Употреба речи његовог у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

“ Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби... Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала... Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу!

Депешу појести! Ако ту нашој сумњи нема политичких основа, онда, господо, да се не зовем више рођак Мате клозера и његовог брата, пресветлога цара Тодора из Абисиније. — Ко зна, можда је баш и од самога Гамбете? — Можда је и од Рошфора?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

га насред пута и карабиљ опали, а Гуша падне с коња мртав, а Ђока притрчи, узме његов мач, одсече му главу, хата његовог у’вати и узјаше. Други се Турци затворише у џамије и кулу, којима се без топа ништа не може учинити.

— Овај Игњат Сабов, кажу, учио је у Руми, и као што се говорило, за време његовог учења ту у Руми била је најбоља школа.

После смрти попа Станоја отац мој запони брата његовог Пантелију, који је учио мало у манастиру Студеници, и попа Мату, који је учио код Снетогораца путујући.

Богу се молити, и оца и мајку у руку љубити и почитовати, и проче, и које год дете престане на исповест, поред његовог имена у тефтеру забележимо крстић.

нити можемо нити је разумно; зато смо му препоручили само ствар српску и под совесни одговор званија и определенија његовог наложили му, да гледа сам како боље може вољу императорову испунити, и милости императорове достојним учинити се, и за

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Газда Рака удари преко сеоских ливада да обиђе узгред и свој забран, а једнако псује ђа Симу, ђа кмета. Баш до његовог забрана кућа је Ђуре и Спасоје Павића. То су вам два отресна, ваљана и вредна момка.

Има десет пута како је од јутрос слао оног његовог лудака: »Хајде«, вели, »рекао Рака да осечете потру...« Сад скидох и ту беду с врата! — Да бог сачува!

— наставља капетан. — Ено, пре неких година, знам — прође старешина. Ако га сретне почем сељак, макар и не био из његовог подручја, он ће му на читав пушкомет стати и скинути капу; чак сјаше с коња, па му ода чест. А данас јок!

Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би пред вече, рече свом момчету да оде до његовог чајира и да каже његовом чобанину да вечерас дотера овце к механи — »јер их могу курјаци напасти«.

да не излази никуд оне ноћи, па му онда понудили врљике, како је он пристао; како су они за ноћ превукли све врљике од његовог чајира и продали му. Еле све су казали како је било. И свак им је давао за право.

Што се тиче његовог разумевања разних прописа, о томе неки ђаволани причају овакав случај: Једном се запали у оближњем селу неко сено, шта

Капетан отвори, прочита и полугласно рече: — Е, сиромах Симица — ништа од његовог мркова! Надао сам се од овог последњег акта да ће бити што, па бадава!.. Баш ми га жао! Носи тамо нек се сајузи!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Попа је из тих књига читао опело лудима „немиросаним”, и ниједан се није повукодлачио!... И за време његовог поповања није било ниједног вукодлака у Црној Бари. Али, брате, он це и умео молити богу!... Јеси чуо, јуначки сине!

Један другом не могоше одскочити... Сви стали и гледе. И девојке дођоше; чак и Станка пренуше из његовог раја. – Не можеш, Перо, не можеш! — вели Лазар поносито. – А ви не можете ни донде! – Па и много је! — рекоше неки.

Па како ће проживети оне дане до смрти?... Е, али како да остави Лазара? Зар да не казни греха његовог?... И зар неће Лазар — ако у животу остане — опет мучки покушати да му живот узме?... Душа га заболи...

Душа га заболи... Ништа црње, мислио је, нема од живота његовог. Та, докле је год могао погледати унапред, видео је само патњу и неизвесност.

Из суднице изидоше попа Милоје, кмет Јова и Иван. Кмет беше озбиљан. Данас први пут не видеше сељаци његовог ведрог чела и осмејка. И ведрину и осмејак замениле набрекле жиле па слепим очима и натмурене веђе. — Браћо!

Ноктом протре кремен на орозу... Турчин ступи па ћуприју. — Стој! — грмну Станко. И јекну дубрава од његовог громког гласа. Турчин се трже и погледа на ову страну откуд глас дође... Станко даде ватру...

Сима Катић био је марвени трговац. Родио се у селу Дворовима у Босни. Неправде и неприлике крену га с његовог огњишта, и он пређе Дрину те се настани у селу Глоговцу...

Ја њега најбоље знам!... Ако друмом путујеш, па те он сретне — тешко теби!... До његовог ћефа стоји ти живот!... Тај исти Сали-ага се понекад веселио убијајући људе.

— рече Турчин, а очи му засијаше неком нежношћу. Ивану оде памет. Он виде да Турчин баш воли његовог Лазара. — Па гледаћемо... — А, то мораш учинити!... Кад се дјеца воле, нека се и узму.

— рече Крушка и потапша Лазара по плећима. Иван се хтеде заплакати од радости, видећи како Крушка мази његовог Лазара. — Деде, сједите људи! — рече Крушка, показујући на диван. — Ево и духана...

Турци не воле Србе!... Онај лоповлук је турско дело, дело субашино и његовог улизице Маринка... — Јесте, попо! — рече Круна. — Јесте, истина је!... И Јела ми је то рекла.

Сунце је пекло и кроз густо лишће. Плавило небесно готово побледело од његовог сјаја... Издалека је допирао шум таласа валовите Дрине. Хајдуци су ишли ћутећи.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

пажа Милоша очи од смарагда, Рука од албастра и власи од лана; Пауни царице пресрећу га свагда, Царски лави пију из његовог длана.

Она гледаше Адама, са чијих је широких кошчаних груди и мишица бризгао врео и крупан зној. Из његовог огромног мрког тела дизала се танка плавичаста магла, као са мокре стене. Био је млад, бујан, огроман.

Она га је мучила својим неодољивим питањима и разједала његово метално срце. Мисли су ишле дном његовог духа остављајући трагове отрова и студени, као змије. Он је имао душу, и она га је прогонила као смртне и ништавне.

Није веровала ни у природу која се свети, и није слушала кад су јој говорили о детету које је дала на свет, без његовог гласића, с мртвом руком на срцу.

Сутрадан су га пролазници нашли мртвог крај пута с дланом који је још био отворен. Повели су весело његовог магарца који се целу ноћ напасао и сад радосно потрчао за њиховом магарицом.

Између њега и целог света стајала је сад, високо до неба, отровна вегетација његовог сна. СТАРИ ЗАПИС Море ће ти говорити о Бескрајности, небо о Чистоти, а мрачни чемпреси о Тузи.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он не рече шта кажу Јоца и његов помоћник: али је мени било исувише јасно да је мишљење Јоцино и његовог помоћника требало да буде повољно, не Ђорђа, него његове 'ћери ради.

Мени је нешто играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве. Тада се из његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања и као лавина падаше све силније и огромније наниже: прегази нас

остало све без успеха, и он је казао отворено стање ствари и кћери Ђорђевој, а Ђорђу је такође морао нагласити тежину његовог стања. — Ђорђе има једног брата, калуђера у С.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

кандилом, у коме је горео најчистији барабанц-зејтин, тако она не била жива, и не била госпоја перзекуторовица, ако од његовог крзна не направи себи »муф« назиму.

Њега је поп Ћира добио од неког његовог до зла бога рђавог дужника, а тешио се тиме: боље је ишта него ништа, а после, и процес му је већ изашао на потиљак.

Треба да су, што кажу, »пасент« чизме и дебели фланерски обојци, па да се човек усуди преко сокака и његовог дебелог блата.

коње, па мало им што су одвели коње, нег’ му још метли улар на врат, па отишли с коњима, а њега оставили к’о никог његовог; а он кад се пробудио, једва су га укућани курталисали они’ амова! Ето, тако!

пођите око подне, па онда морате ноћити у Ченеју код господин-пароха, оног, оног што га паори зову: Олуја, вашег и његовог пријатеља...

ТРЕЋА Из ње ће радознали читаоци дознати (из разговора поп-Ћире са госпођом Персом) шта је и како је било код његовог преосвештенства господина епископа у Темишвару, и како су обе попадије примале закључке тога, тако да га назовем,

Да ви’ш само даље чиме су ме натоварили! — Јао жалосна, зар има што још и горе?! — Слушај само! Кад одемо код његовог преосвештенства, а он нас лепо прими. Поч’о нас је совјетовати...

— ... и пољубимо се — завршује поп Ћира свој извештај — пољубимо се на захтев његовог преосвештенства... А зуб задржи ђакон код себе. А знам већ и зашто га је и задрж’о. — По-пољубите се!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Хоће нешто да га ’алоше, зло снађе, Бог га не убио! — Чудили би се други испуњени страхом од тог његовог певања и лутања по пустим пољима за месечином. ВИИ Сам. И то толико да нећ сме слободно ни наћ земљу да ступа.

И, како он не да да они од тог његовог новца граде себи куће, ханове и пуне своје дућане еспапом. — Паша — ајдук, владика — ајдук! ... Сви — ајдуци. Ајдуци!

Који од слугу, да би се удобровољио газди, потрчао би Стевану да га отргне од тог његовог посла и каже му како му то газда, хаџија говори. Али би слугу хаџија враћао. — Не дирај га, не дирај!

И сад, кажу, да је путања која води од порте до цркве од тога његовог камења начињена. XИX ДЕДА ВЕСА Свако јутро чим се задани ето њега где онако слеп, висок, с лулом у устима, у

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Његове се чудне и немирне очи плашљиво задржаше на високој жени фига става и ретке лепоте која се, мазно припијена уз његовог старог друга, враголасто смешила својим зеленкасто-плавим очима док се он престављао.

Ја сам тај који би требао да се чува. Јер ја нисам имао ни оних двадесет и три дана његовог уживања. А двадесет и три дана то је по некад вечност; и да сам ја имао толико уживања сам бих вечерас свечано тражио

Више никакве сумње није било да њега намерно и због онаквог његовог држања у последње време, шаљу и одређују на све ризичнија места и да би он једнога дана, пошто нико краја не може

А после неког времена, иза његовог извештаја, онај простор тамо обасу ватра пете батерије и они топови постепено потпуно умукоше.

Од доласка његовог слоге је ретко и било и она урођена грубост, још више израђена војничким животом међу свакојаким простацима, постала

У иловачи, на црвеном шљунку, видела се непомична, бледа силуета његовог Христића. ВИ. Оне ноћи кад је Јуришић без ичијег знања, у неком пустахиском наступу, напустио војнике и батерију и

Доле по сувој, песковитој земљи, однекуд баш испод његовог пољског кревета па тачно средином земунице ка вратима, милела је једна танка, вијугава и црна колона са свим ситних,

Африка

Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата; који је мој велик и пријатељ. Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико

с далеким укусом који сећа на петрол, уверава ме да се ничим не може гасити жеђ што прати путника кроз Африку, све до његовог поновног укрцавања. Једино што остаје то је привићи се на жеђ, као на несносног друга.

