Употреба речи његово у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Често се за време причања и сам насмејао, а каткада сам приметио и сузу у очима његовим; али свакад озбиљно лице његово не допушташе радозналцу да и даље у тајне душе његове продире.

Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. „Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ Сирота!... Ни до гроба га није заборавила. Дан за даном тужно су пролазили.

Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима

“ Даље није могао ни речи проговорити. Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника.

Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене... Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше... Све је то покрила сива магла.

је дошао, а ја га нисам губио из очију; пазио сам на сваки начин покрет његов, право да ти кажем, почео сам сумњати у његово калуђерско поштење.

Његова ташта и жена страшљиво су га гледале, а сирота мајка посматраше брижљиво његово кретање; видела је несрећна мати да га нешто боли а можда је и слутила какве су ране што су му срце тако грозно

Штета што у његово време није било „Српског народа“, „Видовдана“ и њихових другара, а уводни чланци били би пуни Неронових врлина...

Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван. Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца.

Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: — Шта стојиш, синко? Ево те твоји избавиоци чекају! Ти си слободан!

— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!... Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. . . . . . . . . . . . . . . .

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ови, из некаква сујеверија, многократ могући, не хоћаше је убити. Његово дете нехотице згази на змију, а она га уједе. Врисне дете.

(чујући ово знаменито прикљученије, које сам напише и последним за воспоминаније остави), сам оде на погребеније његово, гди учини једно прекрасно погребноје слово, којега је почетак: „Њест суд мој јако суди ваши, ниже пут мој јако путије

сваком по сили својеј помоћи и добро учинити, је ли му могуће да без узрока и радо кога либо речма увреди и озлоби? Његово прекрасно и благородно срце, које не би радо увредити ни мравка у трави, може ли озлобити слаба, сироту, дете или жену?

” Сад се топрв наш пустињак опамети кад му падне на ум да и његово тело од црви неће утећи, да није истина да је бог све за самога човека створио.

Неразуман и нерасудан највише се на несрећу тужи, а неће да позна да сва та несрећа ништа није друго него његово невниманије и неразумије.

” Наравоученије Драги камен овде значи мудрост и науку, а петао и његово говорење представљају онога који ништа не почитује разве што је пријатно његовим телесним чувствам.

Уђи у радост Господина твојега!“ Разумном служи злато његово, а неразуман и бедак дркће пред њим као пред жестоким господином и љутим мучитељем, и не сме се ни макнути.

и благонаравију не марећи, познатој истини и општему добру не поборствују|ћи, неповине и поштене људе злословећи, све његово красноречије крајњега је похужданија и отвраштенија достојно.

јунак онај који није кадар с собом владати, с разумом и памећу себе зауздати, и |праведно и поштено на свету живити? Његово је јуначество скотско и зверско како свију арамија, лупежа и пустахија.

Нити ћу гди собором сосједатељ бити ја Гусака или ждралова нерасудно војујуштих. А кад је тако било у његово време, кад је тобож више светиње било, шта се је дакле после њега догађало?

Не може човек имати хитријега ни лукавијега ласкатеља који би га кадар тако заслепити као његово исто неразумно својељубије.

Благословено и свето остаће име његово довека! Колико се више человечески род буде уразумљавати, од мрачнога сујеверија освобождавати и чистим разума светом

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

А ја, који нисам Константин Филозоф, и који немам његово златно перо, којим исписује житија, сказања и муњу преко небескога свода, ја, који умачем перо у дивит, и пишем

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на моје место у Совет српски, а ја одем у војску на Дрину. Његово име наћи ћете често у мојим рукописима. Он живи сада са својим синовима и прочом породицом у Русији, у Хотину.

Владика што ме је запопио био је прост али добар човек. Пошто ме запопио, говорио је слово, али цело његово слово било је у две, у три речи.

” То његово слово напомињем вам да се смејете, али ипак од збиље вам препоручујем, да све оно што народ почитује за светињу и ви

Дође Асан-ага из Сребрнице и кад види да није кнез погинуо и да ће се његово коварство открити, а он по̓вата оне Турке и у Ваљеву и̓ подави, да га не би исказали.

јануарија 26. удави београдски паша владику Методија; за његово нестројеније и безаконије уподоби се Фоки мучитељу, царју греческоме. Того времене бист междусобна бран.

да је владика Леонтије долазио Црноме Ђорђу, и по заповести дахијској давао му сто кеса новаца, и да све што има његово пренесе му у Немачку, да се само умири, а и помало гласало се, да се Црни Ђорђе већ умирио.

— Пође он с нама да нам толмачи. Дођемо везиру и кажемо да су кнезови дошли и од њега обећање његово казали да ће нас у добар мир поставити, и да ће оне наше пунктове које су кнезови јуче код њега представљали испунити,

Ја само један дан будем с њима, пак ми кажу да идем на Врачар, а они други трећи ли дан убију Ћурчију и његово друштво.

” Сад ја ово његово писмо мојом руком препишем и оним стричевим печатом запечатим и, аки би на Врачару било писато, с датумом августа

плату опредељујемо, и да од нас гледају; који хоће нека остане, који неће нека сад иде кући да знамо; а ми ћемо на његово место из други̓ нахија момцима потпунити, јербо свуда добри̓ момака има.

И ово пише. Кад смо дошли у Тополу, како нас је г. Ђорђе угостио, и на његово, тј. Божино, питање о востанију, и да му је Карађорђе казивао овако, вели Божа: „Из уста јего слишах начало востанија

За ово не могу јемствовати, да је поп Лука без договора писао. Могао је и ко други од шабачке нахије у име његово написати Видајићу и кметове потписали; јербо на моје после питање попа Луку, каже ми да није он писао.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Није вајде — баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан. Па још оно његово званично понашање!

Боже сачувај! То је само онако написмено. — Не дао бог да бих му ја, брате, и пару узео. Ако ми да на оставу, његово је, очуваћу му; ако не да толико и чини. — Е ја, богами, не знам...

Симица је био веома наиван, али је ипак увиђао шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим

Јес', тако ми свега на свету — баш сам лепо познао да је то његово масло... — Чије му драго, тек није по нас, добро! — рече поп као забринут.

што је узимао на протокол Симицу због његова мркова, добио је сад за писара и премешта се у други срез, а на његово место послали некаквог дечака: изгледа као метиљава овца — јадно, суво, непокретно, не уме честито ни говорити...

На Вуји нема оног чошног руха, него обична подрта капа, онај искрпљени гуњ, прљаве и поцепане чакшире... Обично његово одело, које већ носи и дан и ноћ код куће; јер, као што знамо, он се влада по оном: »У чем ходи у том и спава.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Пред очима му стојаше сјајна будућност. Дружиће се са првим беговима... Неће бити Турчина који неће знати име његово. Ниједан проћи неће, а да за њера не запита. Пролазиће бегови... паше...

Пролазиће бегови... паше... па, можда, и сам честити везир, и припитаће за име његово... А Крушка? И он је цањао сјајне снове. Није се могао скрасити на једном месту.

— Шта? — Ја... ја бих га убио!... Лазару сенуше очи... Маринко је дарнуо где треба. И то смотри оштро око његово. – Убио? - упита Лазар. — Убио! – А суд? — За све је друго лако, само кад он није ту!

И што је он њу више гушио, тим јаче је она избијала, јуришала на његово срце и борила се с њим по читаве дане и ноћи. Ту беше детињство, и пажња, и љубав њихових родитеља, и оне слатке и

Остави ти младости њено, није он гладан! А док се они смејаше, Станко је муке мучио! Његово скоро детињско срце отрова наједанпут љубомора, силна, бесна, страшна љубомора...

А он је стајао блед, укочен као колац. Као да му стотину врелих куршума и хиљаду оштрих ножева прође кроз његово несрећно родитељско срце... — Да си стену извалио, више би се осевапио него што си њега родио! — викну кмет строго.

Поздрави твога сина Лазара и кажи му: Станко Алексић зна да је ова крађа његово масло!... Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!... Данас то већ неће учинити!...

Иза грма појави се човек наоружан. — Ходи овамо... Приђи! — рече заповедајући. Станко приђе. Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. — Добро — рече. Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас. Лавеж се одазва.

ПРОКЛЕТА КУЋА Јури време, пролазе лепи дани; некоме као часак, а некоме као вечност. Највише осећа родитељ, јер је његово срце пуно осећања.

— А откуд ти знаш да је кеса подметнута? — Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је то његово масло!... Јаој, мајко моја! Ти ни замислити не умеш колико онај њега мрзи!...

Зрака месечева проби кроз маглу и стаде му враћати живот и свест... И као нека топла и нежна рука, паде на чело његово, па поче загревати и срце и снагу... Он отвори очи, а над њим Јелица, лепа као сунчев зрак, румена као осмејак зорин...

— То се види — рече Иван. — Ал̓ ја се не љутим иа нега. Поздрави га и реци му да сам ја знао да је то његово масло, ал̓ ја се не срдим. Он је добар човјек и ваљан попа. И ја баш волим што је он таки.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше. Шума је пуна топлоте и звука.

Када оно сиђе из наручја мајчиног и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу. Његово гвоздено срде зазвечаће у додиру с јадима, тријумфално као што звече мачеви.

Она га је мучила својим неодољивим питањима и разједала његово метално срце. Мисли су ишле дном његовог духа остављајући трагове отрова и студени, као змије.

КАЗНА Народ се састао у шуми да суди жену која је изневерила мужа, преварила и љубавника, и убила његово дете у утроби. Маховина је блистала у сунцу. Грлице су певале у грању. Мирисале су јагоде.

Тај човек је чекао у звездари да у зодијаку блисне једна звезда коју ће он ухватити у своја огледала, и која ће бити његово откривење. Она ће понети његово име кроз просторе неба као што би га његово дете носило кроз улице града.

Она ће понети његово име кроз просторе неба као што би га његово дете носило кроз улице града. Сваке године у исте ноћи чекао је он да се

Она ће понети његово име кроз просторе неба као што би га његово дете носило кроз улице града. Сваке године у исте ноћи чекао је он да се пролије светлост тог непознатог поноћног

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

гостионицу и чисто као да ће одоцнити усплахирено истрчаваше поново напоље, упирући поглед далеко преко мирне Саве. Његово лепо избријано, чисто лице, с лаким површним борама, налик на оне облачке на ћилибару, са седим золуфима и брковима,

Није он, иначе, био баш ни врло разговоран човек, и вечерашње његово управо нападање на свакога кога сретне беше само очајнички покушај да разагна чаму.

Арсен отвори закрвављене очи. — Ти си пијан, веселниче! Арсену као да се објасни његово стање. Он чисто радосно рече: — Пијан! — А што то, добросрећниче? — Е, ја хоћу да убијем Вилипа Маричића!

Волиш ти бијелу каву! У то дође и поп из градине. Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала; уста су му непрестано развучена, а на

Он очигледно чекаше да га ко запита за његово јунаштво. Попеску не могадијаше дуже издржати. Он намигну на ме, па се окрете Максу: — Ви као да сте с поља где се

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово. Он нити га сеје, нити окопава, па опет њему добро; његову кукурузу не може да нашкоди суша.

— Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто? — одговара му поп Спира — па где да стоји? Његово место и јесте баш ту где га видите. Није мени одликован трбух, па да на трбуху стоји, него је моје чисто срце

Увек се извуче из малера, па да је не знам какав. А ту је мислила на онај случај кад је Његово Преосвештвенство Владика правио каноничну визитацију по својој епархији, па није затекао на време поп-Спиру на

И пошто би већ поодавно настала потпуна тишина и пауза у друштву, да се његово тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице

он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика свога, и онда, кад је дошло време — лепо он дош’о на његово место.

сад га радо гледа сваки дан, и смеје му се кад се овај саплеће преко своје мало подуже кожне кецеље и кад заџака оно његово: пак-пак? Поред гусака било је ту и гушчића.

и упреподоби и зажмури као да је равнодушан према свему, а међутим само вреба, и на што баци око — то је већ сигурно његово.

Вино је било изврсно, а поп Спира га је хвалио и ређао добре особине и дејство његово. — Код мене је то правило — говори поп Спира — да је човек весео.

Ћиро! Кад мрзиш, треба да мрзиш љуцки. Јест, тако је то! Све доле! И браду, и бркове, и... — Али његово преосвештенство, господин владика — Екселенц... — Каква екселенција!.. Какав владика!

Ево вам ово овде замотано. Па кад му склоните онај зуб, а ви му онда лепо подметните ово на његово место, — вели Аркадија и предаде му један мали замотуљак. — Ваљда га неће успут развијати...

— Ха, ево га, ево! Овде у ћошку, не реко’ л’ ја?! Ево га, ту је! Сад брже њега напоље, а да метнемо ово на његово место!

Ујутру рано кренуше се кола, и око подне стигоше у Темишвар. Сутрадан пре подне, и један и други поп одоше пред његово преосвештенство, јер је овај хтео да их пре свега посаветује, и да, како се то каже, утиша ствар пре но што би дошла

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Њему се на ноге доносило. Чим ко умре, то се зна, да одело, у коме је умро, то мора њему, Таји, да се пошаље. Његово је то. А он би увек још тражио: — Што већ сви не помру? — дерао би се за онима што су му доносили одела.

И не само што га више није дворила, доносила му, давала од свога што напроси, већ је и његово узимала, јела, те је он остајао гладан. А почела опет и да се опија.

А то његово играње — неко тресење снагом, поцупкивање, ударање коленима о под, земљу — толико је, да кад би други тако што урадио,

Људи, слушајући то његово певање и лутање за месечином, говоре: — Бекче пијан пева. — Хоће нешто да га ’алоше, зло снађе, Бог га не убио!

Још као некад, док је била млада, сама она му чисти његово собче, надгледа га, храни, чува и готово једина она што с њиме разговара.

И тако ишла за њим стешњавајући га у какав кут док не би дошла до њ, узела за руке, одвела у његово собче, тамо водом освежавала, умивала, полагала у постељу увијала и остајала да стоји уза њ док се он не би потпуно

И онда, не знајући од беса и муке шта да чини, одлазио би у његово оделење. Слуге би се тада склањале. Он би ушао к њему и кад би га, ма пресвученог, но још умрљан земљом како је јурио

Он би, једнако клатећи се, почео: — Етее... — А то његово отегнуто, дубоко „етее“ пролазницима, ваљда што је слеп, чинило се да долази са онога света. XX Почетак ослобођења.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— А зашто да га питате, кад ви ’оћете? — Знате, он је богат, а нема деце, па ће временом моја деца све његово наследити. — Ја сам задовољан и са тим што сад фрајла има.

Па гадно име има, Бабоња, и за њега никад нисам чула. Чула сам за Бењовског, за Сентала, али за његово име никад. — Чуо сам ја, и он је на гласу фишкал. — Па ми се не допада што познаје Марка.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Али баш у том тренутку неко спусти руку на његово раме. Јуришић се нагло окренуо и кад је угледао жену, уз високог човека војничког држања који га је ословио, он се

Јуришић покуша да се опет насмеје али његово лице са згрченим, оштрим и као муња изломњеним носем, оста војнички озбиљно.

свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био готов он опаса сабљу и револвер и тада понова осети како оно његово самопоуздање порасте још више.

, а да он одмах дође на његово место према примљеном наређењу. Затим нареди да се скине телефон и два војника пођу заједно с њим, пошто пронађу

помоћник сумњиво погледао и превио и где је неко из мрака, можда неки рањени војник из батерије, кад је угледао његово лице према малој лампи и док су га превијали, јетко довикнуо: „гле, откуд тај јаругар туна?

он мучио, а у оној укоченој тишини, што је владала у соби, осећао је нешто као прекор и пребацивање што он сад, кад је његово место тамо у сред оних мрачних облака на хладним брдима, седи угодно ту у топлој соби.

су само молбом узнемиравале доброг Бога обе жене на коленима: да чува њиховог јединог, да чува њиховог Алексија. Његово писмо било је њихова амајлија, његова слика икона а њихов сусрет с њим највећа свечаност живота.

копрцајући се и котрљајући стрмоглавце на својим бодљама, које су му у том котрљању све више одпадале или упадале у његово рођено месо, док се није, сав измрцварен, онако са оном увученом главом, која ништа није видела, нашао пред кланцима

Африка

Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н.

Разговор са једним господином који баш узима свој туш иза заклона. Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледају у његовоме гласу, преливаном шумним слаповима. Погађа се да је сед, дежмекаст, коже изборане климама.

Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може

Вуије седи преко пута мене тужан. Његово лице изгледа одједном још много старије и уморније, ишибано више климама и годинама.

Толико је његово недовршено вознесење гласом било једна стварност у овој ноћи. Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без

Франсис Беф добија наступ срџбе што је добио још два госта. Тек после кратког неспоразума разумем његово очајање, не што добија госте, већ што му их судбина не распоређује правилно: тако да не падну сви истога дана, а да их

У манастиру иначе ничега нема; ниједне стварчице, ниједне тканине. Његово једино богатство је дивна визија са крова на црначко село и на велике камене масиве који се дижу одмах иза села.

Кажем му да имам револвер (у ствари био је увек у ковчегу); његово лице дотле смешно–уплашено, разведри се, и после тога ме више ни он, нити остали бојеви, не пуштају из вида.

Али оне ће као јуче, као пре два дана, као увек, искочити одмах затим кроз његово око, или уво, или кроз његов нос, или пупак, дивније, млађе и светије но што су икада биле.

