч од њега да извучеш. Зато су га и прозвали деда „срдило, бурило“.

Ви знате... ЈЕВРЕМ: Не бој се ништа, ја сам твој сојузник. Нас двоје јачи смо од њега. СОФИЈА: То би било созаклетије, а ви знате, који прави тајне договоре противу општега мира...

ЈЕВРЕМ: Право, снао! МАКСИМ (Јеврему): А шта ти ту? ЈЕВРЕМ: Кад командант не разуме команду, онда се место њега поставља други. МАКСИМ: Ти њу квариш. ЈЕВРЕМ: Ја сам само од генералштаба.

ЈЕВРЕМ (смеје се): Зна Макса, немам ја бриге за њега. Дакле, снао, чула си лозинку; само куражно! (Одлази.) МАКСИМ: Шта те је опет сад научио? СОФИЈА: Ништа.

КУМ: Најпре је жртвовала рођено дете за љубов свога мужа; затим се на захтевање његово раставила од њега и страдала као нико њен; најпосле се сама жртвовала за њега. МАКСИМ: Хо, хо, хо! гола лаж, измишљотина!

свога мужа; затим се на захтевање његово раставила од њега и страдала као нико њен; најпосле се сама жртвовала за њега. МАКСИМ: Хо, хо, хо! гола лаж, измишљотина! НИКОЛА: Зашто, то може бити.

Ајде и ми да се дамо на науку. ИСАЈЛО: Ти можеш, али ја нећу. МАНОЈЛО: Да л’ би ме хтео учити? ИСАЈЛО: Стани код њега у службу, пак ћеш све научити. Зашто он, једнако којешта говори; само ме мрзи слушати.

МАНОЈЛО: Ја сам терзијски момак, но познат сам са Исајлом. ДОКТОР: Кажи Перзерином. МАНОЈЛО: Па како сам од њега чуо да сте човек учен, зауставио сам се, да вас видим, јер и ја имам вољу на науке, да могу бити по времену чиновник.

ШАЉИВАЦ: А, то је што друго. Како му је име? ИСАЈЛО: Ми не знамо. ШАЉИВАЦ: Дакле ви нисте код њега? ИСАЈЛО: Јесмо код њега послужитељи. МАНОЈЛО: Ја сам његов и слуга и ђак. ШАЉИВАЦ: То је добро! А шта си научио?

Како му је име? ИСАЈЛО: Ми не знамо. ШАЉИВАЦ: Дакле ви нисте код њега? ИСАЈЛО: Јесмо код њега послужитељи. МАНОЈЛО: Ја сам његов и слуга и ђак. ШАЉИВАЦ: То је добро! А шта си научио?

ИСАЈЛО: Доктор често говори, да треба разум да седи код куће. И зато ми увек наручује, кад иде куд, да пазимо на њега МАНОЈЛО: И сад нам је то наручи. ШАЉИВАЦ: Па гди седи разум? ИСАЈЛО: Ено га, у соби.

ДОКТОР: Перзерин зна; код куће да седи. ИСАЈЛО: Богме, њега нема. ДОКТОР: Како то? ИСАЈЛО: Ако га не будете гди затворили; а у соби га нема. ДОКТОР: Немој се шалити!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

— Иди ми зови Пелу. СТЕВАН: Коју Пелу? СУЛТАНА (баци се на њега марамом што је у руци имала): Оћеш да ме довека једеш? Не знаш која је Сретиница, а знате сви да ми ш њоме очи вадите.

Да ме нешто види Срета, кад станем пити кафу, како би вртио главом!... Ала баш идем код њега у овим аљинама, да видим оће ли ме познати. Јест! Али ако Срети дође ћуд, па окупи батином?

СТЕВАН: Ја сам хотео, али милостива ми госпоја каже: нека, драги Стево, може бити да је милостиви господин у послу, њега не треба узнемиривати. ТРИФИЋ: Децо, ако је то тако као што ви кажете, ја ћу вам сваком по два пара аљина начинити.

СРЕТА: Је л’ тако? (Почне је мазати.) СУЛТАНА: Јао, триста те врага однело! (Лати шанове, пак се на њега баци.) СРЕТА: Шта, на мене руку? Чекај, курјачко семе. (Шчепа је, па је веже.) Дед, сад?

Децу треска, слуге бије, муж сирома ћути. Док и њега у буџаку невоља не смути. Он је моли, она праска, судове разбија, Чаше лете од страоте, сва се кућа нија.

СТЕВАН: Сад ћеду ми јошт и чизмашице бити госпође. СУЛТАНА (замане на њега): Скоте, и да би ли, стрвино, ослепио и довека не прогледао! СТЕВАН: Јесж чула, сека Пело?

СУЛТАНА: Забога, ово је моја кућа. СРЕТА (увати је за руку): Знам, само ти ајде са мном. СУЛТАНА (отргне се од њега): Не дајте ме, забога. СРЕТА: Оћеш да те вежем? СУЛТАНА: Јао, помозите ми, забога! Трифићу, нећу више таква бити!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Шта сам радила? Села на аутобус број тридесет и три и сишла с њега преко пута Аде Циганлије. После сам форсирала реку. Превезао ме Шуца — приватни превозник.

наравно, шта би се друго могло очекивати, баш када се госн Суле као поправи, одмах негде после завршног монолога, њега изрешетају непријатељи, али варате се ако мислите да је он, госн Суле одмах пао и умро; ма какви!

“ што се њега тиче, могли су на Суленцету, као млађем алкохоличарском приправнику, да мере светло колико му драго: потпуно је

Колико ћете само пута устајати по ноћи као какав месечар и мењати пелене, а кад успут одвојите око на чукарац, а њега нема па нема; колико пута ћете само да цмиздрите у кујни док вам сузе буду падале у пасирану шаргарепу!

— покушах да се оправдам. — Ти вероватно знаш да не подносим мирис зноја (алергична сам на њега), а ту су онда и оне прашњаве патике, смрад паркета у сали коју премазују најсмрдљивијом паркет-машћу на свету!

Како ме претворити у конструктивну особу? У некога ко пристаје да онај изнад њега мора данима богомдано право да га масира, шетајући се дуж цртаћих столова: „Опет сте задоцнили, мала моја!

“ Ништа, ништа, само ти фурај! Ко је трећи? Нема га. Тако вам је то! Док вам све иде како треба у животу и око њега, просто је немогуће да ескивирате све оне који желе да се друже. Чим ствар опали низбрдо — нигде никог ни од корова!

— рече он, извињавајући се. — Мислио сам само, ако ти ... Објасних му да се не смејем због њега, већ због маман, која ме очекује у својим водама до деветке. — Значи, револуција је завршена? — рече Мишелино.

Ни отаџбину, исто тако! У томе је штос. Ни она њега, то јест, и обратно! А да ли сам заљубљена, баш онако, мислим? Па сад, како с тим стоје ствари: била сам као нешто

Тај уџбеник из кога си се синоћ преслишавао јако је застарео, кажем. Ту њега обузме изненада страст и јурне на моју џемперишку. Господе боже, ти аматерски прсти!

Оно што ме је излуђивало код њега биле су сиве очи пантера из зоолошког врта, и то што уопште није био циција, као други из моје улице.

не бисте се смели заклети да ће ваш град да буде на свом синоћном месту, али сте могли мимо да дате десну руку да ћете њега затећи иза свих оних новина. И могу вам рећи да не би било никакве опасности за вашу десну руку!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Иницијал: плану Слова с Орфелина, са Јакова. У прикрајку, а са виса, жути свеска Летописа Рељеф крста: с њега сија реч прозрачна - епархија. Урнебесак: грозд-пијанка. Зри сећањем шљива ранка.

Шљивов је видик разгранат, широк, али и ломан - готов да клокне. С њега се човек, Божији прирок, у надахнућу, отисне, пропне у озарење: свемир где прска, сложно где прашти шљива - а

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце!

Тако сам код Гете, — о тај вам пише! Код њега сам један прекрасан ферс нашла: Гех’ ден Wеіберн зарт ентгеген: Ду геwіннѕт ѕіе ауф меін Wорт, Доцх wер раѕцх іѕт унд

ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин? АЛЕКСА: Шлегл. ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били? АЛЕКСА: Без прекословија. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту.

ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били? АЛЕКСА: Без прекословија. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту. АЛЕКСА: То је један изрјадни господин. ЈЕЛИЦА: О, фини господин. АЛЕКСА: Наипаче његова супруга.

ми је жао што ми је прстен код тога несуђеника, кога ентберовати не могу, јер ме је мати на смрти заклела да се без њега не венчавам. Знам да ће мој татица имати доста посла, јер су вам овде људи одвећ пебелхафт.

МАРКО: Но, комедије; и то да чујем! ЈЕЛИЦА: Ту је барон отворио с царицом бал, која се после заљубила у њега, и отровала се што није хтео да је узме. МАРКО: Па у Месецу зар има људи?

Барон жали њену судбину, али опет каже да би овде радије живио, и то због мене. МАРКО: А милујеш ти њега? ЈЕЛИЦА: О, татице, није могла Геновева већма љубити него ја њега! МАРКО: Ето ти!

МАРКО: А милујеш ти њега? ЈЕЛИЦА: О, татице, није могла Геновева већма љубити него ја њега! МАРКО: Ето ти! ЈЕЛИЦА: А како не би кад је лепши него Аполо, као што Коцебу пише; а видила сам сама кесу дуката у

МАРКО: Ето ти! ЈЕЛИЦА: А како не би кад је лепши него Аполо, као што Коцебу пише; а видила сам сама кесу дуката у њега. При том име „милостива госпоја бароница“... О, татице, ви не можете ово емфиндовати.

Да сте само један дан били у Бечу! МАРКО: А милује ли он тебе? ЈЕЛИЦА: Ја сам њега мојом лепотом тако опчинила као Сикхарда Геновева. МАРКО: Врашка девојко, и с тим твојим књигама! 2.

Не тајим да вашу кћер љубим, а и тко не би таковаго ангела љубио; но најпрежде морам мојему родитељу јавити и од њега дозволеније просити. МАРКО: То је у свом реду.

да јој кажем, мати полакомила се на речи једног ниткова, и дала прстен Јеличин, мислећи да добија дукате у залогу за њега. Но како ми је било кад сам кући дошо и ове тантузе нашао. (Проспе ú по асталу.) МАРКО: Шта?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

идемо журно кроз неку раж у правцу горе Дебела Лаж; у мене пушка одлична роба, ваља ми више од шупља боба, у њега топуз из дрена сува на страх и трепет медвјеђих бува. Одједном — гледај! Триста му мука!

Од њега већег лукавца нема, у свакој ријечи замку ти спрема. Пуна је варки његова глава, подвале смишља и када спава; ако

Около њега, кроз вео фини, играју виле на мјесечини. Кад гору облак покрије ноћни и кланац тешка освоји тмина, долазе крадом

И како брашно земље се тиче, из њега биље чаробно ниче. Цвјетају лале и ружа рујна, диже се храшће ил буква нека, за Ћосом ниче пшеница бујна или се

давно, пре триста лета, у доба славно, на крају света један црн трн, свака му част, баш поред пута, а поред њега, уз ноге брега, старина храст. Ширећи гране старина храст срећан је био и сунце пио, журно, у сласт.

Наиђе јагње отуд од села, лопта, сва бела, мекога руна, а Ћира њега очупа свега; ко снег се бели на трну вуна.

Сутрадан, опет, трн, као запет, ухом се пита: „Чуј ем копита ?“ Њи-њи Кобилић то путем граби, а трн и њега па за реп зграби! „Ти немаш вуне, ал дај ми струне, на ветру Ћира хоће да свира.

“ Прође и сељак, старина нека, напола глух, а Ћира њега цап! — за кожух. „Не дирај, враже! — старина каже — Види, будале! Та мени, старцу, није до шале.

Најбољи зека увек се нађе када га стигнеш трком, у зноју. А моме мачку такођер велим: мишева царство за њега није. Зар не знаш, Тошо, изреку стару: Најдебљи миш се код млина крије.

“ Једнога јутра, по ведру дану, окова зима на млину брану, престаде точак жрвњем да креће, са њега висе дебеле свеће, ледени оклоп на сунцу сину, престаде хука у старцу млину.

Крај саме штале дедица хрче и сања призор луд: извести њега у некој шуми пред прави лављи суд. Везан је деда, тресе се сав, док пред њим риче гривасти лав: „Ви ли сте

“ Жућа и Тоша силазе брзо староме точку, у таман јаз, нађоше тамо зачепљен бадањ, из њега јаки не бије млаз. „Погледај, Жућо, видим ли добро, овде је неки упао џак? Припреми зубе, па га извуци.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Значи, није се могла ловити риба? — Не, није се могла ловити риба. Старица поред њега, не гледајући ме, каже: — Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће.

Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао. Чим га поздравим застиди се и брзо наставља свој рад. Два корака од њега, такође пред вратима други кује котао сужен на средини.

Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђи. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде.

И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли. — Отаџбина је једна велика лепа ствар.

Опет се диже, зуји, размиче свој лет. Одједном се залети у цвет, зарива се дубоко у њега, буши јогунасто, страсно, скоро брутално, себи место у њему. Цело њено тело је у раду, чврсто, тешко, задихано.

А после ћу морати на посао и све ће бити само стварност. Док приступамо ускоме хуентском молу, примећујем да се уз њега налази и чамац онога старог рибара, којим је требало синоћ са сином да ме превезе на Острво.

— Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село? — О, могао сам увек доћи доцније. Овако не волим ни њега, ни икога; ни мајку која је тражила девојку, ни оца, ни брата, ни децу. Мислим да не волим никога.

Чак деца у Ескалони... Верујете ли ви то? Њему синуше ОЧИ: — Ако би било рата и ако бих из њега изишао жив, никада се више не бих вратио на језеро. — Ја налазим да је рат страховита ствар.

Он је уништио целу генерацију пре нас, у целом свету. — Сигурно. И ја не желим рат; али, ако до њега дође, променићу свој живот. — Шта бисте тад чинили? — Не знам. Овако је мој живот завршен.

Реци му да је дете од њега и да мора да се ожени тобом и да ти да много новаца. Видећеш колико ће новаца дати само да се не би оженио!

Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд. Можете провести поред њега још двадесет година, ништа подробније о њему више немате да сазнате. Осврнуо сам се на ту страну.

— Сигурно. — О, никако није ни могао бити ко други, јер је доста да дође неки странац па да је он уз њега. Ми га зовемо Водич, иако нема шта да се показује у Хуенти. И колико може да попије! Је ли вам причао о Енглезу?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После

НА ТИЧАРУ На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. Њега муња не удара, нит' секира оштра сече, Пастир под њим хлад ужива чекајући благо вече.

— На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. Њега муња не удара, нит' секира оштра сече, Под њим сам се одмарао у спокојно мајско вече — Срце ми је узимала горка

до обале, Хор отпева онда суморно опело; Уставама јаким размакоше вале, Ископаше раку и спустише тело, И крст преко њега. И над мрачним гробом Зашумори вода и покри га собом. — 9 И мир вечни наста...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Једно поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром пружа нам руке и пита гласом смерним да ли ће земља добро да роди.

видар стоји на рубу провалије чува од пада на дно свог жића болноме треба да дојашу ноћу болничари да поглед на њега сврну и пошаљу извештај о стању поданика на двор Немањића Симеону мироточивом Нас ради на

каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега сви чују доста је слушао наше кукумавке изгореше му нокти од силних свећа и врат му је придављен од пешкира које

ја сам давао разлоге за оптимизам и показао сам много добре воље видите како је мрачан овај завршни бог уз њега може само да се мастурбира па зашто сте га слушали?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: Савремен или несавремен, тек волео је. Знам, тако ја једанпут дошла код њега, па... али нека – бог нека га прости! ТРИФУН: Што – кажи! САРКА: Није лепо, мртав човек.

АГАТОН: Ја ћу да вас водим, јер опет више знам него ви. СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.) Ово му дође као неко предсобље, а није предсобље.

Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата? ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро. Њега ниси могла упамтити. Али откуд данас да ме питаш о тим стварима? ДАНИЦА: Тако, пало ми на памет.

Па ето, крај њега сам се навикла. ГИНА: А шта велиш, Симка, за онај сервис; чисто сребро, за два'ес' четири особе. СИМКА: Ти се, Гино,

Познајем ја њега добро. ПРОКА: Право каже човек. ТРИФУН: И неће ме претећи, вала! Уселићу се ја пре њега! Одох ја! (Оде.

Познајем ја њега добро. ПРОКА: Право каже човек. ТРИФУН: И неће ме претећи, вала! Уселићу се ја пре њега! Одох ја! (Оде.) ПОЈАВА XИИ ПРЕЂАШЊИ, без ТРИФУНА ГИНА: Па то ће цео свет да се усели?

(Обазире се лево и десно и најзад у очајању баци пакет на фотељу, па клонуло и малаксало седа на њега не би ли му пригушила глас. Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.

Он би могао мене да пита: „Желите ли, господине, да се уселите у кућу?” Он мене, а не ја њега. ДАНИЦА: Па је ли вас питао? МИЋА: Није, али не мора ме ни питати; ни ја њега ни он мене.

” Он мене, а не ја њега. ДАНИЦА: Па је ли вас питао? МИЋА: Није, али не мора ме ни питати; ни ја њега ни он мене. ДАНИЦА: Ја не знам збиља шта да радим? МИЋА: Будите спокојни.

ДАНИЦА: И то ћу учинити, али пре тога идем адвокату, да му саопштим шта се све овде дешава. МИЋА: Шта се то њега тиче?

Али, стари сам ја мајстор, не испуштам ситуацију кад је једном шчепам. Окупим ти ја њега укрштеним питањима; па укрштена питања, па укрштена питања. ПРОКА (гори од нестрпљења): Па одговори ли он?

ТАНАСИЈЕ: И отимао је и закидао сиротињи. ПРОКА: Нема тога који од њега није пропиштао. ВИДА: Боме, тај није имао срца. ГИНА: Ни срца ни душе.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која звезда. Те вечери, јула 1914, умукло је већ било и блејање оваца.

Он слеже раменима и чудно му је што се ја толико узбуђујем. А и да је штогод, шта се то њега тиче. Његови пси-стражари спавају, курјаци су по јазбинама, овце његове мирују. Ван тога света, он и не познаје други.

Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона. Он ме готово убаци, те му додадох руку и извукох и њега. — Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу.

— А зар ја нисам?... Зар ниси и ти? — Немој да га вређаш... — Ала се „штрецну“!... — Кувар је он... — Море, и њега бих ја поред митраљеза — добацивали су са разних страна на рачун дебељка, који се задовољно смејао.

Село је било готово пусто. Испред једнога храста опазисмо само неког старца повијеног до земље. Њега су године придавиле и већ немоћан, а ваљда и сит живота, гледао је тупо преда се...

Јеси ли ра-зумео?... Одлази! — Александар се обрати мени: — Е, ништа не може да буде од њега. И саветовао сам га, и тукао... и опет ништа... Него, имаш ли једну цигарету? Рекох му да сам последњу попушио ноћас.

Са напрегнутом пажњом посматрамо где ће метак пасти. Свитну шрапнел и суну из њега густ дим... Димљиве лопте остадоше непомично у ваздуху позади непријатељских ровова. — Скратите даљину!

Стратегија је довела масе људи на пушчани домет; закон каже: ако одступиш, бићеш убијен; а тактика вели: убиј ти њега, да не будеш убијен. — По пет разорном гранатом.

Али пуцњи наједном престадоше и зачусмо како хучи мотор аероплана. Сетисмо се да су њега гађали наши пешаци. — Богами! — ману главом Траило.

Бојажљиво се распитују који уме добро да плива... Онда лежу поред пута и зуре у ноћ. — Пази, месец! — вели један. — Њега виде и у нашем селу...

Поднаредник прихвати чутурицу, држећи је грчевито. Били смо готови да скочимо на њега. Он као да разумеде, погледа упитно све редом, па онда у Рајка. — Њему! — повикасмо готово углас.