Али колико је узалудно и тешко објашњавати се са црнима. Требало би чекати до сутра. Мој састанак са Вуијеом, пре његовог одласка на плантаже, пропао би.

ћутљив и упоран, и који им, да га не би сваку ноћ узнемиравали певањем и музиком, а сутрадан били неспособни за рад његовог моста, забрањује да играју, сада то дозвољава због мог доласка.

То је болесни Блонде. Израз његовог лика и изглед имају нечег што је заједничко и биволу и човеку. Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у

На земљи су нађени трагови пантерских ноктију, мало длака његовог крзна. Администратор, који је посумњао, изишао је у село, сазвао све и изјавио главноме фетишеру да ће њега осудити на

грејао леђа приљубљујући се уз спавача који је близу мене; ја сам буквално грејао руку лагано је стављајући близу његовог даха.

Он је чинио нешто што је сасвим изван фетиша и изван обичаја његовог племена; он је био изнад врсте, и тиме сублиман. Зато ми је Н.

Краљ Пебењани је краљ, шеф расе Уаватара, вођ ратника, син крокодила, крокодил сâм. У ноћи унутрашњост његовог двора, компликована, с масом кулица, кровова, надстрешница, зидова, чудно осветљена, сасвим средњовековна као и оног у

што пантер, ако напада (то је бескрајно ретко), напада с леђа и последњег, већ што њега вреба безброј фантазмагорија његовог сујеверја. На пола пута сустижу нас и придружују нам се неки црнци за које прво не знам ко су.

“ — „Ово земља за беле“, потврђују уплашено црнци, бојећи се песнице или његовог уједа. Из њега силази бујица огњених речи од које се савана разлеже.

Ја сам хтео због страшног његовог кукавичлука да га назовем именом Дјара, што значи Лав; међутим безлично име бубу (мајмун) остало је као најзгодније.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Он и није више официр ћесарски, него капетан у војсци императорке Елисавете Петровне и задржан мимо закона и његовог права.

Та егзерциришта и ти темишварски видици били су део и његовог живота. Били су као неки разбијени прозор кроз који је он, ипак, могао да сагледа своју прошлост.

Видевши се на сигурном месту, у капији тврдог и великог града, Гарсулију се учини да је цео свет био сведок његовог кукавног бекства и зато му, од беса, припаде мука. Био је одбацио шешир и раскопчао копче око гркљана.

Павле о њој никад није говорио и била је ишчезла из његовог сећања, из његових мисли. Он није имао ништа против ње, али тај брак није био из љубави и она му се чинила, као

са женом једног свог војника, у својој самоћи, па се уплашио да то неки од тих официра не докучи и да глас не пукне до његовог пука, у вароши.

се беше ћерком капамаџије Гроздина оженио, боље рећи откад му се прво дете родило, Трифуна је почео да прати, као и његовог брата Петра, неки удес, нека зла коб, иако су се, и он, и његова жена, трудили, као жмурећи, да то не виде.

Смејао се преко целог дана и његова кућа била је увек пуна његовог гласног смеха. Господин Георгије имао је двоје деце, и жену, лепу, као да је ђаволица.

Ваљда да би умањио утисак, који су његове изјаве, очигледно, оставиле, у очима његовог сапутника, Божич, смејући се, опсова кола, која је добио, каже, од сународника, Трандафила – који ће наплатити, и коње

се, опсова кола, која је добио, каже, од сународника, Трандафила – који ће наплатити, и коње и кола, папрено, од његовог таста, Деспотовича.

Видевши да има посла са неким, размаженим, девојчетом, Исакович јој онда, пошто је била ћерка његовог сапутника, рече: да ће, кад одрасте, бити као Луна, на небесима, коју жив човек не може стиђи, ни кад би имао крила,

Учинила му се сасвим бесмислена та непосредна веза, између те, пролазне, слике људске делатности, у Рабу, и његовог живота, његових патњи, његових жеља и нада. Шта је имао да долази, и то види? Та веза била је сасвим нехотична.

Исакович још боље, као што су то, обично, они који су непознати. Божич је после викао, да капетан види, пред собом, његовог, старог, пријатеља, који је био мађионичар, на коњу, у школи јахања грофа Пара, и чувен коњаник, кад је био млад.

Теодосије - ЖИТИЈА

благородне и похвалне речи ка Богу, говорећи: „Испунио си жељу срца мојега“, тако да се и старац застиде од многога његовог плача.

Али захвалише Богу што се благослова и молитве његове пре престављења његовог удостојише. Многим изливањем суза и надгробним псалмима, ако и пре њих од анђела опојаноме оцу одадоше пошТу, и часно

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Некада смо ишли у исти разред, али после његовог покушаја да наставницу избаци кроз прозор, он је престао да иде у било који разред.

затим погнуте над тањирићем с колачима онда кад је била болесна, а отац ме послао да добијем потписе за ђачке књижице његовог разреда. То лице без лепоте и храбрости, зашто се уопште рађају таква лица? Професори не би смели да имају таква лица!

Бар се чинило да верује. Нисам могао да одвојим очи од његовог и Нединог лица, све док Рашида није рекла да је за данас доста. - Чега доста?

Дан одмрзавања биће дан његовог новог рођења. Тако је мислио и то је, донекле, било тачно. Прво је, као и при оном ранијем рођењу, осетио бол.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Лађари воле Перу, већма него његовог оца, јер им да и на вересију, на карте узајми им и па чека и пô године да сврну опет, да му врате.

Но за време његовог бављења, што је год видео, највише му импоновала црква светог Марка у „Цампаніле ди Сан Оарцо” са оним лепим аркадима.

Он је то и заслужио. Урезали су му на плочи покрај његовог имена: „вечити младожења”. Није постидио! РЕЧНИК СТРАНИХ И МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ Абалиенатио (лат.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Око стаја и обора био се искупио свет, да види и његов полазак, а нарочито кочије и коње и слуге његовог брата Аранђела Исаковича, трговца познатог по целом Подунављу и Потисју, по богатству.

Сагнувши се из седла, тако да скоро превали коња, виде да је несрећник бивши црквењак из његовог села и да плаче. Тада му рече тихо, внутреним неким душе своје побуждением: „Прости мја, Секула, у моему недоумениу

на бојиште, јави, својим танким, оштрим словима, да се предводитељ пука Вук Исакович, један од најбољих официра са његовог подручја, просвећен дивним речима бискупа печујског, приклонио да пољуби папучу Светог Оца, и да тако пође као веран,

још вернији херој, са „његовог војног подручја“ у рат, на Рајну. Не споменувши ништа о производству за потполковника, он је, од синоћ, понављао све

је Исаковича да вечера ту, заливајући све, обилно, ванредним вином, које је имало скоро толико година колико и дечаци његовог дворског хора.

Мрату. И св. Мрата му поможе, утолико што га међу тим многим вином, чашама и горућим свећама сети брата његовог Аранђела, који је имао обичај да при склапању трговачких послова по Влашкој, Турској и Мађарској опија људе.

Ни за каква блага овог света, ни под каквим бичевима и змијама, не би се била одрекла тог човека и његовог чудног осмеха“ који није видела никад пре, на лицу свога очуха, или браће, својих Грка.

После поновног његовог уласка у војску, поживеше кратко време врло весело, али је затим остави, одлазећи и по други пут.

На дну његовог живота, већ толико година, као на дну реке по којој је путовао, било је то тело, као тешки камен, које је задржавало и

Две недеље проведене у Енгелштату, крај Вуичевих логора, биле су довољне да га и иначе сневеселе. Чуо је да од његовог потполковничког чина нема ни говора, да су уопште врло незадовољни њима и да је било речи у Ратном савету чак и о

Празнина његовог живота, узалудност породице, жене и деце, куће и кућишта, повратка, свега тога што чине, расла је откада их је гледао

Када је затворила за собом врата, Исакович се трже. Код његовог отвореног прозора био се накупио рој мушица, а под прозором се зеленили бедеми.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Жена која жели да роди сина ваља да закоље петла и да поједе пресну покожицу његовог желуца, па ће јој, кажу, жеља бити испуњена.

). Сваки дан у недељи, у зависности од његовог назива (мушког или женског рода), места у седмици, од тога да ли је паран или непаран, као и његове везе са извесним

Све до ручка на којем се обавља ритуално, свечано објављивање имена детета, строго је забрањено изговарање његовог имена. Посебно је опасно да детиње име чују његови родитељи пре ручка.

¹¹ Вук, поводом пословице „Субота ђачка субота“, каже да је у доба његовог школовања сваки ђак у суботу после подне, без икакве своје кривице, морао „обичаја ради бити бијен“.

“⁶ Својим обликом, овај штап, као симбол фалуса, недвосмислено јавно оглашава мушкост његовог носиоца. Црвена боја која доминира, као познати симбол љубавне страсти, еротике, такође потврђује полну зрелост момка.

У Гружи, ожењен мушкарац назива се младожењом „од дана његовог ступања у брак па док му жена не роди дете или најдаље за годину дана од ступања у брак, затим је човек“, пише П. Ж.

² Слика детета и представа његовог развоја овде ће бити анализирана на два нивоа. Први ниво јесте лексичко-фразеолошка анализа (лексеме које у нашем

Домаћица. Она може бити жена старешине, али и његова мајка, затим жена његовог брата или нека од старијих жена која најбоље обавља улогу која јој је додељена. Домаћица је женски старешина.

дистрибуције моћи у задрузи од огромне је важности за разумевање положаја детета (мушког и женског) у задрузи, као и његовог односа према родитељима и уопште старијим члановима. Старији — млађи.

„Свако новорођено мушко дете прелази устаљени пут од периферије породице ка њеном средишту, и то од тренутка његовог крштења па до признавања зрелости и чина женидбе“, пише Љубинко Раденковић.

тек тада на сцену ступа отац као представник патријархалног морала и започиње васпитање детета, односно обликовање његовог карактера.

Деци су блиске и хиперболе којима се у народним песмама често истиче огромна снага неког јунака или његовог коња.⁶¹ Бановић Страхиња, на пример, само „једанпут бритком сабљом мане, / бритком сабљом и десницом руком, / пак

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА СЕБРА Тражим помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је, следећи оце, погрешио делом и словом.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

се зауставља руски рулет; прст се зауставља на његовим уским гладним грудима, прст судбине се зауставља тачно изнад његовог птичије куцавог срца, које је и не желећи доспело у свет убица и убијених, тачно на њему несрећнику — он је, дакле –

самосвесно своју лепоту из педесет осме, богами, још је деловала на госте, који је испратише пожудним погледима до његовог стола. – Стигли сте — рече, устајући. А одмах затим: – Јутрос... — казао је. – Фино — рекла је.

