Употреба речи његовом у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један

Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе. По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.

У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика

Не знаш, учитељу, како ми га је жао; и ја све не верујем да ће он живот свој природним путем свршити... Има нешто на његовом лицу што ми казује да ће кад-тад погинути.

погледа ме оштро и хтеде нешто проговорити, али ја ободем коња и брзо као стрела оставим за собом манастир заједно са његовом прљавштином и прикривеним гресима. Побратим ме је једва дочекао... Сиромах, није знао какав му горак напитак доносим..

— Та, ето, ноћас убио нам архимандрита, баш под оним орахом што се раширио испред цркве... Оном његовом двоцевком, лепо па наместо... Те се, ето, подиже читава хајка, те ако га дочепају, несрећника... Е, е, шта учини човек!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Казуј, и не сумњај о мојеј благодарности”, рече лав. „Жива курјака заповеди одерати — одговори лис —и врућом се његовом обложи кожом, и у мало времена, тако ми лисца и његове коже, биће ти лакше!

Зато и коза паметно ради гонећи га од себе, његовом совјету и притворној доброти ругајући се. Курјачка нарав кад се најбоља чини и најлепши совјет даје, онда је се ваља

Ово говоре|ћи не похуждава се свакога по његовом чину и состојанију пристојно одјејаније и украшеније. Без нужде издрпате измрљате хаљине носити, то је скупост или

Кад то сазнаду други, весма се соблазне и почну сумњати о његовом благочестију. Случи се да се ови притом престави, и на самој смерти чују од њега ове речи: „Праведни и благи боже,

и отворен; зна да је интерес царски до најпоследњега човека у царству један, тојест: безбедно и мирно свакога у његовом состојанију живљење.

један кратак разговор некога старога капетана Рашковића, из Голубића у Далмацији, с једним Светогорцем, који сам у његовом дому, на дан светога Николаја којега он слављаше, у реченом селу, децу учећи, слушао; и будући да је кратак, а весма,

Да се бедни сиромах превари за неколико грошића, или ако ће и дуката, лагати и худо поступити, то, премда се његовом неваљалом воспитанију и бедности приписује, ништа мање с тим извјетом закони граж|дански нису задовољни, но хоћеду — и

ова благородна христјанска мудрованија чловека к добродјетељи возбудити, њега достојним словесне душе показати и к његовом истинитом благополучију довести.

Чуда, људи! Зар се и томе хоће велика наука за истући слабијег од себе? Али он добро зна да ви то не би учинили, његовом срцу слатки људи! Он вас све скупа боље познаје него ви сами себе.

Умре ми господар, а ја се — у зли час по ме! — оженим с његовом удовицом, злом женом и проклетом, да јој под небом у злу нејма пара! Седморо деце с њом сам изродио, и све залуду.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

његова се хумка не прескаче и не обилази његова се хумка полако претвара у пут у малом паклу запањених свећа на његовом гробу је мрак припев јој хладан улеће ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара из

А, с времена на време, демонстранти, машући државним и антидржавним транспарентима и тробојкама, јашу и на његовом коњу, и на њему!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кад се везиров син Дервиш-бег поудаљи, ове ти Београдлије оду код паше, узму изун да и они иду његовом сину у војску, и он им поверује. Они се спреме и оду до Болеча, пак онда се поврате натраг.

” а Филиповић ману главом па каже: „Француз остаје свуда Француз”. — затим поведемо опет разговор о његовом поласку, и он рече: „Да је Бог дао, да најмање писмо имате од поглавара с Врачара на мене, могао би̓ се онда ишчупати,

сву његову војску у гомили, тај ће кнез на мукама умрети; а који се војник не нађе у својој војсци, тај ће војник пред његовом кућом на колу бити. Но се главама играти немојте; свак своју војску, који пушку понети може, у гомилу, пред Хаџи-бега!

Рано ујутру посла господар Ђорђе Милана са његовом војском и његовим братом Милошем Обреновићем, Лазаром Мутапом, Јованом Курсулом, и одоше у индат Кедићу, Грбовићу и

како код руског тако и код други̓ сајузника за народ српски милост своју показао и говорио и проче, како стоји у његовом предатом писму. 20. декембра. Ово исто писмо однесемо у канцеларију и предамо г.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

« Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна? Можда су само изнели. Истина, неки су виђали у његовом ћилерићу неке чекиће и шила, али кад су га упитали: »А шта ти је ово, учитељу?

— Осим униформе и пандура, познаћете капетана и по лепом стасу и облику његовом. Није вајде — баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан.

вредан, ревносан и редак старешина у ово подручје, које нек бог дâ да се дугољетно подржи под родољубивом управом његовом, а све на срећу верних синова земље ове, који знаду свачије заслуге оценити и уважити — на многаја љета!

Кад би да се прорачунамо — а то смо радили сваког месеца — по његовом рачуну излази да је продато више једанпут, а по мом не излази.

Па и отуд му пада лепа парица. Да је ко други на његовом месту тај би, маже бити, већ одавно начинио леп капитал и окућио се. Сиромах Среја то није умео.

Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би пред вече, рече свом момчету да оде до његовог чајира и да каже његовом чобанину да вечерас дотера овце к механи — »јер их могу курјаци напасти«.

Поп Вујица је често читао молитве кад му се деси кака недаћа у мâлу његовом. Тако једанпут занеможе му петоро назимади од гронице, а он ти њих лепо сатера у свињац, па удри молитвај, молитвај —

Живан написа писмо начелнику. Каза му: како је ухваћен у његовом домашају један редак звер; како нико не памти да је таквих зверова било у овом крају; како је врло опасан и може

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он је имао једну узречицу којом се дичио: — Ко је мом „Требнику” дошао - морао се поклонити! И... ејвала његовом „Требнику”!...

Затим отпоче молитва, у којој је старац призивао све божје угоднике да помогну дому и народу његовом: здрављем и берићетом...

Да бежи у свет, да бежи у земљу, па небо — наћи ћу га!... Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!... Тако ми оног небеског свештила што нас греје, и тако ми овог часног знамења!... И прекрсти се.

А од јуче?... Тај исти Лазар пуца на њ; па кад му то није за руком испало, он наноси срамоту дому његовом И пљује на седи перчин оца његова... Дакле, ко је тај Лазар?

Али, нано, грех је бацити кривицу на човека који није крив! — Како није крив! Зар нису нашли кесу с новцима у његовом ђубрету? — А зар ту кесу није могао тамо и ко други закопати? — Али ко би могао такав грех учинити? — Ја знам, нано.

Он не могаше бољег пријатеља себи наћи од човека који је толико пријатељ сину његовом... Стигоше пред хан. Крушка беше у одаји с Лазаром. Чим чу да су Иван и Маринко ту, он чисто радостан потрча пред њих.

Иван седе да га причека. И није га дуго чекао. Милош дође готово одмах по доласку његовом. После поздрава седоше и поведоше разговор о рђавом времену, о јабуковачи и казану. Разговор је текао прилично.

” Онда га узе за главу па је закоцаћи натраг... Нож сину над његовом главом, а одмах затим он осети како му се то оштро гвожђе зари у гркљан...

Пушка је пукла, али је њен одјек више плашио него храбрио... Није ту човеку стало за његовом главом; срце се цепало као дроњак, а сузе камениле кад погледа нејач где стоји на гујиној рупи...

Обави јој руке око паса, па јој стаде љубити смеђе косе и плачне очи... Миље му се разлевало телом. Девојка у његовом наручју постајаше све мирнија; онај ужасни наступ плача попусти и пољупци се стадоше враћати...

Него, молим те, немој ником казивати!... Попа се врати соври. Разговарали су, али им се разговор отимао за Зеком и његовом дружином... Чела се натуштила, сваки се све више у се повлачио. Најзад рече поп Милоје: — Да се разилазимо, људи!...

— Те још каквог боја! — рече он. И онда поче причати све до ситница; а он је знао све до ситница, јер се његовом погледу ништа није измакло. Причао је слатко, лепо, као човек који је све очима гледао...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

И то као да и девојку донекле умири. А Ђока нам и сам већ узе причати о неком његовом својаку: како је био на самрти, како су га доктори већ оставили, како су му палили свећу, а доктори саветовали да се

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Ето, то је певао — вели поп-Ћириница. — Нема ту никаквих других заслуга, него певао пред Његовом Екселенцијом неке песме, оне, знате, »на фронцле« песме, а Екселенцији се допале, па му послао црвен појас кад се

Мало ко да није био бијен од њега, али је сваки то подносио, јер је знао да се то клони добру његовом; иако су мештани били осветољубиви, нико му се није светио, на пр. да му запали кућу или одведе чилаше.

три крајцаре уједаред — то није доживео још нико у селу), а нови учитељ се упути журно цркви на вечерње, које је по његовом рачуну морало још трајати.

Целога дана је преписивао неку песмарицу, и из ње преписивао све песме које су годиле расположењу његовом. После овога састанка врло су се често састајали и разговарали. Колико је само пута пречула Јула кад је мáма зове.

Утом заурла поп-Ћирин пас, не трпећи, као и сви у његовом роду, музику. — За газдом! — прошапта гђа Спириница. Јула радо и весело послуша мáму, и отвори широм прозор, а Шаца

Сви су били сагласни да треба да тужи поп-Спиру, не проти или коме другом, него самом његовом преосвештенству владици. И он седе и написа тужбу. Нећемо је наводити целу, него само понеко место из ње испричаћемо.

Младић лепо васпитан, изображен, па тражи спрам себе и свога васпитања и прилику, к’о што би’ и сама урадила да сам на његовом месту. Ништа ми ту, Ћиро, нисмо криви, него им’о младић очи па пробир’о.

Да се ви морате пошто-пото дочепати оног проклетог зуба, да га он нипошто не узмогне показати његовом преосвештенству господину епископу.

Толико само кажемо на завршетку ове главе: да су оба пароха отишла ка његовом преосвештенству. Задржала се тамо подуже, и после пóдруг сахата оставили епископски двор.

хуланерски каплар, кога су звали »Шецко-једно«, који је већ поодавно џоњао у мраку на авлијским вратима, и коме је у његовом Коњичком правилу стајало да хуланер треба неустрашиво да дочека бар десет бâка (пешака), — и он је побегао кад је чуо

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба, ако и није у свему не знам до каквог савршенства дотерао, ипак је много знао, више него ма који грк у његовом месту. Зато се и титрао са судбом својом. Он је за вишим чим тежио него за бакалством.

био, да је седео близу мене, па нема билдунга да лепо седи, па да ноге деликатно држи, него тако плумп, да ми је с његовом великом чизмом на хинерауг ударио. — Па ништа, то се тако трефило.

Гледа у карте. Карта помишљенка, младожења — тиквени долњак, лежи у среди; над главом његовом је црвена дама — фрајла Варвара; одмах до црвене даме црвен кец, а до тиквеног долњака црвена десетка; то значи:

Чика-Гавра је његовом примеру следовао. Трећи дан Чекмеџијић са младом и великим мамурлуком доће у О., на радост своје матере, која већ није

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Њега је вест о ултиматуму, доле у његовом ђачком стану на Дунаву, прекинула баш у оном тренутку, кад је завршавао своје топло и лепо писмо вереници, шаљући јој

Тамо пред својим шатором, испружен на трави, лежао је Јуришић и гледао у небо. На његовом белом и болесном лицу дрхтале су сетно паучине брига. Нешто се догађало у њему.