Треба знати колико је црни човек плашљив, живчан, па да се замисли његово стање када га изведу из јаме. Тек тада настаје велика светковина, у којој овај, још увек везан за жртву, има да игра.

Када се вратио у собу, изгледало ми је више но икад да је и лукав и пропао. Његово друштво, очито, било ми је непријатно.

а истовремено, једино што сам човечанскога видео у њему, изузев чежње ла дигне прави дом усред саване, било је то његово старање. Цео дан издирање на мармитона, брига где је, храбрење овога љубазним речима. Мали је био Лоби, тј.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Њему је речено да ће бити касирован и да може ићи куд му је воља и он је апшит, из војске, добио, без икакве кривице. Његово се име налази на списку ђенерала Шевича и однето је у Росију.

Кад се оженио, није осећао никакве разлике, једино што се трудио да се према жени учтивији покаже. Сад, на његово велико изненађење, он се сети своје младе жене, и би му жао што не може да узме њене руке у своје руке, као тамо у

А кад је, са својим људима, доведен у Темишвар, хапшен, штрапациран, његово име у Генералкоманди није се више ни помињало.

У руци је држала црну лепезу. Иако је та сличност била више његово уображење, него стварност, Павлу се учини потпуна, страшна, невероватна.

А кад Исакович и не одговори на то, човек га зачуђено погледа и упита: откуд његово превасходство иде и зар неће ништа да купи?

Домаћин и домаћица, међутим, почеше тад и његово име да вичу! У игри, кажу, сви треба да будемо једнаки. Нема изузетака у игри! И капетан има да отима лопту!

То је сам себи стално понављао, тих дана. Свлачећи своје чизме, лежећи на патосу, свлачећи, затим, и све са себе, његово благородије се спремало да заспи, мрмљајући да не треба чинити нечасна дела.

Та туђа жена ће, мислио је, кроз девет месеци, његово дете родити. Она је, пред Богом, сад, била његова жена. Рече јој да од својих обавеза неће бежати! Био се јако снуждио.

Павле онда погледа, за тренут, Копшу, ћутке, виде његово лице остарелог јарца, жуто, као у човека чија црева нису у реду, а виде и непријатан израз лица Копшиног, поднадулог,

Сви су ту жену волели, у друштву, кад би је Исакович изводио, а само је мајор Јурат Исакович понављао његово: Знам ја шта је ноћас било. Не мож јој данас најамити јургета. И госпожа мати јој мора бити при апититу!

На његово место, за росијског посланика, дошао је барун Кајзерлинг, за кога је Когада тврдио да је гроф! О том грофу – који је,

Павле му онда, устајући, каза да његово високоблагородије не треба томе да се чуди. Сервија је планинска земља, у њој су удисали чист ваздух, а мајка им је

Теодосије - ЖИТИЈА

заповеда да се и ово лако презре, и крст узме на раме, и да се за њим усрдно иде, и све лако поднесе, на страдање његово за нас угледајући се.

И отпусти га игуман да се одмори, јер не знађаху за чежњу душе његове према оним пустињацима, која је изједала тело његово.

Јер све што је очево и његово бејаше, а што је његово и очевим називаше се. И ништа отац није говорио да је његово, него да је све синовље, осим

Јер све што је очево и његово бејаше, а што је његово и очевим називаше се. И ништа отац није говорио да је његово, него да је све синовље, осим једине душе, па чак и ову у

Јер све што је очево и његово бејаше, а што је његово и очевим називаше се. И ништа отац није говорио да је његово, него да је све синовље, осим једине душе, па чак и ову у Богу и с Богом њему предао беше, јер таква је била покорност

А уз то чујте велико милосрђе његово н богато давање са милошћу: У Светој Гори има манастир Светих Апостола, који се зове Каракал.

Апостолски ћемо казати: ,Јер Бог није забораван да заборави труд и награду дела слугу својих, који учинише у његово име, послуживши светима и свима ништима̓.

А овај чувши ову реч, која је пролазила кроз његово срце као копље, промени се, припаде, и сам с благороднима поче молити светога говорећи: — Не остави нас у овај час, о

мерицом у пустињи, него је хтео да се постави на велики свећњак да просветљује многе, и ради тога га промисао доведе у његово отачаство због тога разлога, и упути га да се покори мољењу брата.

Бојећи се дугога пута, разрезаше утробу његову и сав дроб избацивши и тело његово пресоливши донесоше својој кући. Тај вишеречени Стрез после смрти цара Калојана беше гоњен од цара Борила, који беше

Знађаху га загорски људи и к њему многи долажаху. Хоћу, пак, овде да испричам његово безумље, иако дужим повест. Обогати се много, тако да се о њему може згодно казати: „Угоји се, одебља и рашири

А весеље његово смрт беше човечја. а малу, дакле, кривицу преступника на смрт осуђиваше, и низ ону стену страшну виси ном, са оне

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Друга је особина овога варошког становништва његово византијско или грчко-цинцарско православље. Вера је овде била од већег утицаја него у другим балканским областима.

Он је врло савесно обавестио своје саплеменике о мисији која му је поверена, и на томе се свршило његово посредовање. Из подсмеха су га прозвали „католиком“.

Тако је чисто мијачко велико село Смиљево, недалеко од Гопеша код Битоља. Његово становништво је из поменутих напуштених села и још из села Росоке. Смиљево је истога типа као и села суседних Аромуна.

До 1912. године Мрамор је био главно разбојничко и пљачкашко средиште. Његово се становништво обогатило отимајући земљишта од својих суседа и тиме што је оно једино искоришћавало простране паше и

пре 150 година ово је било српско село са моравским становништвом: али су га мало-помало истискивали и населили се на његово место Арбанаси, пореклом са Косова, из Дренице и из Метохије.

Такав је на првом месту Подгор, и иначе најплоднији део полошке котлине. Његово је дно састављено од многобројних планина. Брзе и јаке реке са Шаре служе за наводњавање.

Нека нам је допуштено да, ради више појединости, упутимо читаоца на његово дело. Без сумње се због овога нижег друштвеног положаја и овога простачког и чисто материјалног живота код њих

Битно његово настојање је било потчињавање вере и верских организација политичким циљевима монархије. Полиција, па и војска, су

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Мачак Тошо најзад се једва усуди да се макне у своме џаку и да се обрати бијелом мишу, који је сједио шћућурен уз његово бедро.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Шапутања су само наговештавала неверство, али ми нису казала и име заводника, а оно је ту, ту је у мојим рукама, ту је његово име! (Грчевито гужва у песници писма.) Ту је! ЉУБОМИР (осећајући се нелагодно, слеже раменима).

РИНА: Да, тако је! АНТА: И он је отишао, управо нестао је. Сутрадан нађено је крај Дунава његово одело, у капуту су нађени његови документи, чак и лична легитимација и ствар је била јасна.

НОВАКОВИЋ (чита): „На питање нашег сарадника ко је онда могао бити дављеник на коме је било његово одело, при коме су били његови документи, господин Марић вели: „Мислим да ће то бити мој бивши надзорник на грађевини,

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Једном сам, попевши се на дрво близу болничке зграде, видео његово лице близу решетака. Било је благо и одсутно, помало налик на мамино кад прича како сам кад сам био мали, увек

Нисам могао да се не сетим Владе. Његово љубавно поље било је ово гробље, као што је то и за већину карановских фрајера.

Тако ће свет постати диван. Путоваће се на Марс, Венеру и друга чуда, а бриге које је његово доба познавало биће сведене на нулу. Дан одмрзавања биће дан његовог новог рођења.

То није било необично. Људи су мењали органе као што су се у његово доба мењали делови гардеробе. Онда је неко предложио да му изваде црева, јер су непотребна: јела су пилуле које се

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Шљахтец танак, висок Пољак, мери господара Софру; истина, мали му је, али му се допада драстичног израза глава и његово држање. Држао га за неку фелу коњаничког шљахтеца.

„Та живот не траје хиљаду година!” — то је његово. Па има пара. Да је свећом тражио, не би бољу нашао; она му све одобрава, та његова Сара; вели, да још једаред на свет

Па бео прслук, па шапутле, венецијански сат око врата, па његово елегантно држање, — сви на њега гледају. Па кад се „ангажира”, с каквом грацијом прави кораке до играчице, па онај леп

Па није ни чудо, Шамика је већ у Кошици свирање добро проучио, а у Венецији до савршенства дотерао. Па оно његово талијанско „тремоло”!

Већ је изгубио наду да ће се икад Шамика оженити и да ће од њега унучад дочекати. Падне му напамет: с муком стечено његово имање у чије ће руке доћи? Стресе се кад се помисли.

Шамики се све прошле године премећу по глави; хоће силом да се увуче у негдашње, старо његово осећање, још кад је први пут у Ш. био. Не може, већ је све прошло. Па како ће сад Шамика живети?

Црњански, Милош - Сеобе 1

горкост смерти вижу...“ Голог до паса, понесоше човека затим до тих двеју, живих, правих, обала узане реке, којом је његово тело требало да отплови до далеке, друге стране пољане, а над којом се наднело пруће, као гране врба...

Под свом опремом, месо његово било је сасвим згужвано. Његова проседа, жућкаста коса, оштра као чекиња, и његови барусави брци још подрхтаваху.

Та жена код решетке прозора била је припала њему. Био је у то потпуно уверен. Лежаће са њим, љубиће њега и изговараће његово име, тепајући. Умирала она од пожуде за оним, или не, не може га стићи.

границе, дошао је Исаковичу улак, са заповешћу кнеза виртембершкога Карла Евгенија да иде непосредно за Вуичем, јер ће Његово Височанство Принц изићи пред војску да види оне Србе који су тако верно служили под његовим оцем, покојним, славним

чакшира, збуниле, и потресле, биле су успомене на Принцезу Мајку, удовицу покојног Карла Александра, која је, у његово доба, била млада жена.

ли, после њиних победа, Марија Терезија успети да крунише свога мужа у Немачкој, била му је шеста брига, као и њима његово производство за потполковника.

се, више него икад пре, на своје војнике, није имао на коме да искали свој гнев и горчину, што се све дубље упијаху у његово тело. Чекање, месецима, на чин потполковника, начинило га је грозничавим и он је, сад, јасно видео беду и осталих.

Ништа није постигао, ни у овом рату, као ни остали, и све то његово ходање и сељакање само се једнако настављало. До дна међутим, у себи, осећао је да је немогуће да све то тако прође, и

Аранђел тад угледа колико је висок, бос, у црној мантији, раскрвављених груди, и виде његово лице, саму кожу и кост, са великим очима, грозничавог и замагљеног погледа.

Трговање његово, новац његов дат на сијасет места, његов понос, чињаше му се, сад, потпуно излишан и без вредности за њега, који се

Ништа није постигао ни у овом рату, као ни остали, и све то његово ходање и сељакање само се једнако настављало. До дна, међутим, у себи, осећао је да је немогуће да све то тако прође и

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁶ Девојке дорасле за удају најчешће гатају да би дознале ко ће им бити суђеник. Оне желе да сазнају његово име, лик и статус.

кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном јада!

и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном јада!

младог месеца бацају у ватру семе бунике и говоре следећу магијску формулу: „Како пуца семе на ватри, тако нека пуца његово срце за мном.“²⁵ Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини.

Тако, на пример, „црна и повелика коса на принови (детету) предсказује његово сиромаштво“⁵⁹. Негде, пак, верује се да ако женско дете има косу на глави одмах чим се роди, биће у животу срсћно.

⁵⁷ Поштује се не само кум, већ и цела његова породица, чак и све оно што чини његово власништво. Народ вели: „И кумовском плоту треба назвати добро јутро“.

од сваке помоћи, у радости весеље и срећа, у жалости утеха и разговор; и помози, Боже, да дочекам и да венчам и опет и његово да крстим!“ Гости, држећи руке на грудима, поклоне се куму и кажу: „Нек је срећно и дуговечно; дај Боже, дај Господе!

магијских забрана којима је циљ да се спречи отежавање или онемогућавање развоја говора односи се на мало дете, његово понашање и поступке према њему.

Проблем узрока пословица решио сам тако што сам његово језгро узео највећу и најбољу збирку наших пословица, а то је чувена Вукова збирка.

године: „Двије главе женске (вреде) за једну. кокошку.“²⁶ Када Црногорац казује странцу колико има становника његово село или племе, он жене и не броји, него само мушке главе, па вели: „Има нас триста пушака.

Најдрастичнији начин на који муж показује да је апсолутни господар своје жене јесте његово обичајно право да суди и несметано кажњава жену када је „непослушна“.

МИТСКО-МАГИЈСКИ (САКРАЛНИ) МОДЕЛ ДЕТЕТА И ОДРАСТАЊА У митско-магијском схватању човека и васељене, дете и његово одрастање у зрело људско биће имају значајно место.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

драге воље одговорили, прво човек па онда жена, као пред свештеником што други чине, да ће заједно сав живот проћи, његово месечином обасјано вилинско поље и његове урвине.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

годину. Добро је кад човек вуче за собом неку жицу док силази у приземље; никад се не може изгубити у животу: његово срце везано је за антену на крову.

и трошења тамо горе, у оном облачном граду на који непрестано пада смог — осећао се као сопствена љуштура која носи његово име, презиме и осмех пун најскупљих џекет-навлака. — Јутрос... — одговори кад су га запитали кад је стигао.

светла, и он се зауставља на простору на коме је донедавно стајала кућа, сада само бетонски прах са траговима кипера. Његово црно одело прекривено је честицама туцане цигле. — Одакле оволике птице одједном? – пита се Пуфко. А још није јесен!

чудан мирис, који сигурно није потицао из његовог града, и још чуднији начин играња, у коме се девојка приљубила уз његово тело за нијансу чвршће него што су то дозвољавала правила гимнастичке сале за играње.

За све. он је озбиљан и поуздан, неко ко стоји са обе ноге на земљи! Његово друштво не верује много онима што лете (сем ако нису пилоти или признати уметници).

одједанпут, он види како у четрнаест брушених огледала њиховом столу прилази учетрнаестостручени човечуљак из фотеље. Његово лице побледело од мржње и беса слаже се дивно са погребним недељним оделом. —Љиљана, идемо кући!

са грижом савести због тога што си, играјући с оним волом од бившег ватерполисте, помислила како би било лепо осетити његово жилаво, длакаво, тешко, тамно тело на себи и што ниси довољно храбра да то и изведеш!

У том тренутку, ка њима крену шеф сале. Зажмурила је од ужаса што је откривена док јој се приближавало његово строго, непомично и достојанствено лице свештеника. Ко зна на какав ће га тежак посао вратити због ње?

Када би шетао улицама, деца су већ извикивала његово име (то се у тој варошици сматра изузетном шалом и зове се прозивање), па се сакривала у капије и баште.

Тапшали су га покровитељски по рамену и били забринути за његово здравље, које обилно пољуља манија гоњења. Најзад, онога дана када дођоше да му честитају шездесет и седми рођендан,

Пренели су га хеликоптером у једну угледну београдску клинику, где је следећег дана умро. Испунило се његово пророчанство: алеја којом је шетао данас носи његово име. Он, најзад, има целу улицу, истина без кућа.

Испунило се његово пророчанство: алеја којом је шетао данас носи његово име. Он, најзад, има целу улицу, истина без кућа.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Но, доста с вашим орацијама! — рече пуковник, опет оштро. Очевидно не трпљаше старога „Сан-Маркина“ и његово безбрко лице под париком!

а то је, бојао се његове клетве, али је, мимо друге, више цијенио владичину храброст и војводску вјештину, него његово испосничко мучење и светост његова живота!

к њима, да их послужи вином, па, не хтјевши прекидати Јанка, остаде цијело вријеме иза Крцуна, наслонивши руку на његово раме. Кад Јанко заврши, она пружи чашу Мргуду.

Срце му се стиште од помисли да више неће видјети своју драгу Лудмилу, свога зета, њихово дијете, које носи његово име!

— Једном се нађе у планини убијен човјек. Његово браство узалуд је трагало за убицом, узалуд је нагађало, не дознаде ништа поуздано.

облачи „турску“ одјећу; не говораху ништа, али им на лицу читаше још веће ужасавање што је прешао у „грчку јерес“. Његово су писмо доиста већ примили и доиста су увјерени да га је шизматични владика превео у „источну шизму“, да је обред

А по црногорској ћуди, Марко је чинио да се у свему огледа његово главарство, његова неограничена власт, те је сједио одвојено, важно упредао бркове, градио се дубоко замишљен и чисто

Кад би његово самовање сувише упадало у очи, онда би се поново дружио с омладином из браства, најрадије са Јолом Маркишиним, Маркишом

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Коменски је мислио да све што се деци предаје ваља и да се покаже: његово је дело богато украшено гравурама. Тако се, на самом почетку, укрштају васпитна намера и илустрација, две неизбежне

Свет је то што је, непосредна чулна представа; голо постојање једно је од највећих чуда, па је излишно тражити његово више значење. Дечји свет је свет без Бога.

Са њиховим се изучавањима дечји песник може упознати, али та врста обавештења тешко да ће утицати на његово надахнуће. Али она нам могу помоћи да се ослободимо неких заблуда, што није неважно.

Од зеца се, у дечјој песми, тражи да буде оно што јесте: зец. Његово пуко присуство даје песми дражест, а у живот уноси наду. Као да је то мало!