— Шта радиш то... Сад ће вода да капље. — Слушајте — обрати нам се Милан, али гласно да и Милутин чује — мотрите на њега да не примети, а ја ћу прстом да додирнем шаторско крило изнад његове главе.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Срећом наиђе на њега неко момче, које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица, с којим дочекујемо сваког непознатог намерника.

«... Глава јој беше обрасла густом црном косом, а лице веома развијено, кошчато, због чега не силажаше са њега сталан израз грубости, али он ипак не уништаваше општи утисак примамљивости.

посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика, да не жуљи ноћу господина.

откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка: — Ово ми је унуче једина потпора; то су ми и очи и руке, па да ми њега узмете. — Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана.

Чуди му се: шта ће он овде, кад се њега школске ствари нимало не тичу, а зна да школски одбор има деловођу — њега, Гојка.

Чуди му се: шта ће он овде, кад се њега школске ствари нимало не тичу, а зна да школски одбор има деловођу — њега, Гојка.

и тамни од суре, дебеле прашине, која је у густим слојевима попадала по лишћу, по зрелу воћу, по стаблу и трави испод њега. Осећа се задах прашине, помешан са сточним изметом.

Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа зачуђено ове нове и необичне за њега призоре. Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду, (а она то хтеде постићи одмах првог дана), па их уведе у

— А, Веља је и у школи био веома отресит. Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку. Тако идући к селу претресаху полако добре стране свога новог друга и пријатеља.

Шта је ово ?!... Хм... то је нешто ново, што досад није било, то се сад нешто почиње, мора бити... Али шта ?« И њега опет стадоше потресати некакве топле, пријатне струје, које потицаху отуд од некуд од срца...

— Лаку ноћ, рече он за њом, прихватајући се шешира и гледајући кроз сутон необичну силуету, која се удаљаваше од њега Испод пуних китњастих шљивових дрвета.

»Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу : бар од њега сам живља и окретнија, а гле како су наша деца!... Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи овакав живот.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Те донесе мирис од момака: Благо мајке која га родила, Благо татку што га у војску прати, Благо сестри што се у њега куне, Благо љубе која ће га љубит! 146.

169. Расла је јела, јелика, Међу два бора велика, Под бором Јово болује, Крај њега драга тугује. “Да умрем, би л’ ме жалила?

да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде! Под њега би каранфил стерала, А под главу румену ружицу; Нек мирише, нек се често буди, Нека моје бело лице љуби.

“ Љуто куне Богданова мајка: “Ој Мораво, водо валовита, Што утопи мог сина Богдана, Што ћу јадна без њега једнога!“ 219.

257. Овим шором шаке блата нема, све швалери на чизма разнели. 258. Слатки тато, подај ме за злато Ил’ за њега ил’ у Дунав с брега! 259. Боже, спари ко за кога мари, А распари ко за ког не мари. 260.

пенната) кона - комшиница кондијер - кондир, суд у коме се држи и точи из њега пиће коруна - круна (овде: Сунце) кујунџија - занатлија који израђује предмете и украсе од злата и сребра кути -

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

„координатор” у Предстојништву полиције Сарадници окупатора: МИЛУН, поднаредник Градске страже ДРОБАЦ, батинаш; иза њега остају крвави трагови Грађани Ужица: БЛАГОЈЕ БАБИЋ, са флашом ГИНА, његова жена, са коритом СИМКА, млада удовица

” (Загрливши га, извуче његов мач и, с исуканим мачем, који у њега упери, брзо се одмакне.) „Гледај, зликовче, шта ћу сад с тобом да учиним!

Идемо редом. Име? ВАСИЛИЈЕ: Василије, господине! МИЛУН: Лаже, овај га зове Стефан! МАЈЦЕН: Сад питам њега. Кажеш, Василије? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине, Василије. Василије Шòпаловић. МАЈЦЕН: Престани с тим „господине”!

ФИЛИП: Да можда нећете да кажете да дрвени мач није озбиљно оружје? ВАСИЛИЈЕ: Молим вас, не обраћајте пажњу на њега! ФИЛИП: И да дрвеним мачем не може да се пробурази аждаја, или да се прободе тиранин?

Стварност није позориште, нису облаци! ЈЕЛИСАВЕТА: За њега би и овај рат постојао само ако би се догађао на позорници! ВАСИЛИЈЕ: Теби ће тај дрвени мач доћи главе!

ДРОБАЦ: А, кад си исправан... да ли ти мене поштујеш? ВАСИЛИЈЕ: Молим? ГИНА: Наравно да те поштује! ДРОБАЦ: Њега питам! ВАСИЛИЈЕ: Поштујем вас, наравно! ДРОБАЦ: Ја кад уђем у хотел „Париз”, сви ућуте!

Погледајте, заборавио је волујску жилу! ГИНА: Значи, вратиће се! Мораћу још једном да перем иза њега! ВАСИЛИЈЕ: Овим их туче? ГИНА: Туче чим стигне! И тољагама, и ногама! Ал овом жилом највише!

ДАРА: Секула ти је ухапшен! ГИНА: Шта кажеш? ДАРА: А ја сам мислила да си ти то већ чула! Сумњају на њега да је пуцао! БЛАГОЈЕ: Зар Секула? ДАРА: Држе га у Предстојништву полиције!

Они га туку, а он им ћути ко кап! Све што зна да им каже, то је не знам! А дајде ти њега мени на вртаљ сата, па ће му мало бити једна уста! Не зна престојнику, ни агентима не зна, ни есесу не зна!

Он се понаша као да не постоји свет! ЈЕЛИСАВЕТА: Ред је да пустите и њега нешто да каже! ВАСИЛИЈЕ: А ко му брани? ФИЛИП: Да би глумац успео да оствари... ВАСИЛИЈЕ: Шта?

Драга мајко, пригрли ову жену, онако како је она пригрлила мене на своје расцветале груди! ГИНА: Кад си пре и њега стигла да пригрлиш? СИМКА: Њега? ГИНА: Мужа вараш са Секулом, Секулу с глумцем!

ГИНА: Кад си пре и њега стигла да пригрлиш? СИМКА: Њега? ГИНА: Мужа вараш са Секулом, Секулу с глумцем! А с ким ћеш сутра глумца преварити? ФИЛИП: Мајко!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Растужи ли нас какав бледи лик, што га изгубисмо једно вече, знамо да, негде, неки поток, место њега, румено тече! По једна љубав, јутро, у туђини, душу нам увија, све тешње, бескрајним миром плавих мора, из којих

Ја сам прво учио основну школу Берића – који нам је говорио и о нашим привилегијама и статутима. Кад сам код њега становао, окупљао је своју децу, увече, да нам прича. Да нам представља.

Моја мати, међутим, имала је богатог брата у Бечу, који је захтевао да одмах дођем код њега и учим Експортну академију. Он је, из Беча, снабдевао Босну, Далмацију, Црну Гору и Албанију штофовима.

Спремао ме је за свог наследника. Он је тражио да већ тог лета (1912) дођем код њега. Да бих побегао од ујака, ја сам то лето отишао на море, у Опатију – која се тада звала Абација – а у којој су биле

Барун би тамо певао док га сан не савлада. Хојос је због њега црвенео од стида. Тај огромни дебељко, предсказивао је побуну аустријских морнара, у време балканских ратова.

Тај огромни дебељко, предсказивао је побуну аустријских морнара, у време балканских ратова. Ја сам, поред њега, видео укрцавање морнара, из јавних кућа Ријеке, кад је била наређена узбуна, приликом неког инцидента у Солуну, са

Иако тај меланхолични брав не би био у стању да, због дебљине, учествује у мачевању, ја сам од њега научио лепу реч Петра Зрињског, коју сам, после, као узречицу, и философију, понављао: „Ако ти је сабља кратка

А што се тиче кћери Николе Вујића, оне су, много година после тога, имале брата у академији. Њега је, као младог поручника, у Скопљу, убио један регрут који је био с ума сишао.

Ја сам код свог ујака, Васе Вујића, био и пре, о школском распусту, али сад сам био сагао главу и мислио да ћу код њега морати остати заувек.

Лично сам Бенешића видео тек при мом одласку у Италију, у његовој канцеларији, на Гричу. Кад сам ушао код њега, у ратној опреми аустријског официра, за тренутак ућутао је.

Подсећа ме како сам га једном одаламио. А ја њега како ме је једном, босоногог, кад сам доносио хлеб од пекара, сачекао бичем и терао да скачем као чигра.

По улицама, око станица, гомиле. Тргују и просе, Моје родољубље, привремено, сасвим је нестало, а наместо њега дошло је неко гађење. Зароастричко.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу. Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу.

Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова остављао земљи,

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

Свуд око њега беше тишина, велика, густа шума, у којој су у пролеће певале птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то

Свуд око њега беше тишина, велика, густа шума, у којој су у пролеће певале птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то слушао, наслађивао се птичјим певањем, молио се Богу и мислио да никад бољег живота не

“ Старац заврши говор, а кад Агатон хтеде још нешто да га запита, њега нестаде. Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац.

Он с болним осмехом гледаше у људе, а они задивљено у њега. Настаде тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са мирисом који се

из чије круне излети ноћни лептир један, и док је лептир праћен погледом свију, летао, кружећи око чађаве лампе — Њега нестаде. МУШИЦЕ На пропланку, у једној планини, пасао је стари пастир стадо оваца.

Мушица дође и стаде му облетати око главе: Он се бранио, а бранили су га и дворјани и робови, што су око њега били, али све узалуд... Мушица, онако како је мала, улучи тренутак па му улети у нос.

Једно је само старац молио мушицу: да њему не улази у Нос. Мушица му обећа то и оде од њега. ПРИЧА О ЂАВОЛУ Истерао у пролеће сељак краву на пашу.

Џомба му беше престо, а рит царство. Ту беше све живо и весело. Око њега и далеко иза њега, из загрејаног рита, јечао је крекет жаба и звонило жалостиво укање жабаца.

Џомба му беше престо, а рит царство. Ту беше све живо и весело. Око њега и далеко иза њега, из загрејаног рита, јечао је крекет жаба и звонило жалостиво укање жабаца.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега. Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело.

Преко њега врши министарство (које има двадесет одељења и у сваком по један шеф одељења, са великим бројем чиновника) преписку са

богат, то зажели да има деце, која ће наследити његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене. Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно реши.

једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега: — Куда жури оволики свет? — а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе проћи него са осталима.

С њом ће ићи и њен муж, мој пашеног; и он је изабрат за државног питомца. То је врло озбиљан и вредан човек; од њега се можемо много надати. — То је млад пар?

Чита сваке наше новине, а већ разних подлистака и романа прочитао је више од двадесет. Њега смо послали да студира геологију.

То своје мишљење Савет учтиво спроведе г. министру на дали рад. И акт се потом из Министарства (уз њега реферат у прилогу под ./.) врати директору да га исправи по напоменама и замеркама стручњака...

Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила. Господин министар,

Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. до његовог стола је сто за чланове владе, мало дале сто за секретаре клуба.

— рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обвезује да му лиферује толику и толику количину

Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор: — Море, срећни смо те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! То је памет, Само ћути, речи још није проговорио!

На превелику срећу и радост свију, вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек — има човек и среће.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

како је клекнуо на предње ноге, заб'о рогове у бурумак и, са страшном риком, баца у вис бусење, које се враћа опет на њега и претвара у прах... Но и противници не ћуте. Ено, Видроња му објављује да прима двобој и Ширга отпочиње наступање...

Скупљају се радници под брест. Сретен ми води ситог »Султана«, пребацује преко њега гуњац и колани га тканицама. Женскадија се скупила у гомилу, па се ту повезује и оправља за пут, а људи савијају

Радовао сам се што ћу бити на чаМарковом комишању. То је најбољи газда у другом селу, које спада у нашу општину. Код њега је свакад најбоље комишање, јер се слегне више од по села, па плане сав кукуруз за ноћ.

Опазише нас и ућуташе. Пред нама се виђаше огроман пласт, а на вр' њега стајаше упаљена свећа. То беше велика рпа кукуруза, највећа у целом селу, састављена из четири велике луке и две њиве

Дневно плаветнило неба сасвим се изгубило, а место њега навук'о се густ, црн покров, избушен на милијуне места оштрим и светлим зрацима сићушних звездица.

То ви је... ал' доста, смејаћете ми се, што пишем оду бардаку. Заслужио је, па треба макар да га споменемо; без њега не може ништа бити, па, ваљд', ни — прича... — Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао.

— Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао. Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други!

Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега. Кле га куд год пође и 'нако, да виш', укле га. Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни

Мислио ти мој Дуле од стотину руку, па никако да смисли, како би малко забушио... аман пред битку на Пандиралу, њега ти пошљу неким послом у болницу. Ту се Дуле задржи подуже, док су му спремили што се требовало...

— Стрина Јока ће поћи и Мићо, Перо и ч'а Танасије. — Море, не поверавај се чичи! — Не бери бриге, знам ја њега. Иде тај на весеље, к'о слепци на даћу. И неста га у помрчини... Комишиоци се већ раштркали.

Понегде бљешти вирић на месечини и прелива се беличастим сјајем, док не наиђе на њега неки густ облак те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и

Пио је вина и отишао у свој стан. Успут је узео дувана... Осветлио је собу, запалио цигару, отворио прозор и сео уз њега. Свакога тренутка долазило му је у главу хиљадама мисли...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

На средини собе сто са куповним чаршавом и око њега столице. Над њим виси са плафона већа лампа. Паланачка соба из осамдесетих година, у чији се стил унео и укус девојке

Зар није Петровић ваш кандидат? ИВКОВИЋ: Он је био прошлога пута. Али сад... видећемо... можда нећемо њега. ЈЕВРЕМ: Хоћете новога? ИВКОВИЋ: А ви? ЈЕВРЕМ: Па, знате... ИВКОВИЋ: Опет Илића? ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи!

него... овај... кажи ти мени, шта мислиш, на пример, ко би онако од наших могао бити посланик место њега? СРЕТА: Па како да ти кажем, брате мој!

ЈЕВРЕМ: А начелник? ДАНИЦА: Па он каже, њега ће да кандидује опозиција. ЈЕВРЕМ: Аха! Опозиција! Дакле, тако, опозиција?

ЈЕВРЕМ: Како да ми не смета? Ја кандидат владин, а он кандидат опозицијин; он мене гледа да обори, ја њега. Па онда, молим те, ја морам грдити опозиционог кандидата, јер како ћу друкче да обавештавам народ ако не грдим

СПИРА: Опет ништа! ЈЕВРЕМ: Па онда, ја морам по дужности, у интересу партије, њега да мрзим. Не могу ја тек волети опозиционог кандидата. СПИРА: Није ни то баш онако строго као што је било некад.

XXИВ ЖАНДАРМ, ПРЕЂАШЊИ ЖАНДАРМ (улази са дна): Послао ме, газда-Јевреме, господин начелник да дођеш до њега, има господин начелник важан разговор с тобом. ЈЕВРЕМ (срећан и збуњен све више): Је л' баш он то рекао?

Зар не видите да се сав предао агитацији противу мене? ДАНИЦА: Боже, како је то непријатно, ви радите против њега, а он противу вас.

ДАНИЦА: Да, али он вас грди. ПАВКА: Е, па немој ти сад, и зет грди њега. ИВКОВИЋ: Ја? ПАВКА: Тако он каже, да говориш на зборовима против њега. ИВКОВИЋ: То је већ друго, сасвим друго.

ПАВКА: Е, па немој ти сад, и зет грди њега. ИВКОВИЋ: Ја? ПАВКА: Тако он каже, да говориш на зборовима против њега. ИВКОВИЋ: То је већ друго, сасвим друго.

ДАНИЦА: Па биће он посланик и без моје одбране. ПАВКА: Е, а ко ти то каже? ДАНИЦА: Ја кажем! ПАВКА: Од њега си ваљда чула? ДАНИЦА: Па од њега.

ПАВКА: Е, а ко ти то каже? ДАНИЦА: Ја кажем! ПАВКА: Од њега си ваљда чула? ДАНИЦА: Па од њега. ПАВКА: А ја сам, видиш, од Јеврема чула да он неће бити посланик и да се бамбадава бакће и ломи.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

места са старом својом памећу, и као оно она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће опет тако даље. Није одавна Сретен у овом селу о коме је реч. Скоро је премештен.

Колико је пута само цитатима из Рајха »померио цименту« капетану кад је писао дописе против њега! Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао.

Је ли он само био капетан — Срета га је мрзио као свако оруђе тираније, и писао је против њега; био је вечна опозиција, бич божји свакој партији, па, следствено, и свакој полицији.

Кад нађе некога од чланова у бекству налазеће се редакције, он стане пред њега као смрт пред грешника. Овима се само подсеку ноге, ћуте, па га само гледају и чекају пљусак прекора и громове укора.

Ако је, на пример, ма где занатлијски какав скуп, и он само чуо за њега, ма и не био позван, он би га одмах телеграфском жицом поздравио и у писму му разложио ко је и шта је занатлија и шта

овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и надаље бити срамна и презрена Вандеја, или њега неће бити на свету!!

Одмах укуца ексер у зид више кревета (то јест, ту ће доћи кревет) и обеси Васу. Затим изведи некога Ласала, и њега обеси, Светозара тако исто. И пошто повеша слике заслужних људи и украси собу, стаде вадити књиге и ређати их у прозор.

кад јој прочита наслов и стаде се окретати и гледати, док се не заустави на фамулусу, усправи се и обиђе једаред око њега. — Еј, море, јеси ли ти писмен? — запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи. — Нијесам, господине.

И сад си ти други, што дође послије њега, кога ћу да служим. — А како се слагао с кметом и попом и са сељацима? — Па лијепо, господине.

Аааа... овај... а што да га се боје? — Јер он је, знаш, мало, онако... старински човјек. Код њега ти нема много. Не да он да рогови прођу мимо уши. Мало збори, али што нареди, то мора да буде ка’ на тетику!

А то се видело и по њему. Нос му се тако јако црвенео да једном умал’ због њега, или боље рећи због његове боје, није главом платио.

уз дирек, кад је онај јурнуо на њега, и остао је на багрему све дотле док нису приспели сељаци и бика одвели. Но иако је од бика побегао, јер је бик један

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Необријани скретничар поздравља касне возове. Њега врло боле кости: промениће се време. Уопште, док месец небом ровари, Необичне се збивају ствари.

” Неке, прешавши неизбројне стазе и богазе, Код њега, као код лекара, на контролу долазе. Не волим оне који мисле како једино да ућаре, Ал зато дубоко штујем крпе и

Ходајући, волео је, тако, мало да гега. Измеђ хиљаду мáчака препознао бих њега: Равнодушан и мудар... Мислилац, у основи.

Ко је кадар дрво пред кућом пресећи Од њега се надај свакој несрећи! БАЛАДА О СТАРИМ ШЉИВАМА Почетком априла, у воћњаку, бива Да сељак посече

НОЋ ПОСЛЕ КИШЕ Ноћ после кише. Помало ветра. Улични сат одавно стао: Дани су се од њега некуд измакли! Ноћ је звер дуга три километра, С очима у води, с рукама као Сава и Дунав. С главом у магли.

Продајем тетку, стрину и ујну, Шерпе, раније и оклагије, Нудим намештену собу и кујну, И деду — нимало ми до њега није!

” НЕГОДОВАЊЕ ПРАВЕДНОГ ЛАЗАРА Бабама приступа висок пролазник, Кршан — око њега се шири харизма! — По имену Лазар, иначе полазник Течаја за укидање тоталитаризма, Пригушен страх још тиња у њем,

” А Лазар, више за себе, као да Око њега нема народа: „Довде је, значи, дошло расуло! Трулеж је доприла, дакле, до сржи!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Блато је и елеменат из кога је она постала, пошто нигде нема никаква ни најслабијег трага о томе како је она у њега запала и шта је томе претходило.

све европске јегуље, ма на коме крају Европе оне живеле, имају једно исто плодиште које је Шмит обележио, проучио, од њега радијално у свима правцима пропратио распростирање и метаморфозе јегуљиних ларви и обрнуто, пратио и проучио свадбено

Шмитови радови су довели до могућности да се реконструише роман јегуљиног живота који је пре њега био загонетка за цео свет.