У том тренутку једно чудно таласање на његовом мрачном и ужаснутом лицу одавало је неку страшну решеност. Он се брзо спреми и кад неки сељак однекуд дође да га води

се десило од оног кобног акта на фронту, у оном склонитом месту поред великог дрвета, мучило гаје те најцрње ноћи y његовом животу, гризло га, гребало као мачјим ноктима, па је змијски гмизало дубоко у његовој души као у некој пакленој сенци

Баш ту, у његовом месту, било је пуно људи, још здравијих од њега, још дужнијих заједничкој ствари, који никад фронта нису ни видели и

Сељачки син чији су родитељи прешли да живе у вароши. Његова мајка и данас пере суботом ноге његовом оцу. Турско одвратно ропство и понижавање жене спроводи се у целој кући и сваки њен корак оцењује он по оним

Онда се нешто као хладна мржња заталаса на његовом модром лицу, али одмах затим трепавице задрхташе па се овлажише и он, погурен, накострешен и страшан изађе полако

На вашега мужа, је л' те? — Да на њега. — Ви му се, дакле, просто подсмевате, пред једним његовом добрим другом? — И чега ту има страшног? Ја ћу вам говорити просто и отворено, као и ви мени.

гнусним, те изгледа природно што они енергично траже да Христића понизе, и ако је апсолутно поуздано да би и они, на његовом месту, онако поступили.

Ја га никад не остављам самог. Тако је Јуришићев командир одговорио оцу његовом истога дана кад је примио писмо у коме га овај моли за неколико речи о сину.

Африка

Ја сам се у последње време толико спријатељио са Вуијеом, са његовом пажњом, огромном ерудицијом, срдачношћу и простотом, са свим оним што га чини једним од највеличанственијих људи које

Швајцарац их више не види. Он, изгубивши свако стрпљење, пуца насумце и ту је крај његовом лову: мајмуни се исто тако сложно сурвавају у дубоку траву саване и више се не појављују.

Само сам видео госпођу Беде; она ме је уручила гну од Сен Калбра, овај ме предао Швајцарцу и његовом старијем пријатељу, а само ме је Швајцарац вратио са тог пута, ја код њега сретам већ нову прилику за даља путовања.

И поред приче о његовом животу, тако једноставно трагичном, био је за мене и дале несимпатичан. Као да је погађао то, и као да би ме сасвим

Исто тако примитивац види да у његовом стаду нема краве чији је један рог сломљен, а никако не види оне које су ту. — Подићи кућу у савани, од цемента, од

Догодило се да се мој сусед пробуди, да примети да се ја користим његовом топлотом, да сам му можда сметао, па ипак он није хтео да ме лиши тог последњег благостања.

Кад жена дуже времена не роди, муж оде код било ког сеоског младића и умоли га да ноћи са његовом женом. Одбити, било би неуљудно, а исто тако и сматрати да се тиме има неко право доцније над женом или породицом.

Животиња је била замишљена али ужас стваран. Он се брисао одмах из сећања и ја присуствовах његовом нестајању као смиривању заталасане воде. Сан се спуштао над тим као велико вече.

Мајмун, видећи да је опкољен, залета се право на мене, и труди се да ми се сакрије под мишку. У његовом се суседству налазе седам папагаја, што изазива чудан промискуитет између мајмуна с једне стране и птица са друге.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Ако овај човек с његовом тврдоћом прође добро, то ће сваки на свету добро проћи. КАТИЦА (ступи). ЈУЦА: Шта је, Катице?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Био је наредио да им се донесу камиши и рекао им је да могу пушити, и у његовом присуству. Гарсули је сео на једно ђуле топовско, и с времена на време устајао и, као паун, шетао.

Месецима, дакле, та млада жена, која му је умрла на порођају, није у његовим мислима, у његовом сећању, у његовом животу, имала никаква места.

Месецима, дакле, та млада жена, која му је умрла на порођају, није у његовим мислима, у његовом сећању, у његовом животу, имала никаква места.

Перикмахер му је био то јутро удесио златну косу и она је треперила у увојцима. Сребрна дугмад на његовом славонском мундиру била су светла. Држао је, на грудима, своје везане руке, као пар голубова.

Трифун Исакович имао је да се јави у пехоту, у Броду, свом новом полковнику, баруну Јанусу, то јест, његовом помоћнику, потпуковнику, баруну Ритбергу. Исаковичи су имали да се разиђу и нестану. Пунцтум.

Пред његовом се кућом, последњих дана, често, орило: „Ми под спахилук остат нећемо!“ А ту групу незадовољника водио је неки рођак

Осим тога, тај Исакович, сујетан јако, носио је у свом срцу, као неку жеравицу, и тај осећај, да се при његовом путу не ради само о њему, и његовом одселенију, него да од тога зависи и одселеније толиких других, који на то чекају

сујетан јако, носио је у свом срцу, као неку жеравицу, и тај осећај, да се при његовом путу не ради само о њему, и његовом одселенију, него да од тога зависи и одселеније толиких других, који на то чекају у Поморишју и Срему.

А ако затреба ићи ће да се тужи, за неправду према сербском национу, и Његовом Величеству Франциску Первому, императору римскому и Њеном цесарокраљевском Величеству Марији Терезији, императрици

Свет који је ту, у својој младости, видео, у тим стрмим улицама, под тим крововима, био је нестао. Будим, који је, у његовом детињству, био у стању да царству да неколико хиљада расцијанских ратника, није више постојао.

Био је средњег раста, али се држао право и сваки час је рамена исправљао, поносито. Оно што је на његовом лицу било врло ружно, била су уста, под брцима. У њима је имао још само два‑три зуба, који су смрдели.

Рођак је пуковника Хорвата. Него, према његовом мишљењу, царства су сва једнака – земља као земља, једна као друга. Ни наш национ, који Павле толико велича, не

Теодосије - ЖИТИЈА

Игуман одобри молбу његову, пославши с њим братију искусну у овом његовом тражењу. Са њима поклонивши се у свима манастирима и по свој пустињи прошавши био је од свију љубазно и са чашћу

А митрополит, чувши ово, сматраше то за чудо, Богу одаде хвалу, и чешће призивајући светога љубављу се његовом наслађиваше.

И као у Светој Гори најпре у туђим крајевима, тако сада и међу вама, децом његовом, у земљи народа својег, коме ће и од ове мале славе дати већу када приликом васкрсења буде давао награду, увера вајући

“ И одмах се с његовом речју заустави. А свети са великим весељем благодаривши Бога заврши молитву. Затим заповеди да донесу богоданога

А ујутру свети патријарх дозва светога, и питаше га за њега, одакле је и о његовом путу. А свети опет истинито причаше патријарху о себи.

у Диоклитији, из неког села које се зове Уњемир, син благоверних и благочастивих родитеља хришћана, који га по рођењу његовом светим крштењем просветлише, а када ојача дадоше га да се учи светим књигама.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Појави се чак и један стари сом с огромним брковима, па кад чу чичино питање, он одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем језику значило, по прилици ово: — Зар ти, чича, мислиш да смо ми баш толики сомови па да ловимо тамо

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ: Никад ни речи! А какав злочин, о каквом злочину ви то говорите? ПАВЛЕ: Ја његовом поступку не умем друго име да изаберем. СПАСОЈЕ: Је ли велика сума коју вам дугује?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

себе како се након последњег часа враћам кући, а отац ме сачекује на улазним вратима с причом о поправном испиту, о његовом свакодневном коњосању, о перспективи да читаво лето проведем над алгебром и тригонометријом.

Не због онога што су говорили, већ начина на који су то говорили, заверенички машући рукама. - Да сам на његовом месту - Стари је говорио потпуно ме занемарујући - да сам ја на његовом месту, ја своме оцу не бих смео на очи да

- Да сам на његовом месту - Стари је говорио потпуно ме занемарујући - да сам ја на његовом месту, ја своме оцу не бих смео на очи да изађем, а погледајте само њихове оцене, молим вас!

Отац је још гледао као да не верује, а онда је израз запањености на његовом лицу, сменио израз беса. Дашћући као да је трчао километре, он ме упита је ли све то тачно. — Тачно, шта? — рекох.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

То је било пре шездесет и пет година. Тојест, он је већ и пре тога а и после живео, али година 1812-13 то је била у његовом животу најважнија година, јер је срећно прекужио „црне банке“ и „девалвацију”. Варош У. лепа је варошица, крај Дунава.

Па је онда купио од једног руског златара лепо сребрно кандило светом Николи, које ће висити у цркви пред његовом иконом. На том красном кандилу израђени су светитељи, међу којима главно место заузима свети Никола.

И мушкима служи као журнал: како Шамика какву хаљину начини, то његови другови одмах по његовом кроју наручују. Никад се неће са каквом женском успоречити, и увек ће о свакој лепо казати, модерни Фрауенлоб.

Бадава, свет се сваки дан мења. Мења се и Шамика, али сам на себи ни примећава. Стари познати зарадоваше се његовом доласку, и на руку су му ишли, кад су чули да се тиче женидбе.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Ко зна куд је хтео отићи, да нешто каже, болно искривљеним устима? У целом његовом подбулом лицу, у ком се још тресао бес и очај, био је миран и непомичан још само његов пљоснати, велики нос и на њему

Љубећи њено дете, у сећању његовом заиграше му на глави стотину и стотину малих Влашчића, Немчића, Мађарчића, чијим је оцевима дерао кожу с леђа.

Она је врискала од страха, да не умре и да је не остави, без заштите, са малом децом, ту, међу том послугом његовом циганском, што је личила на разбојнике.

За сечу и покољ. Леђима у леђа, у облику четири угла, поједини делови пука пуцали су и наступали као омађијани његовом виком, све круће, све тврђе, све ужасније.

су као мирисна киша већ почели да падају цветићи, ни свет који беше закрчио улице и напунио прозоре, дивећи му се, његовом огромном, тешком коњу, његовим распеваним официрима, што су били исукали сабље и носили их голе преко колена, одевени

Стајала је често код прозора, у његовом присуству, изнад бедемова, и разливених вода, и гледала у небеса вечерња, као анђео.

управљају према команданту, његови официри посматрали су Исаковича и сад, тим пре, што се нешто шапутало у пуку о његовом познанству.

Није се уопште бријао и лице му зато би мирније, скоро благог израза. Тек када и његовом пуку доделише једног католичког свештеника, његове жуте очи, са малим, црним тачкицама, добише неки грозничави сјај,

Веровао је да ће, овога пута, доживети нешто што оне друге нису могле да му даду и веровао је да мора постојати у његовом животу неко доба у ком ће му бити пријатно и добро, лако, као на небесима, као што је његов брат Вук веровао да мора

Ако се преваре у његовом брату Вуку, који би да их све најрадије опет потера по равнима, брдима, баруштинама и шумама све до те непознате

пуна кола икона, лепших него ове по своду, а што се тиче звоника, који погледа презриво, у дну дворишта, звоник у његовом насељу је виши, од већих балвана и са каменитим постољем. Нек то кажу патријарху.

ознојен, често и напит, црномањасте, смеђе, риђих длака и обилних груди, што су дубоко уздисале и тихо шмркале у његовом загрљају, а на овој страни, прострта као мртва, возила се са њим, у колима, та једина, мирисна и глатка жена, која му

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

„ Тим млеком закувају колач и нађу маче које није прогледало па његовом шапом замесе, и тај се колач да момку да поједе.

Ако је новорођенче веома црвено у лицу, биће љуто.⁶² О судбини новорођенчета гата се и по његовом плачу. „Ако дете плаче кад се роди, народ мисли да ће бити радљиво; ако поред тога и рукама маје, биће сербес (дрско),

ДОЈЕЊЕ Млеко као посредник између несоцијалног детета и мајке у веровању српског народа има сакралну снагу, а о његовом култном значењу сведоче многи обичаји, магијски поступци, варовања и предања.

1. ОД ДЕЧАКА ДО МЛАДИЋА Да се дечак замомчио, тј. да је од детета постао момак, види се по његовом спољашњем изгледу, одећи, украсима, али и по његовом понашању.