1978. ЗМАЈ И Код Змаја најпре пада у очи безмерна, несуздржана отвореност, окренутост ка другима. Његово је дело увек рачунало на читаоца, те, свесно свог утицаја, бринуло читаочеве бриге.

Страшни рожданик слеповође Малише овакву судбину прориче сељаку: Големо ће бити страдање његово, а нико то неће ни чути, ни знати, ни разумјети.

Лукић је апсолутно дечји песник, у том смислу што његово опредељење као да није ствар избора; другог пута није било. У дечјим песмама он је нашао могућност да искаже своју

После годину дана, испоставило се да такав часопис није потребан нашој средини: новац, нужан за његово одржавање, ускраћен нам је. Посечена је једна племенита садница, а коров је, дакако, надживео, и све до данас буја.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Курцбек, иако је Србима био и верски и национално поуздан, Стефан Новаковић у материјалном погледу није имао успеха, и његово предузеће убрзо је дошло у кризу.

Венцловић је превео његово велико дело Мечъ духовный (1666) и неколико његових црквеНих беседа.10 Међу осталим стварима превео је са пољског и

Да би се у делу знало шта је од Козачинског а шта је његово, он је то нарочито забележио. Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много вредела, и Рајић јој својим

Он помиње и стране историчаре, грчке, мађарске, руске. дубровачке, али његово познавање тих писаца је слабо и непоуздано. Пишући овоју историју Јован Рајић је имао да савлађује многе тешкоће.

ИСТОРИЧАР. — Најважнији посао Захарије Орфелина јесте његово историјско дело Житіе и славныя дъла Государя императора Петра Великаго, самодержца всероссійскаго, съ преположеніемъ

Нек̓ посвећено буде пречесно име његово вечном воспоминанију и високом почитанију чувствителни, благодарни и добродјетелни срдаца српски синова!

и 1771. провео је у Скрадину, где су га Срби довели за свога проповедника, потом у Млецима, у Задру и Трсту. Све то његово бављење у Далмацији имало је великог утицаја на његов даљи рад.

Као и за цело његово доба питање вере изгледа му особито важно. И у име »чисте евангелске и апостолске цркве« он у српском друштву први

Адријатическога Мора до реке Дунава«, уводи у српску народну заједницу не само православне но и католике и муслимане. Његово родољубље је разумно и широко човечанско. Он осуђује националну надутост, искључивост и мржњу на друге народе.

Уопште узев, он је добар писац. Он прича живо, живописно и занимљиво, и његово живописно писање подсећа на интимне разговоре које воде стари и добри пријатељи.

ИВ. ОПШТИ ПОГЛЕД НА ЊЕГОВ РАД И ЊЕГОВО МЕСТО У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Доситеј Обрадовић је новатор и иницијатор какви се ретко виђају, један од оних људи

И то му је можда највећа и најтрајнија заслуга. Његово дело има у првом реду практичан и утилитаран карактер, оно има више живота и стварности, почива више на искуству но

Милићевић, Вук - Беспуће

разлијеже његов весели смијех, као да зазвекета његова сабља коју је он пасао са тако много уживања, као да се помоли његово ведро, насмијано лице са благим, добрим погледом; вазда избријан, дотјеран, намјештен, утегнут; са намазаном, пажљиво

брату који је био немаран, доста неукусно одјевен, често необријан и зарастао у браду која је још више замрачивала његово лице.

А он га је само гледао, заваљен у наслоњачу, гледао у његово лице пуно весеља и обијесне радости за авантурама и уживањима и све му се то чинило тако празно и пусто.

молио га да утјеши јадну матер, нека му опросте, забораве на ово очајно дјело, јер, завршавало се озбиљно и тужно његово писмо, боље је и глупо умријети него глупо живјети.

Само пред старијима од њега развлачило се његово натмурено лице, пуно понизне и претјеране љубазности; његови гвоздени и чврсти покрети омекшавали су, његов јак,

прасе, да их гости по неколико дана и да их не пушта да оду тријезни; а кад би они отишли, поново се замрачивало његово лице, он је још чвршће стезао своју кесу, остајао сам, стекавши повјерење и наклоност, постајао још тврђи, љући,

му је доносила јело и касније почела да се брине за неке ствари по кући, старајући се да му угоди, не разумијевајући његово мрко лице ни ћутање.

и љубав, и молбу, и преклињање, поздравља га радосно као брата или пријатеља, с уживањем га прати како расте као и његово срце у грудима, како мало по мало прекрива небо, како се примиче, прилази, спушта.

их и пријетећи им, говорећи како је сасвим друкчији чешки радник; и кад дође на своју вјечну омиљену тему, Чешку, његово се лице поново разведри, глас му поста блажи, а очи се добродушно расвијетлише испод ријетких трепавица.

Она остави свијећу и изиђе. Он га свуче, баци га у кревет, не марећи за његово мумљање, и покри га. Он одмах поче да хрче.

онда протабају ходником његови кораци и мирис цигаре продре кроз пукотине од врата; зачује се још једном испод прозора његово кашљање или како одздравља својим погрјешним нагласком, и све се то наједном изгуби и у кућу се враћа стари мир.

И кад све застане и замре, кад настане у њему једна чудна мртва тишина, он осјећа у себи његово задовољно дисање. Гавре Ђаковић осјећаше да га се боји, да стријепи пред њим и да уступа кад покуша да му се отме или,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост,

Кад нема што из новина да чита, он им онда чита једну књигу: Шта да се ради? коју је механџија, на наваљивање његово, морао купити, и којом је обично покривао слатко од руже, на што се, наравно, учитељ јако љутио кад би то видео.

На зиду патрон школски, Свети Сава, испод њега виси Пелагић; то јест, не виси Пелагић, него неко његово Морално огледало, и испод њега седи Максим за столом, на коме беше свега што се на учитељевом столу обично налази (сем

Знајући свога сина, његово је начело било да је син његов увек крив, и, према томе, да професор вазда мора имати право.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

! Однеше небу, донеше му јаде, То каже лице, о Бог ти га не дô! — То каже лице то његово бледо, То кажу очи оне укочене.

Биће зора, гле то вече, Кô његово руменило, Ето, ето, да протече, Ето, већ се изгубило, Већ сумраче, ето ноћи, Та га неће већ ни проћи.

момци прискочили —: Тамо испод стене голе, Украј мора глени доле, Тамо она страшна смеса Од костију, крви, меса, Његово је тело, јао, Ко ли би га сад познао! Беше диван, згодан, гледан, Шта учини часак један?! Згрозише се и згледаше.

Ни ту је нема. Шта то мора бити — У сјени ваљда је? Он иде тамо. Ал' није њему као што је било, Јер ако срце његово и куца, Кô што је мало пре ту куцало, Толико силном љубав то и чини, То куца не кô да ће штогод наћи, Нег као да

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

фронта, правио се да „зна у сат“, али касније се испоставило да он умије само понешто око мале казаљке, па је његово одређивање времена испадало, отприлике, овако: — Још само колик за један нокат па ће подне.

— Хм, Радојица! — отровно фрчи стриц и од једа бјежи напоље. Баш ће свети Петар слушати свакакво говече и његово балегање — пљес, пљес! — ко крава. До прољећа је дјед научио свог најменика Оченаш и Богородице дјево.

Свети Раде Лоповски, аха-ха-ха! Помени само његово име, прекрсти се, па слободно у туђи тор. Охо-хо, чујеш ли ти ово, Раде, стари мој ђогате?

По селу се прочу како је Сава не само украо него и увриједио америчког предсједника Вилсона и његово величанство, краља, јер их је, кажу, стрпао на неприлично мјесто, у крмећи свињац, а у њихов оквир поставио фаличног

На његово изненађење, дјед је одмах пристао, и једне недјеље ево ти њих двојице уз каменит пут, право дјевојчиној кући.

Да и не помињем његово величанство, које исто тако ... Мунижаба брише вјерноподанички хладан зној и хукће: — Вала, да ми је знати ко то

Познат је сељацима одраније као калајџија, па се брзо навикоше и на његово ново занимање и прозваше га кратко и јасно: Отпадник. — Еј, дјецо, ево иде Отпадник.

Нисам имао кад ни питати, не знам гдје ми је глава. Милош ухвати интенданта испод руке и повјерљиво се нагну над његово уво: — Знаш ли ти, друшкане мој, да се њој, преко писама, удварао сам Наполеон? — Ма не може бити!

Под том смиреном разливеном водом ћутало је његово дјетињство са свим својим тајнама, несташлуцима и непоновљивим чарима.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

И то после обилне вечере! МУСА: Јадно му је његово добро. Зар га не видиш како је уфитиљио? Што би се смејо тако гласно, да није назор?

МУСА: Не бих ја дао моје благо за његово! СУЉО: Које, бре, твоје благо? Буђаву чизму под главом, коњско ћебе којим се покриваш, леб удробљен у кишницу?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Али, да ли страх, узневереност, забезекнутост или нешто друго? тек он осети умор. Зној га поче пробијати и његово црвено, меснато лице поднаду се.

Димитрија устрепта и зажмури. Одједном се његово лице преобрази. Мишићи око јагодица, доња усна, подбрадак, све то задрхта и устрепта. — Тодо! — шану он.

Око појаса беше му празан „реденик“ од куршума, а до нега велики, касапски нож. Његово црно, меснато и подбухло лице, са водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице

Сутра је Ђурђев-дан! Вече. На небу сија месец, а ја седим на прагу и пратим његово јурење преко облака. Просула се она слатка, пуна чежње, месечева светлост, те све обасјала и обавила мекотом и сном.

Ни с ким се не препире. Отац му да побесни. Једном га истукао на мртво име и истерао. Отада нико није смео његово име у кући да спомене. Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама.

Тетка свекрви не може да одрече, замери се, већ саже главу. Клекну до свога брата чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој кут, чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво, из дубине...

И чак им било мило његово дружење с њиховим Митом, јер су били уверени, да га он неће покварити. Тај је Аритон држао бакалницу на крај вароши, у

беше поређано цвећа, шимшира, и то вараклисаног, те се варак цаклио и од њега је сад жуто, издужено, мало подбуло, његово мртво лице одударало још оштрије, блеђе.

Грех је био то мислити. Било у башти, кући, свуда, свуда је био он; све је било његово. Увек га је гледала, био је пред њом исто онако кошчат, сув, нарочито они његови пуни, црни бркови, који су му још за

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Такво његово схватање особито јасно дошло је до изражаја у позиву за претплату на проширену збирку приповедака (издану 1853): „Опрос

А такво мишљење заиста није само његово; оно је прилично опште. Налазимо га и код осталих критичара и есејиста, по школским уџбеницима, и уопште код

се подвргну истовремено и остале врсте народног стваралаштва, резба и грађевинарство например; боље ће нам послужити његово испробавање на индивидуалној, уметничкој књижевности.

Кад дођу у град, сав се град слегне као на чудо. Цар који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места у цркву па их венчају и учине весеље за

којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.

Ловац падне па месту мртав, и друштво његово када га после нађе, не знајући ко га је убио, однесе га кући и укопа. После тога жена овога ловца обеси његову пушку о

и погледа у канун, па рече Јеврејину: — Ни од каква милета не може бити Турчин до од Србина, а овај је кмет Србин па његово око вриједи колико твоја оба. Пушти нека ти избије и то друго око, па онда избиј ти њему једно.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

КУМ: Најпре је жртвовала рођено дете за љубов свога мужа; затим се на захтевање његово раставила од њега и страдала као нико њен; најпосле се сама жртвовала за њега. МАКСИМ: Хо, хо, хо!

Овај његов непристојан одговор буде поводом, те изиђу Књижевне забаве, гди се од части и његово Земљеописаније, издано у Београду за младеж основни училишта (које је Попечитељство Просвјешченија забранило), у

Па кад год вам треба штогод важно писати, да само вашу главу на његово чело метнете. ПОЗОРИЈЕ З. (ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ) ИСАЈЛО: Господин доктор. Ово су ми дали, да вама предам.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

шта да види: пред његовом кућом леже два мртва вука, који, су се у међувремену докусурили доказујући своје право на његово оригинално крзно. Знате ли шта је тада казао зец? Не знате? Па и откуд бисте знали!

у кожњаку, што је испљувао деда Гаврила као проклетог буржуја, узимао редовно лекције из једења ножем и виљушком, а на његово учење енглеског језика у лингвистичком центру потрошено је толико магнетофонских трака да би се у свечаним приликама

о тим лудим данима мога првог бекства у животу, осим да од тог времена увек спавам са будилником испод јастука — његово куцање подсећа ме на онај часовник из куполе под којим се тако лепо нина-нанисало.

млађа покољења, она што долазе после мене, неће имати сигурно прилике да упознају Јеротија Топа, званог Брку, нити његово дело, требало би у ту сврху балзамовати његов велики нокат са малог прста (ствар која је приковала мој поглед и дух)

Пошто ми је укратко изнео неколико поучних примера из свог живота, друг Топ развезао томе како су у његово време млади одлазили не знам ти ни ја где, негде где је бог реко лаку ноћ, а не као данас —сви желе да остану на

на оном успону, као филџани за кофијановић а наш тип свеж ко роса, свеж, мислим, као мој матори у поноћ кад му дође његово време.

Кад већ нису могли да га откупе, јер је био стављен под заштиту државе, желели су бар да добију његово потомство. За свако... овај ... спавање са њим, пољопривредно добро „Волопромет“ наплаћивало је три хиљаде долара.

Тако његово бекство у дрогу начисто пропада. Али што јес, јес, могли смо до миле воље да мажњавамо тврдо кувана јаја, то је истина

за маман веће за читава два броја (никада јој не запамти број), ташна за мене, наравно, она која је била модерна у његово време!

укокани као сам враг, мислим— до даске и обратно, а онда пронађе неког несрећног чистача, па се, као, интересује и за његово здравље, као, баш га то занима, како је чистач и како живи и све, и колико му је плата, и како му изгледа стан,

Пола — каже — како ми је само пољубио руку на балу „Кола српских сестара“ 1923, на шта ја направих реверанс и, на његово питање: Па, како је лепотице?“ — одговорих: „Захваљујем благородно, Величанство!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај се зове Батић. МАРИЈА: О, господару, добро ја познајем његово лице. ЈЕЛИЦА: Ово је барон Голић, мој будушти супруг. МАРИЈА: Барон Голић, ваш супруг! Дакле и ваш супруг?

МИТА: Кад си магарац био... БАТИЋ (чита): „Љубезни Алекса“... Аха, ту смо! МАРИЈА: То је његово право име. АЛЕКСА (оће да му узме писмо): Ви знате каква је казна за онога који туђа писма отвара и чита.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У шуми овој, ко зна да слуша, бесмртно дише народна душа, херојско срце његово куца и видик блистав до среће пуца. У њеној сјени опоро се рађа чудесна справа, чаробна лађа.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Од ујутру до увече, он је само ловио рибу и поправљао мреже. То није био човек који мисли на љубав. Његово срце је било чисто као ова вода. Пипо није слушао шта говори његов отац.

— Не знам на кога мислите? — Мислио сам да је само један стари рибар овде. Заборавио сам његово име. — То би могао бити такође твој отац! — рече један од њих ономе другом. — Сигурно; он је одмах са гостима.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Кроз отворен прозор видим спава господар с руком на балчаку. И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог.

Слово нек остане у словљењу или нека се врати у сам простор Слова. Но шта је његово тамо? Је ли далеко, ил је у средишту што куца у нама, радосно и неисказано?

Хвала ономе што долази пуцкета његово стопало у шуми преко грања Хвала му ако ће да се врати хвала свакоме ко наше говоре прекине или скрати и ко нас

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Оно је, знаш, цртао неки Рус, цртач у Катастру; цртао је своје стабло, јер је праунук кнеза Бељајева, па је узео његово стабло, избрисао сам кнеза Бељајева па метнуо покојног Мату; а ту где ја висим, висио је унук кнеза Бељајева.

АГАТОН: Па оно сам говорио кад сам се надао, као и ви. ТРИФУН: Море, какав поштен, знам ја добро његово поштење. ТАНАСИЈЕ: Био је то, браћо моја и сестре моје, један обичан зеленаш. Замислите, од мене је наплаћивао камату.

АГАТОН: А шта? ТАНАСИЈЕ: Кажи ти мени, Агатоне, има ли доказа да је то његово ванбрачно дете? АГАТОН: Знаш како је, Танасије, код тих ствари доказ је дете.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Око мене сви су спавали. Чобанин је дремљиво посматрао ватру и с времена на време подстицао огањ. Цело биће његово одисало је бескрајном равнодушношћу, која је најзад прешла и на мене, и сан ме почео хватати.

И командир је увек под сумњом да није довољно водио рачуна. А то могу лако да му и у оцену ставе, и тиме је његово напредовање за дуго времена обустављено... Коњ стење и командир очајно гледа како животиња гризе земљу.

Ухватих се за једну алку, раширим ноге, коњ промаче, а ја се пребацих на мост. Ето... једва извукох читаву главу. Његово причање прекиде поново неко кркљање на оној обали...

Из његових груди се проломи крик: — Господине потпоручниче, мој је брат тамо. — Помоћник на његово место! Топ груну, цев се трже уназад и ашов лафета се зари у песак.

Пушке запрашташе. Нетремице сам гледао у осматрача на митраљезу. Али његово лице је било као скамењено, док му се на доњој усни пушио прилепљени пикавац.