Јаје европске јегуље је мало, провидно зрно пречника од прилике један милиметар. Из њега се излеже мала, као стакло провидна ларва, нешто мало лакша од воде, што чини да се она одмах почиње лагано дизати ка

У томе се заливу њена вода загреје, па тако загрејана излази из њега кроз Флоридски Мореуз као топла Голфска Струја.

око пола метра (што бива између осме и четрнаесте године старости, према приликама у којима живи), појављује се код њега нагон за расплођавање. Код женке то бива доцније, од десете до осамнаесте године старости.

Кад га је нашла, она не излази одмах. Јегуље се око њега окупљају и узнемирене ту чекају погодну ноћ, пливајући и преплетајући се једна око друге ту у месту.

Ту се налази једно место где корито Дрима нагло силази, па вода преко њега тече великом брзином. Према тој одлуци стари даљани су порушени, а пре кратког времена су довршени радови на новоме

У таквим истраживањима истиче се на прво место Шмит, а поред њега и познати истраживачи Петерсен, Јоханзен и Хјорт. Дошло се доста брзо до поузданог закључка да се европске и америчке

звука од морског дна: звук од кратке експлозије, пошавши са брода, продире у воду, допре до морског дна, одбије се од њега и врати се на брод; тачно измерено време од тренутка експлозије до повратка на брод даје податак из кога се лако

При дизању вршке брод или чамац приђе пловцу, прихвати га и почне извлачити за њега везани кабл, дижући тиме и вршку. То се, кад се ради на великим дубинама, врши машински.

Кад је то учињено, нађено је у извученом муљу са дна мноштво у њега заривених бескичмењака. Обављено је око стотине таквих ловова, па се брод вратио у Енглеску са несумњивим доказима да

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

људи, Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела...

А судбина ће зато да ме смрви, И осветничко време да ме згази, Јер сам ван њега, узавреле крви, И не корачам по утртој стази.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

“ МНОЗИНА Мићуновић и збори и твори! Српкиња га јошт рађала није од Косова, а ни пријед њега. КНЕЗ ЈАНКО Јошт нијесам лијепо казао око шта се на станак покласмо. — Утркмисмо Вука с капетаном.

Враг донио на састанак бјеше и старога оџу Брунчевића; и у њега некаква шишана, лакат у њој бјеше ал' не бјеше. Објесио пушку о рамену, па чепука, тамо и овамо, по пољани као сви

ВУК МАНДУШИЋ Љубови ти, набави ми такви! Даћу вола за њега из јарма. АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ Ја ћу ти га поклонити, Вуче, тек ако ћеш да се окумимо; мило ми је с таквијем

ВОЈВОДА ДРАШКО Не лијепо, него прелијепо! Обећа ми и што му не исках. И помислих кад од њега пођох: благо мени јутрос и довијек, ево среће за све Црногорце, дајбуди ћу повест доста праха да с' имају чим бити с

Чије ово плеће те га гледам? Његова се кућа угасила, у њу неће кокота појати; а ево је насред њега шупље кâ да си га шилом прошупљио, а по њему двадесет гробовах, и ниједан није изван куће.

ПИТАЈУ ОД ЧИЈЕГА ЈЕ БРАВА, И КАЖУ ИМ ДА ЈЕ ОД БРАВА СКЕНДЕР-АГЕ МЕДОВИЋА. КНЕЗ ЈАНКО (гледа једно плеће и прича из њега) Има овај двадесет говеди, гувно му је код куће лијепо, на кућу му шљеме доста јако, јаки су му и лијепи коњи; крије

ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ (прича из плећа) Чудна негђе пустога плијена, но је крвав, да га Бог убије: Косово је око њега легло! ВУК МИЋУНОВИЋ Што бајете као бајалице али бабе кад у боб врачају?

Видите ли онога кадије? Дрŷга нема у четири земље. У њега су медене ријечи, увија се кâ враг око крста, ама пунан губе и лукавства; крвника га ришћанскога нема — заклала га

“ Запријети кад од њега кренух: „Не смути ли, бабо, Црногорце, кунем ти се турском вјером тврдом: имаш дома десет унучади и три сина, сва три

нужде рађу нове силе, дјеиствија напрежу духове, стјесненија сламају громове; удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала.

Што је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља. Је ли јавје од сна смућеније?

Је ли јавје од сна смућеније? Име чесно заслужи ли на њој, он је има рашта полазити; а без њега — у што тада спада? Поколење за пјесну створено, виле ће се грабит у вјекове да вам в'јенце достојне саплету; ваш ће

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш онога твога?... Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се

Сигурно муж њен нешто скривио. Или новац, што је узајмио од њега за радњу, није вратио; или није га ни уложио у радњу, већ га слагао и за нешто друго потрошио.

више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега потпомагао, јачао. Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула.

Изгледа као да, досадивши јој се напослетку тај вечити страх, трепет од њега, манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и грди слуге и чивчије, а она се сва окренула сину и једнако њега

њега, манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и грди слуге и чивчије, а она се сва окренула сину и једнако њега само пази.

А старац, више љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што | треба, једнако се на сина дурио. Није могао да га гледа, како је говорио.

Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и

Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и разболео, старац није хтео да сиђе да га види, али ипак да и на њега, као на остале, слуге и чивчије, дигне руку — то није могао.

и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао он тада не би звао њега, сина, већ њу, матер. — Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта?

— И од једа заваљивао би се на јастук. Не толико тада љут и бесан на њега, сина, колико на њу, на ту њену тобож толику љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и

Ти када отвараш, много лупаш, и пробудиш онога тамо горе, старога. А међутим он, стари, зна да није због тога што њега жали, да би се он том лупом пробудио, узнемирио, растерао му се сан; него због тога да не би чуо како њен син у зору,

У то време дошао неки нов учитељ, Николча, чувен са свога певања и несравњеног гласа. У њега се она ту, у цркви, слушајући његово певање, напослетку и загледала. Ко зна како се упознали, како и где састајали.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје. Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба, — страх ледени проби Душу и

док је крв му још прскала врућа Копаља шуму и душмана лесу, А он страшни пример свом потомству дао, — Тужно, иза њега, или баш због њега, Цело труло царство Немањића славних Гуши се у крви, забуни, у сраму, Крши под теретом свих

прскала врућа Копаља шуму и душмана лесу, А он страшни пример свом потомству дао, — Тужно, иза њега, или баш због њега, Цело труло царство Немањића славних Гуши се у крви, забуни, у сраму, Крши под теретом свих грехова давних; Вечна

Јер свако зло, најзад, себе једе, суши; И за њега неће бити лека друга Док се, ипак, у свом калу не угуши, И не прође као бура, помор, куга...

Ћутиш? — Реци ко нам краде Цео свет наш немилице И од њега вазда ствара Ову беду, ове трице? Ћутиш? — Реци ко обара Наше благо, наше наде?

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима.

Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега. Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај.

Сердар је одбијао димове: поглед му је био расијан, као онда на градскијем вратима; ништа око њега није могло сврнути његов поглед и његову пажњу. Лако се домислити, читаоче, гдје су сердареве мисли биле!...

Солдат бијаше у чуду, погледао је час њега, час њу, а час оне двије женске, невјесту и дјевојку, које сједијаху подвитијех ногу према старијема.

Док је божје дијете говорило, Отац му и сви небесници не сврнуше очију с њега, нити уха гдје друго обрнуше; заборавише да су прозори небесни отворени остали. „Не мари!

Ништа те од њега зачудило не би! Да појаше коња и тргне сабљу па предводи војску, јали крстом у руци а благом ријечи из уста да

“ „Ми смо баш код њега и ноћили, нас тројица“, одврати Саво. Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом. Сваки редом поче причати гдје је

Владика је веома пажљиво слушао то. Иако би се коме учињети могло да су то ситнице, али то бијаху преважни подаци за њега, по којима је он појимао свезе и пријатељства међу јакијем браствима.

То нешто немило, што њега тишташе, приону у божији часак и осталима. Сва се лица помрачише. Ђакон видје е ће олуја праснути, стога удари опет

Како изгледа и — како је одјевен, то ти ја не бих умио боље описати но што га (њега истога) описује народна пјесма: „А какав је од Острога бане! „На његову дебелу дорину!

Но ето тврдо спавају. Тло под њима бијаше, готово, пепео од људскијех костију. С њега се не дизаху утваре одрубљенијех глава, ни окљуванијех тјелеса, да им се у сну призиру.

Кад се освијести нађе се у некаквом великом логору, под шатором. Војници око њега — у модрим гаћама и црним јапунџетима а на глави високе клинасте капе — играху чудне игре и пјеваху непознате му

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

оружјем свога духа супротставља се својим безобзирним господарима — готованима и поробљивачима, јачим али глупљим од њега.

изговор, код загонетке је сврха да се да тачан одговор на постављено питање, разоткривајући прави смисао укривен у њега, — било завођењем изговором, игром речи, или каквом другом говорном смицалицом, било и самим прерушавањем укривеног

Срећан био и куд путем ходио и куд водом бродио. Срећан ти пут и од њега се похвалио! Срећан уранак, миран данак! Срећна уранка, а бољег вазданка!

Дао ти бог дукат од сто ока, па нити га могао носити ни трошити, већ седео крај њега па просио! Дао ти бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити се могао зими огријати крај ватре ни лети ка сунцу!

Не смирио се кô коло млинско! Од руке му ништа не родило! Понео га ђаво на рогове! Пропао се на њега Содом и Гомор! Рђа га убила као чавао на путу! Рђом кап’о док му је кољена! Своју дјецу на огањ некâ!

Једе се као месец. Као да му сто шиљака под кожу уђе. Крив као гудало. Лако као перо. Лебди око њега као мати око ђетета. Лети као муња. Лети у очи као зној. Лије киша као из кабла. Лупа као путо у лотру.

Да га човек привије на рану, излечио би је. Да га уденеш у иглу, — тако је танак. Да змија окуси од њега, отровала би се. Да имаш двије главе не би га преварио. Да може попио би га у капљици воде.

Ко га не зна скупо би га платио. Комад хлеба не би заискао да зла не помисли. Ко од њега узме иглу, има ћускију да му врати. Кусалом га закусује, а дршком му очи вади. Лак је испод капе.

— Ко људе не слуша, ни човек није. — Тешко је човека наћи, а лако познати. — Мука је до човјека доћи, а од њега ти је лако. — Добру човјеку све добро стоји. — Смрти се не бој, но зла човјека! — Злу човјеку свак је дужан.

— Стрпљење од дудова лишћа свилено рухо кроји. — Јаче је дело него беседа. — Што тко дјела, пред њега пада. — Мудри мало зборе, али много творе. — Изиће ће дјело на видјело. — Дело човека хвали.

— Боље је обрећи, него ријеч не држати. — Боље је сиротоват’, но срамотоват’. — Веру ко ломи, њега ће вера. — Образ пред образ. — Са образом није ништа помешано. — Ко хоће часно, не може (неће) ласно.

— Роди ме мајко без главе, само немој без среће. — Ако човек неће на несрећу, несрећа ће на њега. — Не стани сироти на скут, нећеш себе на срећу. — С кијем је срећа, и мрав му помага.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

— Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест.

разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога!

Кад једно јутро пребројим челе, а то нема најбољега челца; онда ја брже | боље оседлам пијевца, па узјашем на њега, и пођем тражити челца. Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом.

Кад пређем преко мора, а то човек уватио мога челца у ралицу, па оре за ситну проју. Ја повичем на њега: То је мој челац, од куд теби мој челац? А човек одговори: Брате! ако је твој, ето ти га.

Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде на небо. Кад се горе попнем, а то моја проја узрела, па је Бог пожњео и умјесио од ње љеб, па удробио у вруће

Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: „Е мој синко!

и ти имаш памет, а Еро је нема.“ У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: „Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?

Онда ја, незнајући да је крмак пијан, | сврнем лулу, па њега камишем преко леђа, а он се исправи, па ни пет ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па

И Турске ми вјере! да не долећеше жене, ћадијау бити г...а и од мене и од њега. XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА. Удруже се међед, свиња и лисица, па се договоре, да ору земљу и да сију пшеницу, да се

у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли, да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страа падне с крушке на земљу, те се разбије и цркне; а лисици остане све жито и слама. XИИ. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА.

131. У мртвој кобили дроб говори. 132. У нас јарац чудан јарац, у њега су рози чудни рози: на једноме змај кује, а на другом вран граје; ни чује вран, кад змај кује, ни чује змај, кад вран

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сива и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује. З. НЕМУШТИ ЈЕЗИК.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

(Мт. 5, 5) Ова обећања желећи, за слатким и добрим пастиром и учитељем Христом хитају, страдају њега ради и многе муке трпе како би савршене венце примили на небесима, распињући се живи, одричући се своје воље, кољући

И ево пишем вам да радост ваша буде испуњена. И ово је вест који чух од њега и поведам вам да је Бог светлост и да таме у њему нема.

Ми волимо њега, јер он најпре заволи нас. Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога

Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види? И ову заповест имамо од њега, да који воли Бога, да воли и брата свога. И сваки који верује да је Исус Христос Син Божији, од Бога је рођен.

И сваки који верује да је Исус Христос Син Божији, од Бога је рођен. И сваки који воли родитеља, воли и рођеног од њега. По овоме разумевамо да волимо чеда Божија: када Бога волимо и заповести његове чувамо.

Јер ово је истинити Бог и живот свима, и ако штогод запросите од њега, услишиће вас. (И Јн. 5, 20; Јн. 17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Дечице моја, пазите се и чувајте од зла да неко не остане

леност и тегобу сна, ипак, прени се, о љубљени, помисли на дарове које обећа Господ онима који га воле и који се труде њега ради.

А у ћелијама вашим коленопоклоњења да буду док се молите. Чуваћемо ово било када је бденије, због труда од њега, и још дванаест дана од Христовог рођења и у Новој недељи. И у отпусне дане године тако имајте.

“, а ви треба да му дајете опроштај говорећи: „Бог нека ти опрости, оче!“ Но и ви треба од њега да молите додавши: „Опрости и ти нама, часни оче, јер сагрешисмо и делом и речју и мишљу!

се, све док подеклисијарх, часовник чувши да избија и по томе сазна да је право време, игуману не дође и потребну од њега молитву прими, а потом тихим гласом: „Благословите, свети“, кротко позивајући, ударивши тада у клепалце, и раздавши

у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно живи, али сви једнога, и да се поучавате од њега, а да он саслуша оне који хоће да се исповеде и да даје свакоме потребно исцељење.

Истинито исповедање је узрок толиких добара. Без њега ми се не чини да ће ико постићи спасење. ГЛАВА 7 О душеспасном исповедању Ко се не исповеда неће бити причешћен по

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

„И овај камен земље Србије...” ЈАГОДА: Пусти сад тај камен, оћу да прођем! (Излази) МИЛЕ: Код њега улазим без лектимације!

ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане! (Сви излазе. У кафани је остао само Миле: спава, с главом на столу.

ЦМИЉА: А ја одма помислила убиство! ИКОНИЈА: Па си се разочарала што није? Не замајавај се ти много око њега, тај ће ти сместити одакле се и не надаш! Ионако те мерка у деколте! ЦМИЉА: Нисам ја мала!

АНЂЕЛКО: Могло би и да му приседне фарбање бркова! ИКОНИЈА: Држи се ти мало даље од њега. Да л он неког цинкари, ил не цинкари, ја лично не знам, гледам ја своја посла! АНЂЕЛКО: Мислиш да ја не капирам?

Не знам шта је то с овим народом! Сви се деру као чувари у логору. Пришили осми џеп — врећу, пећину — па трпај у њега ово, трпај оно, ствари, ствари, ствари, никако да га напуниш! Из осмог џепа бије велика зима!

Дође сам, једе сам, оде на спавање сам. Брља по оној вечери, несретник, једе пасуљ, а пасуљ њега једе. Ако има нешто јадније од човека који вечера сам... АНЂЕЛКО: Ниси ти толико на крај срца.

СТАВРА: Чујем зглајзо ти онај твој! МИЛЕ: Који мој? СТАВРА: Онај са говорнице, што преко њега пролонгираш, и што му улазиш без лектимације! ИКОНИЈА: Друг Вилотијевић! МИЛЕ: Мој, због чега мој?

ИКОНИЈА: А гдес ти досад? Ниси ваљда све соним воскаром? ГОСПАВА: Пусти ти њега! ИКОНИЈА: Јесте л се провели, ил те прерадио? ГОСПАВА: Ти не забадај нос! ИКОНИЈА: Ја не забадам, него питам!

Срећом, ту неки пармак, летва, шта ли би, зграбим, распалим, испообарам оне канте на њега! Па бежи, ко без душе! ИКОНИЈА: Чекај, црна! Зар овде, пред кафаном? ЈАГОДА: Овде, могу и место да покажем!

Друго, сумњо си да те је откуцо. Треће, по изласку из капезеа, за њега си се распитивао, и претио. Имам нотирано: а) да ћеш да му заковрнеш главу, б) да ће му присести фарбани бркови,

Шта је сад? Зашто ћутите? ИКОНИЈА: Зато што, видиш, ни то ништа не помаже! Све ти то с њега нестало, као спрано! Скинуло се преконоћ, ко да му било нацртано на глави! Ја сам се баш и чудила, ево Цмиље!

Мојим парама биоскопе и сусам! Мојим парама мустру црно и розе! А ја животарила на празном пасуљу! Да за њега приштедим! Па она да ме назове курветином, а гоји се, курва, од моје курвинске зараде!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори).

Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за перчин ухвати... Не може се више, сестро, мора, мора да се каже...

И одужише се, вратише, помогоше се и подигоше се. Али покојник умре. Ти баш не беше овде, на путу беше. И ми ти лепо њега, сина, на његов, очев, занат дадосмо, да изучи, да га у дућану заступи. И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље.

У ком крају чаршије дућан узме, цео комшилук, све девојке упали. На свакој свадби, весељу, он је. На сабору због њега најбољи свирачи, најлепше место испред цркве, не може да се добије. И онда ора, песме, веселе.

одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма

И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога.

Само неколико кеса, и све се може. Али, морао сам... СОФИЈА и ВЕЛА (доносе послужење за владику, служе њега и Јовчу, па се измичу). ВЛАДИКА (гледа за њима, Јовчи): И срећан си, Јовча. Сва ти деца добра, и синови, и снахе.

Дрвце порасте, зазелени, захлади... Али, око њега нигде, нигде бор, јаблан, све сучке... (Уноси се бесно у владику; гледа га широко, очајно, упиње се да га он разуме):

(Клоне на миндерлук). Мораш!... Ако не њега, бар кућу, пријатеље да нађеш... Мораш! Одмах, што пре! Мораш!... ИИ Велика раскошна соба Јовчина, застрта тешким

у страху не зна куда ће; пође час на једну час на другу страну; пође у собу гостима, више да би се склонила од њега, његовог беса). ЈОВЧА (опази куда би она, прискочи, ухвати је за руку и тргне натраг): Куда ћеш тамо?

Данас, сутра, ако не умре. ПРИЈАТЕЉИ (престрављени поскачу, дотрче до њега.) ПРВИ ПРИЈАТЕЉ (несуђени свекар, плачно): Не бој се, пријатељу! Оздравиће она. Не одричем се ја.

Чује се лавеж паса као на туђинце, али се брзо утиша. СТОЈНА (ослушне): Рано је за њега. И не би пси. Биће ко залутао и прошао. Чује се тиха лупа оздо.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи? Ово, дакле, размишљавајући, рад би[х] да нисам сасвим на свету неполезан био; рад би[х] штогод после мене

Само ми је жао било што ми је буквар издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо као да су курјаци из њега учили.

издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо као да су курјаци из њега учили.