не могу ништа сам да кажем: онда све нестаје без трага и ја се будим— Сарајево је, дакле, било ту, надохват руке: боја његовог мокрог асфалта, позната лица под влажним сунцобранима кафане »Парк«, Сарајево у пет по подне...

поклони његовом кретању неочекивану елеганцију – а час касније зарони у неки чудан мирис, који сигурно није потицао из његовог града, и још чуднији начин играња, у коме се девојка приљубила уз његово тело за нијансу чвршће него што су то

Вратиће бицикл тамо где га је нашао, па ће ручати чорбу (»Што ниси јавијо, заклали би пиле!«), док се око његовог аутомобила у дворишту буду окупљале гуске. И, одједанпут, изгледаће му као да никуда није ни одлазио. Глупе ли куће.

да је ту тајну дознао у сну, а можда то и није био сан, казао је, онога дана када је лежао на једном каменом зиду, а његовог пса ујела змија.

белом, меканом стомаку, дрхтавим ногама, светлу, па и оној кардиографској траци по којој је поигравала танушна линија његовог живота, његовог срца, његовог страха од смрти. Потребно је, дакле, да пешачи свакога дана по двадесет километара!

стомаку, дрхтавим ногама, светлу, па и оној кардиографској траци по којој је поигравала танушна линија његовог живота, његовог срца, његовог страха од смрти. Потребно је, дакле, да пешачи свакога дана по двадесет километара!

ногама, светлу, па и оној кардиографској траци по којој је поигравала танушна линија његовог живота, његовог срца, његовог страха од смрти. Потребно је, дакле, да пешачи свакога дана по двадесет километара!

Хоће ли стићи неко из његовог села? Сећа се, некада је отправник возова био за њега највећи господин. Кад стави на главу црвену капу, нико није смео

— Ви имате смисла за шалу! — похвали га шеф. Ћутали су док пред њима у мрвицама лежаху остаци његовог царског повратка у родни град. Све то преливено лепљивим соком од малина. —Отпратићу те кући... —Не треба...

Столица зацвиле под тежином његовог, као туч набијеног тела. —Ако госпојца дозвољава? — наклони се и дохвати једну од две боце пива које су га чекале.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

је успео у настојању да уђе у „дечји свет“, да продре у „дечју психу“ , значи не схватити његову побуду, ни суштину његовог усмерења. „Дечја психа“ само је посебан случај дечјег уопште.

је нашао средину која је у потпуности одговарала његовој наглашеној склоности ка поучавању, и екстровертованој природи његовог дара.

Читаво једно поглавље његовог песништва, мање познато, обележено је том врстом надахнућа: Пало сито, пало на корито, Са корита чило одскочило,

Оно што је писац видео пре тог буђења, у предворју стварног живота, поетска је основа његовог дара, сам тај дар. Па и несрећа и пустош сељачког живота, виђене очима детета, претварају се у поезију вечите патње и

У том смислу детињство није само извор на којем се напаја Ћопићево књижевно дело, већ и друго име његовог дара, стваралачког начела, приступа и поступка. Чим га напусти, чаролије нестаје.

И све друге особине Ћопићевог књижевног дела у вези су са том, дечјом страном његовог искуства: и посматрачки дар, и визија сељачког живота, и лиризам, и хумор, и свежина лексичке грађе.

Тежња да се свему нађе нов приступ трајна је одлика Радовићевог стваралаштва, па и његовог присуства у дечјој књижевности.

Однос према речима и стваралачком процесу уопште ту се битно поједностављује. Остале одлике његовог концепта су: применљивост, пародичност хумор, игра, инвентивност, и уверење да је писање, пре свега, пријатна доколица

Најзад, један од изузетнијих резултата његовог песништва, циклус Вукова азбука, написан је за потребе Акције описмењавања, коју је водила Образовна редакција

Држећи се тих ограничења, песник успева да организује делатан хумористички текст, пошто је хумор у сржи његовог надахнућа: одакле год почела, његова песма у хумору завршава.

Осветливши део сложене повезаности између гласова и њихових графичких слика, између фонема и његовог ликовног израза, Радовић се наднео над бездан колективне подсвести, спустио се, низ водопаде алитерација, у дубоку

за децу, као и у борби за одржавање наше културне и грађанске самосвести, у борби за осмишљавање живота, за освајање његовог достојанства и части. Париз, 22. септембра 1984.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

О његовом пореклу, због његовог туђинског презимена, могу се чинити само претпоставке.8 Зна се да је био јеромонах, да је једно време живео у

устаничким вођама, мири их и упућује, ради да се Србија учврсти и изгради као самостална национална држава, и због тог његовог српског родољубља аустријске војне власти добијају наредбу да га убију чим пређе границу.

је свој први састав Люобезни Харалампіе, који је позив на претплату за Совъте здраваго разума и манифест целога његовог будућег рада.

Али, између онога што је Доситеј Обрадовић мислио и проповедао и онога што су романтичари сањали и певали, између његовог трезвеног и ведрог рационализма и вербалног романтизма »Вукове омладине«, постојале су у основу потпуне супротности, и

и сентименталан спев, [писан] по угледу на сентименталне идиле и пасторале какве су се, под утицајем Жан-Жака Русоа и његовог »враћања к природи«, писале на крају XВИИИ века.

Калуђери га не воле због његовог образовања, митрополит му забрањује да пише стихове, и он споро напредује у црквеним чиновима. Тек 1812.

« Од Хорација узима свечан, хвалбен тон, реторичарску помпу, али без његовог епикурејства. Његова версификација је сасвим хорацијевска, и он сам вели како најрадије пева по »Флаковој лири«.

Његове лирске песме без веће вредности издала је Српска књижевна задруга у Београду 1899. Као и сви песници његовог времена, писао је доста пригодних песама, нарочито политичких. Око 1840.

на немачки; Јан Колар је Милутиновића и Мицкијевича називао »двома најглавнијем певцима садашњега века«; Мицкијевич је његовог Обилића стављао у исти ред са Пушкиновим Димитријем.

1838. изишао је у Новом Саду први део његовог »шаљивог романа« Романъ безъ романа писаног још 1832, у коме је, као Сервантес што је некада са Дон Кихотом од Манче

3абележен је још само наслов једног његовог комада, Теранција, који је пропао у пожару у Новом Саду 1849. године. Поред тога дао је и неколико пригодних

свечано прослави педесетогодишњица његовог плодног и сталног рада. Али и у старости, и постигавши готово све чему је тежио, он је непрестано радио, није се

Милићевић, Вук - Беспуће

Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву жељезничких кола.

Он га памти и воли још из дјетињства, ради његових витких, зеленкастих шибљика, његовог бледуњавог, уског лишћа, његовог звиског шума под вјетром, ради гнијезда која сједе међу његовим рашљама, ради оног

Он га памти и воли још из дјетињства, ради његових витких, зеленкастих шибљика, његовог бледуњавог, уског лишћа, његовог звиског шума под вјетром, ради гнијезда која сједе међу његовим рашљама, ради оног бујног и гласног живота међу

То је био погреб његовог оца. И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом

Она је уздрхтала толико пута под његовим ријечима, заплакала у себи ради његовог подсмјеха или зажалила и осјетила горко кад би опазила да тај човјек кога је волила има према њој само једну ниску

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Твој је посао свети, а ми смо слуге његовог величанства народа, извора и утоке; за твоје је паре све то саграђено, подлого друштвена, а не за госпо’ске — рече и

Тачно се морао знати час и одласка и доласка његовог. За свако задоцњење у школи бивао је кажњен од професора, а за задоцњење код куће од оца.

Већ престају гости поручивати кафу, а јављају се они што траже ракију; већ пола шест, а његовог Марјана никако! Газда Радисаву се само кува.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

што ти сјаје, И ту зору што још траје; Зорица ти данак злати, Твоје цвеће лепо цвати, Ветар пири, цвеће мири — Из његовог гуја вири. Сунце тоне, а он гледа Низ пучину унапреда: Море, небо кâ од злата, И теже га спомен вата.

“ Ово рече, Богу душу даде. И гле, како теде благи Бог, Те ја нађо друга његовог. Оца немам, ја сам синак твој, Сина немаш ја сам синак твој, Сеја моја јесте ћерка твоја, Ако Бог да, скоро љуба

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено, будалом! Дотле ли смо дошли?

Нађе се ту понешто и за неписмена човјека (а таквих је већина), нацртано невјештом руком неког његовог буразера, истог таквог неписменка.

да се испреда велика прича око нашег поредовничког млина, која је допрла чак и до дједових ушију и погасила сјај око његовог омиљеног прибјежишта.

— тупоумно се инати дјевојка. — Зар он чизме на ноге, нову кабаницу, а његов синчић ни пелена нема. Џаба вам га, нећу његовог дјетета, па бог! — Па што га не тужиш? — Тужите га ви. Ето вам дјетета па тужите. Зар он чизме на ноге . . .

у огорчењу заборавља да је то и њезино дијете и тврдоглаво гура само једно те једно: — Нећу више и нећу, ето му његовог дјетета!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ко беле лале! Сами ће они, измеђ себе, да ућуткају Пинторовића, кад им затреба! Па и тог његовог зета! Важно је да ја обављам посао. То је по том питању. А што се тиче Хасанагинице — она је сама себи замесила.

То си од оног безбожника научила! ХАСАНАГИНИЦА: Мислиш од Хасанаге? Не знаш ти његовог бога. Његов бог има његову браду, његов трбух, његове жуљеве... Ми смо и у Алаху многобошци.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Мита се беше загледао, као занео. Богзна где је био. Аритон, бојећи се тог његовог заноса и хотећи да га тргне а у исто време и хотећи да му угоди, као погађајући шта он мисли, наднесе се над њега и,

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

и жалостан за Дивоњом врати се кући да види свој завичај, па кад не нађе ништа већ само двије тополе гдје су никле из његовог кућишта, пресвисне и он од жалости.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

др М. Спасића, извађени од части из Земљеопописанија његовог, од части из други његови саставака. Но притом, нека нико не помисли да је карактер докторов копиран с карактера г.