Била сам као у грозници. Хтела сам прстима да је ријем, не бих ли допрла до њега... Његово име не прочитасмо нигде. Аустријанци су потрли све трагове приликом бежања. Можда невољно.

Нешто крцну... Отворише. Сестра врисну и паде. Мене прихватише. Видим воштано лице... његово чело... усахле очи... изнад десног ока рана. Уста полуотворена... Руке опружене... Џепови изврнути.

— Дајте ми његово име! Ађутант се узврда. Поче да пипа по џеповима, као да нешто тражи. Онда направи збуњено лице и рече: — Господине

Остатак чете је изгинуо. И они су се вратили на положај. — Његово име? Осетио сам лаку дрхтавицу пред леденим гласом команданта дивизије.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту, који не ради теже послове, а живи боље од сељака. Вазда је одевен као да ће на

— Молим опростите... Ја, знате, ’нако... стаде муцати пренеражен ћато. Јадно његово рањено срце!... На првом љубавном кораку мораде наићи на овако унижење...

Само тихи, лагани уздаси по кадшто одају његово немо присуство. А око њега све једно исто: сутон, жубор, јецање... Одједном се обоје тргоше, устадоше и пођоше даље.

Чуди се како је рђаво протумачила његово саопштење о оној учитељици. То је неваљала женскиња, и она је морала бити кажњена.

А за то време његово се мило гнездашце растурило. Родитељи помрли, сестре се разудале и свака за себе савила гнездо, браћа се растурила по

Сад се већ Љубица одистине наљути. Ово његово стално и одлучно држање беше јој теже од свега : писар дође за часак два, па га после нема по неколико дана, а она ни

На лицу му исписана жива радозналост, али се јасно чита на њему и горко сажаљење, прекор... И опет рекао би да и његово лице вели: »Шта ћемо, кад нам је таква судбина !

Ко је умро ?... дрекну Гојко разрогачених очију, стегнувши старца за раме, гледајући зажареним очима у његово лице, да би отуд још пре одговора прочитао страшну вест... — Она, братићу, она... учитељка.

Али јој се ономад отворише очи, кад стаде жива жена између ње и њега и с правом положи руку на његово раме, а он, онај бесни и разуздани полицајац оборио главу, па ни прословити...

Гојко одмах дође, али му и лице и цело понашање беше сувише службено; његово лице као да пита: »Шта жели госпођица учитељица ?« Љубица му одмах приђе и, климнувши главом, промуца: — Извините...

Прелесна дјева куша постојанство заљубљенога јуноше, баца га у тамницу, мучи га, па кад се уверила да његово срце куца само за њу, пружа му руку!... Ха-ха-ха... А он, шмокљан... У том се врата отворише нагло, и Стојан уђе.

отвореним, великим, црним очима и она се упи, загледа се у Гојка, примаче му се још ближе, врло близу, тако да осети његово дисање.... Он само гледаше, зачуђен, шта се то догађа и очекиваше нешто страшно...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Под крмом је зазидан обичан мотор, што се ложи петролејем. Тај мотор непрестано лупа и његово лупање се чује по води, на миље далеко. Сва је барка масна и страшна и заудара од рибе.

Понеку сироту жену ти непрекидни погреби толико узбуђују, да нам довикује ружно и да нас проклиње гласно. Псује и његово величанство – а ја корачам уштогљено. Нисам чуо.

Успели су да га популаришу. Све је овде његово и нико још није успео да оде даље од њега. Можда, мало, Пикасо. На задњој изложби била је његова Леда са лабудом.

Један свештеник прилази ми, говори ми, хвали се. Али његово угојено лице буди у ме ни бес, и ја му ређам Молијера, Расина, Монтескиеа, Русоа, који су ове цркве називали: „мауваис

Да је Жефаровић умро, пребедно, у једној колиби, то је, за његово доба, природио. Међутим, кампања, ноја се водила против Ускоковића, као агента Аустрије (!

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и венац од црвених ружа, што му обвијаше главу. Са страхом, да је ко не опази, узе оне руже из гроба и, плачући,

и, запрепашћен, виде како му од одела висе само крпице и дроњци, а по голом телу поникло перје пепељастобело, као његово брашно.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

Разумете ли? — Разумем. — Е, лепо, сад пазите дале: како је он врло богат, то зажели да има деце, која ће наследити његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене.

” Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја. Одједном, чух неки љутит глас: — Шта то значи?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— »А шта би му ти радио?« питам га ја. — — »Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро«. — Тако то ми рекли па прошла и година.

На зло његово, у истој чети био је и Љубиша, те се сва слава свршила »вронтом«, а да није овога сведока, — оде ти наш Ђокић на ручак

Дакле и ја?«... Али му још беше неверица да се то одистине догађа. Пошто његово лице и ћутање јасно казиваше да он не може дати никаква одговора на ово питање, Чича замоли професора да га пита што

Откуд он овде? Помислим да то није какав нов колега. Али би онда он требао да ми се престави, а међутим његово понашање показује, да је он овде на свом месту. Приђох му и упитах га учтиво: — Смем ли знати за ваше име?

— Дете, све је у руци самога Господа Бога, и као што веле свете књиге, нико се ни чим не може заклети да је његово... али тек ја посејах ову пшеницу, и ако ме божји угодници подрже, рад сам да је у свој амбар саспем и да свецу од ње

— узвикну чича Пера после овога читања. Најзад му изрекоше пресуду: осудише га на робију. После године дана дође његово писмо кући му.

очи песничицом, зевну једаред па хтеде опет да легне, али као да се нечега сети, трже се, погледа јасно по соби и његово ведро невино лице наоблачи се... »А-а ... оно синоћ!... Где је мама, ко ће мене да обуче?...

Како ће то бити?... И потекоше му низ обрашчиће вреле сузе, — весници прве горке туге, која полако обавијаше његово безазлено невино срде... Јадниче мали! Ово су ти само први јади...

зебе од пута, којим мора неминовно поћи... А смртно звоно грми свечано, и његово брујање одјекује суморно преко прљавих кровова, и губи се тамо далеко иза првих брежуљака, што су опколили пространи

А њој није било ни мало криво што је отац не воли. Није на то навикла, није знала за његову љубав, па јој је и његово понашање било обично. За оним што нигда нисмо имали, не можемо ни жалити...

за начелника округа.....« а у таком случају Каја се нада да ће на његово место доћи неки млад, неожењен правник, и онда већ сигурно је као два и два четири, да би она одмах постала капетаница.

да преместе у ужички округ; и заиста после месец дана изиђе указ, којим се он премешта по потреби у ужички округ, а на његово место долази такође по потреби службе началник И кл. из К...ског округа В... Г...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Тада није ништа из новина читао, само оно његово. Ако ко чита те новине, Срета би сео према њему, пио кафу и равнодушно седео, али му се не би ништа измакло!

Море, имаш синове, па ти је још до ђаволства!! Ако те чује баба Петрија?!« — А Чича Трифун развуче оно његово смежурано лице, па не знаш да ли се смеје или плаче.

« »Ћир-Ташулино«, биће опет одговор. — »А онај забран тамо, и оне њиве и оне лепе ливаде?« — »Газда-Ташулино; све његово.« — »А има ли дуга газда Радисав на имању?« — »Па имаће неку стотину дуката; дугује, знаш, ћир-Ташули.

била код њега — да се санитетским термином изразим — собарица, па он није никако трпео да се тако изобличава ниједно његово млађе, а најмање Гизела за коју се он неуморно трудио и Аргусовим очима пазио да не да повода таким разговорима.

! »Устај живи, бори се, не клони!« — те су речи песникове ужљебљене у срце његово и ништа их није у стању истрти оданде, ништа!

да ће онако најбољи бити, ето, сад да рекнемо да чича Милисав неће више да је председник, па да треба другога на његово место... па шта мислиш ко би нојбољи био? — А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио!

лаж и гадна клевета, само да се и на тај начин шкоди господину министру просвете, јер је отуд-одовуд па све некако под његово подручје и »вједомство« спадала, било као рођака и »домостројитељка« у манастиру, било као »вешерка« у селу, односно

— Боље што ниси. Неће ни његово довека! — Ама и ја то велим! Нека иде, а што велиш, неће ни његово довјека бити, а дотле; Одиђи, грбава вјеро, кумим

— Боље што ниси. Неће ни његово довека! — Ама и ја то велим! Нека иде, а што велиш, неће ни његово довјека бити, а дотле; Одиђи, грбава вјеро, кумим те богом великијем! — Доста му и оволико.

Име његово, то јест Мићино, чули сте, читаоци, већ толико пута, и ја вам се сад морам извинити што вам га нисам у своје време пред

Као одличан радник на преображају, држим да је заслужио да се мало више са њим позабавимо, јер и његово је унеколико дело ово ново време које настаде у селу. Све ново! Нови људи, нов ред, нов живот у старом селу.

А људи ка’ и људи, трпели док се могло, то његово тиријанство; све ка’ веле: не дај, боже, горе! Е, па и њима једанпут догоре до ноката, па веле — ту Мића завали фес —

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Узме ли се у обзир речено стање, И само његово постојање Сумњиво је (у тренуцима неким својим И ја сâм сумњам да постојим).

Да л би нас у овим прњама, јао, Уопште, као потомке, препознао? Његово потомство данас пије Соса-Солу испред Стамбол-капије, А праунук — мука ти да га видиш! — Пита га: „Wхо аре yоу?

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

угледао и распознао ту ларву, Шмит је тога тренутка увидео да се закључак италијанских научника не може одржати. Његово резоновање било је овакво: није могућно да је та ларва, дугачка 75 милиметара као и оне у Месинском Заливу, допрла из

Дотадашњи Шмитови радови, његово откриће јегуљине ларве у водама острва Фероера и последице што су произашле из тога открића, учинили су да данска

Острво је шумовито и пуно поточића, лепих ливада, винограда и њива засађених дуваном. Његово највеће место Сан—Рок, са 6000 становника, везано је са осталим насељеним местима поред западне и јужне обале острва

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

У њега се она ту, у цркви, слушајући његово певање, напослетку и загледала. Ко зна како се упознали, како и где састајали.

Тек се почело примећивати како, чим би он из певнице опазио да је она у своме столу, одмах би онда његово певање толико постајало заносно, толико и он у свој глас почео да уноси, не, као што доликује молитви, светој речи

која, навикнута, одавно би заспала, не би никако могла да заспи, јер би једнако допирало до ње одозго, кроз таваницу, његово поцупкивање. Па тек, када би тетка отишла, да га лечи!

Па тек, када би тетка отишла, да га лечи! Софка није тачно знала у чему је било то лечење, само би се онда јасно чуло његово јаукање и врискање: — Водице, мори! Водице, вештице! Умрех за слатку воду! Аух!

И ако све то његово изненадно расположење, та бујност, не би била прекинута случајним доласком некога или ма чим другим, онда би и матер к

ње највише ради њега, оца јој, ефенди-Мите, јер, ма да их је он оставио, ипак га они још толико поштују да ето сада његово јединче и љубимче готово што на рукама не носе, и као кап воде на длану не чувају.

је „њиховом“ Тонету, пошто су само њему смели да се повере; пошто само он не би причао и износио свету да је то његово, да је од них сасвим купио, него ће, по обичају, причати како је узео тобож од њих под закуп.

са рачвастим кожастим стаблом, а до саме капије бињекташ који је био истина пропао у земљу, али му се још бљештало његово мраморно теме. Све то њега још више уплаши.

Марко, као увек, сишавши са алата, уђе право у оно његово скоро дозидано сопче. То је сопче било мало, сниско, готово загушљиво; под непатосан, гола земља, те нови ћилими од

И тада се поче сећати. Тек тада би јој јасно и оно његово запрепашћење кад је виде, а после онда оно нескидање ока са њега, при том вечити трепет пуних му уста и оно на махове,

Лепота и младост за време је. Што Софку готово пренерази, то је што у његову гласу зазвуча то као његово сопствено искуство, јад, горчина.

А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да се љуби, са њиме да живи.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У његово тело, чврсто, здраво, живо, Многи је младић ножем урезив’о Име драге своје, тужан, у самоћи. А он је верно чув’о та

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Прва помисао, видјевши га, била би: чудне мушке снаге! А затијем плијенило би ти поглед његово лијепо лице на коме одсијеваше јунаштво и доброта.

га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово вруће чело.

Поглед јој сину некијем чуднијем изразом, као да је тијем погледом хтјело простријељати његово пространо чело, улећети у мозак, те подјарити и окупити тињајуће и раштркане мисли домаћинове.

Господар исти осмјехну се и љубазно погледа свога веселога ђакона. Владика сад заче питати свакога редом за његово браство, за чељад у кући, за дјецу наособ, о потрицама, о љетини итд.

својој дјетињској нарави, наклон бјеше да вјерује; а с друге стране преднаваше му се благо лице Павлово, његове шале и његово лијепо псето. У то га и санак обузме па му се у сну настави трзавица. Сјутрадан Јан је био зловољан и немиран.

Затијем заметни говор о грофу и понављај његово предавање, јали читај књиге што би им он послао. Тако проведоше зиму. У неколико прилика умал’се дјеца не одаше.

Јан ћаше сигурно издржати, да се не догоди нешто што помјери његово стрпљење. Живио је наиме у времену кад, из љубави јали из мрзости, свачији погледи, свачије мисли, бјеху усредсређене

“ Младић умукну. Настаде опет мртва тишина. На лицу његовијех браственика виђаше се да живо прате његово причање. Сваки се запио као да очима гледа догађај; срџба, у једнакој мјери и на исти начин, како је момак низао

“ одговори младић, прекрстивши руке на прсима. Владика погледну ђакона, а овај отрча у манастир. Ријечи и држање његово одаваху искреност. „Глава је ништа према души, пази се!...“ „Све на моју душу што слажем јали изврнем, Владико свети!

“ Људи се дигоше и посједаше уз дувар. Јанко поче читати. Мали Милун стаде уз његово кољено свијетлећи му и пиљећи и он очима у писмо. Женске се збише у ћошак, према људима.

Заложише у брзо. Адолф толико што је окусио. Јанко није ни дохватио, но се шалио и смијао. Остали не дијељаху његово весеље, мислећи да је на силу, али он им каза укратко све, престави им будућега зета.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Не стаје он на трулу даску. Ни вратиша, ни платиша. Нијесу му све козе код куће (на броју). Његово свако јаје двожуче. Обосио по глави (оћелавио). Овчије рунце, а вучје срце. Од тога брашна нема погаче.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад дође у град, сав се град слегне као на | чудо. Цар који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места у цркву па их венчају и учине весеље за

После тога остану у њезину двору још три дана у весељу, па онда пођу к оцу његовоме, и удесе те ноћу дођу у његово село.

Ловац падне на место мртав, и друштво његово кад га после нађе, не знајући ко га је убио, однесе га кући и укопа. После тога жена овога ловца обеси његову пушку о

којег је прије три година дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (Мт. 11, 28-29) И затим, величајући смерне духом, обећа им да ће видети лице његово, а гладним и жедним обећа насићење, а уплаканим обећа утеху бесконачну. (Мт.

Пошто смо већ довољно с Богом ово рекли о души његовој, лепо је да кажемо и о оном што је најбоље за тело његово, и о храни узаконимо и о другом животу у саставу манастира, о чему треба не мање да мисли онај ко хоће да умножи свој

А овако да буде његово постављење: када дође време свете службе, да се облачи светитељ епископ и са другим часним јерејима, и да доведу онога

за што не сматраше, и красота живота овог као дим му изгледаше, а Христова љубав растијаше у њему и разгореваше срце његово као дом њему спремљен и сасуд пречисти Духу његовом Светом, пошто се неким усељењем у ум његов уселио Христос и водио

(Јн. 15, 12) А ко од њих одступи од онога што сам им наредио, гнев Божији да прогута нега и семе његово!“ А ја сам на све то рекао: „Амин!

“ (Пс. 150, 2) И ово рекавши, одмах, пребожаствени дух свој испустивши, усну у Господу. А ја, павши на лице његово, плаках горко дуго часова, и уставши, благодарих Богу што сам такав крај видео овог преподобног мужа.

150, 1-2) јер ћеш блажен бити свуда. Зато и блажени глас изрекао јеси.“ И потом, преподобно тело његово узевши са почашћу, и постависмо га насред цркве, као што је обичај.

Певаше прво Грци, потом Иверци, затим Руси, за Русима Бугари, потом, опет, ми, његово стадо сакупљено. Минувши, пак, време литургије и окончавши се служба сва уобичајена, целиваше сви преподобно тело.

И угледавши погодно време да се то изведе, и дошавши отворих гроб блаженог старца, и нађох часно тело његово цело и неповређено, које је било ту у гробу осам година.

Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његовог па до краја: Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење.

А ево, и по успењу његовом пречасно тело његово двапут се сахрани — прво у Светој Гори, где и уснуће његово би, и опет отуд узет би и пренесен овамо, и са великом

А ево, и по успењу његовом пречасно тело његово двапут се сахрани — прво у Светој Гори, где и уснуће његово би, и опет отуд узет би и пренесен овамо, и са великом почашћу и красним славословљем друго би овде полагање у гроб

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Могу ја и нешто боље да уредим. Сад је смењен један фракционаш, и то задрти, а знаш ко долази на његово место? Илић, друг Илић, одличан кадар, проверен! Ишли смо зајдно у занатлинску...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Не знам, или ми је било милије гледати га или слушати. Био је одвећ благообразан и красноличан човек. Његово говорење било је сасвим подобно мудровању срца његова, просто, непритворно, једним словом, душа, срце и говорење право

и љупко шу-шчење и играње с долином потока, весело различни[х] птица појање, кротко и прохладно ветра диханије, и његово с лишћем преметање, дају ушима једну тако слаткослишну музику, да доводе човека у савршено заборављење себе и у

Накратко, нађем у њему мојега истога бабу Николу. Његово говорење метало ме је у удивљеније; Но познавајући га чистосрдечна и правде љубитеља, нисам мо|гао не веровати му.