да је од детета постао момак, види се по његовом спољашњем изгледу, одећи, украсима, али и по његовом понашању. Тек када се разним обичајима и обредима полно сазрео дечак означи као момак, односно када се јавно, ритуално

Низак социјални положај детета види се и по његовом облачењу. Деца, посебно лети, иду готово гола. Мала деца су много лошије, неугледније обучена него одрасли припадници

У процесу одрастања, култура мора да пружи подршку детету (системом социјализацијских поступака и обредима прелаза) на његовом тешком путу ка зрелости, посебно у оним граничним прекретним тачкама у сазревању, када постоји повећана опасност да се

да се овај механизам развоја личности практично користи у социјализованој пракси, већ и о томе да постоји и свест о његовом деловању. („Добар је пример најбоља придика“; „Што стари чине, то млади уче“.

У овом ослобађању од наметнутих и непроверених схема и догми о детету и његовом развоју, у децентрацији која подразумева способност напуштања сопственог (традицијског или научног) схватања детињства

следећа теза: у сваком народу, у свакој култури постоји једно неисказано, имплицитно становиште о природи детета и о његовом развоју. И у традицијској култури Срба несумњиво постоји стабилан и древни модел детета и детињства.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

провинцијског звука кроз који се пробијао према црном пуловеру и шишкама на челу спуштеним све до трепавица, поклони његовом кретању неочекивану елеганцију – а час касније зарони у неки чудан мирис, који сигурно није потицао из његовог града,

Ти ћеш играти са њеним мужем, ја ћу плесати са његовом женом. Кад бисмо бар имали храбрости да идемо до краја, па да стварно разменимо партнере... Али, не! Малограђани!

Дете је тупо зурило жваћући комад меса. Али, сада је била ту! У његовом рејону. И могла је да га гледа до миле воле. Учини јој се непознат у тесној келнерској блузи, са скраћеном косом коју

Сада је излазио носећи на уздигнутом длану пладањ затрпан месом које се пушило. Није могла ништа да прочита на његовом затегнутом лицу, сем усредсређености да пренесе јело с једног на други крај дворане.

Ко зна на какав ће га тежак посао вратити због ње? Увек је кварила све што би такла у његовом животу. Надзорник је био већ над столом и сада их је гледао очима за које нема тајни. — Јесте ли задовољни вечером?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Јанко је морао испричати све што је знао о Наполеону, о његовом првом браку и другом, заточењу на Елби. Јанко не могаше очију одвојити од Маркише Стевова и његове Горде.

Јанко немађаше мира, јер љубљаше Милицу свом силом своје младе, напаћене и чисте душе, а изгуби надање да ће се она његовом називати.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Он, са своје стране, осећа дечји живот и близак му је дечји сензибилитет, уме да говори о детету и за дете. У његовом опредељењу нема ничега од оне двосмислености што је неке неостварене песнике упутила ка овом изражајном поступку.

Радовић је суздржанији, ироничнији: модернији. У његовом делу нема ниједног стиха који би декларативно славио детињство. У његовој љубави су се здружиле носталгија и иронија.

то јест правила, игра се не може водити — Радовић је саставио двадесетак беспрекорних прича, показавши да у његовом систему игре нема случајности.

О његовом зазору од финих манира писања већ сам говорио; поменимо, на крају, и подозрење према осећањима, што је, такође, одлика

Осим кад пародира какву особеност, у његовом причању нема акробатике, нема кићења ни наслађивања. Књижевна извештеност не обећава му ништа добро: она најчешће

Опредељење за модерни израз у његовом случају није било ствар моде или књишке занесености. Личност из једног комада, целовита; богата, и самосагласна.

Бавио се и новинарством, и то оном, најгором његовом врстом: политичким новинарством. Умро је у беди. Много касније, на Банхимском гробљу у Лондону, енглеска деца су му

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ЈЕРОТЕЈ РАЧАНИН Као и о Кипријану Рачанину тако исто мало зна се о његовом сабрату Јеротеју Рачанину. Сва је прилика да је прешао у Угарску приликом Велике сеобе. 1698.

И он себе назива »худим«, »скудоумним« и »недостојним«, и избегава сваку прилику да говори о себи. О његовом пореклу, због његовог туђинског презимена, могу се чинити само претпоставке.

« БОГОСЛОВСКИ РАД. — Јован Рајић, уопште, није оригиналан писац, и оно што је још понајмање оригинално у његовом књижевном раду, то су његова богословска дела.

књижевности XВИИИ века, и Доситеј Обрадовић и сви писци који су се груписали око њега, и који би се могли назвати његовом школом, углавном припадају томе идејном покрету.

Он ради брзо, и одмах даје у штампу. Отуда у његовом писању има недостатака. Он је често старински китњаст, претерано »чувствителан« и панегиричан, са сувише усклика и

« Али његови стихови су слаби, као сва српска поезија у XВИИИ веку. У његовом певању опажа се утицај псевдокласицизма, који је тада владао у европској поезији.

То је најкњижевнији српски писац свога доба, и још задуго после остао је као образац у писању. У целом његовом писању има известан добродушан, срдачан тон.

својим великим књижевним образовањем, својим жарким родољубљем које се подједнако огледало у његовој поезији и у његовом јавном раду.

У његовом речнику роматически значи чудан, занимљив догађај, који је испричан са много »чувствителности«, сентименталности.

Али Видаковић има и својих добрих страна. Има у његовом тону нечег кротког, благог, простодушног и добродушног, нешто очинско према деци, и сам Караџић му је признавао

Данас Милутиновић не изгледа оно што је некада изгледао. То је песник разностран и плодан, плоднији но ико у његовом нараштају, са извесном снагом и замахом.

Он се служио и Милутиновићевом Дійком црногорском и његовом Историјом Церне Горе, и некојим записима, али поглавито народном традицијом и народном песмом, и то у толикој мери да

Милићевић, Вук - Беспуће

и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли и говори о његовом доласку, спрема за њега, постоји за њега.

Њега дира и вријеђа у мозгу кад зашкрипе, под његовом тежином, старе даске на поду; кад помакне са лупом столицу; кад обори коју запрашену књигу, он сав застрепи.

се, скаче, тече лагано опијена, спушта се поново, удара о стијење, зашуми, налијеће и баца се доље наглавце, заједно с његовом мисли која ју прати и коју вода у себи заноси и утапа.

То је био први страшан дан у његовом дјетињству. Мати је била слаба и изнемогла и једва корачала, гушећи се у сузама тресући се и посрћући; њих троје

и да га се боје; њему је та мржња годила и он се њом поносио, говорећи о њој са ријетким задовољством, при чему се на његовом лицу јављао један чудноват, зао осмијак.

улази, не питајући, у његов живот, крчећи себи пут моћно и силно, одбацује његове мисли, потискује и даје друге правце његовом дотадањем животу, разгони мрак, уноси свјетлост, доноси стотину промјена, ствара новог човјека и рађа вољу, младост и

Можда никад толико до тада, као ових дана, Гавре Ђаковић није осјећао да је у његовом животу недостајало нечега што би му можда дало други правац и другу боју, унијело у њега више младости и више свјетла.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

радити да се идеали Србинови што пре концу приведу, и зато позива сваког слободоумног и поштеног Србина да следује његовом примеру. После ове своје штампане изјаве послао је Јова и неколико дописа.

Оде свак на своју страну. У кући сва три дана журба. Јова је оставио прасе у животу читавих три дана, уживајући у његовом ровењу и гуњецању.

Тада би опет читао сељацима новине, које је Мицко бакалин из вароши донео. Тумачио би им поједина места која су, по његовом мишљењу, требали што боље да урежу у срце и у душу своју.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Но то на лицу његовом не пише. Бијаше лепо, беше прамалеће, А силни народ тамо-амо шеће, Тај тражи сунца, онај тражи лада, Ту видиш

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

донијеће ти ђаво у нашу кућу брадатог иконописца скитницу и, заједно с њим, просјака инвалида Станка Веселицу с његовом дрвеном ногом. Мучио се дјед, околишавао, па ће ти онда, отворено, испричати своју кућевну невољу.

— Ама шта испаде, бог те видио? — устури се командир. — Шта имају вук и куја с Петром Дошеном и с његовом кравом? — Видим и ја да немају — покајнички признаје каплар. — Излети ми тек онако.

— Куд бих сад с њом, бог је видио? Враћа се натраг набрана чела, али већ на прагу ошамућен застане: на његовом столу миче се замотуљак с дјететом, а од мајке ни трага. — Пази је, побјегла!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Тебе чува твоје име, од старина, а Хасанагу чува његова ревност. А ти знаш шта у његовом послу значи бити ревносан! Он није имао доказано оно што су теби још прадедови доказали.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

их, а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних опанака, свога га обузимаше и лепљаше се по његовом, крвљу и знојем, умрљаном лицу.

У истом положају, у коме беше и пао, лежао је он тако не дајући никаква знака о себи. Само на његовом црвеном, меснатом лицу, спрам сунца, испод ока, ко зрно грашка, сијала је — прва суза.

Свира он, а његов куси пас (кога смо ми, деца, увек јурили, јер нас је уједао кад год смо хтели да се приближимо његовом газди) чучнуо преда њ, дигао главу, загледао се у газду како овај свира и само предњим ногама мрда као по свирци.

Он диже главу. — Ја? Ти? — трже се и зарадова. И на његовом, не сувом већ подбулом лицу изби осмех, радост; али се то брзо изгуби. Обузе га стид.

Као да је с његовом, мужевљевом смрћу, и она свршила своје. Ништа да више за њу нема. А најмање да се преудаје. Ма да јој је мати, знајући

он још ту, да није пропао, већ жив, а нарочито за њу, Аницу, жену му, да она не би помислила да је слободна, да смрћу његовом њега заиста нема, да није више његова, сви су се они трудили и сваку ситницу употребљавали, само да се он спомиње, не

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

висина' с ваздусима виши сила, те се стану отимати, наваљују, ревене се, ко ће да га пре однесе, да звездану кади Ногу његовом и њином богу: — Тако мене звуци ломе у живоме срцу моме, из недара да га носе, једни маме, други просе, једни прете,

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Са буђењем свести о човековом значају у друштву и његовом животном позиву, рађала се и развијала и тематика овоземаљске стварности.

Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену

змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао ко је

Онда он показа цару какву силу имају магарац, штап и шешир. Цар се силно обрадова што су се такве ствари нашле у његовом царству, па како не имађаше синова хтједе га посинити. Али овај не пристаде, већ га замоли да му да кћер за жену.

Кад је тамо дошао, почне хамалити што је више могао. Пошто је у том његовом послу било много заслуге, заслужи он кроз кратко вријеме сто дуката, па рече: „Код нас се може са сто дуката врло

мени још до данас није нигдје ударца неосвећена остануло чим би ме људи могли укорити, него који ме гођ пас уједао, са његовом длаком ме лијечио.

28. СРЕЋА И НЕСРЕЋА: Забележио Светозар Мл. Бајић и објавио први пут у Јавору за год 1876, стр. 473. По његовом рукопису поново објављена у зборнику Српске академије наука (подаци као код 14) одакле је и ми преносимо. 29.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СТЕВАН: Срета? Е, то верујем, зашто у тога нема пет на девет, јошт кад се малко усуче. Незнам како је и с његовом Пелом ноћас провео. Сирота, кад је била синоћ код нас, ваљда је мало јаче повукла.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

У ствари, једанпут сам хтела да као напустим тај свет и пођем тако са извесним деда Дрљом Аласом његовом апатинском шикљом низ Дунав, према Црном мору. И шта се дешава?

Окрене се око себе и има шта да види: пред његовом кућом леже два мртва вука, који, су се у међувремену докусурили доказујући своје право на његово оригинално крзно.

— Има! — одговори Суленце. Један Дача је пљунути ја! И тако пронађу тог Дачу, пљунутог Сулета, кога су у његовом крају звали Дача Тупавко, онако од милоште, због тога што су му била потребна најмање два саобраћајца да му покажу

Јутро је почињало његовом чувеном реченицом: „Шта оће опет тај гитлер?“, а кроз три дана се најозбилније припремао да изађе на демонстрације

“ — баш као да смо наумили да доручкујемо у девет навече. Мислим, било је у његовом гласу нечега што ме је терало да га уједем за ногу.