А зашто, бог би га знао. МАНОЈЛО: Па јеси ли га који пут видио? ИСАЈЛО: Богами, ја нисам. А шта ми је до његовог разума? Ја се извалим па спавам, а он или ишо с разумом или без разума, мени није стало.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

еон, још изнутра ради По такту прапочетка; из модрине Куља врв ларви видљивога света И све што садржано је у слутњи Његовог озверења, колоплета Молекула и ватре: море тутњи.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— Ну, что случилос? — упита Григорије Васиљевич, седећи на свом кревету прекрштених ногу. Гребали смо се за чај из његовог електричног самовара. — Wхат хаппенед латер?

ГЛАВА ВИ Историја деда Гаврила и његовог високог одликовања, без икакве друге сврхе у овој књизи сем да забави површног читаоца.

Нешто тако! Што се тиче његовог цртања, могу вам рећи да би се тај столњак могао мирне душе изложити на било којој изложби морбидне уметности; оћу да

— Значи, револуција је завршена? — рече Мишелино. (Одабрала сам одмах трећу варијанту његовог имена као најприхватљивију). —Знате ли када ћу се вратити кући? —Када? —Никада! И ту се, најзад, заплаках.

Када зрело размислим, била сам у тог момка заћорена још у оно време када смо се тачно испред његовог киоска играли школице.

Тако некакве руке, не знам како да вам то објасним! Долазила бих до његовог киоска, а он би ми без речи одвајао најновије стрипове и пружао преко глава левих раноранилаца.

се зна колико кошта базање са нечијим кером и све остало што уз то фура, тачно у кинту, и где нема места за фолиранте његовог типа који се баве апстрактним хуманизмом, а спавају са својим несрећним секретарицама, једу преко оверених рачуна

Колико сам пута само провео ноћ поред њеног кревеца и будио се да је покријем! Маман, која је за цело време његовог монолога читала новине, погледа га уплашено: — Кога би то уцмекао? — Њега, на часну реч! — Ти си стварно луд!

Матори, пре него што легне, обично каже: „Хајде да опалимо по један Сан Салвадор, па шта буде!“ Из његовог ранијег, неуредног живота (то док нисам ја дофурала на свет и док га маман није средила) остала му навика да се уопште

“ — каже љупко маман, извлачећи око деветке чаршаве испод његовог благословеног сна. Да га само видите како још полузатворених очију бауља по кући, тражећи чарапе које је претходне

није да баш нисмо ништа урадиле — спремиле смо његову собу и, како се касније испоставило, обрисале прозоре рукописом његовог последњег романа, што он у том тренутку није уопште знао. Тај филм ћемо гледати тек сутра, хоћу да кажем!

госн Сулета са Аде), добићемо приближну слику о овом слободном мислиоцу, тако неправедно заборављеном још за његовог живота и обратно!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

О, колико је био добар, тај јадни младић. Сећаш ли га се, Пипо? — Сећам га се изврсно, оче. — Тешко ми је сетити се његовог имена, али ако бих се размислио можда бих и могао. То није било енглеско, већ скоро кастиљанско име.

Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд. Можете провести поред њега још двадесет година, ништа подробније о њему више немате да сазнате.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

троструког јуриша против Монгола среће га Манојло цар са обале вере поветарац Мраморног мора мери висину витеза и његовог доба од послова светских предстоји још излет на Митилену радост из руке грчке и пост госпојински Над

кошуљу и у потоку се мије то се ни у сну не сања девојачка рамена па звоник и неки праотац клечи док јуре његовог сина Ђорђа чује се топот све на истом нишану то је тај врат који љубим и одлазим с њом у шуму кажите ми како се

Латин тражи невиђене сласти сви би да се сете тог предивног рата његовог бучног и бескрајног либрета у знаку пљачке и лова и провода са женским Србљем носе скакавце око врата као накит и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Кад командант застане да пропусти дивизион, онда је сваки на своме месту. Виде они издалека његовог белца са кусим репом. Водници и вође одељења су тада строгим гласом опомињали: „У запрежнице“... „Средњи, терај левака!

— Бог ти помогô! Чуло се само трупарање копита његовог коња о каменито тле, те командант затеже дизгине. Кљусина диже главу, фркну на нос, забаци уши уназад и умири се.

По зиду беху закуцане дописне карте са сликом. О прозорима је висило свеже грожђе. — Пази, оца му његовог, овај се спремио да овде и зиму проведе, док ми иструнусмо у оним рупчагама.

Он ми рече да сада наилази командант. После подужег времена зачу се топот коња, ја прикупих дизгине и, када назрех његовог белца, приђох: — Господине потпуковниче, ја сам релеј. Крећите левим путем.

Ама лакше би ми било да сам видео аустријску патролу... Угледах команданта дивизиона и његовог белца. Као да се од смрти отимам, скочио сам преко стола. Чаше се испретураше. За мном потрча ордонанс.

— Јао... Мицо! — Пусти-ме, пусти, иначе, тужићу те. — Она се изви из његовог загрљаја, а затим му се кокетно унесе у лице: — То је требало ноћас да урадиш, када смо јурили кроз ноћ. — Их!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

вазда се исказивао против школе и школованих људи, али тек беше му необично драго, што се у овој прилици нашао сведок његовог гимназиског школовања.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Зашто Филипа? СОФИЈА: Није Филипа, него тог његовог глумљења! Кад је наишао онај батинаш, премрла сам! Да бежим, стићи ће ме! Да вичем, ко ће ме чути?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Песник је зато пролазио улицама Београда омрзнут, као Арнаут кога терају из његовог фиса. Али је он, и тада, у знак пркоса, носио на глави бере баскијско. Испунио је своју судбину на улицама Београда.

Између тих, ужасних, часова, испитивали су га о мотивима његовог атентата. Постоји о томе дневник једног лекара. Принцип је, природно, признавао да је желео уједињење Босне и Србије,

Зид је био тек окречен, бео као овај чаршав, по коме су прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове мрље пијаног вина мог. Господо, прву чашу у славу друга мог.

Полако сам се насмехнуо. Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пута понављао како ју је тако бледу последњи пут видео.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Разуме се, после тога његовог говора понови се небројено пута: „Живео!“ Сад се тако изређа десетак говорника из разних крајева отаџбине, а после

Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и отрцаним

Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад чуо речи. — Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним

Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма. — Шта он доказује, ако смем знати? — упитам га.

Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. до његовог стола је сто за чланове владе, мало дале сто за секретаре клуба.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Зовну на пример изјутра његовог љубимца, »фамулуса« Васу, и нареде му да »у понизности звони« за улазак, или да »у понизности купи ћевапчића и

Срећом не беше оптерећен многом децом. Једини спомен дваеспетогодишњег брачног живота његовог и снаша Јулиног беше им јединица њихова осамнаестогодишња Каја. Лепотом својом надмашила је све а...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

А ко то теби рече? ЈЕВРЕМ: То... немој да ме питаш, то је поверљиво. СРЕТА: Ако вала, доста је и било његовог! ЈЕВРЕМ: Сасвим! СРЕТА: Молим те, брате, је л' продаде своју кућу за среску канцеларију? А што?

XXИ ЈЕВРЕМ (сам) ЈЕВРЕМ (дохвати оно звонце са пода и метне га на сто): Бар да је упамтила само почетак од његовог говора. (Шета узбуђен.) Мора да су већ близу. Може бити сасвим близу? (Гледа на прозор.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

сам изрезилио, ка’ биров кучку, председника; или онај трећи где сам изнео злоупотребе и насиља капетанова и каишарлуке његовог подрепка Ристе шпекуланта?

И њега је макнуо неко из политичке мржње, макнуо га какав политички противник његовог госе. Ето сад јадан зељов плаћа својим леђима све оне диференције у политичким погледима свога госе и његова комшије.

То га је, вели, наљутило па збацио униформу. Али Сретен га је поштовао и јако ценио због тога његовог смелог и одлучног корака, што је, то јест, своју грађанску слободу и своја грађанска права више свега ценио и изашао

и забављан декламацијама Пере ћате — Сретен је седео у својој скромној собици и китио један подужи допис за новине, не његовог него другог округа, које се звале Шиљбок народних тековина.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Каталог је издат, а Кнез Лазар издан, метло брезова! Његов нема одређени вид: не његовог, него његова! Недогледан је круг незнања, 500 километара му је пречник!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Са тим бродом Шмит је 1920—1921. године прокрстарио Атлантски Океан између његовог северног краја и Саргаског Мора. Скуп— љен је драгоцен материјал који је све више доводио Шмита, до уверења да

Није се могло сматрати да су се они нахватали за кабл за време његовог извлачења са морског дна; они су били тако чврсто прирасли за кабл да се није могло на то мислити.

Са Бибовим апаратом постоји та незгода што је он готово непокретан. Ма колико да је светлост његовог рефлектора јака, она може да осветли простор испред апарата само за неколико метара.

једна експедиција коју је водио брат истраживачев, професор Курт Вегенер, са задатком да утврди истину о судбини његовог брата.

Један проналазак његовог оца за спасавање лица из буром потопљених бродова и за вађење потопљених предмета из морских дубина, навео је сина на

поштанска управа предаје самоме Виљемсону као државну материјалну помоћ за даља подморска истраживања и усавршавања његовог апарата. Међутим, Виљемсонов потхват за сада још не може да допринесе расветљењу поменуте мистерије романа јегуље.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Чак и најближу родбину, стричеве и тетке, не прима. И Софка се сећа да су ти дани били најгори. Јер после сваког његовог поновног одласка у Турску, мати би јој по неколико дана ишла сломљена и уби|јена, а то све зато што је једино она све

Магда није дала да он такав и са оним његовим простим коњићем уђе на капију. На капију је само њега пустила, а његовог коњића кришом, да нико не види, иза куће увела и тамо у крају баште за неко суво дрво привезала, да уз нарамак сена

Од свега што собом унесе, кад уђе, био је само јак мирис од бурмута, устајалости и прашљивости његовог чоханог одела: широких чакшира, кратког количета, фермена са широким, отвореним рукавима.

Сасвим друго. Сада никако није могла да се отресе њега, оца, његових оних поцепаних постава на хаљинама, његовог зноја од неопраног одела и оног његовог лица; оног | страшног, мртвачког гласа, који није молио, него који се губио и

није могла да се отресе њега, оца, његових оних поцепаних постава на хаљинама, његовог зноја од неопраног одела и оног његовог лица; оног | страшног, мртвачког гласа, који није молио, него који се губио и мро у његовим узневереним устима, због

вина, јер боји се да ће, ако друго вино, јаче пиће пије, као што је луд, | триста чуда начинити, а овамо од тог, његовог вина, на које се навикао, ништа му неће бити. И тако свака. Свака ће гледати себе, да што више уграби од весеља, среће.

