Јакшић, Ђура - ПРОЗА
На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост. О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном
Ја нисам знао какве свезе имају калуђери са приповетком о његовоме побратиму, чија ме је несрећа већ почела тиштити, па сам га хтео и запитати, али он и сам поче да ми разјашњава оно
“ Ја сам говорио као да сам унапред знао шта ће бити... Али га нисам могао одвратити него сам му и сам помогао у његовоме подузећу... Кад је било пола ноћи, наши у кући већ су давно поспали, у целоме селу нигде једнога гласка да чујеш.
Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали. Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само
Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: — Ох, драги мој Милане!...
Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: — Шта радиш то, Милисаве?
Африка
Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледају у његовоме гласу, преливаном шумним слаповима. Погађа се да је сед, дежмекаст, коже изборане климама.
Ничег распуштеног, досадног и грохотног у његовоме смеху. То је смех од срца, нагао, кратак. Неуздржана експлозија вечитог детињства.
Неки од носача стигли су били још пре нас, нашли шефа села и поседали, у његовоме дворишту, око ватре. Између колико се колиба, житница и зидова требало провући, преко колико дворишта је требало
Осећам велику радост да сам, поред свога новога пријатеља, у његовоме спортском Реноу који даје сву снагу што му допушта саванско биље.
Последњи листови говоре о његовоме бесу, о недавном топљењу бродова и путника. На пола пута између Гибралтара и Марсеља, последњих дана јануара, ја сам
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
И радујемо се његовоме ропцу и поигравамо од радости гледајући како разорна зрна са громким треском избацују из ровова унакажене лешине.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
После тога остану у њезину двору још три дана у весељу, па онда пођу к оцу његовоме, и удесе те ноћу дођу у његово село.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ове сирћетаве крпе мењала је она за све време несвести Јаћимове на његовоме челу и слепим очима. И тада Јаћим погледа у жену, затим погледа у тањир, а затим проговори: „Слушај, вели, жено, све
се Он најпре и не обзираше, иако на њу није навикао, постајала је све јача, жешћа и несноснија док Му, најзад, у ономе Његовоме небеском раду, стаде силно досађивати.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Он је разлучио, као што се зна, три сфере у култури: формалну, неформалну и техничку. По његовоме мишљењу, многи неспоразуми у међукултурноме комуницирању потичу управо из оне друге, неформалне сфере у култури, које
косовски могао да затвори у себе саму, а Васко Попа је управо са њим желео песнички да се понесе, да га реартикулише у његовоме људском основу као исконски човеков подухват да своје постојање под бескрајним звезданим небом осмисли тако што у
Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио од слепице из Гргуреваца и предао је Вуку.
Тако се трајање почиње да одмерава према почетку годишњег обртаја (сунчевом успону), а не према његовоме крају (сунчевом потањању).
метричкоритмички у себи затворен стих, никада више њему није вратио, али је зато реактивирао свест о његовоме присуству. И учинио је то на јединствен начин у нашој поезији.
Кад то узмемо у обзир, постаје нам јасно зашто се у традиционалноме стиху понављања концентришу на његовоме почетку и крају. Осим тога, стих не би постојао кад га не бисмо осећали као препознатљиву величину која се понавља.
ратне поезије. Јер у његовоме песништву не постоји ни приближно јединствен обликовни фокус, него више њих, па се добија утисак како је пред нама
страна Попине поезије: мада говори и док говори о крајње сложеној егзистенцијалној ситуацији савременога човека, о његовоме положају у урбанотехничкој цивилизацији, о његовим модерним траумама и преокупацијама, ова поезија посеже за
Последње, седмо Мишићево сазнање за нас је овде интересантније, а у његовоме тексту оно је као прво по реду и кратко формулисано: „да се треба клонити омаме белканта“.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Приликом читања на његовоме се лицу оцртава пакост и задовољство). Завеса ЧИН ТРЕЋИ Иста соба као и у претходном чину.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
силнице о којима писац - као и о много чему другом - није морао себи полагати рачуна, али које су саодлучивале у његовоме избору једних и одбацивању других приповедних могућности.
И можда зато што је Станковића повукао да почини крупну погрешку, толику да је, мислимо, имала удела у његовоме наглом одустајању да продужи објављивање, а вероватно и писање прве верзије.
у унутарњем саставу приповедног текста, међу којима нам нека омогућавају да са друге стране приђемо улози језика и његовоме понашању особито у роману.
”55 Српска књижевност није у XИX веку имала много „глатког писања”; имала га је нешто више при његовоме крају, а највише тек на почетку ХХ века.
прихвати њен канонизовани облик - лакше и спонтано саображавала са захтевима приповедног текста, са силницама које у његовоме склопу делују.
управни говор - кад би постојао сам за се - довољна заменица он; тек у ауторовоме неуправном говору - заправо у његовоме језичком посредовању, а оно се може упоредити са погледом окренутим напоље, према читаоцу - појављује се њен отац.
Јер постоји тек као пригушена потреба у доживљају његовоме; нејасна, неухватљива и, у исти мах, јака као што може бити још само чиста а неутажива емоционална жудња.
изворне; оне су испосредоване улогом коју је лик добио у наративној структури; та улога видно саучествује у његовоме понашању, па га мотивише више но што се обично узима.
после тога јединствен, приповедач се овде удваја показујући тиме да су у њему садржана два испреплетена лика, да се у његовоме гласу налази још један глас, и да се у опису који он даје налази још један, скривен а дубљи опис.
Његова је вредност пре свега и изнад свега у начину на који је као уметничка израђевина компонован; у његовоме сложено а танано сатканоме прозном ткиву.
и раслојеношћу друштва, па стога, у роману, социокултурне карактеристике лика иду заједно с говором - преломљене су у његовоме говору. Ваљало би сада барем две ствари истаћи.
Он перципира и осећа; у његовој се свести смењују слике, обличја и призори; у доживљају његовоме садржан је и његов свет, - али он сам ретко шта у језик преводи. 315 Вербализовање је аутору остављено.
Петровић, Растко - АФРИКА
Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледају у његовоме гласу, преливаном шумним слаповима. Погађа се да је сед, дежмекаст, коже изборане климама.
Ничег распуштеног, досадног и грохотног у његовоме смеху. То је смех од срца, нагао, кратак. Неуздржана експлозија вечитог детињства.
Неки од носача стигли су били још пре нас, нашли шефа села и поседали, у његовоме дворишту, око ватре. Између колико се колиба, житница и зидова требало провући, преко колико дворишта је требало
Осећам велику радост да сам, поред свога новога пријатеља, у његовоме спортском Реноу који даје сву снагу што му допушта саванско биље.
Последњи листови говоре о његовоме бесу, о недавном топљењу бродова и путника. На пола пута између Гибралтара и Марсеља, последњих дана јануара, ја сам
Ћипико, Иво - Пауци
А жељезница с тутњавом јури ка његовоме крају... Илија поће попу Врани и плати за вјенчање Радино талијер и три форинта глобе; равна три форинта, остаде му у
прилагодила се посвема градскоме животу, и више пута морао је газда закратити јој веће своте новаца што јој нијесу, по његовоме мишљењу, од потребе биле...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Када спаде доле на авлију, па сагледа лијепа јунака, бијаше се много зачудила његовоме стасу и образу, јер га таког ни виђела није; једва Анђа сама себи дође, па се врати на бијелу кулу, па матери својој