ће открити следеће редове: „Рођен у сиромашној породици предратног Жандара који није могао да посвети нимало времена његовом васпитању, Топ Јеротије-Брка је одмалена био препуштен улици.

Ево како је било: Тог дана сам, као и обично, шетала псетера по Топчидеру. Представника сам оставила у његовом апартману, где ме је понудио с једним „дринком“.

Бик је иначе био здрав као бик, али у његовом погледу било је нешто узнемиравајуће, нешто чезнутљиво и носталгично. Али, швајцарац не би био швајцарац кад не би до

И што је најсмешније, не може се рећи да његове теорије не изгледају логично. Хоћу да кажем: у том његовом лудилу има неког метода! Друга је ствар што он увек смисли систем који му највише одговара!

Не можеш ни да замислиш изненадну срећу несрећног самоубице! Најзад, један глас у његовом животу! И то женски! Окрете још једанпут 95 и — гле опет чуда!

Можете ли уопште да замислите његов глас у седмака? Покојни Лујика Армстронг био је према његовом гласу чист колоратурни сопран, кад вам кажем!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Да није млина с његовом хуком поља и стазе биле би неме, дан и ноћ постали глуви, на своме точку стало би време. Пролећа једног, у јутро

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А по витком стасу, што га дичи тако, Тврдом се је ликом опасао јако. И он смерно стоји. О његовом врату Само крст трепери у сувоме злату. То бејаше Растко.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Он је упућен у тајне, његова душа постаје друкчија и у његовом телу коме се враћа живот настаје друга телесност у новом трајању.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ГИНА: А у којој је соби тај будилник? САРКА: Баш у његовој. ГИНА: Е, онда да знаш, тај будилник је већ у његовом коферу. САРКА: Шта кажеш? ГИНА: То што ти кажем! САРКА: Вала, неће ми га мајци отети па макар се рвали.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А када ја мало поодмакнем, он је онда послужиоцима издавао налоге, и бисаге на његовом седлу биле су као неки магацин трећега топа. Преда мном се стално котрљала кара другога топа.

Људи су мртви — Говорио је командир често војницима. Иако су војници поступали по његовом наређењу, ипак, после неколико дана марша, примећено је како су груди неких коња рањаве.

— Море, људи, није мени ништа! — он скочи, али се загрцну и крв му јурну на уста. Мртвачко бледило се расу по лицу његовом и он се наслони на земљани зид.

Онда се командант обрати мени и рече да хитно известим команданта дивизиона о његовом успеху, и да одмах са оне друге две батерије дође на овај положај.

Иако се командир старао да прикрије своје нерасположење, ипак смо по његовом командовању увидели колико је расејан. После топовске обуке обрати му се Александар.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

овај израз, који му одједном постаде тако пластичан и жив, и што је најглавније одговараше потпуно — како он мишљаше — његовом стању. »Туњав! заиста јесам. А што, зар ја не бих могао бити онако окретан и живахан, као Веља?

Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи овакав живот... гле како се живо и весело разговарају ! А ја... са овако живом

Камџија фијукну кроз ваздух, ошину га по глави и плећима, па се опет издиже над његовом главом. Гојку се обрте свест...

Беху пошли Вељиној школи, па свратише да се виде са Гојком и да се Пецић упозна са његовом домаћицом. Чим наступише у двориште, Љубица одмах опази, да нови колега целом својом појавом и држањем одговара њеним

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Знаш ли где је Филип? ЈЕЛИСАВЕТА: Откуд знам! Понекад му завидим на том његовом лудилу! Ко зна колко је он далеко од свега овога! ВАСИЛИЈЕ: А Софија? Ваљда није и ноћас отишла да плива?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по његовом белом лицу без трага. Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му

Тај Панта је био чувени љубавник свог времена и сахранио је три жене. Мој отац се оженио његовом ћерком, Марином, преко проводаџија.

Кад је, у аустријској артиљерији, код Вердена, за време првог светског рата, његовом сину ампутирана рука и кад је, у исто време, и Србија пропала, Берић се бацио са велике висине трећег спрата,

То је био професионални клуб фудбалера и мој најбољи друг у њему био је металац Сидон. Ја сам у његовом друштву упознао и језик, и кућу, и породични живот радника.

Зубранић је имао лепу сестру и она ми је читала Кардучија, и Леопардија, у оригиналу. Помоћу њеном и његовом говорио сам, после, талијански, као да сам рођен у том пристаништу.

Наиме, у Аустрији ни један војник није смео бити сахрањен а да на његовом погребу не буде присутан и један официр, који представља ожалошћено величанство. Оног што хвата за дугме.

Иначе, Цвијановић је био леп тип нашег старог књигољупца и ја сам, у његовој кући, међу његовом децом, као неки Чика Јова, одседао.

Био сам заостао иза осталих. А моје мисли, једнако су још пратиле мог друга на оном његовом путовању о којем ми је, безбрижан, са горким хумором, причао.

Многи од њих, уморни од вечних анализа, а очарани његовом моделацијом, прилазе опет линији и мекоћи форме, облости и зидању тела, и спомињу неоакадемизам.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Зато се сад почео бојати и народа. Откад је старац дошао у Рим, о цару, његовим сјајним дворовима, о његовом неизмерном богатству и о његову небројеном благу нико више није говорио, нити се народ скупљао да гледа и да се диви

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

„Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара у ц.

Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима која гајим према његовом верном коњу и одмах нареди да се донесе послужење.

У његовој канцеларији се осећаше мирис измирне и тамјана као год у каквом храму, а на столу његовом вазда побожних, старих и већ пожутелих књига.

Разговарао сам с једним добрим чиновником о једном његовом другу који не хтеде честитати новој влади долазак на управу, те је због тога отпуштен из државне службе.

Полицајци су одмах разумели своју праву дужност и одјурише да о доласку његовом известе министра председника, остале чланове владе, председника општине, главара цркве и остале великодостојнике

Никога он не погледа, ништа не рече; на његовом лицу никакве промене, ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи

Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику: „Господине, Ове Ваше

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Над тобом трепери и шушка зелено и полу-суво лишће орахово; загледаш се у једну црнкасту пругу, на његовом пепељавом деблу, па идеш очима за њом, до ракаља; одатле пређеш на велику грану, што је ударила чак до водењаче, и

Љубиша блед као платно, стоји и гледа у ову црну масу, која је до овог часа била тако страшна, а сад, његовом руком, уништена. Зликовац, како је лежао на трбуху, тако је и остао обрнут земљи лицем.

и пошто је цела историја већином састављена из догађаја, онда и ови догађаји морају стајати у »печалним« односима с његовом мишљу... Сећа се прошлогодишњег испита. Учили су се стари векови.

Ви сте га избацивали из највишег просветног завода, а ми данас, за све што ћете видети, имамо да благодаримо само његовом колосалном уму и челичној вољи. — Госпо, прекидох је, ви поменусте да и нема мушких гимназија.

— Књижевност и уметност су за нас безначајне ствари. Срећа и добро једног народа не лежи у његовом умном и културном напретку, као што сте ви некада мислили, већ у мирном и правилном току живота: кад ја имам све што

падало ми у очи оно, истина врло ретко, но чудновато севање ока његова, које је стајало у суштој противности са целом његовом спољашношћу и, ако хоћете, целим бићем његовим.

— да ти причам о једном ревизору. То је заиста занимљиво и... како ти желиш, необично. По његовом изразу лица, које се одједном измени чим се сети шта ће ми причати; по ономе, како му се очи засветлеше а усне се

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Јако га наљутило кад му казаше шта је написано у новинама које је неко привезао његовом шарову за реп и овај улетео са окићеним репом у своју авлију.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

На послетку, као круна свега онога што је кнез од Монака жртвовао и урадио за науку, дошло је подизање опет о његовом трошку Оцеанографског Института у Паризу, који данас ради пуном снагом, спремајући стручњаке за оцеанографска

Од Саргаског мора, пошто смо се на једном његовом крају задржали неколико часова да бисмо посматрали сплетове алга који су већ били загустили, упутили смо се право ка

Оне су дале прву непосредну и тачну слику онога што се налази и дешава испод површине мора и на његовом дну и допринеле су да се расветле понека научна питања.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И када је Тоне дошао да то све каже Софкиној матери, она, по његовом лицу, изразу и трептању очима, видела колико је он при томе украо, награбио се.

распитује о „своме човеку“ грдећи себе: што није знала шта ће јој поручити и искати, те ето не може сад одмах да његовом гласнику то да. Него, извињава се, она ће то послати пред вече у хан где је овај одсео и то још по слузи.

Метнуће чак и свој катанац на њ. Мати, као увек, не бројећи новац (ма да је свакад, у сваком његовом фишеку, налазила по неколико рђавих грошева) даде бакшиш дечку, испоручујући поздрав Тонету и његовој домаћици.

Јер никако не верујући, дође сам овамо код њих. Кад уђе код Софке, она виде по његовом неиспаваном и усплахиреном лицу и радост али и запрепашћење.

Хвала, Софкице! А то Софку највише потресе, до срца је расплака, јер у том његовом унезвереном дрхтавом грлењу њене главе, љубљењу косе, виде како он зна да он сада може пред целим светом бити онај

И он, ни сада још никако не верујући у то, од среће, није на коњу могао да се смири. Алат, зачуђен том његовом немиру у седлу, а због јако затегнуте узде и његових грчевито стегнутих колена у слабине, поче, пропињући се од бола,

Прво што је она од њега била старија, а и што је то била Маркова, „батина“ сестра, која им је, у осуству његовом, била старешина. А друго што се знало да сама она врло добро зна какав би због тога лом и несреће настале.

Софка виде то и да би га одједном пресекла, сасвим разуверила, као увређена том његовом сумњом, поче чисто плачно да га кори. — Зашта, тато, за какву ме ти држиш?

тамо око куће викао, псовао, претио, што су сви отишли, особито што је отишао стари деда Митар, Арса и Стева — у том његовом вајкању, претњи, звучи и страх, страх, што су га оставили самог.

још | мање кога помагао, пошто је сваки од њих за себе живео, радио — ипак, док је он био жив, они су се под том његовом суровошћу и строгошћу осећали као склоњени и сигурни.

А сада, његовом смрћу и нестанком, постају као неки сирочићи, остављени свакоме, целом свету, на милост и немилост. И када, дубоко у

женама, са женом, свекрвом, више главе, која, сасвим заборавивши да кука, нариче, поникла, једнако држи | руку на његовом леденом челу и чисто се игра праменовима мрке косе, гладећи му је и исправљајући око ушију. Сутра је била сарана.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ повика сердар што га икад грло слушаше, па опали из обје. Пет пушака плануше и затутњеше, за његовом. Истога часа, пред свијем кућама у сердареву великом браству, стаде пуцњава и весело одазивање.

У томе је добу збијен већи дио знања и осјећања што ће се доцније развити, па с напором и помоћу његовом, у неким часовима, виде дјеца јасно што ни доцније јасније видјети неће, јер се доцније ријеђе човјек загријава толико

Сердару и свијем жао је и криво то било од Јанка. Особито се стари чудио и жалостио. Није се могао домислити шта је његовом ускоку, а видио је да га је залуду питати.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи.

Но пастир, чим би се змија привукла његовом лицу, сваки пут би је стресао. Кад је пастир змију и трећи пут стресао, она је цичећи отишла у град и уклела пастира,

Онако се омлађивале мушке главе у његовом дому, а у великом добру. Што смо му споменули кућно шљеме и житно сјеме: кућно му шљеме било тврдо, темељито, без

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

На пошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у

Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену

змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи, да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је

кроз гору шетати се док набаса на некакво коло крилатијех ђевојака, па се прикри да их гледа и слуша како пјевају, али његовом несрећом опази га коловођица те га очима затрави и у они час остаде нијем и слијеп.