А и за саму њу било је лакше, што она, после сваког његовог одласка, готово луда од болова а највише од раздражености, | сасвим је тада остајала сама и не имала да стрепи да ће

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

У овим случајевима здравица је за народног човека саставни део његовог начина живљења. Здравице имају заједничке особине са молитвама, само са том разликом што овде појединац изриче на

2 СТАРИ СВАТ ДОМАЋИНУ ДЕВОЈАЧКОГ ДОМА За дома и домаћина и његове среће и ћесе, за његовог племена и сјемена, стада и рала, живота и доброга здравља! Стадо му у широко, а рало му у дубоко!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И крв Исуса Христа, Сина његовог, очишћава нас од сваког греха.“ (И Јн. 1, 3-7) „По томе разумесмо љубав што оп душу своју за нас положи.

“ (І Јн. 3, 16) „Ако заповести његове сачувамо, и угодно пред њим чинимо. Ово је заповест његова да веру имамо у Сина његовог Исуса Христа и да волимо један другога. Ко сачува заповести његове, у њему пребива, и овај у њему.“ (І Јн.

грлицу, жељеног нађе неког монаха, милу утеху христољубивом старцу, и некада од њега отхрањено јагње, изданак од плода његовог и цвет од корена његовог, а ту је и добри мирис.

монаха, милу утеху христољубивом старцу, и некада од њега отхрањено јагње, изданак од плода његовог и цвет од корена његовог, а ту је и добри мирис.

А кад чуше сви, долазећи дивљаху се просветљењу лица његовог, говорећи: „О, блажени Симеоне, који си се удостојио такво виђење видети на крају, Владику Светога благодат ти дајући

Богом изабраног и благословеног блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана.

Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његовог па до краја: Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

у страху не зна куда ће; пође час на једну час на другу страну; пође у собу гостима, више да би се склонила од њега, његовог беса). ЈОВЧА (опази куда би она, прискочи, ухвати је за руку и тргне натраг): Куда ћеш тамо?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Волф — Кристијан Волф (1679-1754), главни представник немачког рационализма; Доситеј је у Халеу слушао предавања његовог ученика Јохана Еберхарда воображавати — замишљати вообразити — замислити, уобразити вооружен — наоружан Во своја —

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

здравље нашег припоштованог оца гвардијана и свију редовника, који су овди и који нису овди, и свега пука кршћанског и његовог поглавице, светог оца папе! Живили! — Живили! — заграјаше млађи! — А шта је с Ловрићем? Је ли му ко каву понија?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Од његовог даха замагли се прозор. Десетак година је прошло од тада. Постао је великошколац. ,,Вукашине, сада ти је време да поста

Није га брига што је то ливада његовог оца, где је некада лежећи у кукурузу прежао сатима да види гола колена девојака што су пластиле сено, све је ово

Велики и леп био му је Београд тада, први пут виђен, и био је збуњен и задивљен што толики људи у Београду познају његовог оца, па му скидају шешире, шубаре и нагињу фесове. „Гледај пред ноге и не блени у прозоре!

Упадао је у целац до колена, прскала је ледена кора од његовог брзог хода. Обилазио је имање. Неколико багремова украли су сељаци, врзина је растурена око ливаде, на велику њиву

Свалио се на кревет, припио уз даску до зида и смањио. Симка је легла у кревет, узмицала и трзала се од његовог додира, а он се дуго мучио и гушио у брзом, врелом дисању, да се не окрене њој и не загрли је, врелу и снажну.

Хоћу, као кад зрело грожђе берем. — Сви су му луди у кафани, и ови што су се начичкали око његовог стола, били само један једини човек, кога може газити без размишљања и кајања, као што се гусеница гази.

низу кривих и излизаних дирека стајске настрешнице висили су конопци и улари, истегнути, опуштени, као да су мало пре његовог доласка поскидали с њих обешене луде.

Могли су само преко плота да гледају. Ката је седлала његовог ниског и косматог коња. „Други су ишли пешице“, то је мати увек наглашавала.

реденготу, за столом док једе, како с књигом под мишком одлази на ливаду поред Мораве где је некада била воденица његовог ода, чуо Вукашинове приговоре Симки што надничарима кува посна јела, тада је он био радикал, а сада кад се жени

У инат господи и Обреновићима, држао је он говоре у Скупштини, да су и бечке новине писале, дрхтала је влада од његовог штапа, и краљу Милану је у брк скресао све што мисли, али осећа, сав ишанчан тугом, да никад није имао овакав дан.

„Боље је да се сено пласти ујутру, кад падне роса.“ „Киша ће“, погледала је у сунце и застрепела од његовог брзог бежања. „Неће. Штета за детелину.“ „Киша ће најкасније до поноћи. Сигурно ће киша. Видиш ли, запалила се земља.

„Јака сам!... Видиш колико сам јака?“ сиктала је чупајући му кожу. Од његовог ћутања њена рука клону на сено. „Их, их!“ па се засмејала гласно, брзо, из грла. „Што се смејеш?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Такав сјај је из њега избијао да би, још дуго након његовог проласка, по разрованом плочнику треперила светлосна пруга као некакав звездани траг.

Сав слеђен, Ферфелин виде како и његовог супарника с царицом и принцезама односи ветар, и схвати да је на снегу остао сасвим сам. Је ли могуће?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Чуди се и наставља да посматра тај свет око себе који изгледа друкчији од његовог. Поучен искуством сопствене смрти, кије сигуран да ли је уистину друкчији или само тако изгледа.

Од те се пустоши Стојан брани сећањем на оно лице његовог противника на којем се самоу вереност и силништво, под снагом изненађења, размрскавају у парампарчад.

Најчешће су поштовали одсуство његовог вида, препаднути таквом опоменом судбине, али су одмах измицали. Давали су му кров над главом и делили с њим хлеб и

кнезу у тренутку кад се, према згуснутој дневној светлости, сасвим непробојној, намах исцртао профил Риге од Фере, његовог секретара, и кад је кнез, у том случајном цртежу, угледао непатворену суровост.

Трептај задовољства, врхунског и безумног као да је љубавно, прешао је свим ивицама његовог бића. То је било оно што га је испуњавало и што је, у њему, покретало све енергије: то задовољство у часу кад осети

Има неко са ким Змај Јова дели то властништво које није тражио: неко чије је име, не ни тако давно, али пре његовог, било име ове улице што дунавску падину везује са савском.

Љубица је постепено учила да види како смерност сасвим нестаје из његовог погледа а љубазност постаје двосмислена: не ретко, претходила је некој опакој Милошевој замисли или је ту замисао

Није гледала ни у кога, али је осећала, после много недеља, Милошево присуство а прамење дима, што је разносило мирис његовог дувана, пробијало се кроз ћутање.

У почетку задовољан што се повлачи из његовог живота чак и кад он то не захтева, Милош је све мање био задовољан тим Љубичиним повлачењем: више није био сигуран да

све мање био задовољан тим Љубичиним повлачењем: више није био сигуран да ли гнев што се повремено јавља у народу због његовог пустахилука и самовоље не подстиче и та повученост коју Кнегиња изабира, јер се Кнегиња све више видела као жртва

са ГосподарЈевремом, стала уз Уставобранитеље, показало се: разболео се њен први син, дете над којим је стрепела и пре његовог рођења, наследник.

Пренели су га у кућу капетана Петра Новаковића Чардаклије, његовог пријатеља и, тамо, излечили. У Пашином двору једва да је био провео петнаестак дана.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Крај царског његовог трона, На копља наслоњени, четири Сармата стоје, К'о слике Титана мрачних, к'о тучне статуе Крона.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Кад заврших школовање у свом родном месту, пођох у Милет да онде будем Талесов ученик. У његовом дому нађох и његовог пријатеља Анаксимандра, па ме тако поучаваху њих обојица. Талес је по мајци водио своје порекло из Феникије.

Изненађен оваквим поступком свога госта, Грилус се намргоди, али једна мисао, брза као муња, одагна облак са његовог чела. Он се обрати својим пратиоцима и рече: „Знам ја, браћо, у чему је ствар!

Затим донесе бистре, хладне воде из потока који је текао баш на граници његовог имања. После ручка седоше обојица не камену клупу у врту, одакле се, између платана и кипариса, видело плаво море.

Овде ћеш наћи хедоничаре, ученике Аристипа из Кирене и његовог истоименог унука, који је, кажу, наследио мудрост свога деде.

Зато нам његова дела претстављају, у својем систематском склопу, величанствено зданије целокупног знања његовог доба. Недостижан као полихистор Аристотелес је, својим списима, спровео први организаторски уређај царства наука и дао

Само дванаест година учио је Аристотелес ученике своје школе, јер чим стиже у Атену глас о смрти његовог питомца Александра, мораде он, оптужен од својих завидљиваца и непријатеља, због јеретичког учења, напустити

Доказ његовог правила, познат свакоме, узоран је пример рационалног расуђивања, а тек доказ да су катете и хипотенуза равнокраког

Његов суд је био једностран, и био би кобан по развитак науке, да остала два филозофа његовог доба, Демокритос и Аристотелес не беху другог мишљења. Зато морам да се овој двојици поново вратим.

Аристархос се подиже са свог седишта. Он беше неугледан растом, али не духом, што му се могло јасно очитати са његовог високог чела, изразито интелигентног лица и сјајних очију.

срца благорадан што ми је својим оштроумним примедбама створио могућност да своје предавање допуним и проширим преко његовог предвиђеног обима.

Тако постаде Аристархос преко ноћи славан човек. Резултати његовог рада посташе признати саставни део александријске науке, па су то остали до дан данас.

Клеантес, старешина атенске школе стоичара, позва целу Грчку да оптужи Аристарха због његовог, боговима мрског учења, којим хтеде да свето средиште васионе, нашу Земљу, помери, а звездано небо заустави.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И целога тога дана на путу ништа друго и ни о ком другом нисам ни мислио. Од венчања његовог ми смо се ретко дописивали. Јављао ми је да су срећни, а пред први рат известио ме да су добили ћерку.

После два дана клацкања на коњу по каменитим и вратоломним стазама стигох увече до резерве његовог пука, где ми рекоше да је он за ту ноћ добио некакав специјалан задатак на извршење и да ћу морати, због тога, сем ако

Снајка се, знам, сатрла спремајући кућу. Сав горим од нестрпљења да у оној истој соби, у којој смо разговарали уочи његовог венчања, после толико година, обновимо све успомене, претресемо све доживљаје, сву нашу прошлост тако бурну,

Људи нас поздрављаху дубоко скидајући шешире, док су се слатке жене смешиле и, мило напућене, добацивале на рачун његовог озбиљног држања и хладног погледа: „Какви су ови Србијанци, сви намрштени.