да како би ком детету фиргаз или ферулу почео давати, ја би[х] с њим заједно почео плакати, као да би имао после њега нама[х] на мене ред доћи, добри мештер, за избавити ме од всегдашњег плашења и дати ми дерзновеније, почео се са мном

од тога одсоветовати ме и одвратити; многократ би ме загрлио, љубио и с отачаском добротом би ме обличавао што ја њега не милујем као он мене и да ја неправо чиним, његову слатку надежду, коју је он имао, да ће у мени имати утеху, помоћ

Мени би жао било то чујући; и заисто ја сам весма њега љубио. Но, ко ће мени извадити из моз|га пустиње и пустињике и све којекакве ствари с којима сам ја био моју будаласту

Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега. Ја би[х] му одговорио да евангелије учи; ко хоће да угоди богу и да се посвети, ваља да се одрече света, рода и

неколико дана после овога разговора био сам се крадом спремио да пођем с једним игуманом Дечанцем у Турску, чујући од њега да у турској земљи имаде планина, пештера и пустиња гди жив човек не долази. „Ха, то ти је моје место!

Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити.

Никад довека јутрења, вечерња и све што се год у цркви послује не би могло без њега бити; млого би пута чредни поп без никаква празника само њему за [х]атар морао у цркву доћи.

Студен, врућина, блато, киша, ништа то није могло њега зауставити да се он не нађе у време правила; и више пута, пре правила и пре него би се црква отворила, пред црковни

Ове сам речи грчке најпре научио, често од њега чујући: „Катарамени пападес пу катонде метисмени.” Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Жупникова је у... Бижа је од Турака прико воде два пута... Бија је рањен из пушке од ришћанах... Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један

При сврси бија је фра-Јерица исповидник бискупа и од њега пуно љубјен...“ „Фра-Бортул (1709, † 1729, †† 1776). Ови славни редовник, кад је била велика глад, привеја је млого

домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ и нагло одмахну главом, јер милиони зрнаца прашине излетјеше из њега. Бакоња приђе к оцу са воштаницом, те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја.

За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати. — Таа-ко! Доста, доста! — рече Брне. — Вриме је лећи! Пак устаде и нагну се пут Стипана.

— Би молија за једну рич! — поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега. — А шта то, Јуре? — пита немарно дујо чешући се по листовима. — Би молија, а прости кâ старији и паметнији.

! — Прије свега, реци овој магарчини да се не загони, јер ако га сваки прстом довати, неће остати папричка од њега! — вели Чагљина. — Таа-ко!... — А твоје ће се исто бројати, кâ увик, дујо, али је добро да нас чујеш! — вели Кљако.

Исусе! — уздахну дујо и стропошта се на столицу, пак диже обрве, ваљајући очима с једнога на другог. Стипан стаде иза њега, а Кушмељ и Бакоња прислонише се уза кревет. — Јесам ли ја међу браћом или међу ајдуцима ноћас? — поче фратар.

Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега. На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави: „Ваљен Исус!

— пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три-четири године старији од њега. — Немој тирати све једну те једну комендију са дитетом!

Јево већ подне! И Тетка љутито изађе. Бакоња ступи ка прозору и угледа простран врт за манастирским наличјем. Иза њега бијаше ред омањих зграда; пред једном поткиваху коња. Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана.

У тај мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а како трчи,

У потоњу Бакоња снијеваше све љепше и љепше. Баш усни е они ђаци с којима се био добили крила па лете по „ајеру“ и њега носе, а он их преклиње да му кажу своје надимке.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Рупа место цркве: ни порте, ни бога. Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на Тису коју злати Иловача са сунцем где су вали?

Страшно ме држи, а неима шаке. Или ме пушта небу под облаке, А када падам — он ме не прихвата. Због њега ћутим данима ко мутав И носим суву стену изнад воде (А сам се правим — празан, лак и плутав).

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Изнад њега је нова и највећа кућа у Прерову. Над постељом мојом Симкина је и Ђорђева соба. Мало десно, соба за Вукашина.

Предомисли се и, носећи пушку, уђе последњи. Сви се окренуше на тресак врата, сви погледаше у њега, и он стаде. Механџија, огрнут дугачким кожухом и гологлав, сањиво му промрмља поздрав.

И тебе грејем на ребрима, извади кесу из недара, просу неколико дуката на сто и загледа се у њих. Одавно је из њега ишчилела радост од њиховог жутог светлуцања и танког, чистог звука. Прсти су престали да их се плаше.

дна метра у смоницу, па после да се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнегиња, јер је и она ради дуката пошла за њега: кад су се први пут срели, гледала га је одозго и жмираво, стајали су уз манастирски зид по коме су милели гуштери, а

Отац је њоме, лепом, женио њега да се хвали снајом, зар се мало причало по селу, Док ОН, Ђорђе, лута по свету са дукатима...

пругама, мирно, није роктало, није се бранило кад су га конопцем везали и закачили за куку кантара; само се кезило на њега. Мрзи он те пругасте, шарене свиње, и момцима је рекао да такве не купујер се „слабо гоје“.

А шта сада? — зањиха главом. Помрачина обави све путеве и сва путовања у њему. Црне шуме налећу на њега, у очима трну и опет се пале ретки и болешљиви механски фењери, по њему се заносе скеле, претоварене и шкрипаве, све

Некада, док би облачила кошуљу, називала је она њега, само у мислима, „мој чворак“. Вечерас се сетила тога заборављеног и никад неизговореног тепања, с уживањем и поносом

Слушала је дику под леђима, и било је страх и од дуката и од њега побеснелог и први пут јаког. Симки хитро промакоше сећања на то давно вече и једна изговори: — Не требају ми.

доба ноћи и по каквом невремену, а да га она није будна дочекала, вратнице му отворила, испрегла стоку и нахранила, њега топлом вечером понудила, обућу му изула, и ноге опрала, као дете сместила у чист кревет, и после га заспалог привијала

на мраз, на кишу, и тако, ослоњена уз багрем, стоји сатима на киши и мразу да не би заспала, а сва је ухо и страх за њега.

Немарно одгурну ибрик, остатак старе шљивовице истече у огњиште. Иза њега, у сенци, наслоњена на наћве, нечујно сузи Симка, тако као да јој се зноје очи од ватре и шиљате шубаре.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

У сутон је још само један репати рогоња стајао насред трга, а онда и њега нестаде, али нестаде и руже. Једино се још у коси девојчице осећао њен мирис, а затим и он ишчезе.

Светлокос, светлоок, сав прозрачан, дечак је изгледао као да долази из неког другог света. Такав сјај је из њега избијао да би, још дуго након његовог проласка, по разрованом плочнику треперила светлосна пруга као некакав звездани

Нађе дечак две одбачене четке и убрзо се прочу као најбољи чистач обуће у граду, али новац се у њега није задржавао. Све зарађено делио је невољницима и просјацима, а затим одлазио на реку.

Остаде на воДи само прстен сјаја, а из њега се издиже Сребрна ружа. Дечак, задивљен, крикну И загледа се у њу. Сав нежан, сав сребрнаст, цвет је ширио такав сјај

Реч по реч, исприча он малишану све о звезданоме дечаку, помилова га по коси, па прошапута: — Мисли на њега, помоћи ће ти! Само што изговори Златоусти те речи, нешто блесну. — И хоће! — трже га нечији глас.

Али, гле! Љуштурица тесна, претесна — ни главу у њу да завучеш. Пужић од муке заплака и виде како на стази поред њега скакуће врабац, и смеје се: — Не прави од себе будалу, Плачко! Ко је још видео птицу у пужевој кућици?

До њих не допиру ни мачке ни домаћи задаци! — не верујући самоме себи Плачко опази како се ваздух око њега згушњава и претвара у воду.

Ево их, ту су! Кад би бар био звезда! Звездама нико ништа не може. Блиставе су, далеке, вечне, а њега до зоре може ујести змија, однети ветар, затрпати пустињски песак. »Можда још и пре зоре?

Нисам могао ништа да купим. — Који је ђаво ушао у њега? — питали су се родитељи, а око дечака је расла празнина. Другови су већ отворено бежали од њега, рибе и ракови

— питали су се родитељи, а око дечака је расла празнина. Другови су већ отворено бежали од њега, рибе и ракови завлачили се у дубину, јер их је гађао камењем и откидао им штипаљке и пераја.

»Вероватно се поруб опарао?« —помисли и, вративши се кући, замоли мајку да га ушије. — Замало данас нисам пао због њега! — рече љутито, али прегледавши поруб, мајка, смирујући га, рече: — Поруб је у реду, синко. Нигде ништа није опарано.

— Сад више ниси река. Заробљеник си! — брдо се победнички смејало, а рукавац, снужден, сахнуо. С временом се од њега створи локва, израсте трска, а рибљи народ побеже пред силовитом најездом жаба.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Аустријанци су од њега направили широк бедем, од камена и од цигле, опасан јарком; када су се, 1739, повлачили из Београда, они су тај бедем

Није вредело. Памти своје задовољство када је Милош Обреновић, кнез Србије (истина вазалне), поставио њега, Јеврема Обреновића, генералмајора, за команданта вароши Веограда са овлашћењима која су изгледала неограничена.

Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се ружним. (Да ли? Више није цигуран.

У том умиривању, међутим, није хватао оне који су били против Кнеза него оне који су били за њега: Вучић је одане оптужио за побуну и изазвао праву пометњу.

Знао је само да никако не жели да види Вучића, још мање да оде до њега. Али баш у тај час су га обавестили да доле, у соби за примање, на Његово Сијатељство, Господара Јеврема, Председника

Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће. Док је био дете, слутио је да између њега и неба, између њега и шуме постоји тајни договор на тајном језику. Тако је било и касније.

Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће. Док је био дете, слутио је да између њега и неба, између њега и шуме постоји тајни договор на тајном језику. Тако је било и касније.

ни за тренутак није осетио огорчење, само бојазан која га је морила: шта ако је и Милош поверовао Вучићу па посумњао у њега? Шта ако све ово није само Вучићева паклена замисао него је, делом и Милошева? Те сумње су му одузимале снагу.

Те сумње су му одузимале снагу. Прашина кроз коју је пролазио, дизали су је и други ухапшеници, иза и око њега, сивкаста и густа, улазила му је у крв, у дах и слегала се у неком прамраку што се, свуда, отварао у њему.

Мучила га је само стрепња да ће Милош, остављен и сам, бити склон да посумња чак и у њега: то не би могао да поднесе.

Али сва цпећа да се умешала срећа и спасла и Милоша, и госте, и њега. Кад је Милош чуо причу, опоменуо га је да ни у оданости не ваља претеривати. Да ли и сад исти Милош мисли тако?

Достојанствен, Кнез је силазио низ савску падину а око њега је био мук гомиле и истегнута, лепљива лаж. (Под руским али и турским притиском, Вучић је наредио да се Кнез има

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Под ногама она росна трава, А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио, Па нам пута младим препречио; Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни. А одавде све још убавије Како само долина се вије!

Врело жубори По лисној гори, К'о и пре. Ја сам млада Овде сада, К'о и пре. Сунце бега А'л нема њега Као пре! Нема сунца миленог, Нема мог!

И вама је, јаој, пао Стегоноша дичног стега Ал' је син'о гробак нови: Ви стојите око њега. Ту погледа брат на брата, П, онда горе, п' онда у се, Груди дркћу, уста ћуте, Али душе разуму се.

Казив'о сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит' вечито, Јер сећа га се, то зацело знам, Кад год се поје „памјат вјечнаја“.

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо После

Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слуш'о можда, Али по њима није иш'о сам; За њега свет је перивој од ружа, По цвећу шеће као паун млад, Његова душа језеро је мирно, Његов се никад не колеба над. В.

И, гле! тамо, он виђе оно некадање сунце, оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен, и чини да и он живи и

Напротив; ја волим кад пада лишће, Те у стотини боја, Од црвене до црно-мрке, Покрије тле; А сунце на њега падне, Па дотка ћилим. М.

гроба буди, Па у тој ноћи чезне и жуди, Кроз цветак душе, у зраку снује, У танкој магли очаран хрли; Да власи ове то њега крију Док смрт се кроз њих с животом грли; Ох, шта би дао, те сузе сјајне Да за њим мртвим 'вако се лију!

Да за њим плачу те очи лепе, Та уста слатка њега да жале, Тај сребрн глас да њега дозива, Док косе црне чежљиво пале, У часу туге, љубави душâ Кад мистична магла све

Да за њим плачу те очи лепе, Та уста слатка њега да жале, Тај сребрн глас да њега дозива, Док косе црне чежљиво пале, У часу туге, љубави душâ Кад мистична магла све облива... Св.

И свршено је! Ти си сада жена Проста ти била моја љубав жива! Ја нећу клети ни њега ни тебе, Ни горку судбу што сам тебе срео; Ја нећу клети чак ни самог себе, Јер ја бих тиме своју љубав клео.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Из њега се луче бесамртне на све стране р'јекама сипаху. Ко кад творац могућијем словом нашу земљу у вјетар развије и у тре

Око њега колах небеснијех милиони воображам да су (нека число и умножим колах у највећи степен счисленија што бесмртно твоје

Пролиј топле сузе покајања пред општијем творцем милоснијем; познај име свемогуће што је и значење твоје прама њега; ижен' таму из слијепа ума и злу завист из пакосне душе!

Ово страшно падење небесах начало му у тмине унесе, тме вјековах вјечно непроходне око њега нагомила кругом. Простор цјео у стара времена бјеше св'јетлим засут шаровима, лица таме нигђе било није.

На њега се жестокошћу срде Ноелопан, Разец и Аскела, и остали многи првијенци, што именом стиднога издајства чест помрачи

Он ужасне примјере храбрости казиваше на попришту бојном; око њега страшне мјешаније представљаху туште бесмртниках.

Мучително врага неба царство нискијем је сводом наднесено крута туча необдјеланога; по њега је океан велики смолне смрадне воде заузео, која кипи с ужасном љутошћу, пружајући блиједе пламове, смртне страве

Попа, Васко - КОРА

вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га приметиш Иначе Видиш му само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

У њој је био смештен главни део моје библиотеке, ту је стајао и писаћи сто, а поред њега беше удобних кожних фотеља и свега осталог потребног или корисног за духовни рад.

Зато ме је изненадило и зачудило што је Виланд олако прешао преко њега, а дуго се задржао на безначајним збивањима. Ево што он о томе каже.

Он ме је дотле увек снабдевао немачким делима које год бих зажелео. Но овога пута добих од њега извештај да се то Левенхајмово дело не може набавити, па ни антикварно.

Кад бих се о томе осведочио упутио бих се пред њега самог. Да бих онамо доспео, ваљало је, као у случају Питагоре, уживети се у његово доба и његову околину.

После њега дошли су на ред Коперник, Герике и Њутн о којима сам имао при руци сав материјал о њиховим личностима и делима.

на неколико корака до мене и седа на камен прекривен меком маховином; његови ученици поразмешташе се по трави око њега.

Он седе опет на камен, а ученици се збише још јаче око њега да би га што боље чули. Питагора поче да прича. „Моје родно острво Самос налази се пред малоазијском обалом недалеко

За кратко време постадох, као што он сам рече, његова десна рука и његов очни вид. Код њега остадох три године, до његове смрти, а онда се вратих у отаџбину. „Од њега сам врло много научио.

Код њега остадох три године, до његове смрти, а онда се вратих у отаџбину. „Од њега сам врло много научио. Он ме поучаваше прво у хронологији.

Он ућута. Његови ученици, који су га слушали без предаха, гледаху у њега погледом у којем се читао израз дивљења. У немој тишини која је настала, чу се неко ритмичко хркање.

Дрвени ђон подножице његове десне ноге, са којега је била скинута подвезица, лежао је поред њега у трави. „Е баш је прави сибарићанин!

Сви троуглови, конструисани помоћу тих бројева, били су правоугли. Тим сам се приближио на домак своме циљу. „Да до њега самог стигнем, морао сам се упознати и са геометријом Египћана.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је

трпи, шкрипи зубима и гледај шта се ради — одговори му крезуби студент, који га је за све време пажљиво слушао иако у њега ниједанпут није погледао. Кад би сви говорили као ти, шта би било? Срећом не мисле сви тако.

Па показујући прстом човека преко пута: — Шта га цениш? Милион као грош. Погледај у кофере па у њега. Пас нема за шта да га уједе. Тип ратног богаташа.

Што се тиче човека, по кратким и искиданим покретима учињеним у току последњих речи које [су] се на њега односиле, за мене није било никакве сумње да се он само претварао да спава, јер сам и раније био опазио како је, с

Пошто нисам активно учествовао у сукобу, шта ми смета, мислио сам, да преко њега пређем као да се ништа није ни догодило. Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво.

круном насред цркве, и насмешила се тако заносно на Николу онда кад је свештеник упитао је ли њена драга воља да за њега пође, да сам се ја тога тренутка, и само ради тога да га и ја доживим, одлучио да оженим.

Том приликом жена се налазила уз њега и неговала га са пуно најлепше нежности. Била је брижна, ослабила, дражесно смерна, и ретка, дирљива мирноћа и доброта

Дакле две и по године доцније, једнога дана, добијем од њега писмо којим ме позива да неизоставно одем к њему, ако сам онај стари; да му је моја помоћ неопходно потребна и да ћу,

прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене чарапе, јер је то за њега највећа драж кад помисли да ће их она исто вече навући.

Тако ми је добро било уз тебе. А сад, као дете које гледа како се разилазе сви што су око њега били да га теше док му мајку не сахране, као и оно, и ја сам се надао да ме никад нећеш оставити.

Ја се обазрех свуд унаоколо, жељно тражих да видим Николу, али узалуд: њега није било на станици. Поред мене промаче крезуби студент па се изгуби у гомили.

Има дана за мегдана. Овај човек овде странац је и не тичу га се наше ствари. Дакле, тачка! Ја седох поред њега и сам врло збуњен мучним призором.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Далеко доба! Између њега и данашњег мене увалило се готово педесет година — педесет година које се зову читав живот, а које ми се данас чине

Само, не знам зашто, увијек ми се чини да сам старији од њега. Гледам на њ с увиђавношћу и с отпуштањем, као да сам ја њему отац.

А понекад, опет, као да сам му старији, и разумнији, брат. И кад мислим на њега (а ја увијек мислим сликовно), видим га о мом лијевом боку, и нешто нижег од мене: ступамо тако, заједно, раме уз

А ја сам остао у крилу мајци, која је и даље остала у њега смртно заљубљена. Готово га никад није спомињала и обарала је очи кад би га други споменули, али се сјећам из

Засебна преградица у мозгу чува ми једну издвојену слику — сјећање на дједа. Још сасвим нејак, преноћио сам уз њега једну ноћ.

спавао сâм у соби; бакици је нарушавало сан његово хркање, а он, чинило ми се, као да наумице није хтио да одустане од њега, налазећи у хркању нарочиту драж од афирмације себе.

Човјек се напросто демонтирао, декомпонирао. Изгледао сам са зебњом: xоће ли ишта од њега остати? Начас морадох склопити вјеђе, кад се окренуо према мени.

А за њега, вјероватно, само успомена на једну бескрајно тужну вечер и ноћ проведену на крајњој граници људског насељивог појаса.

под стијеном сурог, голог масива који је зајахао за врат нашем мјесту, стијешњеном на уској траци земљишта између њега и дивљачног мора.

И мада сам ја њега настојао да унеколико утјешим, да ја њему нешто олакшам, трпио сам можда не мање него он сам; и то, често, више због

настојао да унеколико утјешим, да ја њему нешто олакшам, трпио сам можда не мање него он сам; и то, често, више због њега него због себе. Лица спавајућих не лажу: тек на њима видимо праву биједу њихових сопственика.

Онда би му избиле грашке зноја на челу, збацио би ногу коју је дотле држао преко ноге, а између њега и свега око њега залегла би нека нагла и велика даљина: то је био час кад се родила свјесна мисао.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу. За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет,

И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека,

После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.

му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада

Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао. Разлило би му се тада по лицу тако велико

Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега.

нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.

Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати. Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.

Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на

је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.

Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога. Никад Вујо не одлежа ни дан апса... Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин.

« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. »Шта ли ће она рећи кад чује?... Презреће ме, грдиће као и сви други.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

И ВОДЕНИ РАК 360 ЗА ОКУ СОЛИ ПОШАО У МОСТАР 361 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 362 БАЧВАНИН И ГРК 363 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 364 ЋОСО ЖУТЕ БРАДЕ И ТОМА ГА ЗНАДЕ 365 СТРАНАЦ И ЦРНОГОРАЦ 366 ЛАЈУ ПСИ У СЕЛУ 367 ДА ХОЋЕ СВАК

Петар сад дигне руку, махне на децу, а деца потрче, но кад су дошла већ близу њега, он онда прекрсти штаком, и деца се окамене. Сад Петар узме све три ове ствари и пође даље.