“ Те он онамо на оно друго брдо. Дошавши већ близу бабе пође јој с плећи те шумке пут ње, и његовом срећом баба се с оном тицом играше и према сунцу бискаше, а он полако те бабу за косе.

“ Потом зовне жену своју царицу и све министре и каже им, што се збило са шћери његовом. Онда се почну сви радовати и велико весеље чинити.

већ поцрнио, аљине на њему изагњиле, да се не могаше познати, и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на шталу покрај мора ђе рибу лови.

Он се отоле макне д опет сједне у један крај од башче, док ево ти цара гдје шета с његовом матером, а отац његов са царицом, а жена његова с крвником његовим, министром.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

О слободи места овога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и Пресветом његовом матером, као што писасмо овде да не буде измењено.

хоће да одвоји од манастира, искушењем демонским покренут да учини што такво — било владар ове земље, или други ко под његовом влашћу, или и сам игуман, или у њему братија — спутавамо га силом Оца и Сина и Светога Духа и проклињемо да не

СИМЕОНА СЛОВО 1 О НАСЛЕЂУ СВЕТОГ МАНАСТИРА ОВОГ ПРЕПОДОБНИМ ОЦЕМ НАШИМ и КТИТОРОМ ГОСПОДИНОМ СИМЕОНОМ И О ЖИТИЈУ ЊЕГОВОМ КАКВО БИ ПРЕД БОГОМ И ЉУДИМА Оче, благослови!

„Стога и Бог преузнесе га и дарова му име које је више од сваког имена“, (Флб. 2, 9) имену његовом сви народи поклонише се.

му изгледаше, а Христова љубав растијаше у њему и разгореваше срце његово као дом њему спремљен и сасуд пречисти Духу његовом Светом, пошто се неким усељењем у ум његов уселио Христос и водио га.

христољубивог и благочастивог, Богом изабраног и благословеног блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана.

А ево, и по успењу његовом пречасно тело његово двапут се сахрани — прво у Светој Гори, где и уснуће његово би, и опет отуд узет би и пренесен

Са вишњим силама, оче, предстојећи живом Богу и његовом славом украсив се, распалив се, блажени, огњем Духа, кал сласти омив постаде кандило у мирису миомириса Господу

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: Ја се све питам шта је то било соном његовом ногом! ЦМИЉА: Тако ме то потресло! Да није, мацо, било тебе, била сам спремна свашта од себе да учиним!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

знаш, кад ми даде оне паре да отворим дућан, трговину, ја од тих пара одвојих и дадох и њему, моме зету, њеном мужу, његовом оцу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

да га је била, по напитку воде заборављења, заборавила, пак истом уједанпут опет као да се је с медоточном сладошћом његовом састала и с горећим срцем и душом почела га учити.

Млађи пролазе који куд по доксати, а старешине поседали с игумном пред његовом ћелијом и разговарају се. Како нас упазе с торбом на леђи, познаду да смо странски људи; љубопитни за сазнати узрок

к срцу мојему вход допустити, такова добра и блага чловека за живота оставити и ни|када га к тому не видити; а по његовом престављенију већ ништа ти ту не остаде што би ме задржавало и устављало.

не мислећи тада о том) од њих исти[х], а навластито од Новаковића, с којим сам у комшилуку живио и све празничне дне у његовом друштву био и проводио, најнужније и најлепше у животу лекције примао, то јест лекције непритворности,

И кад сам год на неколико година потом премудрога Фенелона у његовом Телемаху описаније блаженога сеоског живота читао, всегда ми је срце играло од радости, мислећи, овако су мој

Доброје он знао што је радио. Иако он и није предвидио да ће се овако о њему и о његовом делу на двадесет година после писати и штампати, али је он добро и предвидио и претпознавао оно што је

С[а] славним у нацији нашеј генералом Микашиновићем и с његовом госпођом (с којима сам и једно путешествије у Хорватску и Славонију к топлим недалеко од Пакрца водама | учинио) многе

и пристарања довде наставио и довео и знам да ће ме и до конца временога водити живота и помоћи ми да всегда вечним његовом премудростију претписаним, правилам следујући, поступам и живим.

Што бог дâ, мислим, кад је мени разуменије језика готово, његовом изговору преодолећу ја ако ће он бити седамдесетоглавна [х]идра.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

А онај дитић није крив, а мене боли кад видим неправду. Фра-Срдар се загна на њ, али га срећом његовом уставише, јер одиста ћаше награјисати. Гвардијан смјеста исплати најам Стипану и изагна га.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Исто што и кокошка. Кртица. И све ће бити исто. Само ће у његовом кревету други с њом да спава. Друге шаке гњечиће њене слабине. Вукашин ће појести имање.

Није јој замерао што пуним сном спава; он је рођењем осуђен на муку, а она живи на његовом хлебу само као сведок. Прсти су благо облетали око чврстог зрна на левој дојци, колено је било улегло у долину њених

Да је имао снаге, он би побегао. Узела му је руку, без речи, само је брже од краве дисала, и чинила његовом руком све оно што је својом чинила међу његовим ногама.

која иде, зна да иде на Прерово, не мисли о томе колико је страховала док га није скинула са санки, једна, јер је пред његовом клонулошћу и сама клонула. Као да је се не тиче све оно што ће се догодити чим сване.

Лежао је на поду, до појаса покривен чергом, с рукама у старим чакширама под главом. Он, Аћим, лежао је на његовом кревету. Пун месец затиснуо је прозор.

Тог дана био је Свети Лука, а доцније, кад је стигао стоку да чува и оре, Преровци су његовом имену додали — Дошљак. То му је презиме остало до смрти. И мене су све до војске звали Аћим Дошљак.

Крали смо и кокошке, јер ништа се не сврши онако како је почело... Симкини кораци прођоше његовом таваницом, лако и хитро, као кад птица пређе преко невиног снега.

А њему се чини да сви кукају над његовом судбином. Он је најнесрећнији у Прерову. Жали себе тако потпуно да не уме ни да плаче; вечерас мора да оствари своју

Било је то прво и једино „живео“ у његовом политичком животу које га је заболело. Аћим зажмури и кроз трепавице виде удаљеног и смањеног Чакаранца, није већи од

Над његовом главом је тишина, раван је и хладан њен кревет, по темену му не газе њена боса стопала, из очију врео катран залива срц

Погачу би испекла на образима. — Некога си доброг бикоњу нашла. Обоје ћу вас секиром. — Нема љутње у његовом гласу. — Мене? — само се чуди она. — Обоје — потврди главом и пљуну на лампу.

Ослушкује страх у звуцима звона и Тишини земље под собом. Сама рука се покрену и начини крст на лицу. Туђа крв лута његовом авлијом. Човек је као мушмула. Најпре изнутра трули. Душа прво.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А онда, у самом његовом срцу ниче плод. Цела соба била је пуна његова сјаја и мириса, али мајка није више ништа питала.

Утону у сан као у бунар, и ужасну се. Хујао је ветар у његовом сну, ломили се таласи. Издалека чу како потопљени морнари зову у помоћ, и пробуди се сав у зноју.

Све му је било досадно. Баш досадно, па ето! Узалуд је цветало цвеће у његовом врту. Није га видео. Узалуд певале птице. Није их чуо. Шта учинити када је принцу досадно?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Погађао се, а небо је остало бело и немо. Онда, опет у једну зору, угледао је први глог како листа, окренут његовом оку. То памти.

Тај шапат је он чуо и није чуо; у ствари, није га се дотицао. Носио је у себи онај глог, разлистан његовом оку, и ону авалску зору и знао да му је век већ измерен. Нечији таман ход, као корак невидљивог пса, био је уз њега.

У исти мах, није веровао да се може узмаћи и зато се понекад трзао. На његовом лицу, црном колико од сунца толико и од несанице, ништа се није видело.

из руке кнеза Михаила је примио, о прослави шездесете годишњице Првог српског устанка, Таковски орден, али најтеже у његовом животу нису били окршаји са Турцима, којих је имао безброј, него разговори са српским чиновништвом, којих је имао

у трену, претварале у пухор, Узун Мирко је свему ишао у сусрет, устаници су га грлили, већ се знало, глас о Кондином и његовом јунаштву облетео је све пролазе: устаници су, у исти мах, оплакивали Васу Чарапића а славили Конду и Узун-Мирка, док

Био је све мање радознао, можда и стога што се нашао усред живота, опчињен његовом суровошћу. Други га је пораз сачекао 1813, у години општег пораза. Био је на Равњу, на Засавици, у шанцу.

Био је празан, и чекао. Време је, изгледа, пролазило. Онда изненада стигну две вести и све се, у његовом животу, још једном окрене наглавце. Прво га себи позове Милош Обреновић и наложи му да Мачву подиже на устанак.

Ако је кнез добро разумео, мрежа је већ била исплетена, лепљива, а паук је седео у његовом дому, ту, пред њим, са тим лицем чедног страсника.

Однедавно их је опет писао а ти нови стихови, по његовом мишљењу, нису били ништа бољи него стари, само што то сада није имало значаја: патетични а разумљиви, деловали су,

Та се снага чинила опасна а највише се откривала у његовом погледу. Кад је Љубица пошла за њега, Милош је био слуга код свога брата а његов је поглед умео да буде не само

Понекад јој се чинило да неће издржати: у његовом одсуству као да је, под својом кожом, осећала готово све што се збива са њим; у његовом присуству је целим бићем знала

се чинило да неће издржати: у његовом одсуству као да је, под својом кожом, осећала готово све што се збива са њим; у његовом присуству је целим бићем знала све што се збило.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

С внимањем сам земаљске мудраце вопрошава о судби човјека, о званију његовом пред Богом; но њихове различне доказе непостојност колеба ужасна: све њих мисли наједно сабране друго ништа не

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

А Демокриту сам посветио нарочиту пажњу и трудио се да се што боље упознам са њиме и његовом науком. Када сам некако крајем 1940 године, дознао за дело немачког писца Левенхајма које се искључиво бави

„Кад заврших школовање у свом родном месту, пођох у Милет да онде будем Талесов ученик. У његовом дому нађох и његовог пријатеља Анаксимандра, па ме тако поучаваху њих обојица.

Он га затече баш у његовом завршном стадиуму. Горњи руб алова, ношен дрвеним пловцима, оцртавао се јасно на површини воде; он је имао облик

На једном крају његовом стајао је, упрегнут, снажан рибар, а други крај његов вукли су остали да би га саставили са првим.

Чим номофилакс то виде, израз страха на његовом лицу замени се другим једним који наговештаваше свако отсуство мисли. Он зину и стајаше ту као прикован.

У хладу његових дрвета, у том врту филозофа, држи Платон своја предавања. На главном његовом улазу стоје исписане ове речи: Нека не улази ко није упућен у геометрију!

Сви писмени и просвећени грађани Атене похиташе да поздраве филозофа у његовом дому, но Аристотелес причекну док велики талас тих посета не прође.

Кад ступи пред Платона, он претрну пред достојанственом његовом појавом. Платон беше висока раста, широких плећа и чела, па је, својим великим очима, бујном косом и брадом, личио на

„Кад бих се, синко, дочепао тих списа, спалио бих све одреда, не из мржње према абдерићанину, већ из мржње према његовом погрешном учењу. Можеш мирне душе све те списе бацити у ватру, а да то никад не пожалиш“. „Куку мени!

Доситеос му заблагодари у име ученог колегиума на његовом „светлом и осветљавајућем“ предавању. Принцеза је била озарена радосним осмехом.

Ускоро му поста јасно да се и сам ток годишњих доба, проузрокован косином еклиптике, може неусиљено растумачити његовом хелиоцентричном замисли.

и врло критична духа, па је зато био у стању да без икаквих предубеђења испита и све замерке које би се могле учинити његовом хелиоцентричном систему света.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Хтео сам једино да ти укажем на живот. Ето, хоћу да кажем да живот није оно што смо ми мислили. И на његовом лицу понова се јако оцрташе дубоки трагови патње.