— опомињао сам га. — Е, мој побратиме, ето докле сам дотерао. Кад пролажасмо преко пијаце сетих се његовог оца. — Слушај — рече он заплићући језиком — видео сам пропалица, али као што смо нас двојица — нигде нема.

Тада се Секула понова вратио војсци и постао рабаџија војничког лиферанта. То је најсрећније доба његовог живота, о коме често прича на маршевима, поред ватре или ноћу на предстражи...

— Како не! — Тада смо једва стизали пешаке, ми артиљерци. Жељно све живо да понова види Београд после петнаест дана његовог ропства. А кад је Космај пао, онда је настала кошија, трк, летење.

Зато, брате, што од своје границе и од неколико година па досад, све што је видео за њега беше ново, различно од његовог, непознато: и природа и клима, вароши и села, и храна и обичаји и ношња, све нови облици и боје ствари.

што су дошли после нестале, изумрле генерације којој је припадао, као неумитна авет-контролор свега што се догађа без његовог учешћа, као сведок који ће причати својим друговима о свему што је преживео и видео после њих, а што није одобравао и

у Бечу па га рат помео, раздрагана лица показује фотографију своје жене Цвијовићу, учитељу из свога краја, а овде до његовог кревета. — Видиш, и ја могадо' да се оженим у Београд. Мој отац ради с прве фирме, с гросисти.

Тада се један од оних натмурених људи с цигаром у зубима, дебео и важан, дотаче ногом његовог рамена. — Тај ту, опасан зликовац! — Еј, чуј ти, Петроније Свилару!

оно што се онако муњевито и кобно сломило у њему, сав онај порушени храм прошлости коју је обожавао и сва трудна жетва његовог крвавог живота.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Хтјело ми се нечег новог, дотад неосјећаног. Све у мени је жудило за некаквим открићем, стрепећи у исти мах од његовог објављења које се нејасно наговијештало.

Зато смо га, и поред његовог реалног, чисто практичног смисла, радо примили у наш савез. Он нас је опет приближио Петру.

У посјетама је и жупник из недалеког села. Још ми лежи у ушима слатка, смоласто удворна интонација његовог гласа, која се нарочито испољавала кад је говорио с дједом: у свакој његовој ријечи била је присутна тежња да угоди и

Страховао сам да чак и служинчад није очула тупи, мукли звук његовог брончаног пада. То је био једини пут у животу кад сам га зажалио, кад сам нешто топло за њега осјетио.

Писци таквих бургија баве се углавном техничким модалитетима свемирског саобраћаја, проблемима ракетног пројектила и његовог погонског горива, отпора зрака, притиска, температуре, кисика и слично.

легендарна тромост великог баснописца, која се истиче као његова основна карактерна црта, по свој прилици била не црта његовог карактера, већ околност његова организма; вјероватно је имао крвни притисак повишен на двјеста, двјеста педест, или

Узмемо Леру у кочију и полегнемо га преко наших колена, као покривач. Осјећали смо његову пријатну топлоту и куцање његовог безразложно узбуђеног срца. Сунце је нагло залазило, право пред нама.

Сваким часком губили смо по комадић, још комадић његова колута. Утркивали смо се с њим, одлажући помало час његовог коначног заласка. — Пожури, пожури! — подстицали смо једнооког. Ускоро се укаже ред високих јабланова.

И брахијалност његовог добротворења не даје мјеста питањима и сумњи. — Петре! — Ој! — одазове се не осврћући се. — Та твоја глава не

У зракопразном простору старост је пука ријеч. Одатле је потпуно разумљив човјеков порив да изађе из амбијента и његовог система релација, да исклизи из решетке координата, па да повуче спужвом и започне све изнова.

Сасвим природно: тек постојање једног добра даје могућност да се оно изгуби, а тек с установом новца рађа се могућност његовог кривотворења. Тако је и ту: чим су настала средства изражавања, родила се и могућност лажног изражавања.

Она као да зна нешто више о њему. — Замислите, изгледа да је ухапшен на пријаву неког апотекара из његовог мјеста. Тај је апотекар на силу хтио да од његовог оца купи комад земље за свој перивој, али стари никако није хтио да

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Онда Петар похита да види шта је од његовог села. Он је знао где му је село, но ту сада села не беше, него се само познавало место где је некада било.

Он се томе јако зачуди, па пође да потражи где је некад његовог оца кућа била; кад је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда

па се почну свађати чије ће шта бити од ти њива и шума, и ту ти се они свађају и свађају, кад једаред, дошли они до његовог вишњовца, који је све досад пивô; ту ти старији зграби њега и убије с њим млађег, а вишњовац јаукне и осуши се.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ВОЈИСЛАВУ (Приликом откривања његовог споменика 1903) Снев'о си о срећи коју човек нема, У мислима својим пратио си дане Изумрле давно, и време што

И корење једе као хлебац бео, А смрт му је радост, добродош'о гост. Гле његовог дома! Глад израсла свуда. Ту се чаша жучи испија до дна.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Њеног оца су били позвали да обави последњу причест болесника на умору, а за време његовог одсуства она је сама отишла да помогне једној породици у суседству, коју је такође напала та страховита болест.

Затим сам конструисао такав модел од дрвета, саставио га веома пажљиво и када сам пумпом извукао ваздух из једног његовог дела и сопственим очима опазио да постоји тенденција ка окретању, помахнитао сам од радости.

Рат се не може избећи, све док се не уклони узрок његовог поновног јављања а то је по последњим анализама огромно пространство планете на којој живимо.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

- рекао је овај високи чиновник. Ниси на дивљем Балкану, земљи лопова. У Бечу си, у престоници његовог величанства цара Аустроугарске.

- Да - одговорио сам - али само пре два дана су ми украли из једне од ових торби печену гуску у царству његовог величанства, а мој отац ми је причао да су баш овде у Бечу покрадена сва права и повластице Војводине и Војне границе.

Са мном је говорио енглески, али по мишљењу његовог сина Кристијана, много горим од мога, иако живи у Америци већ двадесет година.

јутро Кристијан ми се јавио са вешћу да ми је нашао посао и одвео ме је на један мали брод укотвљен недалеко од хотела његовог оца. На броду је било доста радника и све су нас одвели на немачке докове у Хобокену.

Био је мало старији од мене. Љубазност и знање зрачили су из сваке црте његовог лепог лица. Знао је много о Србији, чак и о Србима у Аустро-Угарској.

Тако је и било. Билхарц и ја нађосмо се усред велике масе људи, али смо ипак могли добро да видимо председника и његовог министра и да чујемо сваку реч њихових говора.

Из овог његовог одговора изгледало ми је да није много мудрији од мог скромног учитела Коса из Панчева. Мог ментора Ратерфорда стално

Његова густа, снежно бела коса и дуга брада, његова сјајна интелигенција која је зрачила са сваког дела његовог дивног лица, подсећала је на Мојсија онако како га је представио Микеланђело.

Ово сам рекао иако ме то није питао јер сам из његовог инквизиторског понашања схватио да добро зна шта сам дотле радио и да је дознао за онај мој поздрав Београду са брода

Ово сам рекао иако ме то није питао јер сам из његовог инквизиторског понашања схватио да добро зна шта сам дотле радио и да је дознао за онај мој поздрав Београду са брода

броју ”Природе”, часопису који сам често прелиставао, нашао једну лепу гравуру Фарадеја заједно са кратким приказом његовог рада. Касније сам сазнао да је то писао Максвел.

Уверавао сам Тиндала да су ми се после поновног читања његовог ”Прегледа и закључака” (шестог предавања у САД), потпуно отвориле очи и да поуздано знам шта треба даље да радим.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Као што се види, улице и предели не искрсавају у часу повратка, радосног сусрета с родним градом, него у часу његовог „растицања“. Јер је ишчезао њен лик. Лик што проткива сву песму, изгледа једину испуњену љубавном чежњом.

По томе и Драинчев балканизам није у суштини ништа друго него позни изданак његовог хипнизма. А за разумевање саме његове поезије још је значајније преношење тежишта са сабирања (које је и етимолошки

Црњански је међу тада младим авангардним писцима код нас заузео истакнуто место можда и прво. Довољно је сетити се његовог часописа Дан из 1919. као и Лирике Итаке такође из 1919. године. С правом се може рећи од Црњанског је почело.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Па што ниси и ти њему опсовао? РАКА: Па опсовао сам му. ЧЕДА: Па онда сте квит. РАКА: Ал' за његовог оца није било у новинама да је мандарин. XXИ ЖИВКА, СИМА, ПРЕЂАШЊИ ЖИВКА (излети из собе обучена).

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Више избезумљена него храбра, Софка је, кад је од тетке сазнала да је не удају ни за богатог сељака Марка, него за његовог недораслог сина, смогла снаге да, противно реду и обичају, оде оцу на разговор - да се успротиви.

год да је Нечиста крв роман о Софки, он је заједно с тим и роман о опадању, нестајању старога варошког света, нарочито његовог језгра - хаџијског врха. Осиротеле коленовиће замењују скоротечници, нове газде што придолазе поглавито са села.

ко као он тако прецизно изнео начелне примедбе не само на синтаксу, па на стил Станковићев, него и на композицију његовог романа.

147 Као запажање, то је, разуме се, сасвим тачно: свадба заузима средишњи део романа, четири петине његовог текста односе се на Софкину удају.

и изађе из кућерка на обали Дунава, где је провео последњу ноћ с госпожом Дафином, плави круг и звезда нестају из његовог погледа: „Иза обора, над стрмином, виде збиља непрегледне врбаке и ритине, у огромном, мутном, кишном свитању, али не

своју крилатицу, свој речник, своје нагласке) - ова унутарња раслојеност сваког језика у сваком конкретном тренутку његовог историјског постојања и јесте нужна претпоставка за жанр романа [. . . ]”.

Јасно је, тако, да је једино тачка на којој је Исакович стајао - то јест положај његовог тела у односу на конфигурацију предела, као и угао под којим је његово око гледало - могла учинити да се пред њим

Оквирном сижејном линијом романа ваља се посебно позабавити; наиме, кретањем пука и његовог предводитеља Вука Исаковича из завичаја у туђину, па из туђине назад у завичај.

Постоји, међутим, сцена у којој је приказан цео пут који нас од непосредног опажања јунаковог води све до његовог сна на јави, за који се одмах везује симболичка слика неба.

није - на дугоме путу од завичаја до Рајне - у толикој мери динамизовано, нити се тако јасно види наилазак једног његовог особитог стања, између јаве и сна, са укоченим очима везаним за небо. Сан усред јаве, и у оживеломе пејзажу.