Име и воспоминаније његово биће ми, док сам год жив, драго и љубезно. Називао се је Теодор Милутиновић. ЗАКЉУЧЕНИЈЕ ПРВЕ ЧАСТИ Пре него дођем

Из Славоније пређемо у Хорватску, и недалеко од Гаревице дођемо к дому и братији мојега друга, гди њега све сродство његово, браћа, сестре и снаје, тако весело дочекају као да је из некакова ропства утекао. Ово је ујесен било.

потчињен бити, будући да је Свети Спиридон патрон Корфа, а ови је био мирски свештеник, то јест епископ ожењен, ибо у његово време монаси јошт нису били сасвим преобладали.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ 107 XИ ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ 119 XИИ ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXВ 141 БАКОЊА ФРА-БРНЕ ЊЕГОВО ЂАКОВАЊЕ И ПОСТРИГ І СВЕТА ЛОЗА Далмација има: шест бискупа, четири митроносна опата, шест каптола, десет

За његово вриме умра је један млади Јерковић у манастиру као дијак, а други Јерковића дитић побига је из манастира, те се само тр

у светлој лози и како је вриједно знати колико треба да човјек има па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте шта је било његово: Од непокретнијех добара Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт и

У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио

кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише очито.

— рече фра-Брне. Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто: — Ункрантко јен ово: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ун мананстир! — Таа-ко? Ви нећете?! А ко мени заповида?

— Таа-ко? Ви нећете?! А ко мени заповида? Кљако отури Шунду и стане на његово мјесто: — Ми ти не заповидамо, нити можемо, али крви ми Исусове (а она је прискупа!

Бакоња оста четири недјеље са стрицем у виноградима, и свијем сељацима омиље и његово се име разгласи и даље од жупа св. Фране. Па онда опет наста мртва јесен и настави се једнолични живот манастирски.

, пошто је кућа сјеновита („много синовита“). Фра-Пињата повољи синовцу, а његово писмо пошље фра-Пирији, додавши сам како би добро било да браћа очате бдјење за покој Шкоранчине душе.

Али то му се само треном привиђе, јер на његово питање шта се осамио, онај поче својим вјечитим: „Је ли ја, је ли?“ — гледајући глупо.

Говорећи о јатацима судија настави: — Шве на Радека! Шве на Радека, а друга галијота шине краја на његово конто! — вели он. — А ди је то Радека?... Може он аривати ту, ту, ту, на шво мишто?

А познајеш ли Теткина брата? Ди ли је то његово дите, тај нови дијак? Једва чекам да га видим... Бакоња побјеже, јер чу иза себе глас стрица Чагљине.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Сићи ће с кола и ићи пешке. Вратиће се у Паланку. Сачекаће дан. Хтеде страх да повери Толи, чу његово звиждукање, па гласно рече: — Рађаш газдама слуге!

лицејац, великошколац... Не, није исто, не, то више није његово, није ни он више онај, није одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе,

и једе хлеб са софри на којима су некад хајдуци урезивали своју жетву, истим ножем клали Турке и секли хлеб али... његово је то. Аћимов је он син. Његова крв и страст. Нека отац и живи у заблудама сељачким.

Јучерашња свађа с њим сада више ништа није значила. Није ни мислио о њој прилазећи високом плоту који је делио његово богатство од Толине сиротиње. Мора да му се изјада на Вукашина. — Што не прескочиш овамо? — рече прилазећи му.

“ Хтеде некако другачије да седне, а снага отказа спорим и мутним жељама. Таваница се спусти ниже, над само његово чело, и лампа је у њега закуцана, па се њише и дими, и боле га очи у уморној дреци кафане, којој краја нема.

Ти се сећаш колико сам те молила. Нисам заспала а да те нисам молила, шапуће слушајући његово бунцање и Толину звоњаву који се сливају у велико тополово корито у које је сипала врелу воду. ...

Вршак и његово смеђе дно, од струјања, чинило јој се — млека, најежили се ситним бобицама, сличним семену дивље метле.

Дланови јој побегоше с лица. Десна рука застаде у Ђорђевој коси. Сув бусен дивљег јечма. Његово дисање гребе јој надланицу. Први пут је овакав дошао кући.

— викну из угла најозлојеђенији Преровац. Аћим се трже, строго и упитно погледа апсанџију: његово лице и глас ништа не казују. Онда се окрену ономе што је викнуо: он гризе усне и прети главом. Заплакаће од једа.

„Ти и ја бићемо од данас пријатељи“, наставио је Аћим стојећи, чврстим гласом који је само за његово уво подрхтавао. „Можемо бити пријатељи, иако нисмо у једној странци. На изборима ће народ да.

Опет само кратко јекну, да отера из себе оно што је крцкање хрскавице и мокро шиштање. То његово, то што тражи да се откупи, макар марјашем. Десну руку пободе у снег да опере крв.

Једно смо ја и он. Бесмислено је сво то бежање и тргање. И моје и његово. Зар ја не могу да будем ништа друго до оно што сам по рођењу? Хајдучки син. То сам ја. Ледено хучи чесма.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ух, што је шарен свет! — отвори јаје очи и осмехну се блистајући од радости, док је ветар нежно дотицао његово чело, а птице у лету застајале да му се диве. — Таквог јајета није било, нити ће бити!

— насмеја му се, а младић рече: — Зашто је не бих нашао? Лепотицу рођену из каменог јајета изненади његово уверење да је све могуће.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

у којем је била и библиотека; што је тај Конак порушио у знак своје сваковрсне моћи и дао да се на истом месту зида његово здање?

Загледан, на углу своје и Капетан-Мишине улице, у небеса, Господар Јеврем мора да призна, и сад склон истини, да је његово, Јевремово, повлачење са власти, три године касније, 1842, више личило на бекство него Милошево, више носило ознаке

Кнежево је понашање изазивало уверавања која је Господар-Јеврем, себи упркос, радо слушао: да је баш његово, Господар-Јевремово, да сад, у последњи час, узме ствар у своје руке.

Али баш у тај час су га обавестили да доле, у соби за примање, на Његово Сијатељство, Господара Јеврема, Председника Совјета уставобранитеља, чекају члан тог истог Совјета Аврам Петронијевић

Отуда око подне, кад полази од угла Француске, Госпо– дар Јован је увек помало увређен: у улици која носи његово име нема ви дрвета, ни травке. Права и без сенке, улица води на Калемегдан, сав од сенки.

Изгледа да људи све мање умеју да кажу шта мисле: гомилају неразумљиве, ваљда чиновничке, речи. Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет.

Онда, врати се у своју сенку, тамо. СИМИНА УЛИЦА Данас би се рекло да је Сима Нешић симултани преводилац; у његово време звали су га Сима терџуман. Разлика и вије тако велика, јер терџуман је тумач.

Свако преподне, око десет сати, Сима терџуман стоји на углу Симине и Капетан-Мишине улице, где је у његово време, по прилици, пролазио сокак што је делио српску полицију од турске.

Сада, и то је без значаја. Његово име је остало сачувано, али не као властита именица него као присвојни придев, исписан белим словима на тамноплавој

А зломисао се, и не само у његово доба, лако оваплоти у нечију погибију. И у својој смрти Васа, не ретко, осети задовољство што је нестао пре но што су

Као да је пред њим нека препрека-невидимка. Није то ни сећање, његово, на зидине Стамбол-капије које су биле ту а којих сада нема; није то ви несећање пролазника, који и не знају да су те

Можда би, загледан у Кнежев лик од бронзе, могао да га упита да ли је тај уклесани лик владара кога је његово доба промашило један од правих, један од оних које би и Михаило био склон да прихвати, или није?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

И струја љубави прве обузе његове груди; И жарки, чудесни пламен запали његово лице; Он диже високо чело, и косе забаци бујне, И страсно, несвесно, дивље, удари у њене жице!

Затим: како кружи Кроз васиону целу исто биће, И како све се у њ стапа и слива, И сви познамо његово откриће У часу кад од двога једно бива. И реч'ма пуним тајног, нејаснога, И несвеснога - свест ћу ти занети.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Знам ја силу мога соперника и његово постојанство страшно, ал' се кунем свијетлим оружјем и мојијем непобједним штитом, са храброшћу мојијех војводах,

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

То ме је изненадило, али се брзо присетих: Левенхајм је, како му његово име сведочи, био Јеврејин и због тога су продаја и куповина његових дела били забрањени, а уништено све што се затекло

Да бих онамо доспео, ваљало је, као у случају Питагоре, уживети се у његово доба и његову околину. И за то су биле потребне разне студије.

“ Ученици одмерише још једном стас учитељев и његово стопало и сазидаше у мислима зид означеног облика. „Па морао би ићи цео дан поред тог зида“, рече један од ученика.

задоцњење распростре страх и трепет по целој земљи, сви упиру свој поглед у исцрпели Нил и у стубове који показују његово водостање.

У те дана је пролеће као што знам из властитог искуства, лепше но у којегод било друго његово доба, а боравак на обалама Тракије најугоднији.

“, рече он самом себи. Јесте, то је он био. Гледајући око себе, постаде му то јасно. Његово родно место, Стагира, беше бедна једна паланка у Македонији.

Но пре тога хтеде још да погледа изблиза све ове грађевине које га потсетише на његово ништавило. Он се приближи Партенону.

„Зашто да очајавам? Будућност стоји још преда мном, а ја сам још млад као роса!“ При овим лепим речима, његово се лице преобрази.

Кад, при крају дође ред на Аристарха, он положи своју десницу на његово раме и рече му: „Хвала ти, синко мој!“ Принцеза погледа захвално на свога оца, а њена маћеха стисну бесно своје

би се Аристархос свакодневно очигледно уверио кадгод би се опшетао око великог базена, смештеног у музејском парку. Његово кретање по кругу имало је јасног одблеска у привидном међусобном положају стабала, посађених по парку.

Али у његовим зрелијим годинама поклекну то његово убеђење. Истина, Аристотелес беше несумњиво оштар посматрач и дубок мислилац, али осредњи геометар; на том пољу, није

Јер кад је свој хелиоцентрични систем израдио у својој потпуности и саопштио га својим колегама, они одбацише његово учење, а њега самог исмејаше што се усудио да буде паметнији од Аристотела.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А ја сам с дивљењем гледао у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио:

мука успео сам да га положим на постељу у истој оној соби у којој смо разговарали оне вечери, на два дана пред његово венчање. Није се мицао. Заиста много муке беше ме стало док сам га изнео и положио у постељу његове спаваће собе.

Нити га кадгод напушта веселост, нити казне има која би могла да поколеба његово лепо и ведро расположене. Јер шамар, везивање или затвор, Секула Ресимић сматра за неизбежно војничко следовање исто

преко пута мене, жмури командант, натмурен, строг, страшан, а поред њега уврнута мала лампа чкиљи и помало осветљава његово црно лице и ретке, мачорске бркове.

Шумадијске чарапе, дабогме. Јер то је његово, оригинално, искључиво његово, а он то годинама није видео. Ето зато је плакао.

Шумадијске чарапе, дабогме. Јер то је његово, оригинално, искључиво његово, а он то годинама није видео. Ето зато је плакао.

У име онога који нас позива на мир, они нас воде у ратове. Ми сви ратујемо у име његово, једни противу других. И Немци за везу с Багдадом, и Руси за Цариград или ни они не знају зашта, и ми за море, и други

града, озго, сву ноћ је слазило злослуто урлање остарелог неког арнаутског пса, и курјачко, мукло и дубоко завијање његово с брда испуњавало нас ужасном језом.

Одјек јединог крика што је пустио од себе био је страшан, као предан судбини, као неко одвајање душе од тела, па низ његово патничко лице линуше крвави млазеви брзих, детињих суза.

Све куће познајем, али људе, богами, не знам. Идем право дединој кући. Волим више [од] свега његово огромно пошумљено двориште: лепше је и угодније од јавнога врта. У њему је и највише мојих успомена из детињства.

свој мили поздрав, и све живо, замирући, одговори у нежној, дрхтавој срећи, још сањиво све се пружало сунцу, очекивало његово миловање.

Ћутали су. Његово укочено лице грчило се увек у оној ужасној напетости и јаду. Дисао је тешко, убрзано, као да се с највећом муком пење

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

ја увијек мислим сликовно), видим га о мом лијевом боку, и нешто нижег од мене: ступамо тако, заједно, раме уз раме, и његово је десно раме малко ниже од мог лијевог. Не мрзим га. Можда га чак помало и волим.

Још сасвим нејак, преноћио сам уз њега једну ноћ. (Тад је већ спавао сâм у соби; бакици је нарушавало сан његово хркање, а он, чинило ми се, као да наумице није хтио да одустане од њега, налазећи у хркању нарочиту драж од

Поослије његове смрти наслиједио га је син, незанимљив особењак и шутљивац без шарма, повучен и утуљен нежења; а његово туђење од друштва и самотарство нису имали баш ништа од оне унесрећене, нијемо патетичне издвојености која на дјечаке

Морила ме питалица: је ли то стога што смо ми овдје некакав привјесак свијета, његово слијепо цријево? Или се и у другим странама кугле земаљске „догађајем” зове само оно што долази издалека, док се

У ходу се немарно клатио, а у трку се размахивао рукама и решетао главом. Спријатељило нас је одмах и његово смијешно лице. — Хм! Бућко! И опет сам праснуо у смијех. Отада, Бућко је постојао.

У самом средишту гдје се зачиње вријеме, гдје се из руку вјечности одвија његово клупко! И тад би се распјевала безимена носталгија.

и од ње нерањив, као што кирург мора да буде неосјетљив према свом занату и као што војника не смије да рањава његово властито оружје. Иначе то није прави, истински кирург, иначе је то неспретан војник, војник за невољу и од невоље.

Оно што се ишчекује тежи да постане потреба, насушна потреба. Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико мјесто. Тачно онолико колико је запремало ишчекивано.

Зато је ропкиња из побијеђеног племена могла да се потитрава с побједником, да утјече на његово животно дјело, да дрма темељима његове државе, а судопера је успијевала да заблиста на најрафиниранијем двору и да се

По немогућности свог циља Прометеј и бива Прометеј. Немогућност посвећује његову борбу, неуспјех крунише његово дјело, једнако онако као што за добричине „конац дјело краси!” Не, није то измишљај малаксалих, изрођених.

у прољетна предвечерја под крошњама кестенових дрвореда, увијек с марамицом на очима, а пролазници су се освртали на његово неутјешно шмрцање, које му је потресало рамена.

Зар и вјеровање у добро или зло, у љепоту или ругобу живота, у његово богатство смисла и пуноћу садржаја или у његову пустоту и бесциљност, и тако даље и тако даље, нису само дијалектички

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: — Ако ће, ако ће; то баш и ја велим. Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости..

Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот. Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза.

Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити. Једнога јутра, кад Ђурица и Радован

Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање. Он му само рече озбиљно: — Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! — Шта ти говориш!.

И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе.

А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...

Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито

Не, кумим те Богом... Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање. Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар

— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше. Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово.

— рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио : деле ли и они његово мишљење. — Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио

« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам !

Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање... Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ДОБРА ХВАЛА 370 КАД СЕ ХАРЧИ, НЕК СЕ ХАРЧИ 371 Е ЛИЈО, САД СИ ДОЛИЈАЛА 372 ЗЕТ У ПУНИЦАМА 373 КЛИНЧОРБА 374 САМОУК И ЊЕГОВО ПИСМО 375 УЧИТЕЉ И УЧЕНИК 376 ЦАР И ДИЈЕТЕ 377 ТИ ЋЕШ СВИРАТИ 378 ЗНАМ И ЈА КАО БОГ, ДА СМИЈЕМ КАЗАТИ 379 МЕНИ ЈЕДАН,

Кад дођу у град, сав се град слегне као на чудо. Цар, који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те сместа у цркву па их венчају и учине весеље за

Е, шта ће, јадник, и овоме цару каза све што је било, и како су га слуге ухватиле, и до њега довеле. Цару се допало његово причање, опрости му живот, и рече: — Иди четвртоме цару, у њега је златна кћи; њу ми доведи и ја ћу ти дати златног

Без тог кличка биће јабука још љепша, стога се цар наљути, откину кличак, кад, на његово велико чудо, неста му из руке златне јабуке, а пред њим се створи лисица, која очас одскакута за својим побратимом.

Ловац падне на место мртав, и друштво његово када га после нађе, не знајући ко га је убио, однесе га кући и укопа. После тога жена овога ловца обеси његову пушку о

којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.

Валију јаспрешу смаче, а на његово мјесто постави поштена човјека. Кад је Бошњо примио паре, пође да још штогод покупује у Стамболу.

и какав је, он би имао душу рећи да ови ћинтерац што је на мене, и ове папуче, па и оно магаре на коме сам дојахао — његово је. — А да чије но моје све троје! Сад сам му све, ефендија, узајмио, јер друкчије није хтио доћи. — Аман, ефендија!