Сад извади папучу па је обује и пређе на другу страну. Кад је већ прешао, осете га џинови и потрче пред њега, а Петар, како их опази, метне капу на главу, те се џинови поврате натраг, не видећи пред собом никога.

Петар је гледао у девојку, а кад је ова поред њега прошла, он онда скине капу да га види кад се натраг врати. Кад је девојка набрала цвећа, окрете се, па кад опази

Шта ће тај цвет мени учинити? Девојка му рече: — Немој га узабрати, остави га на миру, па немој ни гледати у њега, јер ћеш за цветом и бразду прекорачити.

Кад је Петар већ дошао био близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју земљу.

Кад је он тако на стражи стајао, ал̓ ето ти смрти гдје иде да пита бога шта ће радити, а кад дође до њега, рече јој он да стане и она стане. Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила.

мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је бог мене за то овдје и поставио да ти не траљаш сваки час пред њега. Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде.

Кад смрт дође до њега, пита је он је ли готова, а она рече да јест, па да иде опет питати што ће сад, „и то — рече му — ја ћу сад сама ићи“.

— Кад сам дошла најпрви пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат ми није дао yићи, него ми рече да си ти њега овдје поставио да само он к теби улази, а ја не, па те је он отишао питати, а ја сам остала вани; а кад је он изишао,

Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла. А кад то бог чује, рече: — Што ћу сад од њега? Јер већ за њега немам веће каштиге него да га пошаљем на земљу па да још једанпут умире.

Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла. А кад то бог чује, рече: — Што ћу сад од њега? Јер већ за њега немам веће каштиге него да га пошаљем на земљу па да још једанпут умире. А смрт рече: — А ко ће га уморити?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ту некад ја сам живот свој плакао. Ту некад беху сан и звезде саме. Кол'ко велик гроб! И ја, ту, крај њега Стојим к'о облик умрлих времена, Последњи човек на граници свега, Последњи талас отишлих спомена.

СА КУМАНОВА — ИСТИНИТИ ДОГАЂАЈ — У једноме крају старог Београда, После тол'ких дана опет гледам њега: Насмејана, ведра, лица увек млада, Које му сад краси из рата белега.

вечитост тајну Атавизмом неким 3а старим далеким — Дух човечји бега И на простор стаје, Разум не зна где је, Око њега шта је.

А и нашто сузе кад болова нема За пропале часе — минула времена. ИИ Нов се живот јавља и ја њега здравим! Ено га на гробљу мојих успомена!

Болесна ноћ је око њега била, Велика, црна, с поветарцем меким, Смрт по њој своја лупала је крила И лутала је сновима далеким.

” Још мало месец гледао је њега Како је стај'о с једним белим рупцем. Сам у тој ноћи како опет бега И како јури за првим пољупцем. 1912.

Он је избраник, Син други, Бог га је хтео. Првог свет благослови, њега је проклео. Проклет је ето он, божји Син! А можда божји и није жи'ми Тек стави на се име к'о чин.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ако се један од поменутих одељака запечати и једном заувек из њега извуче ваздух, а други остави отворен, уследиће стална ротација цилиндра, бар сам ја тако претпостављао.

Од момента објављивања овог изума, он је ушао у општу употребу и изазвао револуцију у многим областима. Њега, међутим, очекује још боља будућност. Кад сам 1900.

Он је испунио своје великодушно обећање у потпуности и било би веома неразумно очекивати од њега нешто више. Он се са највећим поштовањем односио према мојим достигнућима и пружао ми је све доказе о својој потпуној

Мој пројекат је успорен због закона природе. Свет није био спреман за њега. Био је исувише испред свога времена али ће на крају ти исти закони преовладати и претворити га у тријумфални успех.

Помоћу њега ће се репродуковати људски глас и лик на сваком месту и фабрике удаљене хиљадама миља од водопада добијаће енергију,

Он може у машти да види слику свога драгог пријатеља, под условима за њега врло чудним, пошто га је само мало раније срео на улици или видео негде његову фотографију.

У том тренутку, међутим, мој предлог је сматран нереалним и од њега није било ништа. Највећи умови данашњице настоје да пронађу таква средства која би спречила да се понови страховити

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Од њега је народ Идвора учио историју српског народа, од битке на Косову пољу 1389. године до Карађорђа. Он је у Идвору одржава

са често помињаном пословицом у Идвору: ”Бери грожђе пре но се сунце роди, јер ће иначе жедни сунчеви зраци попити са њега росу.

Али упркос свега, њега су занимала моја дечја питања па ме је увек подстицао да му долазим са тим загонетним питањима.

Само провиђење ме је спасло да и њега нисам продао у Прагу. Али због феса већина исељеника је сматрала да сам Турчин па се нису много освртали на моје

Те јесени Кристијан је напустио Њујорк и отишао у једну радионицу у Кливленд. Без њега, Вест Стрит улица није ми више била занимљива.

За њега је то била сушта истина, а за младића као што сам био ја, који је учио да су државе споменици краљевима и кнежевима, ка

Онда би четврта запевушила: ”Погледајте сада оног лепотана, просто бих се заљубила у њега кад се насмеши.” Онда би све запевале: “Смешкај се, Михајло, смешкај, ја волим твојих очију сунчани сјај!

Зато су његови пријатељи од њега и очекивали велике успехе. Али једног дана Фред стаде на ”луди камен”, ожени се и изроди много деце, негде у Џерси

А што се лично њега тиче, рекао је да је он старо стабло кукуруза, али без клипова; да је његов живот такође једна крајност, иако супротна

Међутим, он никада није покушао да то своје знање искористи. За њега је био добар и најпростији рад у Творници. Био сам убеђен да би био потпуно задовољан ако би место наднице добијао

Иначе га ништа друго није занимало. Парна машина и све друге направе за њега су биле мртва проза коју је, по његовом мишљењу, измислио сам сотона у намери да дух човека наведе на зло.

Бутов глас није био тако снажан као глас Лоренса Барета или Џона Макулоха, али сам ја њега много боле разумевао. Билхарц ми је протумачио да Бут има бољу дикцију те га и ја боље разумем.

Ћипико, Иво - Приповетке

Тргом се однекуд вуче старица; уљегне у отворени дућан наврх улице и из њега се врати с купљеним хлебом у руци. Уто двојица младих варошана изненада приступе Загорцима. Приближе се некој женској.

! — изговори тихо цурица и погледа на брата. Уто се и он приближи. —Што би? — упита сестру. —Овај ми вели хоћу ли у њега на радњу. —Можемо, вала, обоје! —Не треба нико него она...

Часом им се пред очи представи домаће огњиште с веселом ватром. Да им је да се огрију, уз огањ поседе и до њега се успруже!

Жерава и камење креси се, рекао би и оно ће пламеном да пламса. Точак се врти и шкрипи. Око њега одапиру се и окрећу младе девојке.

Тещки камен меље маслине; пуцају коштице; тесто масно, лепљено, пуно уља, измиче испод њега и сваљује се тешко у жлеб.

Отуд нема помоћи. —Приповедај! — умешаше се и девојке. —Кад хоћете нека! Гради се у нас нова црква. И њега узело на радњу. Хоћеш видјети зла... Једне вечери донијели га кући пребијене ноге. Јад и невоља! — заврши нагло.

Смрди! — мрштећи се, пљуну. —Је вама, а њима је мана божја! После се Цвета упути у господара и затражи од њега више новаца него обично да купи за сина што јој лекар наредио. Мучно јој толико потрошити. Али што ће?

Једнако се страхиво погледају, све им очи бјеже на њ. А док њега не уочише, бијаху се лиј епо примирили — вријеме бијаше зацијелило све невоље што су их поднијели у потоње доба.

вријеме, људи духан просушили, покупили и средили; у кола га укрцали, па с њиме правце у чаршију к Осман—ефендији. Њега не нађоше код куће, већ брата му замјеника.

Момци прискочише, стадоше га грдити и потиснуше га свом силом напоље. На улици чељад се око њега купи: смију се лудоме сељаку, а њему се чисто блијешти; нешто кроз зубе смрси, па, постиђен, пожури одатле, да негдје

!” Најпослије и отац се диже, и породица опет крене. Пожурише да куму чим прво стигну; сигурни су да ће код њега, изгладњели и уморни од дугога пута, наћи топли конак.

И дуго су тако стајали, док млађи брат прозбори: —Затворили нас, — и дохвати Спасојеву руку, као да помоћи од њега тражи, и надода: — Срећа те смо заједно! —Нека су мене, убио сам! — одговори он. – Но што ће с тобом?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Тако се исто сваки од нас налази у некоме културном кругу и из њега може да изађе само ако у неки други ступи. То је неминовност коју би било бесмислено порицати.

принос те године очекује са свога имања, сељак се озбиљно увредио зато што је већ само постављање таквога питања за њега био знак да га Американац сматра лудим.

зато што је стилско подручје, додуше, у језику потребно и неопходно, јер га имају сви природни језици, али језик без њега ипак може обављати своју основну функцију у интерсубјекатској комуникацији.

Још је занимљивији случај Момчила Настасијевића. Он је отишао много даље: код њега се временски ток потпуно затвара, готово да прераста у митолику безвременост.

Али ни у другим стиховним облицима којима се служио не препознајемо народни стих, као да се на њега сасвим заборавило или као да уопште није постојао код претходних песника, романтичара.

А оствариће, поред осталог, и зато што су напуштањем народног стиха напустили језик који је из њега ишао – у суштини „вуковски језик“, онако како смо га раније описали.

Пре њега је у дугој употреби био црквенословенски, који је Вуку служио као предложак и према коме смо овде дали дословни превод

Није се, међутим, читало и не чита се и Откривење зато што се у богослужењу дају објашњења, а њега је тешко објашњавати.

И то изврстан. Од њега су нам остали можда најбољи огледи о српским писцима из времена модерне, његовим савременицима.

За њега бар знам да сања тај сан У трбуху своје матере. Може се учинити да смо се сада знатно приближили Петровићевој „тајни

Јер нам при томе открива шта су код њега самог могли бити дубљи подстицаји за она синтаксичка одступања у песми „Из ковнице изашав“ која смо раније поменули.

кад се с правог прелази на неправи објект, па песник, уместо да просто извор сања, он извором сања: канда помоћу њега, канда у његовом простору, канда заједно с њим, дакле с латентним сазначењима која су при употреби српског

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља.

Кад сам ја задовољна, шта ви имате ту? ЖИВКА: Па већ ти, знам ја тебе. Ко дирне њега, као да те је у око дирнуо. ДАРА: Па јесте! XВИИИ ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА ПЕРА (на задња врата): Извините, ја...

ПЕРА: Има. ЖИВКА: Говорите! ПЕРА: Видео сам га. ЖИВКА: Кога? ПЕРА: Њега, господина. Видео сам га, отишао је у Двор, има цилиндер на глави. ЖИВКА (узбуђено): Да се нисте преварили?

(Одлази на прозор.) Забио се извесно у кафану, а што ми овде горимо на жеравици, то се њега не тиче. (Нервозно шета и крши прсте.

ДАРА: Јеси ли ти разговарао са оцем?... ЧЕДА: Јесам, али с њим не вреди разговарати. Њега је тамо неки луди ветар убацио у министре, а није за то рођен. За министра се мора, брате, родити.

ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме. ДАРА: Па што си навукла злато на њега? ЖИВКА: Него! Какво је то питање? Зар госпа Драга има златан зуб, зар госпа Ната има два златна зуба, па чак и госпа

ЖИВКА: Ама, какав Никарагуа, убио те бог! ЧЕДА: Па тај наш зет. ЖИВКА: А, за њега питаш. Име му је Риста Тодоровић. ЧЕДА: Дакле, Риста? Е, то је лепо, то је одиста лепо.

ЖИВКА: Море, какав чиновник! Час у служби, а час напоље. Јесмо ли трипут досад трчали за њега да га спасавамо? Него тако, заћорила си се, а ми попустили, па сад трљамо главу од бриге.

ДАРА: Може он мене гледати колико хоће, питање је хоћу ли ја њега гледати. ЧЕДА: Па добро, шта си ти казала мајци кад ти је говорила о удаји?

Умесила сам ја њему колач, само чекам да Анка наложи пећ па да му испече колач. Окренуће Дара од њега главу и никад га више неће погледати. Видећеш већ и чућеш, ако бог да, још данас.

Па то сам хтела да вас умолим, да одете ви до њега, у име моје, и да му кажете: нека не узме ствар озбиљно, деца кô деца! (Пауза.) Е, па шта друго могу да му кажем?

САВКА: Не знам, ја га и не знам ко је. ДАЦА: А зар га ја знам! ПАНТА (Јакову који седи до њега): Тако ти бога, знаш ли ти ко је ово? ЈАКОВ: Никад га у животу нисам ни видео ни чуо.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

јој је у наслов ставио Ташанино име и Ташану је довео у предњи план, док је Парапуту повукао у задњи, начинивши од њега епизодичан лик.

али ће с њим доћи и пород нежељена порекла; напослетку, затворили су је у кућу и довели Парапуту да целог века само њега двори и чува.

Међутим о самоме аутору код Станковића, о његовим својствима, нешто више можемо сазнати из случајева кад се од њега одвоји, кад тако рећи из његове сенке изађе у различноме степену индивидуализован приповедач и проговори у своје име.

5 Овај заустављени замах Марикин пун је динамике, баш зато што је заустављен пре него што је завршен!6 А уз њега иде и израз лица, суза на Марикином лицу чим је препознала пријатеља свог мужа.

и кратка, а мислимо да може, Станковић ни на самоме почетку није имао намеру да напише дело у првом лицу, и то се код њега не да ни замислити под претпоставком да Софка буде приповедач; али није имао намеру, и то је много занимљивије, ни да

Поступак је мање тражен, више спонтано нађен. И очигледно је да се до њега дошло зато што је Станковић настојао да му приповедање потече из Софкине свести.

паралелно с протицањем времена пратити и сижејну окосницу Нечисте крви, јер сиже укључује у себе облике приповедања, а њега у себе укључује композиција. Како то, разуме се, налаже структурна хијерархија.

33 Прва реченица у Газда-Младену још мање се прелива у текст који за њом следи, још мање се за њега везује, него се, напротив, сама за се односи на целину радње, сама раскрива поглед на сав исприповедани живот главног

описа Софкине куће, а када је у последњој верзији тај опис пребачен назад као изводни (епилошки), такође је испред њега метнута звездица35. При томе оба описа, наравно, почињу истом реченицом: „Тек што је поноћ превалила.

Према томе, Дучић је у праву кад каже да је за њега највећи писац „онај који пише најбољом синтаксом”, као што је у праву и Б.

Но пошто је изабрани облик приповедања захтевао од њега да исказ преведе у ауторов говор, јер аутор приповеда, обавио је следеће граматичке операције пребацујући заменичке

70 Неусаглашеност је овај пут у рекцији: уз поштовати иде акузатив бабу, али не може у исти мах бојати се, јер уз њега мора ићи генитив највише се боји бабе.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве — Херцеговачкога и Матскога, као Рустема Босанца и многе

Он је главни поверилац горански, добродушан чорбаџија, који оскудних година сву Гору издржава храном до овога доба. Њега се најзад сети Суљ-капетан. Па позва старога слугу Ћерима: — Али знаш, мој Ћериме, да ми је сега срце ћумур?

Кад кроз њега Проговори класична крв, а лице поцрвени као турчинак... У Друштву беше и Спаса Чемерикић. Спремио се да са Димишем

Пуши на дугом чибуку, а белокори јатаган извукао из ножница и метнуо поред десна колена. Иза њега држи му момак његова коња и две-три самарице које им носе комору.

Одмах је ту иза њега мала зараван, на њој два новија пространа конака и кладенац, а изнад њих се издиже висока и стрма планина под шумом и

додао још једном крст на целивање, пољубио га у чело, наредио му да клекне, покрио га по глави епитрахиљем, спустио на њега руку и да, ваљда, благосиља, и да му како не би утекао. Па позвао кнеза да он отпочне.

Њему, Ивану Војиновићу, тићу од сокола, ришћанину од ришћанина. Кад би смео?... Ето јунак је да Арнаути дрхте од њега, богат је и бездетан.

— Послушај нас, Иване Војиновићу, великога ти имена божјега!... — потресно завапио кнез и клекао покрај њега. — Ти ћеш се тобоже потурчити — прихватио је на ово прота — а нас двојица дајемо ти јемце Господа Бога и Светога

Зато је он на данашњем сабору тако суморан. Осим два човека њега цео овај свет презире и ненавиди на правди Бога. Он је за све њих само потурњак, нечовек и душегубац.

Откако се зна за њега, увек је само једном годишње силазио у манастир, и то о Петровудне, вазда последњи и тек после подне.

Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда.

Тај наочит а скроман Колашинац нешто се одавно свиђао силному аги. Још кад се први пут најмио у њега, покупио је од момака пиштоље па заједно са својим изнео на кулу и предао Вукашиновићу.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Поток тече даље, даље.. Шта је њему завичај Њега море к себи зове, Мио му је позив тај. А под кровом наше среће Беше момче, живи плам.

Ти си га сачувô у груд’ма носећи, Те ни терет круне њега не угњечи. Срце т’ беше луча, кад си пошô тами, И слабости твоје — од доброта сами’ — То песника слêпи, то песника

»Невен« 1882. УДОВИЦА, СИРОТИЦА, НЕЗНАЛИЦА (Уз слику) За живота својег друга Свега јој је доста било: Од кад њега гроб покрива, Сломи јој се десно крило.

Тешко ј’ добром међу злима! Ал’ он има поуздања. Опачило и грдоба За њега се не приања. Тешко ј’ добром међу злима! Осећа се у самоћи — Ал’ да нема јарка сунца До века би било ноћи.

Она носи на дну срца, Носи војна жива — Сиње море у дубини Њега мртва скрива. »Српске Илустроване Новине« 1881.

И где год је српских груди, Из њих тамјан Богу стиже: Нега пали, њега диже Нераздељен жар. О СТОГОДИШЊИЦИ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА-САРАЈЛИЈЕ (У музику ставио Ј.

“ А ја сам луду гледô: Чело му било бледо, Врх њега иње седо. Кад велиш да је тако, И кад ми кажеш: брате, Јурнућу прво на те. Ударих силно, снажно...

Ја гледах са пласта. Познавô сам Лаку — Њега ј’ љубав врела По ноћи и мраку Овамо донела Из другога села. Он се клео Насти, Клео јој се живо: Пре ће сунце

С тог ће листа свако читат’ Што напише ко. Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће гром. Можда ћемо знојем писат’ Бољих дана вест, Можда ћемо сузом писат’ — Нек’ се бистри свест!

радо вара, уме да обећа Ал’ од речи своје издајнички бега; Но зато не клони: Мај је месец красан, — Уздај се у њега.

Уме, уме, куме, — ал’ и слагат’ уме. Па ако те слаже, извиј се савладом; И Декембар може све поправит’ лепо И у њега уђи са вером и надом.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу

ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, кукавицо, канда си најгора паорентина.

ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас. ФЕМА (полети на њега, пак се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати.

АНЧА: Од бели костију, што се гледи кроз њега. ФЕМА: Право, Анчицема, и ја ћу да постанем кратка вида. АНЧА: Верујем, милостива госпођа. (Забележи.

ЕВИЦА (мазећи се): Ах, ујо! МИТАР: Но, шта ти је? ЕВИЦА: Ах, мој Василије! И њега је отерала. МИТАР: Моја ћерко, јест да је Василије добар, и да је и твој отац јошт намислио да те за њега да, алија

И њега је отерала. МИТАР: Моја ћерко, јест да је Василије добар, и да је и твој отац јошт намислио да те за њега да, алија ти то не могу допустити, а ни за што друго него што је сирома. (ЕВИЦА плаче.) МИТАР: Но, но, ти плачеш?