И преокреће се тако да се поглед његовог ока - први пут у роману - поклапа с небом. На почетку четврте главе Аранђелу се на Дунаву, недалеко од његове

У ратни поход он је кренуо ношен мутном надом да се нешто напокон може изменити у његовом животу и у судбини његовог народа.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

У распеваном пламену ко да га открије Трава расте из његовог имена и спас Једини је будан а само је глас Чули су га ал га нико видо није.

Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу.

Краков, Станислав - КРИЛА

Тела маларичних болесника горела су у огњу. Једног слепог интенданта мучила је шкрипа кревета његовог суседа. Ипак није могао да види како се над пилотом са сломљеном ногом наднео бели, поноћни анђео.

Војници се уставили. Угледали су на обали голог Грка, који се неодлучно окретао. — Спира, Спира... На камену сред његовог згужваног одела лежала је пушка. Кратак нож је натакнут на цев. Сигурно је био стражар. Нико се није одзивао.

— Кајмакчалан... рањен сам на њему, на јуришу, — мислио је рањени ађутант и био је срећан. Глава његовог суседа је у дебелим завојима. Изгледа да не спава, јер су му очи отворене. — Јесте ли и ви рањени на Кајмакчалану?

Петровић, Растко - АФРИКА

Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата; који је мој велик и пријатељ. Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико

с далеким укусом који сећа на петрол, уверава ме да се ничим не може гасити жеђ што прати путника кроз Африку, све до његовог поновног укрцавања. Једино што остаје то је привићи се на жеђ, као на несносног друга.

Али колико је узалудно и тешко објашњавати се са црнима. Требало би чекати до сутра. Мој састанак са Вуијеом, пре његовог одласка на плантаже, пропао би.

ћутљив и упоран, и који им, да га не би сваку ноћ узнемиравали певањем и музиком, а сутрадан били неспособни за рад његовог моста, забрањује да играју, сада то дозвољава због мог доласка.

То је болесни Блонде. Израз његовог лика и изглед имају нечег што је заједничко и биволу и човеку. Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у

На земљи су нађени трагови пантерских ноктију, мало длака његовог крзна. Администратор, који је посумњао, изишао је у село, сазвао све и изјавио главноме фетишеру да ће њега осудити на

грејао леђа приљубљујући се уз спавача који је близу мене; ја сам буквално грејао руку лагано је стављајући близу његовог даха.

Он је чинио нешто што је сасвим изван фетиша и изван обичаја његовог племена; он је био изнад врсте, и тиме сублиман. Зато ми је Н.

Краљ Пебењани је краљ, шеф расе Уаватара, вођ ратника, син крокодила, крокодил сâм. У ноћи унутрашњост његовог двора, компликована, с масом кулица, кровова, надстрешница, зидова, чудно осветљена, сасвим средњовековна као и оног у

што пантер, ако напада (то је бескрајно ретко), напада с леђа и последњег, већ што њега вреба безброј фантазмагорија његовог сујеверја. На пола пута сустижу нас и придружују нам се неки црнци за које прво не знам ко су.

“ — „Ово земља за беле“, потврђују уплашено црнци, бојећи се песнице или његовог уједа. Из њега силази бујица огњених речи од које се савана разлеже.

Ја сам хтео због страшног његовог кукавичлука да га назовем именом Дјара, што значи Лав; међутим безлично име бубу (мајмун) остало је као најзгодније.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

А некако је y природи човековој да тешко усваја оне идеје које се окрећу против његовог отменог друштвеног положаја, против преимућства и привилегија које он ужива у једном друштву — па по томе теже их и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Али... ми смо заћутали, јер нисмо имали муниције. Та ти шина са наше стране била је за његовог командира један доказ више да смо ми побегли... Решили су да изврше пробу. Испалили су један плотун и викали: „уре“.

Али на Желчева је пуцао један. Тај исти убио је и његовог посилног. Требало је видети тога војника како је после изгледао.

Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер.

— Имаш ли извештаја од куће? Преко његовог лица пређе сенка туге. Одговори ми једним крајем усана: — Немам. Већ чујемо неки жагор људи.

— Слушај — обрати се неком, који је стајао у мраку — трчи горе и донеси. Тек сам тада приметио његовог посилног. — Шта читате ово? — „Злочин и казну“, од Достојевског. — Ви сте ђак? — Студент права...

Тада човек замагљених очију јури, тражи и замишља како се на тој сићушној жени заснива смисао његовог живота. Обазрео сам се по соби. Слична оној где сам раније био.

Зачу се команда: — На своја места!... Јаши! Командиру приведоше његовог коња. — Је ли то „Витез“? — Стари и верни друг. — Командир појаха. — Ми ћемо ићи на челу... Можемо.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ни оваква, према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна Антологија није, јер неизбежно не може ни бити, без његовог некако прећутаног присуства.

Не разумем се у цвећу, од смрада Његовог глава боли. — Ја не намећем, — рече ми друга, — Бирај, па који се допадне; жита без кукоља нигди.

Код његовог шума сваком срце туче, Многог, па и мене, лудост за нос вуче Да, богиње красна, принесем ти хвалу Најбржим галопом

по туђем препису а не са оригинала, али можда и резултат песникових сталних колебања, уосталом врло логичних, због његовог наизменичног служења језиком час српским час руским, па и правописом час традиционалним час фонетским.

то у стање постављеним бити, серпско општество на изданије таковог дјела внимателним учинити, које у полној мјери његовог участија заслужно јест.

Но пре Шварца знао је и Бако Рогериј (1295. умр.) како се барут прави, које се из његовог дјела Опус маиус видити може. Шварц је први тако барут начинити знао како се могао за рат и лов употребити.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

влада у Србији укинула је последње ограничење употребе његовог типа ћирилице. Победа Караџићеве реформе значила је доследну секуларизацију књижевног језика и његову потпуну

Ова ратничко-хагиографска повест ушла је у Немањин проглас из 1171. године као доказ легалности и његовог преузимања великожупанског престола српских земаља и поморских.

Немањина аутобиографија основ је за уметничко уобличавање његовог лика код двојице његових синова и биографа, Саве и Стефана, који су, сваки на свој начин, настојали да успоставе

Уздижући себе, он уздиже и своје отачаство на виши степен духовности: сврха његовог постојања јесте отачаствољубље. Основ Доментијановог виђења светог Саве јесте однос човека и његове отаџбине,

Душе својих јунака Теодосије подвргава префињеној психолошкој анализи. Стога је по мери његовог талента можда више од светог Саве био његов други јунак, испосник и подвижник свети Петар из планине Корише више

богат репертоар пластично насликаног надреалног света пустињакове маште и могућност за дубоко понирање у потресан свет његовог унутрашњег живота. То је најбоља психолошка новела, која превазилази средњевековне идеје и поетику.

улоге у биографијама владара које је написао Данило, док је у биографијама краља Стефана Дечанског (после 1331) и његовог сина Душана као краља (после 1335), којима је он сам аутор, Данилу од почетка поверио водећу улогу.

веома развијене усменопоетске граматике настале вековним процесима обликовања и клесања усменог уметничког израза и његовог преношења од ствараоца до ствараоца, с генерације на генерацију.

Да је начин на који је српски краљевић обављао своју вазалску дужност могао помоћи обликовању његовог епског лика као народног заштитника показују два податка. Први је архивски.

Помало подигнут, свечан тон његовог стиха и строфе изванредно је усаглашен с историјским темама - везаним за Косово - у невеликој групи патриотских песама.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И у недељу, увече, после вечере, он са још три највиђенија трговца дође. Пили су и просили њену заову за његовог брата.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Та његова особина види се и из његовог имена, код нас и иначе (или је дала повода да се његово име начини: »етимолошко« сујеверје, в. Марзелл у Хандw.

У Лесковачкој Морави, кад се удовац жени пре него што се навршила година од смрти његове жене, »на дан његовог венчања неко из његове родбине понесе тестију с водом па дуго сипа на гроб кап по кап.

до области, око орања и сејања нижу се многа и различита врачања и гатања — по одређеном пропису од поласка на рад до његовог свршетка.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

смрћу, јер, кажу, Бог је послао звери да казни оне који су пакошћу и исмевањем натерали у лудило и, коначно, у смрт његовог слугу. Ипак некако издржасмо. Дуну југ. Снегови се почеше топити. Набујали потоци су рикали и ровали обале.

Затим не видим више ни Доротеја, ни његовог бојног ата. Тамо где је стајао малочас уздиже се громада облутака, белих као снег и на њој мала зеленољубичаста јелка

Има у њему неке чудесне упорности да преживи, јаче од овог помора који се међу нас уселио; жешће од трошности његовог тела и изнурености.

по селима жупе војнике за поход на Грке, па је клишки старешина одредио њега, не осврћући се на кукање и запомагање његовог оца.

Шта је тражио и шта је нашао ја не знам. Доспео је да буде паж Драгутинов за време његовог кратког краљевања, био је наравно присутан кад је краљ под Јелечем пао с коња, и у Дежеву је био, и то му је било

Та вештина му је изгледа више урођена него стечена. Из њега избија нека незајажљива облапорност, из сваког његовог покрета, из целог тела избија похота, па то ваљда на жене утиче опојно, осете одједном неку тајновиту малаксалост и

Десило се ту нешто заумно и ја својом кратком памећу нисам у стању да досегнем смисао његовог поступка. Све се у мени устумарало, ускомешало. Осећам се тако слабашан и ништаван пред тим тајанством.

па иако знам да Спасилац није дошао на свет да би гањао женске, ипак га не бих лишио прибора који би био достојан његовог тела. Сада ми пада на памет Прохор, обешен, каквим сам га видео у зору онога јутра.

Господе, дај му снаге да отрпи. Улиј му је у данима његовог искушења, не дозволи да тај млади дечак потоне под налетом сопствене жудње.

Непрестано ми је у ушима зујао онај уњкави глас, али ми никако није успевало да се сетим његовог лица. Била је ту једна мрка мрља из које су се помаљали час нос, час очи, час чело, час брада, час уста са крњецима

ноћи, постане омрзнут до те мере, да се истим оним његовим пређашњим обожаваоцима почне сушити грло од беса при помену његовог имена.

Не, ја се збиља не бих уклештавао између Доротеја и његовог малог друга глодара, и не би ме се тицало што њих двојица проводе време у слози и љубави, да то тако очигледно не

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

за љубав калифског трона, На ужас Азије целе и древног Вавилона, Потомке Омајида на гозби поклати дао, Од страшног његовог ножа један је умаћи знао.