САМОУК И ЊЕГОВО ПИСМО У једном селу у Херцеговини некакво момче само по себи научило читати и нешто жље писати, па кад умрије поп

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Видех како народ историју даје Крај незнаног села, долине и крша: Пободе заставу, нека се лепрша У име његово и за васкрс раје, За сузе Косова и за све вапаје.

И док сунце греје Велику Србију, На Калемегдану док цвеће мирише, Српче стоји тако, сузе му се лију, И његово срце овако уздише: “О велике земље, о Српски Народе, Када ће и за те доћи живот прави?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Исто тако озбиљно утиче на артеријску циркулацију и требало би га уживати што ређе, утолико пре што је његово штетно дејство споро и неосетно.

У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми последњи, отац је улетео у моју собу. Још увек памтим његово бледо лице док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом.

Мој други пројекат је био да конструишем прстен око екватора, који би наравно слободно плутао, а његово окретање кочиле би силе реакције и тиме омогућавале путовање брзином од хиљаду миља на сат, што је железницом било

Можда нисам обратио пажњу на остале, јер сам пажљиво слушао његове аргументе, пошто ме је то његово епохално дело о зрачењу, које сам читао као студент, подстакло да се посветим електротехници.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

За време рецитовања његово сухо и наборано лице би озарила нека нарочита светлост; то је било лице пророка по мом сећању.

Он ме је лако уверио да је звук у ствари треперење тела. Његово објашњење било је у складу са српским песничким изразом који каже: ”Моје срце трепери као милозвучна струна на гудалу

” Његошеве стихове добио сам од једног српског песника који је био мој катихета у Панчеву, проте Васе Живковића. Његово име никад нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на оно дивно пријатељство које је он

- Имаћете још много што-шта да научите из америчке историје - одговорио је надзорник тоном који је требало да покаже његово високо знање. - Да, заиста - рекао сам ја, то и намеравам да учиним чим научим бар мало енглески језик.

Мери ујужном Мериленду и Виргинија. После годину или више дана, када сам први пут чуо за брод ”Мејфлауер” и његово пристајање у луци Плимаут Рок чудило ме је зашто ми ”вила” није никад причала о том великом историјском догађају.

са брода место које је назвао Трентон и рекао ми је да брод прелази преко места где је Вашинггон прешао реку делавер. Његово знање географије није било тачно, што сам открио знатно касније.

Кристијан је понекад успевао да напусти хотел и да ме прати на мојим дугим трагањима за послом. Његово добро познавање града много ми је помогло у бржем сналажењу у Њујорку и у откривању шта је шта и ко је ко у великој

” То његово обожавање књига нарочито се појачало када сам му говорио о Џемсу Вату и његовим митима са парном машином. А то сам сазн

Џимове изреке су биле кратке и паметне и никада нису избледеле у мојим сећањима. Џима су сви волели у фабрици, а његово лепо мишљење о мени много је поправило мој положај.

Можда је Џим, међу многим мојим цртежима који су стајали у ложионици, видео њен лик и њено име, па отуда и оно његово упозорење. Једног понедељника Џејн није дошла на посао.

То његово политичко и филозофско схватање, засновано на слепим предрасудама, створило је између њега и мене јаз који је сваког да

”Да ли се то може назвати колешким животом?” - запитао ме је зачуђено капитен бруцошке момчади. Његово понашање није ми било чудно јер он је био дете богатих родитеља.

Ћипико, Иво - Приповетке

Тих дана господару Вељку стиже од Спасоја упутница на пет златних лира; пише му да му их на његово име дарује Цвијети, а она, како их прими, нека крене на пут.

А њој је досадно код њега; задиркива је и кињи, и ништа је не занима његово: ни живот, ни разговор. Испрвице се ради тога изиједала и силила се да буде мирна, али с временом увиди да је све

захватило и освијетлило је, а са сунцем однекле долетјело је сијасет ситних бића што унаоколо лепршају и зује и на његово освијетљено лице налијећу и једнако зује...

— Али, човјече, дај се разлогу! Нико вам не креће у свеца... — Онда ча је било и потриба метнит другога на његово пристоље? — набаци своју Букало и извади из уста лулицу.

Кад сам сам, и радим и богу се молим!” . И сада се спустио мир на његово биће и душа, упокојена, заборавља на село, као утапа се у топлини и ведрини дана; регби да је и она дио тога дана када

— одврати навлаш презриво жена од њега. — Иди гдје си досада био! — Морача! — јави се парон Зорзи, и његово глатко, посвема обијано лице, са испрекрштаним црвеномодрушастим жилицама, чисто задрхта и сав му се живот стресе.

И загледа се у њене дубоке, огњевите очи .. . — Морача. проклет сам! Не могу без тебе.... Жена осјети његово меко, ћудљиво, разњежено драгање и помисли: „И у Страсну недељу не може бити без мене!... .

Павле, испивши своју, седе до њега и наручи једну литру на свој рачун. Пијући његово вино, Илија осећа некакову тегобу у души, ужима се, али — како ће друкчије?

—Чега се плашиш? —Убићеш ме! —Не бој се... Пиј! Арнаут се приже, и, док журно пије, његово се горње тело у брзој води оцртава и прелама.

по наређењу, води заробљеника у Призрен, јер га је војничка патрола затекла у планини са пуном пушком, мада је његово село раније било умирено и разоружано. У први мах Миливој се љутио на њ.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Мимогред ћу се дотаћи трију области и поменућу три довољно извесна имена. Поменућу, наравно, пре свега Фројда и његово инсистирање на различитим вербалним омашкама и сновима, дакле на оној области у нашем свакидашњем животу која измиче

Он се код нас помало необично појавио, и под необичним именом. Свима нама је познато његово име, само што се углавном не зна шта оно стварно значи. То је, разуме се, такозвани београдски стил.

19“22). Црква је, дакле, тело Исусово, али алегористички. И док је јеванђеље само проткано оваквим алегоризмима, његово Откривење је и као целина и у деловима, све до најситнијих појединости, до најмањих слика, у ствари једна алегорија.

на Жепи“ такође усмеравају наш питалачки поглед ка средишњем лику, а то је мост, тачније: побуде које су подстакле његово подизање, сâм процес настајања моста и, на крају, његов изглед и живот „у кршу и дивљини“.

Много касније Црњански је у једном интервјуу навео и његово име: Милош Биримац. Биримац није књижевни лик, него стварна личност, која се на дватри места помиње у Итаки и

Или бар није само то. Чарнојевићу су у роману дата три својства која нам олакшавају препознавање. Хајппе је то његово порекло: он је Далматинац. Отац му ради као писар на фару.

мали, индивидуални, али свакако модерни – и чисто песнички – мит о изгубљеном рају, какав се и код Диса наслућивао. Његово наличје чини нам се значајнијим од његовога лица.

поруке, онда се повремено морамо спуштати спрат ниже испод савременога стања природног језика: морамо ослушкивати његово сликовно, симболичко и митско било.

предмети конституишу кад се кроз „пукотине“ и кроз граничне сфере савременог језичког система извуче и на савремено његово стање пројектује сликовни, гласовни, односно значењски супстрат на коме данашња језичка суштаства почивају.

полемичке јарости свесно и упорно образлагао због чега неминовно, нужно мора доћи до измене језика српске поезије. Његово учешће у полемикама било је несебичније и страсније зато што је и улог био значајнији и другога кова: уверење које

Тај расцеп природнога језика на његово неутрално, опште комуникационо, нормативностандардно и на крају, дакако, рационално језгро и, с друге стране, на

У том смислу је разумљиво његово настојање да „музику речи“ врати, да је повуче у унутарњи језички простор, где постоји исконско и реверзибилно

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

КАЛЕНИЋ: Сасвим! Запиши, ујка-Васо, да се Јови поп-Арсином да служба како би се држави дала прилика да искористи његово знање. ЖИВКА: А шта би ти, теча-Панто? ПАНТА: Право да ти кажем, Живка, мени ми за мене није.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

песништво: Станковић, могли бисмо рећи, пише „у разлабављеном облику, у стилу неправилном и мутном, често сплетеном”, његово је дело „долазак примитива у високо културну средину и међу високо културне тековине”.

Разуме се да на тај начин добијамо обавештење и о својини говора: сазнајемо ко говори, да ли је то што говори његово или је туђ говор, односно у чије се име нешто именује тако како се именује.

] А ви сада, тамо по кући, спремајте и удешавајте. ” Његово ви исто је што и Тодорино он, али пошто је Митин говор управан, аутор са своје стране додаје у загради жене, па

се зато до у танчине описује како се креће од дворишне капије до своје собе: „Па онда, кад Младен затвори капију, оно његово долажење, приближавање чесми, кући. А мрак, сумрак.

У сижеу развијен, паралелизам Софке и куће тако је - као наговештај и његово испуњење - пребачен до на сам крај романа. Што писац у сиже уноси, томе он у роману свакако даје на значају.

Али чим примети да се приближио својој кући, цело се његово тело у магновењу укоућује. Пропламсај не сасвим чисте савести - због жене колико и сина, јер скрива пожуду према

У другом случају простор се опажа субјективно, што одговара имагинираном месту (положају) које заузима неки лик (његово тело); отуд и именовање помоћу заменица (егоцентричких речи, упућивача) они, ови.

Протицање времена у роману, међутим, знатно више зависи од развијања сижеа. Зато прво његово приметно успоравање у Нечистој крви почиње заједно с поремећеном равнотежом у Софкиној породици: наглим сиромашењем,

154 Без обзира, дакле, на пишчеву препознатљиву почетну замисао, и без обзира на извесно његово повођење за ондашњом књижевном модом, у Нечистој крви је, свеједно, превагу однело оно што је и иначе специфично за

И, наравно, то што само у доживљају лика постоји, и чему он не зна ни узрока ни сврхе, нити зна шта је, тешко да се у његово име ичим може прикладније језички изразити него заменицом.

У једној другој приповеци, Они, налази се ваљда најзанимљивији пример. Јунакова болест на смрт, његово тихо умирање, паралелно се даје или, боље рећи, метонимички се повезује с губљењем личне воље под притиском очевог

А његово уношење у наслов и уводне и закључне главе упућује да то може бити средишњи симбол романа, наиме онај чије се значење р

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ОД Сереза до Васјата, н од Дебра до Ћустендила спомињано је његово име и проношена хајдучка слава. Синовац чувенога Лазара Ћаје, свога оца је сахранио у православном гробљу, а

Качаник, Демир-Капија и велики путови ка Серезу и Битољу бејаху његово поприште. Његове пустоловине власт је гледала кроз прсте, јер се одликовао у свима ратовима и угушивању побуна, да му

Види то капетан, па га нешто штрецну. Заголица га безобзирна таштина. Први је он човек сад у Гори, у Броду, мора и његово дете у последњој свечаној поворци кроз село бити као кнез. У злату и на хату као валијин син.

Уколико се више спомињало његово српско презиме у намери да се он нешто омаловажи са својега давнашњега порекла, утолико га је притискао стравичан

Насмејано арнаутски, љубазно и побратимски примили Кошутани збуњенога Јаблана. Његово војничко одело узели за домаћинова сина, а њему дали неке старе дрехе арнаутске, узели му пушку и часовник — да му то

И ја се сетих и задивих. Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли

Но кад је сутрадан дошао кући, видео је покор и срамоту. Његово станиште, до јуче велико као какав добар заселак, поробљено, попаљено и нагрђено.

Арнаутин се помаче и поп седе на његово место, па позва домаћинова сина да му скине чизме. Онда подви ноге, усправи се господарски, извуче последњу кутију

Био је тамо цео меџлис и пуно народа, државни чиновник и срески имам. На његово чудо наредили да се његове жене обе открију. „Шта су ти ове жене?“ — упитали га — „Супруге“. – „Обе?

Место кицошкога ћурчета обичан кратки мрки гуњ шарпланински, на ногама веома једноставна плитка обућа. Његово лице смерно, израз доста мекан, у очима некако спласнуо онај његов познати једак осмејак.

Чудо. Тај израз је био толико мек и примирен као да тај некадањи силник хоћаше да проговори како је све бесмислица: и његово некадање силништво и протино јунаштво и осве– та, и Лазар и Мурат, и цика пушака, и јека гусала и лауте, и брда и

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Један пије јер га знаде, други пије да га проба. Исто с’ пије кад се пође, кâ што с’ пије кад се уђе. Газда пије: његово је, — а гост пије јер је туђе.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

МИТАР: Аа, филозоф је ово? Зашто ви не дате момку што је његово? РУЖИЧИЋ: Хелено моја, твоје (хм, хм) лице возгрјеват моје (хм, хм) серце.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ме не спречава да отпутујем у себе ко у непознато, где ако не нађем себе и смисао што спасава наћи ћу свога двојника н његово злато. Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт!

мој пламен И тако се опијамо својим животом и пепелом Мирис цвета је мирис његове будуће смрти То мирише његова сенка његово име Толико прослављено у ваздуху Толико тражено у речницима Тај искрен мирис нежна магла у глави Каже да је осећање

Краков, Станислав - КРИЛА

Стресао се. Вода је подизала увис дуге маље, од којих му ноге изгледаху као обрасле маховином. Потом се сагињао, и његово се месо од хладноће и стида црвенило.

Петровић, Растко - АФРИКА

Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н.

Разговор са једним господином који баш узима свој туш иза заклона. Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледају у његовоме гласу, преливаном шумним слаповима. Погађа се да је сед, дежмекаст, коже изборане климама.

Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може

Вуије седи преко пута мене тужан. Његово лице изгледа одједном још много старије и уморније, ишибано више климама и годинама.

Толико је његово недовршено вознесење гласом било једна стварност у овој ноћи. Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без

Франсис Беф добија наступ срџбе што је добио још два госта. Тек после кратког неспоразума разумем његово очајање, не што добија госте, већ што му их судбина не распоређује правилно: тако да не падну сви истога дана, а да их

У манастиру иначе ничега нема; ниједне стварчице, ниједне тканине. Његово једино богатство је дивна визија са крова на црначко село и на велике камене масиве који се дижу одмах иза села.

Кажем му да имам револвер (у ствари био је увек у ковчегу); његово лице дотле смешно–уплашено, разведри се, и после тога ме више ни он, нити остали бојеви, не пуштају из вида.

Али оне ће као јуче, као пре два дана, као увек, искочити одмах затим кроз његово око, или уво, или кроз његов нос, или пупак, дивније, млађе и светије но што су икада биле.

Треба знати колико је црни човек плашљив, живчан, па да се замисли његово стање када га изведу из јаме. Тек тада настаје велика светковина, у којој овај, још увек везан за жртву, има да игра.

Када се вратио у собу, изгледало ми је више но икад да је и лукав и пропао. Његово друштво, очито, било ми је непријатно.

а истовремено, једино што сам човечанскога видео у њему, изузев чежње ла дигне прави дом усред саване, било је то његово старање. Цео дан издирање на мармитона, брига где је, храбрење овога љубазним речима. Мали је био Лоби, тј.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: Дакле, за сина тражи кћер? И ти си пристала?... СТАНА: Пристала?... Та то је трâмпа! А његово је деце обоје: Сина ми може свакад убити, Мене смрвити, ћерку љубити; Господар он је!... Ми смо робови!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Изгледало је као да ће овај саморани, немоћни старац скоро померити памећу, толико је било његово очајање. Одведем га у механу и једва га нагнам да се мало заложи залогајем хлеба и окрепи чашом шљивовице.

Да потпомогну његово кретање, Турци пустише са свога десног крила до Мораве доста јаку коњицу, за којом се кроз кукурузе провлачио доста

се окрете мени: — Кажите му да ћу га дати под суд, стрељаћу га, обесићу га — неваљалца, жену једну; јест, жена, то је његово право име.

Баш до мене, увијен у шињел, прућио се по голој ледини доктор Владан, па кркти, дува и шиче као какав парни казан. А његово отомбољено, заспало лице, чије црте никад није грчила и омрачавала ниједна »бунтовничка« идеја, никаква »противзакона«

Слушајући његово дубоко хркање, које се на далеко разлегло, помислих у себи: ово је прави сан праведника; боже мој, како тврдо и

Тек после дугих наваљивања отац М. једва пристаде да ми тек »по што-шта« приприча и његово казивање отпоче це овако: — Да узмемо мало поиздаље. Ти се сећаш, да је при крају 1874 год.

Рађајући се, дете раздире утробу своје матере и његово рађање неминовно је увек праћено крвопролићем. Тако је исто и у развићу људских друштава.

у историји и преживео це, сазре ново младо друштво, нов свет, тада настаје друштвени прелом, ново це друштво рађа и његово је рођење увек праћено крвопролићем.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Освануо је шеснаести септембар. Његово излагање прекиде капетан Радојчић: — Сад стани. Запамти где си стао: „Освануо је шеснаести септембар.

као грогромовник Илија из... облака. Пера поче да се љути што је „Фикус“ дао знак када је он подигао ногу. Његово лице је уваљано у прашину што се измешала са знојем, и као да је попрскан блатом.

Онда облизну папир, залепи и заврну крајеве. Његово лице је изгледало као саливено од челика. Ставио је цигарету у уста, и почео да пипа по џеповима.