ЈОВАН: Па добро, ви му надените име како оћете. Видићете, сваки ће у њега погледати. ФЕМА: Донеси га, Жан, да видимо. ЈОВАН: Немајте ви бриге, псето поуздано.

ЕВИЦА: Ах, оставите ме, оставите ме, ја с вешцима нећу ништа да имам. (Отресе се од њега и побегне.) РУЖИЧИЋ (сам после кратког ћутња): Шта је друго љупки брак, Него рен и црни лук?

(Отиде.) ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати. САРА: То је велико грубијанство! ФЕМА: Дошао да ми води девојку; на част му, није ни она боља од њега.

САРА: То је велико грубијанство! ФЕМА: Дошао да ми води девојку; на част му, није ни она боља од њега. О, мој драги! Лако ћу ја без вас живити, али како ћете ви без мене?

Но моја, боже ми опрости, матерентина, залудила се за оном бабускером, пак и не гледи на њега. Шта то тамо шушти? Ах, мој Васа, мој Васа! ПОЗОРИЈЕ 5.

ЕВИЦА: Стани мало, Васо, мени нешто на памет паде. Он је мене и тако просио, да се учиним у њега заљубљена, ваљда ћу му лакше моћи изварати. ВАСИЛИЈЕ: Шта, у њега заљубљена? Ту шалу ја нећу да пробам.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Док смо то сазнали неприметно смо заменили себе. Тако смо стварно претворили у мит, да доцније посумњамо у њега. Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и

КОЛО Ван њега све је бескрај, варка и злоба, Празнина у ветар претворена ташто. Само је будност песма, и тескоба, Бешчулно место

Краков, Станислав - КРИЛА

Омалени командант са четвртастим, меснатим плећима, окружен штабом на коњима, видео је само оне прве. Војници позади њега видели су како се плави бркови задовољно смеше.

Фењер је пред њим сањиво жмиркао. Долазак двеју прилика одједном га трже. Војник се сагибао и спуштао нешто пред њега на земљу, а ађутант је набрајао изостале. — Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни...

Било је урањено и маљаво. Осећао је на себи топао отисак жене, која је лежала успала крај њега. Имала је прћаст нос, и њене црне косе мрсиле су се преко мишице пробуђеног. Светлост је откривала смешано одело.

Крај обала се згрчиле криве куће као преплашене. — Ух, љут је да се побаци од њега... Румени ордонанс се закашља. Пљуцну љутито у страну. Дим растера визије побуна. — Да бар пошта само дође...

Свирај. Ћемане ћу ти о главу олупати. Преко пута њега дуга прилика Мијина бацила је продужену сенку преко стола. Пружио је чашу да се куцне са умиреним командантом.

Испребијани кмет се дигао са овчје коже, и уз сузе је поднео хлеб ослободиоцу. Мија је потражио од њега ракије. Рекао је да буде што љућа. у дворишту срушене куће прикупљали су заробљене.

Помиловао је девојку, не по коси, — била је пуна земље, — него по бедрима. Наредио је кмету да је склони код њега у кућу, и да је очисти од земље. Васиљева жена је нарицала, јер је њена девојчица била мртва.

Одабра неколико новијих и стави их себи у џеп. Остале јој поштено врати. Жена је смакла одело са њега. Тада је он оплете зналачким рукама као омамљивом мрежом. — Меѕѕіеурѕ... припремте дланове... овако... почните...

Само доле крај језера потмуло тутњи. — Не волим ову тишину. — шапће округли капетан Буда ађутанту, који крај њега лежи. — Ово нешто значи. Не слути на добро. А, шта велиш, Душко?

Војници одвлаче укочено тело. — Само да нас не нападну док се не утврдимо, — говори мајор Душку, који чучи до њега. Звече мали ашови о камен, и гребу испуцалу земљу. Друге погнуте сенке вуку још топле лешеве и бацају у јаругу.

— Боже, Боже, како је све то страшно, — стресао се тај згрожени јунак. Око њега је много оних који су ноћас убијали, но они не мисле о томе, већ журно раде, и звече алатом о камен и отврдлу земљу.

— Погинућу, — страх струји кроз душу мајора, и очајна рука прихвата чутурицу. И душко лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресекли сећања и мисли.

Петровић, Растко - АФРИКА

У Тулону сам био остао између два воза да узмем од њега још последња упутства за укрцавање у Марсељу. Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата; који је

Ја погађам тугу и пијем у здравље деце која су вечерас без њега око божићњег дрвета. Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих.

Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку

Белац који је био администратор у Алепу има већ неколико година да се није вратио са путовања; њега замењује неки сељанин црнац који, болешљив, лешкари у љуљашци.

Вуијеа сустижем у моменту када се спрема да се утовари на кола. Седам крај њега, и гладан и жедан; почињем одмах своју причу о Комои и шалупи.

Ја увек тако чиним, и, ако је поклон добар, враћам тачно оним што поклон вреди; јер је, верујте, иза њега прост шеретлук, а ако је поклон рђав, онда га остављам на тако видном месту да је очито да нисам насамарен.

То је оно чувено племе на које се увек мисли кад се говори о црначкој уметности. Код њега је нађен највећи број маски од тамнога, тешкога дрвета.

сомнамбул, пада са веранде право међ живину и оне жуте афричке псе, те нас све разбуди страховитом лармом која се око њега дигла. Јутро у пределу брдском, зеленом, са великим стаблима која се пуше од магле.

Тишина дивљине је апсолутна око њега. С једне стране ка далекоме Океану мрак и ужас џунгле, с друге одмах мрак и ужас планина Либерије; са обе стране

Болестан је од груди и неизлечив, јер за њега нема лека. Тумач тврди да би за човека као што је овај, који је раније као и многи други овде, био оптуживан да је

други овде, био оптуживан да је пантер, лек био свакако месо човека, јер човек–пантер не може живети а да је заувек њега лишен.

Али оне су и срећне у исти мах, толико срећне, јер су оне његове невесте, његове кћери, његове матере; њега који је најлепши, најмлађи, најљубазнији на свету.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ланца терет цепајућ, Са обореном главом слушају Накита ропског звекет жалосни: Ту Ђенадије с сином јединим, До њега пород старог Ђукића Пребраја, можда, дане младости, Па тек уздахне: дани пролазе.

(Сви одлазе.) ТРЕЋА СЦЕНА На дунавској обали. Јања, скелеџија, Порфирије и Радак. РАДАК: Јесте, од њега. И он те главом лепо поздравља Да га са једним чамцем дочекаш.

А сад?... (Гласно.) Смилуј се, Раде! Даске су, видиш, саме иструхле; А онај пукнут, што је напољу, Њега су зимус санте разбиле, А њим сам ваше људе возио — Па јесам ли ја крив? РАДАК: На посô, кажем!... Тражи исполац!

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Да ми је ђеда жив, а ти да си педесет година млађа, бих те за њега просио, само да му разјасниш санове...

ПРВИ ТУРЧИН: За киме, бако? СТАНА: И то да кажем! За сином својим тужим, несрећна; За њега једног тврде прагове Пашина двора чепам страшљиво, Уклањајући просту хаљину, Да ми крајичак какве закрпе Не дирне,

(Показује на теме.) Ал’ признат морам да нисам смео На њега досад јавно напасти, Све док ми није дирнô зеницу! А сада слушај, верни Ћериме!

ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?... ХАСАН: Мене?... Јок! А ни ја нисам досад кушао Да њега плашим зортом каковим! ПРВИ ТУРЧИН: Зато се и ухајинио! ДРУГИ ТУРЧИН: Вјере ми, зато!...

ПРВИ ТУРЧИН: Страшно изгледа. ДРУГИ ТУРЧИН: Откако клањам према истоку, ја нијесам гледао страшнијих очију, него у њега данас. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Јемин Алах, а од малена патим ода зла погледа... (Уклања се устрану.) ДРУГА СЦЕНА Пређашњи.

је народ скинуо Са себе терет мушког накита И дугу цевку пушке шарене Пред Куршида је бесног ставио; Јесте, пред њега, царског човека!... Па шта је било?... О, муселиме, Без оружја је народ остао! Бадава снаге тврди мишићи!

А то ће рећи: главу искати!... ХАСАН: Није ни тако! Пашино писмо јасно говори: „Прими од њега турске пусате!“ ГЛАВАШ (смеје се): „Прими од њега!“...

ХАСАН: Није ни тако! Пашино писмо јасно говори: „Прими од њега турске пусате!“ ГЛАВАШ (смеје се): „Прими од њега!“... То тако звони Кô да сам неком ја поручио: Да брже дође, скупи поклони У Главаша га давно чекају!

видећу. ЋЕРИМ (за себе): Тако!... Моли га лијепо, покорно, да се погани рајетин увјери да има ко и њега молити!... Свиснуо бих баш!... ХАСАН: Подај што иште!... То ти је све!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

с рускога и францускога на српски и са српскога на руски и француски, носи ђенералу Черњајеву рапорте и примај од њега заповести.

Кад сам синоћ око 11 часова у вече отишао ђенералу Черњајеву на рапорт, затекох га свучена где лешка у кревету, а до њега мали сточић а на столу... ђенералштабна карта и...

(тада је у турски логор стигао Ејуб-паша и сам лично предузео команду над војском Хафиса и Сулејмана) ударе на њега 22 јула.

Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада? — то је велико питање — а одговор на њега скрива будућност! ИВ Делиград 7 августа у суботу, 1876 год. Још пре зоре узрујао це цео штаб.

примиче вароши, добија неки живот, неки жубор, неко кретање, оно страховито кретање, што се опажа на цвећу кад се кроз њега прикрада гуја присојкиња. Непријатељ се примиче крадомице, вреба, пузи, превија се...

га је, али већ осећају његов отровни дах и тежину његовога присуства; ко год се макне ван реона варошких опкопа, њега нестане, закоље га по каква гуја из потаје.

Не знам како је стајало са г. Караџићевим срцем, али ноге су се поводиле. Поред њега је као сенка ишао његов млади нећак. Блед као крпа, са полуотвореним уснама и са неким болним ужасом на лицу.

Предам Сировацком ђенералову поруку, узмем од њега реверс и похитам у Алексинац. Кад тамо, а штаб празан. — Где је ђенерал? — Отишао. — Куда?

) Ђенерал одби понуду. Сад поче наваљивати на њега Комаров. Ђенерал опет рече: — Не, не, то би изгледало малодушно... Зар баш сад?... шта би рекли војници?...

а сам сиђе с коња и стаде ходати једном путањом у шуми, разговарајући се са неколико виших официра, који су били уз њега. У томе дође мајоп Цт. Велимировић и замоли ме да га пријавим ђенералу.

« Мајор Велимировић одговори потресним гласом: — Ја немам војске. Чернајев одступи од њега и продужи своје псовке и проклетства: — Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша:

штаблија, а ово гуране поквари је сасвим и успут си могао видети где се тек један по један накриви на коњу, праћакне с њега и запуши це на ледини.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Знаш га и ти, лане моје, Знаш, — јер ко га не би знао, Ко се не би њега сећô, Ко га не би спомињао! А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је

Де, старојко, реци и ти Ма најкраћу здравичицу! А старојко жеље ниже (Као да небо њега слуша): „Весела вам буди цпећа, И кô данас увек душа!

Хај, читаво гробље на срце се слеже, — Срце не подлеже; Хај, читаво гробље у њега је стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’

ЛИВ Чујем да си блед у лицу, А с њега се туга смеши; Зар ти немаш таку птицу, Која уме да те теши? Ако немаш птицу своју, Што ти гали дане, ноћи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја. Али нисмо ни стигли до њега, а стиже наређење да се стане. Но, хвала богу! Мој командант батаљона оде некуда, и после пола часа врати се.

Није било далеко. Сјурисмо се код њега. Светислав се мало придиже и обрати се Мишићу: — Тресни ми мало овај јастук. Упалише ми се леђа... Тако.

— На почетном делу десног хоризонталног крака крста. — А-ха! Са њега се излази на врх. — Сећам се, то послеподне имали смо муке да пронађемо наше тробојке.

Овако како сам испричао, тако је било. — Полако... полако. Он је пажљиво слушао тебе. Да слушамо сад њега. У целом вашем излагању то ће бити најважнији моменат — умиривао их је капетан Радојчић.

Једноме војнику из врата куља крв. Прилегох уз њега. Не смем да се макнем, да не бих одао знаке живота. Колико видим, нема метра где не лежи мртав или рањен војник.

Тек он измиле из мога рукава. Посматрам га сада сасвим изблиза како је усплахирен... Духнем на њега... Он застаде, одупирући се чврсто ножицама. Било ми га је тада жао. Принео сам руку земљи и он хитро пође.

Чини ми се, много спорије него других дана. Још увек видим једно танко стабло на сто метара даљине и мислим, када њега изгубим из вида, онда се можемо дићи. Али уместо да ми се изгуби из вида, оно као да постаје све упадљивије.

Около не беше никога сем мртвих Бугара. Иза мене спавао је поднаредник. Дохватио сам га за ноге, и викнуо на њега зашто ме није пробудио. Али и он је био исто тако преморен као и ја.

Прекинуо сам Влајка у причању и питао га како је могла да оде чета без њега и наредника. — Ех — учини Влајко и махну руком. — Код нас је сасвим друга администрација него код вас артиљераца.

Затекао сам потпоручника Бојовића где се наслонио на једну стену и спава, а одозго капље вода на њега. Пробудио сам га. Он се наљути: — Баш ме брига што си дошао!... Зашто ме због тога будиш! — Зар ниси спавао ноћас?

Војници се враћају... Место ме не држи. Људи упрли очи у Бојовића, као да од њега очекују спас. Јер они још немају јасну слику нашега положаја, нити знају шта их тамо очекује.

Али сад узимају реч војници и веле: „Ми нашега командира не напуштамо. Он нас води још из Србије. Ако њега повучете у позадину, одосмо и ми. Ако он крене напред, ми за њим“... Извол’те сад!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

и опсегу, такође и завршни уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко вино поезије из времена свога ђаковања насуо

колико потребе, свести и снаге да их се било делимично било сасвим ослободи — питање је већ мање јасно а одговори на њега много мање једнодушни, много мање поуздани и много мање убедљиви.

краја неоствареним намерама него испитујући њихово неретко само чемерно а редовно фрагментарно стихотворство, поново њега самога ради.

него апстрактно белило пасторалне поезије XВИИИ века), и што је Шулце за српску поезију био откривен већ добрим пре њега: нека дубља узрочна повезаност и уметничка намера стоји иза свега тога. А то је оно што је данас још потпуно нејасно.

непрестано он, бесмртни карловачки ђак, лиричар изнад свега чист и светао, заувек издвојен између свих пре и после њега.

Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар

Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао

Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао и из ње.

Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао и из ње.

и потпуно разумевање свега онога што се у нашој поезији дешавало пре Бранка Радичевића а са особитим обзиром на њега она, неизбежно и потпуно природно, није и не може бити довољна па чак ни много погодна.

је да су националистичке и славенофилске идеје омладинског покрета шесетих година делимично настале и у отпору против њега: борба је била дуга.

Један од језика, као што је познато, био је народни језик српски — простосербски. Њега нико ваљано није познавао, нико се њиме ваљано није умео ни служити, иако је о томе маштао већ Орфелин, иако је

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— А Станишу!... Њега, кô брата свог, Још неко време морам штедити За љубав света — јер га поштује — А после — видећеш! Сад збогом!...

(Кнез Ђурђе, капетан Ђурашко и многи други одлазе.) ЈЕДАН СТАР СЕРДАР: Та реч је страшна: „прогнати“. Њега прогнати! Хеј, друже стари! Ти си на престо њега догнао — А он је тебе старца... прогнао... (Старац одлази.

) ЈЕДАН СТАР СЕРДАР: Та реч је страшна: „прогнати“. Њега прогнати! Хеј, друже стари! Ти си на престо њега догнао — А он је тебе старца... прогнао... (Старац одлази.

РАДОШ: И сâм — и ја сам много крив? И ја сам крив?... А он нас продаде! Ја крив?... А ти уз њега пристаде! Ја издајник?... А ви сте примили За крв народа ропску наплату! Три пута десет новца сребрног.

није, дете, било суђено Да тако млађан живот изгубиш, — Ево ти листак од жиловлака, Перући рану водом смлаченом Њега ћеш трипут само привити — Зарашће рана... А њим сам многе И опасније ране лечио...

А не брини се За скотску полу тела земљиног — Сахранићу је ја... кучко арбанска!... (Удара на њега.) КАТУНОВИЋ: Уклон’ се, Ђуро! Нећеш без гроба трунут, Османе — У камену ћеш наших планина Ископан наћи гроб...

Све их растерај! Једног паука мо’ш ми оставит, Колико само да ме послуша — Он ће ми вести танку кошуљу, А ја ћу њега свако предвече Учит молитви... А после ћемо Богме спавати... Хе! хе! хе! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Теби је сунце, зло?...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану. Врцну се, као да се нешто досјети.

Од драгости стаде љубити и грлити бака. — Је л' де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази своме Јуји!

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило унедоглед. И њега би често пута, кад би погледао на свој мâл и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња...

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју

је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило. Њега бу дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање кад би гдјегод бануо међу људе који га не

— Је ли ти студено? — Да — једва чујно и с напрезањем одговори Вујо. Реља скиде шал, стресе снијег с њега, и омотага чврсто малом Вуји око главе и ушију.

Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! — раздера се и стаде љутито, злобно шкрипати зуб'ма. — Њега је прото опремио, да носи у пакô старом Џибукарди селам, ама максуз селам, што балије кажу!

! — диже помамно главу и извјери се. — Пи ти каву, пи! Немој туј кô будала каква заврзивати... Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио кô неки господар у мојој рођеној кући.

Ама, зар није тако? Него ви њега осудите. Ако га не осудите, скочићу у Врбас, јер жени не смијем на очи. Судац: Зар ти је тако жена наопака?

Давид: Ама, како то да не знате? Е, 'оћете ли осудити овог јолпаза, па ћу вам казати? Казô ја вами не казô, ви њега по закону морате осудити. Судац: Хоћемо, осудићемо га, само нам кажи све што си начукнуо.

А, не, господине! То ништа не припознајем! Ја се држим реда и закона! Да сам ћио радити преко закона, ја би њега сам у шуми убио. Знам закон, па преко закона не дам ни свом рођеном оцу!...

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Е, па на, прочитај ово, па ћеш разумети! (Даје јој (писмо.) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!

(Даје јој (писмо.) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л' ти сад мирише на проминцле?

Он само на крупно хвата. Његова је струка политика и на њој, боме, добро зарађује. Највише зарађује на династији. За њега је династија крава музара. А музе, брате, вешто! Тек видиш, притвори каквог газду, вели: „Лајао против династије!

Ако не верујеш, ево да ти прочитам шта сам му писала. (Извади из кецеље парче хартије.) На, ово је тај одговор од њега што сте га ви отворили и прочитали. Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.

Једино се зна да је то млад човек. Учините све што је могуће да се ово лице у вашем срезу пронађе, списи и писма од њега одузму и под јаком стражом спроведе у Београд.

Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година. Па онда, и да га ухапсиш, камо ти код њега револуционарни и антидинастички списи? Ако и претуриш хартије газда-Спасојеве, шта ћеш наћи?

ВИЋА: Па треба, дабоме! ЈЕРОТИЈЕ: Кажи пандуру Јоси — у њега је добар расол — нека му однесе једну тестију, па кад се растрезни, нека дође овамо. А остали? ВИЋА: Остали су овде.

Нек види и код њега. ВИЋА: Не брините, уме то Алекса. (Полази.) ЈЕРОТИЈЕ (испраћајући га): 'Ајде, па пожури, господин-Вићо.

Учините све што је потребно да се ово лице у вашем срезу пронађе, списи и писма од њега одузму и под јаком стражом у Београд спроведе.

Жике): А-а-а?!! ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама... сумњиво лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! (Сви се окупљају око њега.) ЈЕРОТИЈЕ (имитира га): „Онај што га тражимо!” „Онај што га тражимо!”...