Крај царског његовог трона, На копља наслоњени, четири Сармата стоје, Кô слике титана мрачних, кô тучне статуе Крона. А ниже, крај царских

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ми данас знамо да он обиграва око Земље, а да су његове мене последице његовог осветлења Сунчевом светлошћу. Најсјајнија појава на небу је Сунце; но, баш због тога што оно својом светлошћу

Дојахао је са југа, са рта Сунија, да ваљда саопшти у Атини какву важну вест, донесену лађом из Азије. Топот његовог коња губи се у правцу Ареопага, тамо ћемо и ми поћи. Заиста се нешто десило као да је гром ударио из ведра неба.

Ако тај цео угао спустим дуж његовог, на доле продуженог вертикалног крака, до центрума Земље, он ће се онде поклопити са углом што га склапају између себе

Онда ће начинити један мали ковчежић од абоносовог дрвета и слонове кости, а са позлаћеним оковима. У средину његовог поклопца сместиће камеју са фениксом, а у четири његова ћошка камеје са четири геометра; камеје са астрономима доћи ће

То је зато што му равнодневица изађе за време његовог обилажења мало у сусрет. Оно прво време зове се сидеричном годином, а ово друго тропском годином.

Птолемеј XІИИ, није хтео да призна за сувладарку своју сестру и супругу Клеопатру, као што је то захтевао тестаменат његовог оца, него јој је радио о глави.

Овоме ће конгресу следовати архијерејски сабор наше цркве који треба да коначно усвоји сва наша решења, а за време његовог заседања треба, по мишљењу митрополитову, да се и ја нађем у његовој близини.

Ми га чусмо често пута где рече: „Ова је страна преписана из Архимедове књиге о лопти и ваљку, ова из његовог премеравања круга, ова из његовог списа о спиралама.

пута где рече: „Ова је страна преписана из Архимедове књиге о лопти и ваљку, ова из његовог премеравања круга, ова из његовог списа о спиралама.

и рече гласно: „Архимедово дело „Ефодос“ које напомињу неки грчки и арапски списатељи, али од кога се, сем тог наслова његовог, није очувало ни словце, пронађено је и васпостављено. „То је историја нашег живота.

“ Хиљадугодишњи период из историје наука, цео средњи век, садржан је у овој биографији једног рукописа. Уништење његовог првобитног, научног, текста и замењивање са побожним претставља нам судбину наука у средњем веку, а васпостављање оног

Но иако су се појединости његове смрти, па и само име његовог коња, сачувале породичном традицијом кроз векове, о његовој постојбини не знам ништа више, сем да је била далеко,

Станковић, Борисав - ТАШАНА

А опет, кад види да му нема његовог камења, тек онда сасвим побесни, излуди. Тада го истрчи и показује на калдрму и, ево, видиш, из ове старе, тако

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— Не могу ништа рђаво говорити, јер ја рђаво не радим, ја сам од Влаовићâ... А морам да бежим од Јосифа и његовог клавира? Толика грмљавина, а никад капи кише... Не знам како и ви, чика Авраме, не осећате шта је с нама.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

јуначеством на шервенцл нападају и астал од њиове силе застење, тако нови овај Бурјам устреми се и земља се од топота његовог коња затресе.

предмета избављена, одио је са својом Розинантом тихо, дубоко у мисли удубљен куд је пошао и које је определеније пута његовог.

путу водио, зато сам намислио скорим временом издати нову једну књигу, која ће се звати: Дневник Муамедов, приликом његовог путовања у месец.

Љубов је мозаическо представленије Пигмалиона и његовог камена. Љубов је привилегијум на један дан по сто пута свађати се и помиривати се.

ја имам оца, који ми једну двокатну кућу јошт за живота преписује; после смрти његове ја сам једини наследник целог његовог добра; ја вас радо имам, би ли се одважили за мене поћи? Девојка. Ја вас врло почитујем. Момак.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

на облаку Бос у подераној кошуљи Опасан репом убијеног змаја У путиру препуном крви На пресеченом врату Парчад се његовог мача претварају У дробни хлеб Света мајка Субота По други пут га рађа Жив је у црвеној капи росе Игра у запаљеном

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ове су неприлике чак имале утицаја и на сам правац рада његовог. Дотле портретиста Рембрантових боја и манира и композитор замашних инвенција, прешао је одједном на пленер пун сунца

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Пешаци поскидаше пушке, па упреше леђима. Кола се накренуше. Коморџија завапи како су унутра ствари његовог командира. Али кола са треском падоше у реку. — Господине поручниче, претоварена ми кола пешачком муницијом.

— Ах, оца му његовог! — промрмља Лука. Онда викну: — Где је он? Из шатора помоли се Исајло. Лука затресе оном хартијом и погледа строго

— Питао сам стражњицу да ли може да издржи двајест пет батина. Она ми казала да може. И ја одо... Шамар пуче преко његовог лица, да се Исајло занесе. — А сад марш тамо, па ми скувај каву.

Тада смо му показали нађено писмо. Замолио ме је да Вам га пратим, заједно са преписом његовог дневника. „Ако умрем, нека ово писмо преда њој (ви ваљда знате коме), а дневник мојој мајци.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу, Груди су му длакаве као облаци сиви у зору Маље крију једну црвену модрицу... смрти.

Ујед његовог генија: из тела Изазваће лучење најљућег отрова; Али једна једина реч, беспримерно сазрела, Отпашће - ко смолом - с

И као да за бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе могућног рођења његовог сина, чиме је овај без престанка опомињан на закон подјармљености и на природу:

да за бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе могућног рођења његовог сина, чиме је овај без престанка опомињан на закон подјармљености и на природу: сем ако религија не проповеда

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Само људска лица као јесење лишће пролазе покрај њега: насмејана, намрштена, осунчана, сива — сва од његовог лица другачија. »Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!

А какво је тек море било! Капљица није могла да одвоји поглед од његове плавети, његовог сјаја. Све ниже и ниже спуштала се да га изблиза осмотри, кад под ударцем ветра поче падати облак на којем је била.

Чапље и роде, вивци и дивље патке кружиле су око његовог кућерка као да га поздрављају. Сељаци су били убеђени да он зна језик птица, да је у дослуху с њима и да му оне

— А где би требало да га тражим? — љутито рече младић, изненадивши се њиховом одговору да се кључ налази у бунару његовог дворишта, испод старог расцветаног багрема. »Баш којешта!« помисли младић.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

да не казује матери о томе кад се кући врати, а кад кроз гору пролази, да „кликује“ Андријаша не би ли се разбегли од његовог страшног имена „клети гусари“ горски.

Налазећи се на челу српске државе од 1331. до 1355, Душан је освојио многе нове територије (јужна граница његовог царства ишла је „од Волоса до улаза у Коринтски залив“), подигао архиепископију на степен патријаршије, дао Законик и

Но најизразитији је у овоме смислу однос између Ахила и његовог сина Неоптолема. Кад је Одисеј дошао у доњи свет и срео Ахила, владара над мртвим јунацима, овај му је упутио прво

народ могао да припише издајство баш Вуку Бранковићу: он је владао на Косову, а није погинуо у косовском боју; влада његовог сина Ђурђа Бранковића, са разних разлога, била је изузетно тешка народу; најзад, за владе Бранковића српска држава

и над свим другим непријатељима, изражена је не само у његовој, превеликој физичкој снази него и у јачини и бистрини његовог ума. Многобројне противнике Марко уништава не само својом тешком руком него и својом великом памећу.

Као и он, ненадмашни су у витешким играма. Али немају његове веселости, његовог замаха и ширине. Кајица је постављен насупрот Јанку и његовим Мађарима и Каравласима као Милош Латинима.

Он намешта заседе подлом поробљивачу и бије га из преваре, као и хајдуци и ускоци. Тутањ његовог коња уз поље Врачара и његова сабља над Порчином главом, — то је бунтовничко куцање срца и гневни сјај очију

„Очи су му двије купе вина, трепавице од утине крило.“ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе. Његовој сабљи не измиче нико: Што пропушћа дели-Радивоје, дочекује млади Татомире: што

Везаних руку, он је кадар да седморицу непријатеља растави с душом. Од његовог даха „уз јелу се узвијају гране“. Од његове руке гине знаменити турски јунак Тале од Орашца.

Помиње се од 1413. као један од главних заповедника српске војске која је помагала султана Мухамеда против његовог брата Мусе. Описују га као веома храбра и мудра, и као човека који је свршавао послове са мало објашњавања“.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Само се јави! — Аха, јеси ли се уплашио, кажем ли ја! — јекну Јованчетов глас крај самог његовог ува и лампа поново сину. — Не бој се, ево мене. Кренуше даље све поред зидова пећине.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

“ — говораху често мештани хвалећи силу и моћ чорбаџи-Замфира. А та сила долазила је од силног богатства његовог. Његови виногради и чифлуци многобројни су, и ко би их могао изређати!

“ Због свега тога он је био радо гледан од млађег света, али многим родитељима није се допадао поред свег његовог лепог заната и златних руку његових: није им се допадао што је ловац, бињеџија и весељак, — и тако је мајстор Мане од

као главни јунак, то је била — поред већ познате карактерне црте Зонине — природна и логична последица још и карактера његовог, и ашиклијске, тако да кажем, тактике његове, — као што ће се већ све то лепо, јасно и очигледно доцније из пажљивог

опазило на једној компонованој „Херувици“, која је само једаред отпевана у цркви, а после је следовала оштра опомена његовог високопреосвештенства свештенству: да ће их све обријати ако се само још једном запева таково „Иже херувими“!...

одушевљавао том комбинацијом Ташанином, јер му се никако није Манулаћ допадао иако је син и јединац и једини наследник његовог иначе доброг пријатеља, то је врло често било чак и речи и свађе између Замфира и Ташане.

С њим је био задовољан и отац и мајка још од најранијег детињства његовог. Отимали су се и кошкали међу собом око тога чији је Манулаћ више.

На славе, на патарице, поступаонице, на женске празнике — свуда га је водила од најранијег детињства његовог, откад се почео у патицама од шест гроша батргати уз мајку преко калдрме, па све до осамнаесте своје године, кад му је

Али то све није још ништа помогло код Зоне. јер, слушајући тетку, Зони је Мане због таквог његовог живота само изгледао интересантнији, а због сталежа његовог само милији и симпатичнији!...

јер, слушајући тетку, Зони је Мане због таквог његовог живота само изгледао интересантнији, а због сталежа његовог само милији и симпатичнији!... Ела, Васке, запој ми ону жалну еврејску песну!

једни вичу: „Леле, тугоо, куче у чашире фатило се у оро!“, а други почели да вичу: „Уа, уа!“ и сити гледања и његовог играња питају: „Ако ли, море, да му прикачимо на реп тенџеру?!