Суботицу, одакле ми је, два месеца доцније послао по војнику једно доста опширно писмо, из кога сам сазнао понешто о његовом расположењу које никад не бих могао очекивати.

очевим тога незаборављеног дана, кад је најстарији трубач, стара гарда, сахрањен са свима војним почастима које су његовом чину и рангу припадале.

Онда убица паде шака полицији, која се распита и сазнаде о његовом бекству из војске. И стављен под редовни војни суд свога пука, он оста у затвору све док топови на фронту не огласише

“ А синоћ је полугласно неко казао: „Видео сам осмејак један муњевит на његовом лицу, тако рећи у тренутку примљене вести о несрећи.

Волим да те гледам ту, ето тако, у том кревету, као у мртвачком сандуку.“ И лепо видим страшне грчеве мишића на његовом ужаснутом лицу, и непоимање и страшну немоћ, преклињање и проклињање, мржњу и луди бол и очај и неки слом доле дубоко

Онда стојим ја над његовом главом и гледам бедно, уплакано лице. Он се трза, мучи, час испрекидано уздахне, час зајечи, груди му се надимају,

и сам, нем, запрепашћен, у смртној муци да брзо пронађе, да каже нешто јако, узбуђено, снажно, што би је уверило и о његовом бурном узбуђењу.

И он јасно осети да се никако не може подићи до ње, да се онако не може радовати. Тада на његовом лицу заигра чудно израз неке дубоке мисли и јада.

Тада на његовом лицу заигра чудно израз неке дубоке мисли и јада. За неколико секунада букну пред његовом душом сва његова прошлост до најудаљенијих завојица, један живот сав одвратан, буран, перверзан, свакојак.

сама, он, први пут, јасно и оштро, осети како нешто као ужасна сенка старости паде однекуд на његов живот, оцрта се на његовом уплашеном лицу — сав ужас оне кобне разлике година на коју дотле никад није мислио.

Једна дивно мирна савест, којом се он увек дичио, и једно ретко душевно спокојство, давали су његовом лицу онај благ, миран и племенит израз човека савршено задовољна собом.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Тако бива и кад нам неко умре. Тако бива уопће кад се збрише један реалитет: на његовом мјесту остане празнина тачно његових црта, лика и обичаја, и сједи на његовом мјесту за столом, као дух умореног

уопће кад се збрише један реалитет: на његовом мјесту остане празнина тачно његових црта, лика и обичаја, и сједи на његовом мјесту за столом, као дух умореног Банка, и зури у нас...

Упознавао сам мало-помало његове навике, његове склоности, његове нетрпељивости, сазнавао потанкости о његовом животу. И тако сам на концу знао како би у свакој пригоди реагирао, што би у датом моменту рекао, како би у датој

Ђордано Бруно, најстарији од мушке дјеце, у кога је Егидио полагао много нада (а мислим да су у његовом протестном имену имали неког удјела и брадати либерали из дједове благоваонице), израстао је, напротив, у мучаљива и

Кухињски балкони околних кућа, с кантама за смеће и коритима за рубље и с дјецом која се играју, пружали су се његовом погледу.

у основи свих филозофа: сваки од њих гради једну, своју, филозофију из једног, свог, начина осјећања, из једне, своје, његовом специјалном организацијом психе условљене, прирођене визије свијета.

дворишта, с вјечитим неспокојством у души због оних сталија и контрасталија које су се просто котиле и бујале на његовом столу у агенцији.

И, признајем, помисао о његовом надживљењу роди у мени једну ситну, летимичну клицу задовољства. У свим тим припремама опроштајне вечери, за мене је,

о мом учитељу и о његовој учитељици, то је било више у вези с оном другом, „нестручном” страном њихових личности, о његовом трзању раменом и намјештању виолине, или о њеном старомодном фицху-y и о скакутању њених смежураних кокошијих прстију

Фама која човјеку претходи уравнава му пут, простире црвени саг његовом успјеху. Сваки получени успјех олакшава за извјесни постотак постизање наредног, и тај се прираст непрестано гомила.

А горе у соби, међутим, торокали су. Постављали болеснику питања о њему, о његовом здрављу, па му не давали времена да одговори, већ новим питањима пресијецали његове тек започете одговоре, упадали

На концу конца, зашто их не пренесете у штербецимер!... А болничар, коме је већ доста свега тога, сагиње се ближе к његовом уху: — Пссст!... Па још тише, али сасвим разговијетно: — Ово је штербецимер!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару. Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни

муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Напошљетку, дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и одлети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у

Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену

То се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је

Дошавши тамо, царевић се намах упише код цара да би рад с његовом кћери разговарати се. Цар му допусти и рече: — Три дана ти је слободно виђети је: први дан шест часа, други десет, а

Кад цар учини ово писмо и потврди га његовом руком и мохуром, ево ти ђе трче на врат и на нос читави буљук калуђера и фратара, па пошто чуше шта је било, потрчаше

Свак га је у оном селу мрзио и ружио, али ништа његовом образу није шкодило, нити је марио што га сваки ружи и безобразником називље.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Много ми је помогао мој словеначки учитељ Кос, који ми је први испричао причу о Франклину и његовом змају. Он ме је лако уверио да је звук у ствари треперење тела.

Преда мном је сада било избацивање из школе. Опет ме је спасавао прота Живковић и, само захваљујући његовом угледном положају, мени је било дозвољено да останем до краја школске године у свом разреду, пошто сам обећао да се

- Америка! - узвикнуо сам уздрхтао од узбуђења. Онда Ви мора да знате много о Бенџамину Франклину и његовом змају, и о Линколну, америчком Краљевићу Марку.

Тек тада сам разумео оне сузе које сам први пут у животу видео на његовом лицу. Одмах, сам обавестио мајку да желим да се вратим у Идвор и да јој помогнем у обрађивању земље.

морао да прође кроз строги испит и о њему се није судило по његовој вештини у неком занату, по новцу који има, нити по његовом одевању већ по његовим личним особинама, угледу његове породице и традицијама света коме је припадао.

Питао сам се да ли овај Швајцарац који никад није чуо о Бенџамину Франклину и његовом змају, уопште зна нешто из америчке историје иако је живео већ више од петнаест година у Сједињеним Државама.

Овај човек желео је да у његовом хотелу будем на комплетном пансиону, али је моја уштеђевина од само десет долара, била тако мала да сам морао бити

Сваке недеље морао сам са његовом породицом да идем два пута у цркву и тамо да седим између женских чланова породице. Имао сам утисак да сви верници

Једном, када ми је говорио о обуздавању моје нарави, срца и језика, приметих да је по његовом схватању цео живот само један низ мера за обуздавање, али са којима није лако изићи на крај.

Иначе га ништа друго није занимало. Парна машина и све друге направе за њега су биле мртва проза коју је, по његовом мишљењу, измислио сам сотона у намери да дух човека наведе на зло.

Дивио сам се његовом знању, али сам га и веома волео из саучешћа због његових недаћа. Једном су му шаке упале у машину која је била у

То никога није дирало колико мене, јер га нико није тако добро разумевао као ја. Кад је увидео да се ја искрено дивим његовом знању и да ме веома интересује његова загонетна личност, он отвори своје срце и постаде разговорнији и приступачнији.

Ћипико, Иво - Приповетке

да јој носи нову струју и у живот је усељује; лијепо, кад, обасја сунце, у њему гледа Спасојеву прилику и занаша се његовом младошћу.

Кућа му је махом под планином, големом планином, голом, што једнако ћути над његовом потлеушицом. И нигде уоколо никога.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Као што прави одговор, уосталом, немамо ни за основни Настасијевићев појам: ванлично надбивање. Његовом се тумачењу, изгледа, приближавамо тек кад га сместимо у духовни контекст наше старе, средњовековне културе.

Зато и ми, у часу кад се песникови земни остаци напокон враћају у завичајно Требиње, нећемо говорити о његовом животу, него о његовом делу. Углавном о поезији.

ми, у часу кад се песникови земни остаци напокон враћају у завичајно Требиње, нећемо говорити о његовом животу, него о његовом делу. Углавном о поезији.

правог прелази на неправи објект, па песник, уместо да просто извор сања, он извором сања: канда помоћу њега, канда у његовом простору, канда заједно с њим, дакле с латентним сазначењима која су при употреби српског инструментала

Практично се никада не комуницира на некоме природноме језику уопште, него увек на некоме његовом облику, на некоме језичкоме стилу, односно на поткоду у оквиру општег језичког кода.

Књижевност, у принципу, употребљава језик у целоме његовом дијапазону, али се његова употреба у прози и у стиху по много чему битном разликује.

Рецимо, Попина поезија је незамислива без српског језика с његовом богатом фразеолошком залихом, без нашег фолклорног наслеђа, усмене а и старе књижевности, па најзад – ако хоћете – и

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

мане, сем једне или две, задиру више у област умешности неголи уметности; то су мане које, углавном, имају извора у његовом нешколованом, некултивисаном и недисциплинованом духу”; „Стил је, углавном, његова главна мана; а он је, да кажем

ИИИ Један проучавалац Нечисте крви, психолог Владислав Панић, испитивао је учесталост речи у тексту. Према његовом рачунању, кућа је најучесталија именица; он мисли да иде и у ред најчешће понављаних речи уопште код Станковића.

Чак их и пажљив читалац романа - а он понављање не осећа само у сразмери с његовом учесталошћу него и зависно од места које понављана јединица добија у тексту - у неку руку може предвидети.

Док, рецимо, Стојан, тугујући за Цветом, пева својим меким, напола женским гласом, дотле се Цвета, опијена његовом песмом, од бола, грча увија на њиви, међу редовима засађеног дувана, и од прејаких осећања саму себе по прсима љуби,

год да је чинио, газда Младен се још од малих ногу налазио под будним бабиним оком; напослетку је њена воља постала његовом вољом.

Најпре, то што је Вуковоме одласку из завичаја придодао излазак из сна, а његовом је повратку у завичај додао улазак у сан, Црњанском је омогућило да исприповедане догађаје уоквири сном као знаком о

почну укрштати две људске судбине, дакле онда кад Аранђел Исакович намамљује своју снаху у постељу, са подигнутом његовом руком дићи ће се и велика сенка на зиду: „Она је била ту, близу. У кући све легло. Заспало.

У ратни поход он је кренуо ношен мутном надом да се нешто напокон може изменити у његовом животу и у судбини његовог народа.

Превагу узима, што даље то више, успостављање аналогија и паралелизама: „Као и брату његовом на војни, тако је и њему изненада, уз ову жену, спао цео прошли живот са душе, оставивши га самог, сасвим самог, са

Ако се у роману понашање чула јунакових, његовога тела, редовније повезује на показани начин са његовом књижевном судбином, онда је ван сваке сумње да имамо посла са структурним својством које је од прворазредног значаја

Пошто роман има прстенасту композицију, судбина народа оличена у ратницима, у Славонско-подунавском пуку и његовом предводитељу, главном јунаку Вуку Исаковичу, уоквирује судбину сваког појединачног лика.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Вера божја; она тврда, арнаутска, јака као дин турски... Није лагао Арслан Кошутан. Међутим, можда баш тога дана у његовом селу десило се нешто јаче од свеколикога тога затицања.

Аге тражиле земљу, па да се заузму. Види он намере њихове, па као стена одбија. Најзад лажни сведоци, суд и робија његовом сину... Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих.

Он осети да смо слабији од њега и да смо ганути његовом причом. — Неје време за плакање, мој синко!... Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да

одозго... Дерман искам, синови моји!... Чича Мојсил и „дерман“ бејаше нашао. Обнова суђења његовом сину најпре. Подмићивање, мољење Турака, заузимање свих око утицајних људи. Поменусмо новац.