ЈЕРОТИЈЕ: Аха! ВИЋА: Аха! МИЛИСАВ: Аха! ТАСА: Аха! АЛЕКСА: Хтео сам да уђем код њега па рекох: боље да му не падне у очи! Отишао сам само до врата, прислонио уво и слушао; чујем — мрда. ЈЕРОТИЈЕ: Мрда?

МИЛИСАВ: Е, ево, Таса ће да звижди. ЈЕРОТИЈЕ: Јест, он нек буде звиждаљка, да бар и од њега буде неке фајде. ВИЋА: Добар је овај Милисављев план, господине капетане!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

овог песника који је своју судбину сам најбоље описао у стиховима: "Много хтео, много започео, / час умрли њега је омео.

Писао је лако и брзо и никада се није посебно трудио око форме и израза. Отуда код њега има доста аљкавости и немара, али нема монотоније.

Песниково ја у стању је сталне зараћености са светом, између њега и других нема правог људског додира, нема дијалога.

Оно што је Недић покушао али није остварио, оствариће од њега млађи критичар Богдан Поповић (1864-1944). Он ће 1901.

посебан облик у коме се књижевни језик појављује, прилагођен потребама развијене урбано-интелектуалне средине: за њега се одомаћио назив београдски стил. Њиме не пишу само књижевници. Подједнако га налазимо и у научној прози.

Ускоковићев развој је, међутим, прекинуо Први светски рат, као и развој од њега још млађег Милутина Бојића (1892-1917).

Отуда се код њега већ у првој приповеци Пут Алије Ђерзелеза (1920) и првом зборнику Приповетке (1924) осећа сигурност у језику и

Тек од збирки Багдала (1954) и Буђење материје (1959) постаје утицајан песник. Код њега налазимо ретко успели спој мисаоности и лаког, готово лежерног казивања.

дечак, 1955) до изванредне последње (Писмо, 1992) постепено обнавља запостављену линију симболистичке поезије: код њега налазимо нешто од њенога артистичког сјаја, уравнотежених слика и духовне сабраности.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Али утом пламен сину, А у грлу Илијину Живот запе на свакада. Млади другар мртав пада. Више њега буљубаша С три другара граничара Чуда ствара — Чак и унук да се сети Како треба у освети Срцу своме одолети...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

После њега би баба, мати и он, Младен, настављали ручак, али тихо, полако, као крадући, да не би оца пробудили. Тако исто би тихо

доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет мора за свашта да је пита.

Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак и млађа, нижа од њега.

њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак и млађа, нижа од њега. Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне.

Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак и млађа, нижа од њега. Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне.

), увек би се онда обраћала Младену, и то као да је он отац, он заборавио, он за то крив, и чисто би њега за то корила. — А, бре, што не донесете? Како то да заборавите? Знате да треба, па што не доносите?

И Младен би осетио чак и овамо, испод материне главе, па чак и испод своје, очеве прсте од испружене руке, како и њега заједно са матером грли. И онда би настало оно уочи недеље, празника, њихово спавање овамо у соби.

Сем на пратњи, приликом сахране, а више никад. у модрини зоре, готово у мрак будио би се. Око њега по соби већ су биле празне постеље матере, тетке, стрине.

И када она у кујни почне гласно да пита тобож: да ли је отишао слуга да отвори дућан (мада је њега она иста још првога пробудила и упутила у дућан), Младен већ зна да је то за њега, и одмах би се дизао.

слуга да отвори дућан (мада је њега она иста још првога пробудила и упутила у дућан), Младен већ зна да је то за њега, и одмах би се дизао.

Чим би се чуло како се он диже, облачи, одмах би улазила мати са свећом и, као тобож да до њега стоји да ли ће се тако рано дићи и ићи у дућан, брижно би га питала: — Хоћеш да идеш? — Идем! — одговарао би кратко.

као надгледање, требало је да значи: да она, стричеви и цела фамилија зато долазе, обилазе га, не што се боје за њега да он не би нешто учинио што не треба, још мање да сумњају да би он новац или еспап дигао, узео, и, као што други

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Багрем, багрен, багрена, египатско трње, капиника, крунчица, нерод (Софрић, 10). Б. није добро дрво. Њега не треба држати близу куће, ,јер ће у кућу гром ударити (ГЗМ, 19, 1907, 320).

У народној медицини и враџбинама има б. л. међу свима биљкама највећи значај. За њега је карактеристична пословица у којој он опомиње човека: »Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од свакога зла« (Вук,

На њ »не сме никаква нечастива сила« (ЖСС, 326). Нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези са врачањима и гатањима (упор. Вук, Посл.

»Који не једе б. л., сматра се за вештицу«, СЕЗ, 32, 41). За време »некрштених дана« њега носе за појасом »као предохрану од сваке нечастиве силе« (ЖСС, 177); о Белим покладама сви се мажу ‹њиме› или га једу,

или у амајлији, моћи ће [на Ускрс у цркви] познати вештице (ГЗМ, б, 1894, 672; ЖСС, 98; Караџић, 4, 1903, 195), и на њега неће смети никаква авет ни анђама (СЕЗ, 32, 41). Б. л. употребљује се и у гатањима.

Нарочито је интересантан б. краља Милутина. Првога дана <Ускрса> код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра

Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст.

Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст. Дим.).

, 3, 123). »У Темнићу уочи свадбе млада исплете венац од б. и у њега метне два парчета шећера, намењујући једно себи а једно младожењи, па кад ујутру угледа сватове, треба младожењу и њих

Бршљан, брштан, британ, пљушт (Софрић, 50; ГЗМ, 20, 1908, 349110). Бршљан има јаку апотропајску моћ. Од њега беже вештице (Караџић, 3, 1901, 187); ради тога меће се он у дечје колевке (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 293; 388), нарочито о

(ЖСС, 326); понекад се у њега забада г. трн пред само спуштање у раку (СЕЗ, 13, 1909, 447). Довољно је да се испред вампира стави или макар да му се

Горун, горуново дрво, лужни храст (Шулек). Дрво са нарочитом демонском снагом. Кроз њега провлаче недоношчад, кад не могу да напредују (СЕ3, 13, 283).

Ћипико, Иво - Пауци

са стоком пландује, а гдје сада весело снијег лапта; види се како силази: ено већ је попршано поље њиме, допире и до њега, али још се топи овдје, по каљаву путу. — Нека снијега! — помисли Раде чисто весело.

Тиме мишљаше да пред цијелим свијетом осрамоти њега и Раду, али промаши циљ, јер сељаци, кад изиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији пред црквом: — Што си се, Илија,

Наручи уз литру вина и комадић пршута, да слађе напије, и понуди њиме неког варошанина што је до њега нарочито ради тога сио.

— И надода: —Господар што не може у кући да потроши, даде своме крчмару да прода. — А да што ће од њега? — опази Војкан и нуђа варошанина и вином. И наручује даље, и пије преко мјере, управо вино вином гаси.

Испод сеоских кућа причека га Илија. Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже, упита га гдје му сијено. — Послаћу сјутра сина по њ, — вели муцајући, а једва се на ногама држи.

Раде сам, на своју главу, има већ доста, а у њега су четири сина као четири сокола. Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком и говорио да не

Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком и говорио да не лучи њега од својих синова и, погдјекад, из вароши носио му скленицу вина да се у болести окријепи.

не могавши поднијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога припашаја, одврати главу од њега. Тада се примакнуше и нагнуше над болесника и Илија и Крило.

—И чуо сам: „Ради” , — прихвати Ждрале. Покрише болесника по глави и с помњом скупише кабаницу око њега, па се наднијеше над ватру. — Још једну чашу за добра пута! — нуди их Илија и налије.

На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће, већ на радњи, а без њега тешко јој се одлучити. И старци су се колебали, сумњајући да им Петар не би поставио Ступицу: није му пуно вјеровати!

Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије. Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше. — Раде! — јави се жена. Добре ли сам среће, жедна сам!

оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се да је не би ко други прије њега одвео. Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Димитрије Помогао сам му да скине пртљаг с коња. Упалио сам жижак у ћелији која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно што је. донео.

Препао се стари. Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности. Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му говорио.

Димитрије Опет тај Прохор. Опет тај скорели стари опанак. Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином. Сада се окомио на Доротеја. Каже за њега да је од цркве начинио сметиште.

Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином. Сада се окомио на Доротеја. Каже за њега да је од цркве начинио сметиште.

Сада се окомио на Доротеја. Каже за њега да је од цркве начинио сметиште. Наговара игумана да се отараси и њега и његових травуљина, и да га пошаље онамо одакле је и дошао.

Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир. Но кад се сазнало да сам ја писмен, па и више од тога, да сам вешт у преписивању и у живопису, тај

За њега сам ја био ђавољи испљувак кога је нечастиви подметнуо божјим слугама као кукавица јаје. Његова жудња за славом била

Макарије Ово не слути на добро. Познајем Лауша и знам колико нас скупо може коштати то што Доротеј није отишао код њега. Покушао сам да објасним Богдану, Лаушевом слузи, да Доротеј није крив. Бадава.

Макарије Имао сам дугу и оштру препирку са Прохором. Рекао ми је да смо сви (осим њега, разуме се) повиленили од среће што је Лаушево здравље пошло набоље. Запоставили сте, каже, свакодневне дужности.

Обрео се он тако једнога дана пред Лаушем. Околишио је најпре као мачка око вреле каше, курвински се око њега окретао неколико дана, док му није издалека ставио до знања како је он ето и од тога вешт, те зна да врати мушкарцу

Но Јевђеније је био човек кога није лако отерати. Познавао је он добро људске слабости и пустио је да време ради за њега.

Док се не скине са њега чаролија, никада неће моћи имати смртну жену. Јевђенијева прича је толико била бесмислена да се Лауш, поред свог

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ал' шта сте стали? С вина тог Врте се до и лузи На тирс наслоњен дрема бог, Крај њега моји друзи; И свуд се шири покој благ, Дубрава мирно спава; Не трепти чисто лахор драг, И нигде жива јава!

Али по њима није ишô сам. За њега свет је перивој од ружа, По цвећу шеће као паун млад, Његова душа језеро је мирно, Његов се никад не колеба над.

какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ гледа на таласе, Пруживши дуги, црни врат, Док близу њега мирно пасе С босанском робом верни хат.

НА ТИЧАРУ На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. Њега муња не удара, нит секира оштра сече, Пастир под њим хлад ужива чекајући благо вече.

На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. Њега муња не удара, нит секира оштра сече, Под њим сам се одмарао у спокојно мајско вече Срце ми је узимала горка срџба,

На харфу, поред њега, Седе му пале власи. Вали суморно брује. Над седом његовом главом Орао одважно кличе, шŷми и шири лêт; А кроз урвине

Ах, тебе загрљај чека, А њега ханџар мој. 1889. НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1. По светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке растурене

И помињући прошлост, венац је од њега плела, И он је мирисô благо са светлог њезиног чела. Столећа древна су прошла и ноћи минуше сретне, Сад, сретна,

Ми смо од њега чули како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После

Делећи радости свима Он није могао често да радост подели с њима; Јер спомен на мрачну прошлост њега је мучила често, И он је тражио тада угодно и мирно место, Да души олакша само.

Вали брује... Но над хуком речном, Што с грмљавом око њега стиже, Сам Бабакај суморно се диже Мрачни борац на бојишту вечном. 1892.

И Сарду, Зола и Феље Јутрос су код њега били, После је и Греви дошô И шампањ заједно пили. Не могу чланови наши Да му се надиве сити, У Академији ће

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

прозор кроз који се - иако се његова окна перу у најизванреднијим приликама отвара диван видик на Дунав и преко њега.

Опазим ли Месец, ја се попнем до њега и шетам по његовој површини да изблиза видим оно што ме је на Месечевим мапама заинтересовало.

Из тог зида стрче, у размацима, високе куле, а испред њега се простире широк и дубок ров. То је Стари Вавилон! Херодот прича да је кроз тај зид водило сто бакарних капија,

Тачно толико, колико по плану Вавилона који сам понео са собом треба да буде. Могу се, дакле, поуздати у њега па, не лутајући и не распитујући се, стићи до главног циља нашег путовања.

Ми продужујемо наше пењање, а наша радозналост се очајно бори са умором, који нас савлађује. Од њега нам цело здање изгледа друкчије него што је у истини.

Но кад се приближих Партенону и упрех очи у њега, промени се израз мога лица, ноге ми клецнуше, ја седох на један од претурених тесаних каменова, а сузе ми ударише на

померала и у простору, ми бисмо у току времена морали видети како се звезде на другим местима хоризонта уздижу изнад њега, а то нису ни сами Вавилонци до сада опазили. Буди, дакле, миран, дражајши, ми стојимо на чврстом тлу.

Ту трепери, високо над морем, сјајни Сириус, а право испод њега, близу самога хоризонта, блиста се још једна, исто тако јасна звезда.

Поред њега се виде краљеви двори, лабиринт белих палата које се огледају на глаткој површини пристаништа. Средина острва Фароса

Он нас води пред један окован, за патос причвршћен сандук, и вади из њега један мали, баснословно скупоцен ковчежић, а из овога Александров лични примерак Хомерове Илијаде; ту је књигу носио

Та његова рика преплашила је до сржи целу многобројну породицу питомих зечева која је становала близу њега: дрхћући целим телом и дижући своје дуге уши увис, нису ти сиротани те ноћи могли окусити ни најбеднијег зечјег сна.

Но, највећи полет Аристарховог духа било је његово учење да Сунце стоји, а да се Земља креће у кругу око њега, обрћући се, при томе, око своје осе.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети – Путник сузе рони, Тици да полети Пламен њега гони. Скочи лаком ногом, А тичица прну, „Збогом тицо збогом!“ Он се стази врну.

тек што је хтео да затвори очи, А миш однекуда на леђа му скочи, Лав се тргне брзо и миша ухвати, И љутито поче на њега викати: „Зар ти, мала рђо, код толиких међа!

Бокор цвећа Од најлепшег прамалећа; Богом цвећа мирисава, Мирис му је: стара слава! Око њега, дике моје Чиста трака од три боје, Трака вере, миља, нада, Да ће слога свуд да влада! Шта је Српство?

И чела леће, па купи мед Да медом заслади зимски јед. Пролеће сијну на дољу, брег, Да стопи с њега и лед и снег! Лето је жарко понело род По врту, њиви, осуло плод.

оставио је у аманет Вуку Караџићу, који га издаје 1833. Од њега остају прве песме намењене деци у српској поезији: „На књижицу за новољетњи дар“ и „Мојој деци на мајалес“.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се...

ХАЏИ РИСТА (зарадован одобрава): А за то: за парастос, подушје, за гробље ако, кћери! За то га зови, питај. И њега, деду, попа нашега, духовника нашег, за свашта зови, за свашта питај, јер он то све зна. А сада и ја идем.

Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље. И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и кука.

Нико од нас не сме у то да се меша. Једино он то сме. Што њега не питаш, што њега не замолиш и позовеш? ТАШАНА (љутито): Звала сам, толико пута сам га звала. КАТА Па?

Нико од нас не сме у то да се меша. Једино он то сме. Што њега не питаш, што њега не замолиш и позовеш? ТАШАНА (љутито): Звала сам, толико пута сам га звала. КАТА Па? ТАШАНА Неће!

како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те тражио, просио, па како те татко не даде за њега а он, тобож због тога, отиде у свет. Толико времена није се чуло за њега, нити знало где је.

Толико времена није се чуло за њега, нити знало где је. Чак се мислило да је и умро, док он, ето, отишао у калуђере и после дође овамо за попа и деду.

Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла. Јер њега свуда траже, па можда нема када... ТАШАНА (узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш, и да

ТАШАНА Седи, дедо, молим ти се! КАТА (упада, подносећи пресавијен јастук, да на њега Мирон седне): Седи, седи, дедо. (Показује на Ташану.) Знаш, од неког времена једнако ми се тужи. Знаш, Станко, синко...

И то како, дедо? Ни жива ни мртва! Умро он, одавно покојник, а свуда је он. Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту.

Умро он, одавно покојник, а свуда је он. Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту.

И све, и њега и младост моју, знам сад више по гробљу него по животу... МИРОН (размишљајући, сетно): А... а... сећам се...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Не изгледа рђаво ни мајстор Коста, али је његова боља половина велику сенку бацала на њега. Варошица зове њега „џепни муж”, а њу „весела удовица”, и сви чекају да виде ко је кога боље преварио.

Не изгледа рђаво ни мајстор Коста, али је његова боља половина велику сенку бацала на њега. Варошица зове њега „џепни муж”, а њу „весела удовица”, и сви чекају да виде ко је кога боље преварио.

Учини се мајстор Кости, једне ноћи, да однекуд из њега, као да је он раскршће, воде три стазе, расту, дужају, а по тим стазама његова деца, мала као што су, сви основци.

Једно друго као да не познају, њега, кад их викне, не чују. Сагне се мајстор Коста да скупи и к себи тргне стазице, али како коју дирне, она, као трула,

Срећко неће да учи; најгори је ђак по учењу, премда најбољи по владању. Риста врло добро учи, али је избила код њега једна дивља напраситост у нарави и један пркос без граница.

Извлачио је батине Риста, и дизала је руку на њега само мајка. Мајстор Коста зарије прсте у врат и образе и бежи. Постепено ослабише живци, и он тек тресне маказама о

” Мајстор Коста, што никада, дрекну такође: „Ја сам добио ту нарав од њега, псета санџаклиског, а не он од мене.” Мајсторица удари у плач. — „Земљотрес код комшије!” — шушка шор.

Отац га узе у радионицу. Пробадавадисао је две године: матери у кући одлична помоћ, али у радњи баш никакве вајде од њега. Дадоше га у обртну школу. Проведе две године, изађе без сведоџбе. Већ момчић, а ништа да почне радити. „Хоћеш ово?

Занимање његово, то је срамота, али нико то не каже, и сви га воле. Људи са мном терају због тога спрдњу, а њега нико не дира.

Сећа се мајстор Коста свих тих прича. Он је шести син тога пушкара; њега млади пушкари уопште не сматрају братом. „И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за

и поштено јавила да „девојка једнако иде на гробље”, али Срећко је успео, кад је младић опет дошао, да чак и њега одведе до Станојева гроба. И тако се све добро сврши, венчаше се, и Сека оде „далеко” — уздисала је мајсторица.

Риста тражи исправе за прелазак у румунско поданство. Жена и деца су код њега, нашао се и за жену неки рад, живеће се. Мајстор Коста изда још један мали стан и сабије се у крајичак куће.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања. Смеј и шала, друго ништа није овде за њега зготовљено.

У првој години показао је он свима да особита нека благодат на њему почива. Да није волшебница каква њега под заштиту узела? — мишљаше мати. Но матери веровати што о сину говори, не види ми се бити советно.

смемо казати, и будуће деце; јер је тако нешто од себе издавао да је сваки, како би га видио, морао внимателније на њега погледати. Прво својство, које се раније млого од други указало, било је несташтво.

Кад на осму годину ступи, сама га природа на оно опомене што му је судбина определила. Оружије, какво је то за њега побужденије!

Међутим његов поочим и за ум му се постара. Он га одведе учитељу месном и препоручи га да особито за њега бригу води, наставља га и чува. Ко је био учитељ, добро зна шта је свештеникова препорука за учитеља у малом местанцу.

ушију звецкају, представљајући како је тешко новац добити; добро га с речма про цент, пер меѕо обучавају, узајмљују од њега неколико крајцара и после кратког времена то му исто с интересом враћају; уче га тужити се на рђава времена, уверавати

забављаше се с правилима по којима се без изузетка сви романи пишу. И Робинзон Крусе на њега не мало впечатленије учини. Толико година у пустињи без људи, и потом стра од дивјака!

Он сожаљиваше свога љубимца Велимира да није као јунак него као жена ходио, и у свом ентузијазму закључи и њега и Бурјама у једном репрезентирати, то јест по свету ићи, али не јецати и уздисати само, и судбини нигда мира не

слабог памтења ради титулу точно да представим), но будући да су ове понајвише копије стари, никаково впечатленије на њега не учине.