Кингири мингири. А ово, бато, кад ролне, осећаш као да те диже у небеса. — Ха! — вели поносно Коста. Његово лице је озарено и ведро. Изгледа као да је тек сада нашао прави смисао своме животу. — Хајдемо!... Посилни!...

— Све је готово! — саопштио сам му мало несигурним гласом. Командир заћута. Онда се накашља. Лице његово као да се згрчи, а очи блеснуше. Прелете погледом преко војника и проговори одлучним гласом: — Другови, у име Бога!

Око десне ноге имао је бео завој. Он уђе ћутећи и ослони се на зид. Стајао је на једној нози. Његово лице грчило се од болова. — Има ли још кога горе? — Нема. Ја сам последњи.

Светлост се разли. Командир размаче циглу којом је била затворена пушкарница и погледа. Његово лице се грчевито скупи, и кроз стиснуте зубе гласно јаукну. Одмаче се и налакћен на ивицу рова обухвати главу.

кингири мингири. Сунце му његово, нисам знао да говори енглески. Видим ја да он њој показује земуницу. Женска поче да се колеба, и као пође.

— Екс! — наређује Бора. Радослав таман принесе чашу устима, кад угледа брђане са напереним пушкама на његово одело. — Нека спусте пушке. — Кад видим дно чаше — одговара Бора. И преко воље испили су вино из великих чаша до дна.

— Пази га Лека! — диже се Бора, приђе му тетурајући се и загрли га. Капетан Лека нашао се у чуду. Његово изненађење било је још веће када је угледао војнике који су стајали уза зид. — Је л’ те, бре?...

Осетио сам неку завист, и дође ми да га одгурнем и заузмем његово место. Уздржао сам се... Лука удари шаком о сто. — Само си ти могао да будеш такав „амза“!

— питала ме Арлета. Објаснио сам јој. Њој се више допала црна јака. — Природно... Све што је његово, мора да вам се више допада — дирао је Тома Арлету, гледајући је подсмешљиво.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Него нас стиже убав витеже Узбашић Јово, друштво његово за њим устопце; у Суботицу јунак Радисав и шерег му сав сву прате браћу чак Басевићу, са Сегединци, добри војници.

Пита л' тебе тко за мње: „Знаш ли оно тко је?“ — „Досад“ реци, „није г' вид'ло око моје; Неверно, чула сам, његово је срце.

А што мене љуби оно Момче младо голобрадо, Зло ако је, његово је. Да покојно Сабља-момче Тако само мене љуби К’о то Момче голобрадо, Не би могло ни у сану Мене тако уплашити

и арм.” бродској: његово име биће штампано тек у Сочињенијама пјеснословским, о којима је био обавештен вероватно тек из овога Објавленија.

Особито последње његово дјело, Путници, носи на себи печат савршенства ове славјанске епохе његове. Између пјесника којима је млада крила

” И још даље, у непрекидном претеривању својих младих година: „Кад човек последње дјело његово, Путници, прочита н са животом његовим сравни, не само да ту њега као у огледалу налази, но чудесним њеким

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ал’ није ђаво — Твој девер, госпо, Канда је узô место његово, Те по вечноме мраку лутајућ На отпор спрема луду светину. ЈЕЛИСАВЕТА: Мој девер?... Станиша?... КАП. ЂУРАШКО: Он!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Ш.). Судац (устаде): Давиде, чуј сад! Закон осуђује... Давид: А камо оно: У Име Његово? А, не, господине! То ништа не припознајем! Ја се држим реда и закона!

Немој те ви мислити шта мислите! Ако не чујем оно: У Име Његово, одма' идем на Окружни Суд. Судац: Па ето, Давиде, у име његово закон осуђује Јолпаза Давидова на двадесет...

Ако не чујем оно: У Име Његово, одма' идем на Окружни Суд. Судац: Па ето, Давиде, у име његово закон осуђује Јолпаза Давидова на двадесет...

Није тако, већ 'вако: Славни суд у Име Његово осуђује Јолпаза Давидова из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље...

Де-де, господине, настави, да чујемо! Судац: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године... Давид: Е, 'вала ви за то!

Е, 'вала ти за то! Де-де, господине, дале. Судац: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена... Давид: И за то 'вала. И то сам заборавио казати.

Није ме Бог за то створио, па ет'! Де-де, господине, да чујемо. Судац: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена, из села Мелине, котара Бање Луке, окружја Бање Луке,

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

'Ајд' кажи ми: који ти је тај Ђока? МАРИЦА: Апотекарски помоћник. АНЂА: Апотекарски помоћник? Зато његово писмо мирише на проминцле! МАРИЦА: Баш си погодила! АНЂА: Свеједно, на шта било, тек мирише.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

То је једна динамична фрескослика Србије 13. века. Његово дело је први српски роман. Теодосијеви јунаци увек су у стању повишене осећајности, која се преноси и на читаоце.

које је непосредно после битке (1392) написао патријарх Данило трећи у веома негованом стилу "плетеније словес". Његово дело садржи све елементе косовске теме потоњих списа и косовског мита усмене поезије.

земљорадничком календару, према времену сетве и убирања плодова, следе природни циклус и везују се за положај Сунца, његово рађање, јачање и умирање.

в., први модерни српски писац. Доситејево дело има двоструку основу: његово лично искуство, познавање народа, путничке доживљаје и додире с другим народима, с једне, те његову огромну лектиру на

историје настали су Његошеви драмски спевови Горски вијенац (1847) и Лажни цар Шћепан Мали (1851), од којих је први његово најбоље дело. У Горском вијенцу огледа се цео пређени пут и читава епоха у којој је настао.

Први је међу српским писцима почео да се интересује за примитивне и егзотичне културе. Његово најобимније дело Дан шести (1960) једини је модерни роман о повлачењу преко Албаније.

Селимовићу, Бошко Петровић (1915) после песама и приповедака први роман Долазак на крај лета објављује тек 1970. Његово најзначајније дело је, међутим, импресивни Певач И-ИИ (1980).

Најкрупније његово дело је романескни низ Златно руно И-ВИИ. (1978-1986), где се у приказаној историји једне породице огледа судбина

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И нико се није показивао да зна за то његово пиће. И зато је отац пред бабом увек радосно, од свег срца чинио се мали, не он да је домаћин куће, газда, да доноси.

Не. Већ мирно, сигурно се спава, одмара. Па онда, кад Младен затвори капију, оно његово долажење, приближавање чесми, кући. А мрак, сумрак.

Да не седи узалудан, да штогод не сломи док се не вечера, натерали га да пише, учи. Његово округло, доста здраво лице види се нагнуто над таблом, а чује се како по њој шкрипи писаљка.

Толико чудан да је човеку чисто било неугодно то његово суво, снуждено лице, паметан, погурен ход, гледање испод себе, унесено, смерно.

Зна да је отац код њега долазио, питао га, тражио савет. И да она зна шта у ствари значи тај старчев долазак, то његово тражење пристанка. И већ је била друкча, мекша.

понова поклопила по разбоју и плакала, плакала не за себе, већ за њ, за његову младост, за његову чисту суву снагу, за његово црно паметно око... За Младена, њеног, милог, слатког брата Младена.

Чим му је теча ушао и он видео оно његово бело, женско, расплакано, али због њега уозбиљено лице, Младен само рече: — Умре! И сиђе с њим.

Био је питом и пун неке свежине, оне пољске, а међутим лица као у девојке. И што Младена највише дирну, то беше оно његово понашање чим уђе, појави се још на прагу.

Чита а горчина га дави. И, по несрећи, увек наиђе на псалме који се с њим подударају, његово исказују: »Заробљен сам, Боже!« И тобож од побожности пушта на вољу [сузи, болу]. Чита псалме, вапаје, бол.

И не знајући да то зато чини, једнако се вукла, ишла, као да има тобож још шта да понесе, једнако чекајући као на то његово решење, да и он с њима оде, не остаје сам, у сигурној, јасној смрти. А да му каже? Ко сме да му каже?

Сув, нем, стар, спечен и горд. Знало се његово шта је. Кад ће устати. Колико ће проћи док се обуче, умије, да га онда чека спремљена кафа, спремљене, очишћене као

свуда а да за то време сви у дућану, и брат, и слуге, стоје неми, укочени, чисто да не дишу, да се чује како шушти његово џубе и ударају зрна на бројаницама. После ће у цркву. И тамо, у цркви, морало је бити као код куће.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Б. има у себи извесну супранормалну снагу (томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са »бог«).

Та његова особина види се и из његовог имена, код нас и иначе (или је дала повода да се његово име начини: »етимолошко« сујеверје, в. Марзелл у Хандw. ДА, В 1298). С.

(којега је било у сваком винограду), тако да се његово семе расуло на све стране ЖСС, 139 ид). За семе од с. добијено на тај начин држи ‹се› да је лек од пробади и главобоље

ко под њим заспи, мора да се онесвести; опасно је ако његова сенка пада на кућу, и зато га нису садили у близини; кад његово стабло достигне дебљину врата онога који га је посадио, тај мора умрети (ГЕИ, 9—10, 115 ид). Бављење под о.

(коме су ограђени младунци), а и на још један начин: дугим ланцем који је везан за стожер сапне се коњ ноћу и прати се његово кружно кретање, па »где се ланац прекине, треба тражити ову траву«, коју многи хајдуци имају у длану и зато лако

Ћипико, Иво - Пауци

Но није друге, благу треба дати његово, или га смакнути! Увече, на прелу, повео се о томе разговор. Прелџије сједе уз ватру, пале луле и гледају како пламен

То он, као што и други сељаци, врло добро знаде, а и чини му се право што од господара узајмљени новац троши на његово вино.

— љути се Петар. —И то је мени фук! — одговара Војкан. — Знаш чије је то? Газда—Јове, болан, као и што је и твоје његово... Једнаки смо, брате! ...

Наздравља попу Врани као поштену човјеку, дарежљиву, пријатељу народа; његово је мнијење: ко није поштен човјек, није ни добар свештеник; зато нека бог поживи поштењачину попа Врану, данашњега

А Радин најстарији свједок вели: — И ћорав види да је његово: отац му бранио и очувао, и њему оставио, па да је сада опћинско?

За нима стигоше двоја кола крцата робе. Вели да је она жена, „шињора” газдина, а дијете његово копиле... Бог би га знао! — А ми мишљасмо да се кућа гради за школу, — опази ковач. — Какова школа?

Коме ће оставити своје грдно благо, коме подијелити земље?... Зар да све остане ономе копилету... А ко зна и је ли његово? И дуго учини му се као да гледа пред собом оно дијете, заогрнуто дјетињом кабаницом, како скаче по његовој ораници...

лампиона, већ журно изиђе из вароши на велики пут, који се је провлачио уз морске увале и најпослије узбрдицом водио у његово родно село. Мали дио пута једнако се журио, затим успори кораком и пође полакше.

Убрзо и он више не осјећаше никаково поштовање прама спољашњим обредима. Његово вјерско нагнуће лежало му је у његовим чувствима, и оно се једнако будило и скрушавало на догледу елементарних

Гледаше је и гледаше, ну она се ни не осврну на њ. Наново у дну душе појави се силна туга и још се јаче намршти његово разјађено лице. И пиво бијаше преслабо да разагна очај. Наручи жешћег пића. Домало пламен лизаже му уз образе.

Он га је још од дјетинства од срца волио. Његово обично насмијано лице имало је у себи нешто примитивна, привлачива. —Хоћете ли се вратити?— упита га повјерљиво.

Ну осјетљиво његово биће даномице откриваше и упознаваше у околишу у којем борављаше вјечите истине. Јављао се живот, па би му се он у

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Доротеја сам затекао на купању. Најпре сам угледао његово мршаво кљусе како куња привезано за јову. Крај кљусета, на три-четири корака даље, лежао је самар преко кога је била

У почетку је ћутао и пратио сваки мој покрет. Каткад бих спазио његов злобни смејуљак који је још више борао његово збрчкано, ћосаво лице. Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир.

Ми нисмо издржали, дакле, такође нисмо издржали: грохот је распарао манастирску тишину. Његово огорчење је расло. Био је исмејан и поражен.

Волео сам Ћирјака и дивио сам му се као човеку, мада сам све време веровао да је лош живописац и да његово дело не вреди ништа. Не знам поуздано зашто, али та вера ме није напуштала.

разболео пред Доротејев долазак, али он се ето стално у последњем тренутку извлачио, и ево га где хрипа и кашље, чујем његово кркљаво дисање и зацењивање, као да га гледам док пљује големе, округле, балаве лопте испљувака, после чега вавољи у

Не може у таквим тренуцима да се обузда, па је залудно све његово познавање ратне вештине. „Не могу поверити људе човеку коме није стало до живота.“ И Пипац му није човек по укусу.

јер је неприлично једнога војника називати тако погрдним именом, па су избацили из имена Дандара слово н, тако да је његово крајње име остало Дадара.

Читавих десет дана по Прохоровој смрти ја сам претраживао ливаду, тражећи у трави његово чувено распеће јер сам видео да га на мртвом Прохору нема.

Негова глава није оклембешена, већ усправна и моћна, у његовим цртама и борама нема мемле, његово тело није руина из које је исхлапео живот. Прохоров Христос је бог.

Чиме да се заштити кад су против њега и његово и њено тело, те две младе звери које дрхте од страствене жеље за спајањем. Господе, дај му снаге да отрпи.

Неког младића, новајлију међу стрелцима, захватила је паника кад је видео како његово родно село нестаје у пожару. Наредио сам да га одмах одведу и затворе да не би уносио немир и страх међу остале.

Најпре, Доротеј је обичан монах, обучен у стару извешталу ризу. Нема на њему ни трунке сјаја и гизделинске кићености. Његово лице је благо, меких црта, делује чедно и недужно.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Као свештеник смерни светлога Крониона, Он проповеда правду и за њу гине он; Кô вихар, с божанске ризе и песма његово шуми У страшан дан и час. Умреће истине људске, и море столећа тавни' Покриће гробове њине.

Пролеће је стигло. Више плаве реке Све његово друштво лелуја се ето... Они журно стижу од свештене Меке, И доводе лето. На обали пустој, о праведни бози!

Пред гордом царицом цвећа Нежно те његово лисје на скромност и туну сећа. Психеја, блудећи плачна, кад љубав небо јој узе, У цветне чашице ове лила је најдраже

Ја ћу, без миле наде, И одсад њега звати И с тугом спомињати Његово слатко име. Ја ћу, у ведре дане, Блудети кроз пољане; И у свом боном санку, У ноћи и уранку, Довека бићу с њиме.

И струја љубави прве обузе његове груди, И жарки, чудесни пламен запали његово лице, Он диже високо чело и косе забаци бујне, И страсно, несвесно, дивље удари у њене жице.

По какав пропали племић, Ил' бекрија свирач, са шпадом и гитаром, Друштво је његово било. Јер он је волео песме, А њих је скитница свирач певао с љубавним жаром Бијући у гитару.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

пре сто двадесет и три године, на египатској обали, између мора и језера Мареотиса, темеље нове вароши, која је добила његово име.

Девет година иза тога, када је он занавек склопио своје орловске очи, распало се његово огромно царство, које његове војсковође поделише између себе.

Но, највећи полет Аристарховог духа било је његово учење да Сунце стоји, а да се Земља креће у кругу око њега, обрћући се, при томе, око своје осе.

Овај је пролазио кроз његово теме и ударао у зенит. Ератостен размишљаше: У моменту када се Сунце огледне у Сијенском бунару, оно ће се одавде

Ератостен није, вероватно, ни видео онај бунар који му је помогао, при његовом мерењу Земље, нити је, лично, нашао његово отстојање од Александрије; он није конструисао ни онај инструмент којим је своје мерење извршио.

последњи велики александриски астроном Клаудиос Птолемајос у завидном положају изнад свих астронома старога века. Његово главно дело „Велики зборник Астрономије“ или „Велика Синтакса“, названо касније, стапајући арапско „ал“ са грчким

Он је, несумњиво, велика личност; његово присуство даје кочијашу право да јури безобзирно кроз најгушће гомиле света и да шиба пролазнике место својих коња.

Мелетиус ИВ средњега је стаса, али га његово достојанствено држање, отмен гест и звонки глас чине знатно вишим. Његова ношња, црна свилена мантија и камилавка, не

Све је то било због тога што је мој спри одјурио тога дана у лов за оном астрономском дивљачи. То његово одсуство доказује јасно његову егзистенцију, но још више његово присуство.

То његово одсуство доказује јасно његову егзистенцију, но још више његово присуство. Јер на вече тога дана, када сам се повукао у своју собу, мој спри се вратио из лова, али без плена, са

Осећао сам јасно како се приближујемо плену, већ сам чуо његов трк, па онда његово уморно дактање. Мени нешто шкљоцну у глави, мој спри залаја, скочи на плен и зграби га за врат. Упалио сам светлост.

Граница мога подивљалог парка је, као што сам већ рекао, сам Дунав. Његово огледало лежи, додуше, и при највећем водостају, добра три стаса испод мога земљишта, али то га не спречава да он ово,

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се...

Шта је, где је, тај »он«? Какав је, одакле је? И зашто ме одмах ниси звала, одмах ми име његово казала? (Трза се, кајући се): Али, јеси, звала си ме, толико пута си ме звала, а ја све мислим да није баш тако.

И то његово лудило да га једнако потпаљују и да ће он жив изгорети, то га једнако држи. И зато морам готово целу ноћ испод њега то

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” И тако из најсрећнијих дана његова живота остаде човеку име Коста Земљотрес. Наравно. није се љутио. Од његово троје здраве деце је потекао израз. С неком сујевером је неговао ту реч.