Нарочито се поуздао у својега побратима Хаџића из Црколеза, који има у кући више од двадесет пушака, који је његовом помоћу тако добро прошао за трогодишње наше владавине и од којега вазда стрепи и дреница и Подгор.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ја сам се у последње време толико спријатељио са Вуијеом, са његовом пажњом, огромном ерудицијом, срдачношћу и простотом, са свим оним што га чини једним од највеличанственијих људи које

Швајцарац их више не види. Он, изгубивши свако стрпљење, пуца насумце и ту је крај његовом лову: мајмуни се исто тако сложно сурвавају у дубоку траву саване и више се не појављују.

Само сам видео госпођу Беде; она ме је уручила гну од Сен Калбра, овај ме предао Швајцарцу и његовом старијем пријатељу, а само ме је Швајцарац вратио са тог пута, ја код њега сретам већ нову прилику за даља путовања.

И поред приче о његовом животу, тако једноставно трагичном, био је за мене и дале несимпатичан. Као да је погађао то, и као да би ме сасвим

Исто тако примитивац види да у његовом стаду нема краве чији је један рог сломљен, а никако не види оне које су ту. — Подићи кућу у савани, од цемента, од

Догодило се да се мој сусед пробуди, да примети да се ја користим његовом топлотом, да сам му можда сметао, па ипак он није хтео да ме лиши тог последњег благостања.

Кад жена дуже времена не роди, муж оде код било ког сеоског младића и умоли га да ноћи са његовом женом. Одбити, било би неуљудно, а исто тако и сматрати да се тиме има неко право доцније над женом или породицом.

Животиња је била замишљена али ужас стваран. Он се брисао одмах из сећања и ја присуствовах његовом нестајању као смиривању заталасане воде. Сан се спуштао над тим као велико вече.

Мајмун, видећи да је опкољен, залета се право на мене, и труди се да ми се сакрије под мишку. У његовом се суседству налазе седам папагаја, што изазива чудан промискуитет између мајмуна с једне стране и птица са друге.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Сирото, слуша, блене, не знајућ’ Шта бива данас с мајком његовом, А ти га тешиш лепим начином: „Смири се, чедо, душо мајчина! Тебе се ради мајка удаде!...“ То беше Бошко!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Пожали га дакле. Овај варвар није тако велики злочинац, као они који су га до овога жалоснога стања довели. Мир и његовом пепелу, а проклетство, вечито проклетство освајачима који грабљењем туђих земаља цејy непомирљиву мржњу међу народима;

Договоримо се да ја и Кирилов, четовођа пластуна, са његовом четом пођемо први у ланац, Коле Рашић са 200 својих добровољаца да образује други ланац, а граф Кановњицин са

одношаји између кнеза и Ристића, тек једног дана Ристић дође у скупштину (чини ми се 24 септембра) и објави да је његовом Министарству узета оставка и да ће кнез изабрати другу владу која ће радити са скупштином. — Ово нас је изненадило.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Однекуд долете куршум и удари мога посилнога, који је ишао поред мене. Приђох му. На његовом челу видела се велика рупа. Окренуо сам се око себе да бих запамтио место где је пао, па потрчах напред.

“ Онда су се ређала латинска имена рана на његовом телу. Имало их је десет. Гледа једнога дана ту листу потпоручник Пера, звани „Ђеврек“, и насмеја се. — Бре, бре...

Уздигао је руке и отворио уста, као да хоће нешто да ми каже, али већ поче да се тресе и крв му удари на уста. На његовом врату видела се велика рана... Глава му клону у страну. Крв је текла из његове ране и црвен поточић цурио низ камење.

Потом опет приђе и прстима поче да покреће микрометар за прецизно посматрање. Онда се одмаче и погледа на нас. На његовом лицу огледало се неко изненађење... запрепашћење... — Шта је оно, људи?!... Брже да видите! Приђе Војин.

Ишао сам послушно за њим. Следовао сам му са пуним поверењем. На његовом лицу оцртавала се добродушност, а по светлим и проницљивим очима могла се увидети извесна култура и интелигенција.

— Спасићу, довео сам вам „цимерколегу“. Он ме погледа и на његовом лицу јави се детињски осмех. — Молим... Командир се обрати мени: — Сад... како сте вешти, сместите се.

Али они су били хладни као стена. Наиђе поднаредник са једном цедуљом за требовање бомби и муниције. На његовом лицу видео се осмех. — Шта ти је толико смешно? — пита га командир потписујући требовање.

— Хајд сад, ставите опасаче и вратите се одмах. — Драган ме погледа. — Видећемо шта ће ноћас бити. У гласу његовом било је неке сете. У мени је тињало пријатно осећање задовољства што нисам на његовом месту.

У гласу његовом било је неке сете. У мени је тињало пријатно осећање задовољства што нисам на његовом месту. Али у исто време и страха да им се шта не деси. А они су сви били осуђени на смрт.

Ма колико се старао да продрем у његову душу, изгледао ми је ипак несхватљив. Покушао сам да замислим себе у његовом положају... Привлачим се... јурим преко пољанице, јест, баш ја трчим... пред рововима сам...

Полазите! Кратак поздрав и ова петорица излетеше нечујно из земунице. Вратио се и Драган. На његовом лицу огледала се детињска радозналост и неки понос због важности посла. — Да ли је потребно да их надгледамо?

У његовом тону било је помало и злурадости, вероватно што и он није могао да добије дозволу за Француску. Море ми је изгледало п

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Светислав Вуловић га је сасвим озбиљно сматрао највећим српским песником предбранковске епохе, а томе његовом мишљењу, изрицаном са највећим одушевљењем, ја се никада нисам успео довољно начудити.

Позната је, међутим, Вукова критика из 1820. год. баш на језик (и правопис) Берићев у његовом преводу Шрекове Историје (в. Вукове Скупљене граматичке и полемичке списе ИИ, Београд, 1894—5, стр.

видио, морам се помагати воображенијем и сопственом његовом живописију. О, колико би’ ја Арси платио кад би ми он по овој оди удовлетворителни образ живонаписао!

То изгледа нису били први Боројевићеви штампани радови (по једном његовом аутографу, где има аутобиографских података а који сам, под насловом Документи о Николи Боројевићу, објавио у Зборнику

да се ми Сербљи својски постарамо границе нашег церковног и простог језика определити, за овај писмена и правопис по његовом изворном и природном својству, онако како је најлакше, уредити, и само по тим правилима свој књижевни језик развијати,

који јавна увеселенија не походи, участником свог дружевног весеља учинили, не штедећи великог трошка, држали су у његовом пространом квартиру два бала, гди музиканти нису толико посла имали колико свирац, окол’ којег је до 30 маска у

од прекогробних сусрета у старој песми: но ћути о томе зрели Змај; ако је „језе” и било, он ју је потиснуо друкчије: у његовом младићком начину реаговања на славну баладу има нешто од ироничног и хитрог обрачуна његове романтично нестрпљиве и

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом. Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

млади деспот Стефан Лазаревић, државник, војник и песник ренесансно интониране љубавне лирике, коју откривамо у његовом песничком трактату о љубави Слово љубве, и други. Десет списа за двадесет година.

Вук Караџић је, међутим, више од једног века раније овакву класификацију антиципирао. У његовом, за живота необјављеном делу - Живот и обичаји народа српскога, поглавље под насловом Вјеровање у ствари којијех нема

живота полуоријенталног Ниша (Ивкова слава, Зона Замфирова) као и раскошан хумор и слике равничарског амбијента у његовом главном делу - хумористичком роману Поп Ћира и поп Спира.

тонова прераста у стил којим је саграђен нељудски свет, са људским фигурама као објектима манипулације, у најбољем његовом роману Употреба човека (1976).

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Тако, тако! — говорио би он. А у томе његовом »тако, тако« било је као неке освете, задовољства према осталима у чаршији.

па мора зато да је слаб, да се чува, да не би умро и тако с њиме и сва кућа, а оно ето бар Младен не дâ тако да буде с његовом кућом, већ се диже, не дâ. Као да је он Младен, тако је стари Марко био срећан у Младену, задовољан.

је осећао да она плачући, у том јаду, плачу, чека да јој он приступи, утеши је, бар да му се обисне, заборави све и на његовом рамену исплаче се сита, сита. Али он то није хтео. Стајао и чекао. Она диже главу. — Зашто?

Он је за све знао, долазио, наређивао, водио бригу и о спреми, даровима. Не да, као други на његовом месту, кадгод покаже се, дерт, јад, бол да искаже.

Одлазила, да опет, кад он оде од куће, врати се, седи с његовом матером, раде, разговарају. Као и пре, девојком, тако и сада женом, готово је више била код њих неко код своје куће.

су знале да је она због њега, Младена, побегла, што се сада надала да ће на њему, Младену, кад то види, дозна, она по његовом изразу, лицу видети раздраганост, љубав, да је сав срећан у дну срца што види како га она још воли, ето, напустила

Кад су, после тога, наишли на »тевтер«, отворили га да виде ко колико дугује, у том дугачком, старом, његовом руком уредно вођеном тевтеру, на једној страни, сасвим изненада, нађено је забележено — ко зна када, ваљда у какво

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

у околини Ниша, прича се како је купина задржала девојку која је бежала испред неког момка, и тако је девојка постала његовом жртвом (Софрић, 1. с.

се који момак не може да ожени, треба — каже се — да ћутећи копа бели трн, док га целог из земље не ископа, и да на његовом крају нађе неки црвени котур.

(поред оних у његовом чланку): б. може бити и дубов; одређује се израније и зове се »весељак«; ко га сече мора се окупати и пресвући и

Ћипико, Иво - Пауци

Господин управитељ суда држао је расправе у багателноме поступку. Пред његовом собом скупило се сила сељака из околине. У гомили ишчекују да их прозове.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Збиља, Доротеј ме је гледао сасвим равно у очи и ја у његовом изразу нисам примећивао ни најмању сенку нелагодности. Други би обично одвраћали поглед од мене.

Не бих рекла да овај млади стасити човек претерано мучи своје тело дугим постовима. То се не би могло рећи према његовом свежем, руменом лицу. Видела сам му очи, оне су тако плаве, чудесно плаве као небо.

Дао нам је имање у Карчу, засеок Палиће, сазидао капелу, о његовом смо трошку поправили конак. Али, одговорио је Прохор, то је он чинио да бисмо га ми чешће помињали у својим молитвама

Пипцу и његовом одреду стрелаца пало је у део да пронађу јарца без белеге, да се брину о њему до ивањске ноћи, да га хране дуњицом и

онако кршног и снажног а истовремено питомог и нежног, слушати смешни изговор појединих наших речи и уопште бити у његовом друштву. Изазивао је вратимљске момке на надметање.

То видим при месечини чија је трака, треперава и нежна као вео од свиле, пала по његовом пепељастом лицу. Страх ме одједном обузима, гушим се, недостаје ми ваздуха, устајем из кревета и одлазим ка прозору.

Знам неколико њих који прате сваку промену на његовом лицу, тражећи предзнаке смрти. Пажљиво загледају у његове јагодице, не би ли запазили смртоносно жутило, мотре му на

Врло брзо је научио војнички занат и исто тако врло брзо дошао до уверења да је тај посао управо скројен према његовом бићу. Почео је искрено уживати у послу. Из битке у битку његова вредност је расла.

Код новог краља Милутина био је једно време псар, после учитељу мачевања његовом сину Константину. Под другим краљевим сином Стефаном био је у пратњи кад је овај боравио у таоштву код кана Ногаја.

Покојни Прохор је често упирао прстом на Дадару, говорећи како се сам пакао угнездио у његовом телу да би по Вратимљу сејао смртне грехе прељубе и блудничења.

Он је само рекао: „Припази на ово овде“. Дуго сам по његовом одласку размишљао шта би то могло да значи. Поставља ли он то мене за свога јединог заменика?