У оваковом упражненију и у честом јашењу коња, кога је свештеник највише њега ради купио, стигне Роман до шеснајсте године.

Његов поочим помисли да је доста код њега био, и да је време да га сопственој његовој судбини преда. »Љубезни Романе« — овако му стане једном после вечере

Овде друго није закључити него да га је каква волшебница под своју заштиту узела, и њега и коња на себе натоварила, желећи му труд толиког путовања прекратити.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

висе И трзају се у гвозденом сну На рамену петао му пламти У руци штап премудри пева Песму укрштених путева Лево од њега тече време Десно од њега тече време Он корача по сувом У пратњи својих вукова ПАСТИРСТВО СВЕТОГА САВЕ Чува бело

сну На рамену петао му пламти У руци штап премудри пева Песму укрштених путева Лево од њега тече време Десно од њега тече време Он корача по сувом У пратњи својих вукова ПАСТИРСТВО СВЕТОГА САВЕ Чува бело камено стадо На зеленом

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Оно се бринуло о сунцу да ли правилно ходи; њега је мучило што се земља другаче не окреће, што су реке криве, што су мора дубока и што су горе високе.

узео новац са поступаонице), који је са једним тањиром колача уједанпут нестао и дуго затим нити су могли да пронађу њега нити колаче. Разуме се да сам лепо био награђен за ово духовито предузеће.

У каквој је намери наш плован отишао међу туђе пловке, влади није било познато, али је на њега тамо крвнички насрнуо плован домаћин и тамошњи гусани и тако испребијали и раскрвавили нашега плована да се овај са

Сећам се једнога мога кума, који је имао три сина, моје другове, како је врло често говорио: — Овај ми је мудрица, њега ћу у професоре, — указујући на најстаријега — овога другога ћу у трговце, а овога најмлађега, ђиду, ћу у официре!

Дебату је отпочео мој отац изјавом: — Ја ћу њега у ковачке шегрте, па кад превије леђа, смириће се! На ту изјаву вриснуше све три парке и одмах изнеше свака своје

бакалин, који је досад говорио само о туђим предлозима, тек сад стиже да изнесе своје сопствено мишљење: — Ја бих њега у трговце, али не да буде бакалин као ја.

купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао: — Видиш, синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш. Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца!

А кад сам већ понео толико корисних знања из тога предмета, право је да овде, сећањем на њега, одам и достојну пошту професору зоологије.

И те се особине, које опредељују човека за дотични позив, опажају код њега још од малена, још од ранога детињства. Тако, на пример, ако је неко опредељен да буде калуђер, он већ од малена има

Уосталом, ми смо ђаци то и били за њега. Никога од нас он није звао крштеним именом; свакоме је приденуо по једно име из зоологије и тим нас је именом и звао

звао крштеним именом; свакоме је приденуо по једно име из зоологије и тим нас је именом и звао и прозивао, тако да за њега није ни постојао прозивник са нашим крштеним именима.

— Мислим да таласи, образовани интерференцијом, немају довољну дужину. Ја не знам шта би момче и они око њега окупљени на то одговорили, али знам да би кмет позвао два пандура да вежу овога бегунца из луднице.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Око подне, паљба артиљеријска престаде... Донеше тада и ручак за Краља. Краљ нареди да дође и лекар, али њега нигде не беше. Војници рекоше да је он повео свога коња и отишао.

После пола часа појави се доктор, водећи коња за узду, а Лука је јахао позади њега, као да га спроводи Смеје се и Краљ и тапше лекара по рамену. — Докторе... много си плашљив...

Нису, значи, још преморени — размишља потпуковник Петар. — Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима.

Веле, сигурно је из нашега пука. Улазећи у бивак, натрапају баш на команданта дивизиона... А ти знаш њега... Он је у стању да дигне на ноге целу батерију за неки мали каишић, а тек замисли сад... У питању је био коњ!...

Приђох Петру. Али он је издисао... Мало даље на друму лежи поднаредник Жика, јечи, а и коњ поред њега рањен, и већ се тресе.... Запали су у сноп митраљеза. Уто налете мој сеиз са коњем.

Али када Бугари утрчаше у батерију, ми се распрштасмо на све стране... Када смо се искупили, њега не беше. Рањен или погинуо. Сигурно је погинуо, јер Бугари ни рањенике не остављају...

Сузама је заливено, песмама је опевано. Мужевна стремљења небројених генерација су кроз столећа била усредсређена на њега.

— Ја не знам арнаутски. А зашто га ти не питаш? — обрецнух се ја на њега. — 3ато... побогу, човјече, ђе ћу ја њему плаћат! — Ама, ми ћемо платити. — Па ми смо иста вјера, не било те!...

Наилазимо на све дебљи снег, али они пред нама су већ угазили стазе. Понеки се оклизне и коњ налети на њега. Један пешак, измучена лица, наслонио се на дрво и гледа мрачно преда се. — Може ли се? — пита га један у пролазу.

И тако осећамо неко задовољство што нисмо на њиховом месту... На путу се испречио коњ у снегу. Са њега је скинута спрема и грешна животиња лежи немоћна, гризући снег. Тешко је за коње, јер нису појени цео дан.

Мрак је увелико пао. Ми још увек идемо. Ако неко застане, налети на њега онај позади. Коњи се непрестано саплићу, и војници се чувају да их не згазе копитама својим.

Прича да му се коњ саплео и пао. — ... И срећом, ухватио сам за узенгију. Он преко мене, ја преко њега и... већ почех да се гушим. Кад он нагази на чврсту земљу и извуче ме на обалу. Једва дођох к себи.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

њему је добро и да се обеси У зрелом неком воћњаку Сред мрака Без зрака, Замро. Конопац једини од њега носи срећу, А скромно, место палата, настанити топлу врећу Па у реку. О беде!

предаје се најзад неким величанственим заносима растрзања; ја имам толико генија да би двадесет манекена постало од њега духовима, па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига: историја. Шта историја! шта Каледонија!

Гле, месец, та чудна свим стенама рима! Због њега плима Црвенокошког поглавице односи леш: На таласима се таласа црна коса и Мокро перје, боливијско зверје, Он

и убисмо! и убисмо! Као да то и ми нисмо! Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте Недирнуто? За њега бар знам да сања тај сан У трбуху своје матере.

Па деран, који пронађе ово доцније, Може л опростити младости љубав за бунџије: Помисли на њега, ову песму што крије Тајну наклоност; и збуњеност га трза!

Божији син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело! И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! Ија и рад њега постах крвопија.

И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! Ија и рад њега постах крвопија. Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту, хлеба.

немам ништа ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега, да и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правилност, и да и сама индивидуалност је

Што се тиче тела; садашњост се, и авантура док је у току, само преко њега објављује. Кад изађем из те куће, наслоним се на зид, погледам од горе до доле, дуж улице.

Узроке његових обољења треба тражити, не у његовој прошлости, већ на једној правој линији између њега и безграничног: тамо их отклањати.

Као вучица ти ми уми језиком вид И мрачну пругу беса низ дивљу ову кичму И поклони ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид Година толико већ је да спремам дивљу сич му: Поклони Сунце, чија прљи ме врела

блаженство је више у мени, Ил ме у Њему снађе небески бродолом, Зар у последњем часу, кад бесмо сатрвени, Талас нас Њега прели ко блажен дах за дом: Из очајања осмех превезе Нас у тугу, Од чела до паса, и преко груди, превучем Линију Ону

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет.

Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи

Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега. — Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу.

У реду! Велико је и моћно Сунце! Али, зашто због њега постати слеп за све остало? Зашто до смрти стајати на једном месту веран заклетви некаквог далеког претка?

Је ли чудо што малишан постаде још потиштенији? Шта хоће браћа од њега? Као да он не би желео да порасте! Бунио се малишан с времена на време, али дубоко у себи знао је да то није сасвим

Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио? Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење. На меко седа, по меком хода. Ни птиче у златном јајету тако не живи!

Ако из куле изађе, први ће га ветар одувати као јесењи листак! — штите родитељи дечака. »Да ми за њега нађемо Цвет?« — Он га мора сам наћи!

»Дошла купина да се свети, значи?« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита: — Куда си се упутио, момче?

Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет. — Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља...

— Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља...

Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао. Замисли се и сневесели Ведран. Време поласка дошло, а њему се не остављају ни

Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује: — Најми се у службу Мајци Вода! Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што? А тебе због њега страх? СТАНА Страх ме! На улици граја, песма. СТАНА (показује Васки): Ето в’иш... А тамо, с њима, и он је.

На улици граја, песма. СТАНА (показује Васки): Ето в’иш... А тамо, с њима, и он је. ВАСКА (јетко): А, за њега, не бој се! Ништа њему неће бити. СТАНА Јест, ништа.

Лажу они, лажу! Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне. ВАСКА (с досадом): Ћути, молим те! Цео свет лаже, само он, твој брат Стојан, не лаже.

Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича. Кад год је тамо ишао да их растера, он увек затицао и њега и зато се враћао. Није хтео да га силом, с пандурима, отргне од ње, да га срамоти, а с њиме и све нас, целу кућу.

Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе. (Плачно): А њега, бате, баш никако нема... (На степеницама чују се оштри кораци и кашљање.) Ето оца! СТАНА и ВАСКА журно излазе.

да видим њих, децу, дом, кућу своју. (Бесно): А оно? Кога имам да видим? Њега, с Циганкама по механама; и њу, мајку, што само плаче и кука... (Гневно): Ах! (Виче ка вратима): Овамо!

(Гневно): Ено га! С Циганкама! Ни оца, ни матер, ни Бога, никога не види и не слуша... Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа!

Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај?

Овам’! Зашто с’г ћу све да... (Седа, за ваљује фес, раздрљује прса.) КОШТАНА, САЛЧЕ и ОСТАЛИ (седају подаље од њега понизно, збијено). МИТКА (мрачно): Свирите ми! ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо?

Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да... МАГДА (вије се испред њега): Не, газдо, не! ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам!

Од дрвета ситан пепел, Од пепела мирис сапун, Па с’с њега да си мијеш, Дуде, мори, бело Дуде, своје лице! МИТКА (Коштани): Е с’г деде онуј: Како к’д Куманово чума би, к’д се

За срећу те мајка родила. Да мајка с тобом живот проживи, кад није с оцем ти. А с њиме — црни је мој живот! Од њега никад Божја, блага реч, само вика. (Стиска се за главу): Од страха ми, синко, већ памет изиђе.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

А знаш ли зашто Оно полуђе? У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из тебе бију, Лепше од свију Анђела раја, Што

Мило цвијеће отуда ми маше, Његове чисте и свилене чаше Слатким напитком препуњене стоје. Један вијенац од њега ћу свити, И с молитвом га на гроб положити Свог мртвог љета и младости своје. 1918.

Покрај њега чесма оронула пљушти, И прах воде, сјајан као седеф сушти, С дугама се распе и на сунцу умре. И ћутећи срећу и

Већ жега задњу пару с њима врже — У хлад се, ево, путник Турчин крије, Привезан коњиц покрај њега хрже. И. напиру се косци ко ће прије! Не ћуте они умора ни грча, Само што жеђи одољети није.

Но ја сам га научио И памтићу њега трајно; Граматика за њ ми беше Моје драго лице сјајно. 9 На крил'ма песме ове На далек хајдемо пут, На жале

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Борбу домаће властеле против Турака певач не одваја од народне борбе. За њега је то једна иста борба. Он у самој чињеници да је некад постојала моћна домаћа држава налази оправдање народној борби,

У непријатељском односу био је са Николом Алтомановићем. У заједници са Ђурђем Балшићем припремио је поход против њега и са својом војском је дошао до Скадра, али се на позив свога брата Угљеше повратио натраг како би припремио поход

Убрзо после тога Турци су ставили под своју контролу земље Вука Бранковића: „Скопље су му одузели и од њега начинили своју војну базу према Србији, Зети и Босни; у остале важније његове градове, нарочито у Звечан, сместили су

„Чим је“ каже Стојан Новаковић „догађај мало уступио у прошлост, њега је обухватила поезија. Већ XВ века, а може бити и раније, постале су песме у којима се певало чудно дело Милошево.

И шта је било потом? Блажени се оконча сечењем главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“.

главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“. Та српска прича стављена на Хартију око 1431.

Да, видех: његови отац и мајка држе му главу и његова жена (клечи) поред њега. У Махабхарати древних Индијаца, која је завршена најдаље у ИВ веку нове ере, налазимо веома занимљиво схватање о

Али наш народни певач био је, изгледа, у много већој мери паганин него хришћанин. Управо, за њега се може рећи оно што је Коцјубински рекао Горкоме о Хуцулу: „Хришћанство је он искористио само за то да улепша своју

У истом, ХУ веку помиње се и један одређени издајник: Пробисцио. Њега у XВИ веку заувек замењује Вук Бранковић. Зашто је баш Вук добио то срамно име, и зашто тек у XВИ веку, питање је на

Као такво оружје служио је овај лик и у XВИ веку. И тада, као и раније, њега је пратила убитачна клетва: Проклет био и ко га родио! Проклето му племе и кољено!

Бог велики и његова сила у њиву му сјеме скаменио, у жене му ђецу скаменио! Од њега се излегли губавци, да их народ по прсту кажује! Траг се грдни његов ископао, како што је шареним коњима!

— То је била једина мисао и Васојевића Стеве, који је такође касно стигао на Косово. Њега је љуба испратила с чедом у наручју — као у Илијади Андромаха Хектора.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Бабе су шапутале да је уклет и да никако није добро ноћу крај њега пролазити. Зачас те, каже, може шчепати ледена рука непозната чудовишта и повући за собом под зашаптане сводове

Зато Стриц попаде с њега ону колску руду и распали га свом дужином — крр! Истог тренутка Сивац ђипну и трком нададе у ноћ.

А осим тога, кад је већ пао с дрвета, требало би да га боле ноге и тур, а гле — њега боле рамена! Шта је сад то? Зачуђени Стриц загледа се у свог магарца и прогунђа: — Што зуриш у мене, будало?!

— Хајдемо брзо! У логору дочекаше Николицу срдачније неголи се Стриц томе надао. Чим угледаше њега и његову Жују, диже се весела граја: — Ехеј, ево Николице с приколицом!

— Пхи, од овога би само добио вољу да се свађам. Носи ми га даље од носа или ја носим нос даље од њега. Неискусни Николица донио је отровну бунику и љековито велебиље, оно од кога се козама рашире зјенице.

Ух, што је мрзим! —А мрзиш ли ти, Луњо, њега? — заграјаше дјечаци. Дјевојчица подиже према крошњи свој миран поглед и одговори тихо и сасвим пријатељски: — Не,

Тако сви кажу... — Кажу, али... Је ли га ко видио баш доље? — Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак. — Сјећаш ли се што је учитељица причала да је то нека птица која живи по мочварама и..

али му се од страха све чинило да он то још увијек стоји у мјесту, крај страшне рупчаге, а дрвеће шашаво јури крај њега, проскакују испод њега жбунови, налијеће и шиба га љесково пруће.

све чинило да он то још увијек стоји у мјесту, крај страшне рупчаге, а дрвеће шашаво јури крај њега, проскакују испод њега жбунови, налијеће и шиба га љесково пруће.

Кад шума сасвим промаче иза његових леђа, испод њега поче с тутњем да трчи гола пољана, налетјеше затим шуштави кукурузи, а онда се неки пласт сијена залети право на њ и

— Ехеј, па ти си гладна. Нијеси га смазала, значи. Али гдје је онда? — Ево га! — грмну изнад њега неки глас. Истог трена неко га одалами по туру тако да Стриц скочи на ноге брже од зеца. Пред њим је стајао Јованче.

Стричев дјед Алекса, који је трчао поред њега, преплашено викну: — Ехеј, погибе командант! Уловише команданта! — Овамо љестве, жив сам!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

излечење, да пак не отвори ти се та крвоточива изнутра рана, јер знај то, да свакад не мож' добавити Христа красти од њега своје лекове себи, нити је то у вољи њему милој многопут га подкрадати!

Сажали се на њега о, човече, доброкућанине дворски! те му подај стан у твоме ти срдцу! МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ Он

Ама зато известићу вам што ћу ја учинити томе моме винограду: разбацићу ми око њега обграду, соборићу дувар, оставићу га пуста, необрезана ни опкопана; нека да свашто по њему гази и тре га: што у њему

А ја, кано скот бих у њега; не сетих се ити на господинов посао. Бојим се мојом шијом, зашто не исто једнога од мањих да сам покварио, на зло

Бојим се с мојим срдцем; са свега ми срдца не миловах господина Бога, у срдцу о земљни послови се старам и зло из њега чиним.

Ово је врело сасма наспорно, те колико се из њега вади ова жива вода, толико се у њему више приспорава, и бистрија истиче. А удиљ стоји с врхом пуно му гротло.

ГОСПОДАР ВОДА Обладати ће он од мора до мора и свим реками од крај до на крај земље. Пред њега ће припасти с поклоном Јетиопљани, штоно су црни Арапи, и његови му злотвори прах са земље шмркати ће му испод ногу.

Оздо, ко корав је и храпав; гране му усукате, — Врло га је мучно покрасти. Мучно да се може ко успузати на њега; род му је на самом врху.

Те ето, мала она од лозе израстлица, у велики и врло родан виноград расплоди се; толика ширина из њега би, да му гране преко река прелазе и шири се до мора и хатар му с хатари састаје се до краја земље.

Видам где нови извор извире, и бистра вода кључа текућа, — а и то мотрим, јер давнашња узтока измиче бежећи испред њега! ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО Самосам стајаше на једноме месту. Згоди му се у свету недељу: На пољу стајаше молећи се Богу.

После, нешто се био врло замислио; Кано да се је изумио. У томе, иза њега, страга Нетко му сасма врло, Кан' да за ухом, викну: Ја сам алфа и омега!

Кад то смотре Јоан, Паде му пред ноге на земљу Од страха кано мртав. Метну они чудни човек на њега Своју десну руку и рече му: »Устани, не бој се, ја сам први и последњи! Мртав сам био, И ево сам жив у век вечити!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Певала се по целом граду, и да је калфа Коте мало-мало мућнуо главом, сетио би се да је шегрт баш од њега истог чуо и научио ту песму, као што је он чуо и научио од мајстор-Мана.

Млађе загледају кришом испод ока, па тек само уситне кад прођу испред њега. А чине се као да га и не гледају, него гледају право преда се и иду ситно, право и пажљиво, као да прелазе преко

„Па поздрави се на мајку ти Јевду!“ па га пољубе у чело или у образ. И Мане пољуби у руку, и таман да пође, а њега опет задрже, опет се рукују и веле: „Па поздрави се на стринку Кеву!

— А кој знаје! Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!... И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде!

И доиста беше изишла једна подужа белешка о мајстору Манасији (реч: мајстор беше под наводницама), где се напада на њега: да није никакав мајстор и да не треба свете цркве да поручују код њега црквене утвари и сосуде, — јер он зараду ту

беше под наводницама), где се напада на њега: да није никакав мајстор и да не треба свете цркве да поручују код њега црквене утвари и сосуде, — јер он зараду ту упропашћује с мухамеданцима, нашим највећим непријатељима, непријатељима

Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом написао напад на њега!... у кући Мана кујунџије несрећа. Она лепа идилска тишина претвори се у паклену досаду.

Јер чим неко има само мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или „дедо“, па ма колико се он на то љутио.

Тек спопадну човека који није ни у сну снио и ни накрај памети му било да се жени, и навале на њега са свију страна да се жени!

Налази да је то најлепша женска и да просто не може без ње; она је само за њега створена, а он за њу! И један дотицај коленима испод стола, и једно „ти“, које му она први пут изрекне, привуку га и

“ Не прође много а ево чорбаџи-Тасе. Био је подаљи рођак, падао јој као неки девер, а она њему као снаја. На њега се Јевда обраћала увек кад је у невољи каквој била и тражила паметна савета њега би позивала, и он се одмах радо

На њега се Јевда обраћала увек кад је у невољи каквој била и тражила паметна савета њега би позивала, и он се одмах радо одазивао, као и сваки рођак, али канда је мало, онако потајно, и уздисао за Јевдом, и