” Има у Срећку нешто чудно. Занимање његово, то је срамота, али нико то не каже, и сви га воле. Људи са мном терају због тога спрдњу, а њега нико не дира.

Ако Срба морадне напоље, и он ће! Него ћу ваљда истерати наше дете, а Швабу метнути на његово место. Бог с вама, господин Јоксиме! — Господин Јоксим се смеје као човек сигуран у своју ствар.

Немој тако напразно да говориш, Србо! Грехота је и због покојног Лазарића. Он вас помаже и издржава и са онога света. Његово је, Србо, све што једемо и трошимо, то не заборављајте душе његове ради, а и ваших душа ради... Иди сад, тешко ми је...

дим, само дим. — Дим се потврди и кад је тестамент Павлов отворен, и у њему прочитана жеља Павлова да се тело његово пренесе у Немачку (Немачка је већ тада имала неколико крематориума), да се тамо спали, а пепео пренесе у родно место и

Али је срећна. Стефан њен на све људе у околини утиче очаравајуће. Правдољубље његово и снажна мудра његова реч решавала је као мађијом старе спорове између тешко завађених, спасавала неколико пута очајне

Био је то човек, да кажемо још једаред, висок, крупан, мало тетак, и необично велике главе. Његово чело, образи, и црна густа брада, то је био читав пеизаж. Имао је стручног знања далеко више но што је морао да има.

признати, дискретан је човек; а Мимић, Мимић није некаква важна личност, али њега, Боже прости некако брани оно дивно његово дете.” — брбљивац одједаред умуче, као да је сам себе пецнуо у врло малу своју важност, па можда и у срце.

— пита доктор. — Буду одрасли, онакви какве их ти боље познајеш него ја. Ти улазиш у куће кад његово величанство бол завлада, и видиш „хероје” изближе, него ја. — Па шта је то онда? свет натрашке?

Његова друга жена није га дала спустити у гробницу где је сахрањена прва његова жена, и прво његово дете, син, који је умро као мало дете, него га је положила у нову гробницу, његову и своју — тобоже.

Волео је само, уосталом као и његов отац, да се „једно његово зна”: чаша, боље две, три чаше пива недељом и празником, и дебела дипломатска цигара: „пушиш, пушиш, и не можеш да

Кад неко стар онемоћа, или умре, довести на његово место Грка готова човека, да одмах ускочи у седло. А можемо имати деце, па опет да не будемо ни живи, ни Грци.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Добри свештеник радоваше се да ће се његово пророчество испунити. Јер ко би смео посумњати да он неће велики некада војник бити? А тенерис ассуесцере мултум ест.

Тко ће његово положеније описати? Он сожаљиваше свога љубимца Велимира да није као јунак него као жена ходио, и у свом ентузијазму

Има ли у торби леба, сира, печења и мало вина?« — Ово питање вопроситељу ни најмање чест не чини, оно показује његово невјежество и непознавање романтически књига. Јер кад су ироји и страдалници у романима јели?

— Српска пословица: »Док се мудри намудроваше, луди се наживоваше« темељнија је него његово јапунџе. Сад ајд’мо к Роману.

и чисто је уском неком путањом јашећи задремао, кад наједанпут особити неки с леве стране шум њега пробуди и вниманије његово на себе обрати.

сирјеч на срећу се ослонити, и својеј Розинанти да она пут избере оставити, укаже се с леве стране неко сушчество које његово вниманије особитим начином на себе обрати.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

По тој новој биографији, покојник се није звао Стојан, него Спира; он је погрешно носио презиме Антић, јер његово је презиме у ствари Николић.

Ја не знам шта је даље било, сећам се само да сам чуо ударац мотке о леђа министра просвете и чуо његово очајно: „јаој!“.

дивљења, он је у животу највише у употреби на прокламацијама, партијским зборовима и при изјавама љубави, па зато смо његово значење врло лако схватили.

Замислите одушевљени народ који овако поздравља свога крала: „Живело Његово Величанство Узпртезен И и Њено Величанство Узпртезеновица!

Е сад, замислите векове који су пред нама, када ће историци почети да бележе и то како је Његово Величанство Престолонаследник Њуканука испекао на ражњу Његово Величанство Краља Оца Путафуту и заједно га, са својом

нама, када ће историци почети да бележе и то како је Његово Величанство Престолонаследник Њуканука испекао на ражњу Његово Величанство Краља Оца Путафуту и заједно га, са својом краљевском владом, појео да би му могао наследити престо, или

Његова чупава коса изгледала нам је као прашума у којој станују дивље звери; његово чело личило нам је на узоране мисирске равни; нос као недостижни врх Хималаја, а две реке, које су се изливале из

МАТЕМАТИКА — Ја бих вас молио, господине докторе, да дете свестрано прегледате, јер почиње већ да ме брине његово стање. — Шта је то, дакле, што вас брине; какве сте промене запазили на њему?

Његова дарежљива рука блажи сваку беду и јад; његово племенито срце саучествује у свакој невољи. Он је већ многу сузу утро, многи бол олакшао, многу беду ублажио; њега

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Спустише га на земљу. Неспретним рукама перемо његово лице и ружичаста вода јури преко одела... Појави се свежа рана као узорана бразда на левој слепоочници.

Паћеничко лице његово окруживали су црна брада и бркови. Иако је на путу било много сличних физиономија, ипак је ово лице привлачило мој

Али се умеша брзо Душан: — Не зна још. Сад ће доћи командант са списком. И заиста командант се појави. Његово, иначе црнпурасто, лице било је тамно.

Над готово заравњеном хумком укрстили су два прута, колико да мимопролазећа војска зна да ту почива хришћанин. А његово име?... Чин... звање, јединица?...

а као дисциплиновани војник, стао сам одмах на гледиште команданта пука... Сви прснуше у смех. — Сунце му његово, а горег башибозлука војска није могла да роди! — додаје Душан. — Вечито раскопчан и мастан...

Навикао је Мића да гледа униформу српског војника, а сада наједном види нешто сасвим друго. Енглез опажа његово љубопитство, па га једном руком помилова. Али Мића се намршти и приби се на моје груди.

Остали возови се рас пршташе. Предњи возар једне запреге паде. Један поднаредник појаха на његово место. Преко рањеника пређе топ. Возари размахнуше бичевима. Рањени коњ се пропе и паде међу осталу запрегу.

На земљи је лежао и један који је боловао од маларије. Увиђао сам како његово тело букти од велике ватре. Лице му упало, усне помодреле и испуцале.

Отворио сам очи. — Алорѕ, цамараде, çа ва?1 Угледао сам капу француског официра. Али сад већ видим и његово насмејано лице, живахне очи. Смејао се. — Воуѕ éтиез тгèѕ гаі!

Чујем где говоре да је био артиљерац. С тешком сам се муком придигао да прочитам његово име на листи. Писало је: „Милутин Јанковић, резервни артиљеријски потпоручник...“ Занео сам се.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Тако свако његово чуло одређено за примање утисака, удвојено је поред оријентације и функцијом: За отварање, на том месту, целог бића

ме по челу и ужагреном увојку А ја сам сумњао већ грозно и обузимао ме бес: Одрастох иза врата, скривен, загледан у његово моћно Огњиште Све што разазнавах тада беше да сам усамљен Покаткад савладан покривах ранама својим ово поприште Но

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— узвикнуо је и бркати поглавица златне сунчеве војске. Одједном је све постало јасно: и патуљасти раст малишана, и његово одбијање да следи сунчев ход. Али, откуда маслачак у пољу сунцокрета? — Маслачак?

Узалуд сопствену кожу раздире — не силази. Покуша још једном, али се маска и не маче. Вила је сада његово лице — како би се и померила? Сав ужаснут, потрча Дрвосеча ка жбуну где је оставио врећу с лицима.

Прислони Дрвосеча маску на лице, надајући се да ће, можда, ово последње лице ранија лица избрисати и вратити му његово.

Одлучи Дрвосеча да га нађе, па макар ишао до краја света! Али, на његово питање о Незнанцу у црном огртачу људи су слегали раменима.

Ко зна колико је тако ишао, колико планина и река прешао. Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати. Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио.

— прође му као удар грома кроз срце. — Не схвата ништа, нема ни разума, ни душе! Човек може да жртвује оно што је његово, али има ли права да жртвује неког ко му верује, ко га воли?

— рече. — Ја сам био и остајем Белутак! Тако море, рибе, морска јежица, звезда и корална грана први пут чуше његово име, а река своје изгуби. — Шта је то белутак? — подиже обрве морска корњача. — Нешто за одело или нешто за јело?

Мицко ће долазити. Више неће бити сам! Узе Радан патуљка на длан и само што не крикну од чуда: Мицко је имао његово лице, на исти се начин смешио, мрштио, прекрштао руке. Како то до сада није опазио?

»Он, сигурно, зна где живе МуДри старци!« — помисли младић. Али, на његово питање Месец ни обрвом не маче. — Ја нисам чуо за Заборављени Град! — рече. — А ни о Мудрим старцима ништа не знам.

Тек у зору четвртог дана реши се младић да га пробуди. Али, само што дотаче његово раме — старац се претвори у прамен дима, а ватра у земљу утону, као да је није ни било. — Нека је и дим, задржаћу га!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

(Свилојевића у песмама), којем је последњем посвећена и врло лепа песма XВИИ века Попивка од Свилојевића, која описује његово легендарно јунаштво... Оне још певају мађарске бојеве с Турцима, битке на Варни (1444) и Косову (1448) нарочито“.

Оно што у песми нарочито одликује Момчила јесте његова огромна физичка и морална снага. Кад је Вукашин обукао његово одело, изгледао је као кепец према џину.

који је писао после 1463, а тако и дубровчанин Цријевић (Церва, Туберо 1455—1527) по изворима из народа који су у његово време били на расположењу.

Он пљачкашима удара срамотно обележје — да се издалека виде и свуда познају. Само његово име испуњава турска срца самртним страхом. Дубоко у планини „седи на друму широку“ И држи пушку преко крила.

Иронија судбине је хтела да за неколико десетина мерица жита изгуби главу човек који је, као мало ко у његово време, задао јада Турцима“. И године 1612.

Осветио је на тај начин не само свога оца него и све друге људе који су трпели увреде од Турака. Његово младалачко јунаштво је кроз векове позивало људе на херојске подухвате, на борбу за одбрану људског достојанства.

Хомер, на пример, слика (у Илијади) Парисову опрему приказујући његово опремање. На исти начин наш народни песник приказује Грујичино одело и оружје (у песми Новак и Радивоје продају

непријатељу: кад је, наиме, Ахил убио Хектора и почео да скида оружје с њега, дотрчали су Ахејци и стали да гледају његово дивно лице и узраст, али без ударца којег ниједан не приступи к њему.

за мегдан и плаче: осећа да је врло стар, да се не може ни коња држати, а тешко му је да под седу главу служи Турчину. Његово осећање немоћи је потпуно; оно остаје такво чак и онда кад син јединац полази у неравни бој.

), Кравцов каже: „Све те одлике епа као жанра одређују његово место у историјској поетици. Он живи у одређеним историјским и социјалним условима, он је поетска форма засебног

Он је настајао, развијао се и изумирао паралелно са развићем, процватом и распадањем феудализма. Његово даље одржавање, жилавост његове традиције условљени су степеном очуваности елемената феудализма у другим историјским

По себи се разуме, ма како знатног рода био, па чак нека је и царског рода овај придворни певач, ипак његово стварање не може бити ван општих закона стваралачког процеса.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— повика први вођа дружине Јованче и његово лијепо црнпурасто лице радосно заблиста. Играо је извијеним састављеним обрвама и у осмијеху показивао сјајне бијеле

Сви се дјечаци напречац уозбиљише. Сјенка давног хајдука промину сјеновитим Гајем. Бљесну његово сребром оковано оружје. Нешто зашкрипа дубоко у шуми. Зар то не вуку гломазан турски топ да гађају хајдукову колибу?!

Колиба је, у ствари, била његово дјело, прављена по његовом плану, и зато је он, као и сваки прави стваралац, посматрао своју творевину с мирним

— А ти си наш командант — прекиде га Мачак. — Ти треба свуда да си први. Кад му друг помену његово командантско звање, Јованче одједном престаде да буде обичан дјечак из четвртог основне који се плаши мрака, пећине и

Стриц и већ је замишљао себе како, тешко рањен попут старинског јунака, лежи под јелом зеленом, а Луња се нагиње над његово лице и тихо пита: — Хоћеш ли ми ране пребољети? На раскршћу започе забринуто савјетовање.

— питао се пољар Лијан провлачећи се кроз високе кукурузе. Као да даје одговор на то његово питање, из даљине поче да одлијеже потмула тутњава.

Од тога дана пољар Лијан поче редовно да ноћива у шуми. По читаву ноћ чуло се из колибе његово гласно хркање као да дише какав стари змај. Рано ујутру дизао се и кроз шумски сумрак тапао према изласку из Гаја.

— озбиљно додаде Ник. Стриц само ућута. Морао је признати да његови другови имају право. Изненада се растужи. Његово, у основи добро срце, жалило је искрено за својом добром другарицом из тешких дана одметништва.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Доносим ја моме господу Богу, што је са мном, славу и част и дичим на велико име његово. ПЕВАЧ У3 СТРУНЕ Ти си мој живот, моја храна и одело, мој покров и пристанак, моја слава и радост!

Јерно у то његово доби већ бијаше престало и уталожило се христјанској вери прогоњење. Изпосатира он око себе она поганска царства

А свети мученик Меркурије лежаше у ћивоту у великој цркви, и његово бојно копље више ћивота му стајаше преко чивија обешено.

Сазида на његово име лепу цркву, и с десне стране супроћ олтара, у дувару начини му место. Врло скупо украси му ћивот и тамо га поштено

То исто своме добру злокоби и воли зло теглити него свога брата у добру гледати, којано и на његово господство примаче се од злобне му браће: видеше Јосифа из далека где им на жетву носи ручак.

Оде и у господске Емореове полате. А кад је смотре његов син Сихем Хореос, кнез оне земље, што је и град на његово име сазидат, каква је лепа, врло за њом зажели, узе је за руку, одведе и уведе је настрану у потају, те је силом

Та извешћује ти пророк којино вели: — Земља је сва господинова, и свака пуност што год је на њој, то је све његово, и у руци је његовој свака ствар. И сва земља која се испуња од моје благодети сваким благом, то је моје црпало.

И једанпут, идући му водом, потопи се лађа и све му до новца оде из руке и његово и што је туђе било код њега. Пак саде лежи затворен у тамници ради оно туђега добра, а ја ниоткуд ништа не могу

и владики всачаских, те оваки град когано је откупио својом крвљу, да га оним преда у руке, којино га не познају, нити његово свето име верују?« И они му на то одговорише и рекоше: »Јест доиста тако.

О злу поче Максиму радити а и с Маџари нешто имаше, неку заваду за Хердељ. Провиде свети његово враговство о чему он шије, јер хоће да га жива преда у руке ономе Амири цару турскоме што му оца ослепио.

А ако ли он друге учи а сам не твори, под ништо је његово учење те тко да га слуша; тек у то мах тробоњи и ветар му глас разноси штоно се апостол Павал таквим учитељем поднаша,

Што је отето, оно је и проклето. Многи се дичи што има много земље, а не сећа се томе, да његово више није кроме три аршина. Живу змију у недри држећи. Свакоме сав труд му кроз грло пропада.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

У њој је опис Манасија кујунџије, познатог и под именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово име као наслов — ипак некако главни јунак ове приповетке.

И по таг искачаше пазар за нико време спрама есап!... Ама, — па ми дође ништо чудно! Има си једно сопче његово и никога не пушта у сопче. Сам га помета с метлу. Хо, мајка му стара, и тој треба, викам, да је ники угурсузл’к!...

у односу на наш женски свет, ипак, баш у исто то време, није налазио да је то тако страшно ако његова мезимица, његово чупе Зоне, недељом оде са другарицама на ћошак пред Калоферлијски хан или на Бит-пазар, где игра оро; или у неку

њу непрестано мислио, природно је да је желео и да је види, а још природније да ју је чак издалека опазило оштро око његово, а знао је и све хаљине њене које су боје, и издалека му падале у очи.

Куди му сталеж, а још више владање и поведење његово. Почела је чак од оца Манина, Ђорђије; ни њега није оставила на миру.

— Ако, сине, ако... — вели му мајка гледајући га мило. — Тој си је његово петалско знање... — А наша „Трша“, ете, и „Кундака“ опуштиле жалио главу...

Мори, за тој ласно. „Имаш си грбину, самарице доста“; та и за Ману и женење његово ласно... — Може, ама спроти себ’ прилику.

похитао ради материјала, а да ће га умети обрадити, — то је већ његова брига, управо, није га ни брига било за то, јер његово је перо и у Београду цењено било. Што он напише, то је било написано.

Што он напише, то је било написано. А и то му је не један рекао да је његово перо, којим он пише, просто једна жаока умочена у жуч, а и он сам се често с уздахом изражавао да „пише крвљу срца

А које мишљење мислимо да неће бити на одмет кад од једне такве особе долази. И онда није никакво чудо што је његово субјективно мишљење и освојило и брзо постало објективно и опште мишљење целога града..