тумачење које је одмах по догађају изрекла манастирска братија: да је Прохору од патње помрачио ум, да су место бога у његовом срцу заузеле неке волшебне тајне силе од којих није могао да се одбрани. То ми је било одвећ просто.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

На харфу, поред њега, Седе му пале власи. Вали суморно брује. Над седом његовом главом Орао одважно кличе, шŷми и шири лêт; А кроз урвине снежне, гонећи страшнога вепра, Јуначки звижди Гет.

се буди: Тамо убоги ужар износи мангале своје, А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди, Или замишљен пуши; На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља А бол у крепкој души. Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

мораћемо, по нашем српском обичају, дете даривати, па ће зато бити добро да Вам кажем штогод о његовим родитељима и његовом рођењу. Ја сам о томе некад и писао, па могу тиме да се сада користим. Причекајте, молим, малко!

На крају ове алеје лежи циљ нашега путовања, а њему се смемо приближити тек када нам издишући пламен на његовом жртвенику дадне знак да су сви световњаци оставили овај свети део вароши.

Градом џинова, кулом богова, чудовиштем које се губи у тами и висини. Пред главном његовом капијом пуши се још велики камени жртвеник, опточен бакром.

Стари су и Месец убрајали у планете, и водили рачуна о његовом изгледу и положају при својим враџбинама. Ко прати тога небеског вагабунда и превртљивца из ноћи у ноћ, тај ће лако

И Ви сте, јел’ те, на његовом изнуреном лицу приметили да је на ивици своје снаге. Шта га вија тако бесомучно? Дојахао је са југа, са рта Сунија, да

Једно од њих, упућено команданту „Александреје“ да нас прими на брод и даде нам угодну кабину, а друго, да га предамо његовом александриском колеги Ератостену, који ће нас усрдно дочекати. Све је, дакле, удешено да не може бити боље за наш пут.

На његовом источном рају исправила се у плави ваздух његова бела мраморна светиљка - виша но што је Кеопсова пирамида, - седмо чуд

Али, место да Вам о томе суво реферишем, биће боље да га, при том његовом послу, видимо живог пред нама. Учинимо, дакле, опет скок од 22 столећа натраг у прошлост.

Ератостен није, вероватно, ни видео онај бунар који му је помогао, при његовом мерењу Земље, нити је, лично, нашао његово отстојање од Александрије; он није конструисао ни онај инструмент којим је

Клеопатри је тада било двадесет година, а Цезару педесет и две. Буран живот оставио је јаснога трага на његовом лицу са упалим образима. Али га је лепота Клеопатрина подмладила и освојила.

је, док је својим телом заштићивао патријарха, руља поцепала мантију, а непознати прсти украли његов новчаник са свом његовом звечећом садржином.

Када се не шетам по врту или не пишем ни рачунам у његовом павиљону, ја ходам по собама, посматрам старе портрете и слике, отварам фијоке комода и врата ормана, која, одучена од

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Николај Лазаревић: Живот и чрезвичајна прикљученија славног Англеја Робинсона Крусе от Јорка, собственом руком његовом списана (Чест перваја) 1805.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ПРВА САУШКИЊА (уплашено): Неће! Баца хлеб. Исколачио очи. И знаш га, по његовом обичају, мумла, прети: како је ово његова кућа и хоће горе, овамо у собу.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Држава ће сад поправити што може, откупиће имање Савино, и вратиће га још и са отштетом његовом сину. Мајстор Коста скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време

Он се повлачи чим зора забели, и контроле над његовом врећом нема. Госпа Нола чу одједаред како ветрић добаци однекуд мотив тамбурице.

На крилу госпа Нолином је мали Бата Милушић, а у његовом крилу корпа, а у корпи мачка и шарени плајвази за цртање. — Погледај га добро, Јулице: по лику, чиста и јасна баба

Зажмири Павле, гледа у онај земљани судић, и чека да му мати узме руку, па његовом руком обухвати касицу, дигне је и затресе: — Чујеш ли, како једва говори: не котрља се више ништа, пуно је!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Међутим је штета што нам млогопоменути рукопис опстојателније о његовом детинству не јавља. Из тога можемо закључити да сочинитељ истог рукописа није ни способности ни критике имао, и опет

Затим отиде у собу и од радости заборави да поочиму на његовом благодејанију благодари. Дакле, неблагодарност само се зато на свету рађа што је човек забораван.

Но он није задовољан био само с обрашченијем непријатеља у бекство; правог је витеза по његовом, премда не баш логичном мненију, дужност непријатеља на главу побити, и зато с пуном храброшћу своје сопернике окупи.

Фама међутим узме себи допуштење да о његовом затвору по граду разгласи. Фама је једна персона која се из сами језика, очију и ушију состоји и особито љубопитство

Она, дакле, све ове сујете презре, и без сваког вожделенија с гимнософистом под руку к његовом обиталишту упути се. Добро треба упамтити да је она њега под руку водила, а не он њу, које само зато овде наводим да

000 у Бечеју. Они се нису нигда видили, али зато опет младожења њу познаје, јер су у његовом дневнику све девојке и удовице пописане које новаца имају.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

једног сликара читао сам како је у животу имао тешких неприлика услед сукоба застарелих погледа нашега друштва са његовом узвишеном уметношћу. Ове су неприлике чак имале утицаја и на сам правац рада његовог.

познајете сви онога малога тиранина који, тек што сте дошли гдегод у посету и отпочели врло пријатан разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром, стрпа вам се мећу колена, ослони се руком прљавом од пекмеза на ваше нове

“ и тиме мислите завршили сте разговор са њим, те можете наставити онај интересантнији разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром. Али се варате, јер мали тиранин сад тек почиње своју упорну акцију.

ви по други пут варате ако мислите да је то њему довољно и да ће вас сад већ једном пустити да наставите разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— он се испрси испред пешадијског пуковника, па се окрете своме четноме командиру: — Пролазите! У гласу његовом огледа се одлучност. Онај пешадијски пуковник као да је схватио решеност потпуковника Петра на сваку могућност.

Коњ фркће и подрхтава у хладној води. По гибању његовом осећам како се напреже да извуче ноге из речног глиба. Већ седим на води. Коњ дигао високо главу и само стриже ушима.

Скела крете... Пристиже и друга скела. Гледамо где ли ће нас. На пучини је огроман црн пароброд. На његовом прамцу пише: „Мирмидон“... Пловили смо у том правцу. Наша скела била је као љуска према ономе црном огромном џину.

Ободох коња мамузама држећи сад чврсто дизгине. Окренуо сам се мало, и угледах командира на његовом високом алату. Извукосмо се — добаци ми. Он се готово изравна са мном.

— вели каплар Бркић. „Са овим даном завршен је дневник друга Драгослава, — писао је непознати господин. — По његовом диктату писаћу Вам сада о следећем дану, 11. августу, када је као тешки рањеник пренесен у болницу.

Сваки командант батаљона изјави како би желео да та батерија припадне његовом одсеку. Али ја сам своју дужност извршио и вратио сам се.

Чујем где неко говори како то мора бити маларија. Лука стоји изнад мене, и по његовом озбиљном лицу увиђам како се плаши да ми се шта не деси.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Од љубави, У пролеће или у јесен Смрти димњачке звон чућете; О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње... Ко? Декамерон!

Ево чуда над чудима. Него ипак, волети једно људско лице изнад свих осталих, и покрити његовом заставом цео свет. Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у правцу ње; и уморан се насмеших на дом јој убави -

Погледај овај цвет! ”Сећаш се оне звезде што сијаше кроз уста сељаку? То беше свежа кап воде у његовом стомаку. Он је псовао, тих хиљаду светлих Сунаца, кад одлази да копа, И претио пригушено да свету неће да је

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

У њеној глави ројиле су се слике Горњега света. Шта је искрење морскога дна према његовом сјају? Шта цветови корала према цветовима јасмина?

Ко би рекао да је тако тежак, тако тврд! Леже иза сетне риба Угор, решен да ту полежи док се оно чудо у његовом стомаку не свари. Али, и након два сата, и након два дана било је исто.

Живео је сам, уз пса и птице-мочварице које је од ловаца и мразева спасавао. Смејали су се сељаци његовом дружењу с птицама, али он није обраћао пажњу на њихов смех.

— Видиш, сишао си. Корачаш! — патуљак се осмехну, а у његовом оку као да засветле парче неба. Радана то подсети на причу о Принцу облака који лута небесима, а кад се сунце почне

Као да је Мицко некакав мој смањени двојник?« — дечак није имао времена за питања, јер Мицко се вртео по његовом длану, затим му се успузао уз кошуљу на раме, повукао га за ухо и насмејао се: — А сад ме спусти и спавај!

— Гле ти краљице! — насмија се Мицко, а за њим Радан, па и сама Сунчана зрака склупчана на његовом длану, већ спремна да крене на нови пут. — Е па, задржаћу те!

Чак је и ноћу копао, а гомила избаченог песка је расла, као што је у његовом сну растао Замак. А онда је свануо дан девети. — Ево га, светли!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

, и упоредо са испољавањем нивелизаторске улоге турског феудализма, са његовом тежњом да претвори у рају и домаћи привилеговани слој.

Други Немањићи све до Душана (изузимајући само Дечанског) и не помињу се у песмама. О душану и његовом сину Урошу има више песама.

Иако није постигао у свему позитиван резултат, Угљеша је од пролећа 1371. вршио припреме за борбу против Турака. Његовом позиву одазвао се Вукашин и прекинуо припремани поход против Николе Алтомановића.

Новаковића и Ђерзелезу Алији понављају се речи којима Грчић и Ђерзелез изражавају своју надмоћност над Новаком и његовом дружином, а то и јесте најважније у овим песмама.

Милоша Војиновића и Југовића, а то би се још изразитије могло сагледати на примеру самог Марка Краљевића упркос његовом краљевском роду, како народне црте улазе у ликове и поступке феудалаца. Исти је случај и код Мусе.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Колиба је, у ствари, била његово дјело, прављена по његовом плану, и зато је он, као и сваки прави стваралац, посматрао своју творевину с мирним поносом, а и помало незадовољно

Пољар Лијан гегуцкао је кроз један шумарак насупрот Голог брда и причао сам са собом, јер му се није разговарало с његовом празном флашом.

— Луњо, шта је то с тобом? — забринуто упита дјечак и саучеснички је помилова по коси. Дирнута његовом бригом, Луња сакри главу на Јованчетове груди и тихо заплака. — Луњо, душо, шта ти је?

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

« И тако им уједно међу собом беседећи цару се горко за својим братом зажали и врло поче плакати онде у његовом дому код њега и са сви своји бољари.

чим је Луп слуга крв изатро, те је сва крвава била); и он то узе и поњавицу испод њега што је и она била посута крвљу његовом.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом написао напад на њега!... у кући Мана кујунџије несрећа. Она лепа идилска тишина претвори се у паклену досаду.

дели зрно на буњишту, а према којој је опет охладнео, па је тера од себе; даље, тако исто није се могло измаћи његовом паметном оку ни то кад која њихова кока погреши, па снесе јаје у комшијској авлији, или обратно, кад је и где је опет

Шта је само досетака на рачун Мана пало, наравно, већином у његовом одсуству, па чак и поиздаља наговештавања у његовом присуству; тако да је један такав досетљивац сутрадан ишао с

Шта је само досетака на рачун Мана пало, наравно, већином у његовом одсуству, па чак и поиздаља наговештавања у његовом присуству; тако да је један такав досетљивац сутрадан ишао с отеченим образом, и на питање: шта му је, тужио се да од

га је држало за ленштину од оног фаталног случаја кад му је једнога дана лист задоцнио, изашао на пола табака, и у његовом рођеном и властитом листу стојало од речи до речи: „Умољавају се поштовани читаоци за извињење што је лист задоцнио и

са зебњом очекивала Ташана кад се вратио од господина начелника, и кришом га посматрала неће ли прочитати што на лицу његовом: зна ли или не зна за све те гласове од којих је њој бучала глава не само од тетка-Таскиних реферата него и од свију