Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
По К. Јиречеку помињу се црногорска племена: Ђеклићи 1381. год., Озринићи и Његуши 1435, Бјелице 1430, Бањани 1319, Дробњаци 1354, Бјелопавлићи 1411, Пипери 1416, Васојевићи 1444, Кучи 1455.
Матавуљ, Симо - УСКОК
под њим зјају стравичне урвине, те да се коме незгодно нога оклизне, сурвао би се доље и пао на дно раздробљен! Његуши се уредише у поворку.
Па онда имају нахије: Ријечка и Црмничка. То је све наблизу. Та се племена дијеле на братства. Ми Његуши, у старо вријеме, када Турци освојише Херцеговину, доселисмо се одонуд, а старина нам је била под планином Његошем.
— Ко су Бајице? — Велико браство на Цетињском пољу. — А зашто да те убију? — Зато што смо се били ми Његуши и Бајице ето све до прије петнаест дана.
Послије вечерње Цетињани одведоше већину „извањаца“ на вечеру и ноћиште; у манастиру остадоше Његуши, два Приморца, острошки игуман, војвода Бошковић и сердар Пламенац; остадоше разумије се и онијех десет војника што
Ви сте Србљи? — Јесмо! А ти, ко си? Што ћеш међу стоком? — одговори један, а сва четворица запеше пушке. — Ми смо Његуши, четници. Има нас шесторица. Носимо једног мртвог друга и једног рањеног.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Цијели дан био је весео, шалио се, играо у орô, гађао с осталијем у циљ, сјекао у зарок бутине. Његуши га заволеше још боље, видећи како је чврст и окретан.
Сад почеше придолазити и други. Из Катунске нахије, најпрви дођоше Његуши, па: Чевљани, Цуце и Бјелице, Загарчанин један и један Ћеклић.
За њим још тројица. Онај први поглêдаше на све стране; видјело се да некога тражи. „Ево нас Његуши! Прилазите слободно!“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте?
Пошто измијенише поздраве и обична питања, Мишан и Петар, по наредби старијих отидоше на стражу. Његуши сад заокупише Јанка и како је и шта је зимус радио и све редом. Он им је повиједао све потанко.
“ Сви остали шљедоваше његову примјеру. Његуши за Богом поменуше Ђурђа светога. „Е, ајмо дјецо!“ рече Оташ и пође. Сви сиђоше низа страну и уставише се више пута.
Уочи Тројичина дне све куће око његове бјеху пусте нити је у којој пас лајао, ни кокот пјевао, јер Његуши оду сви, а поведу и све живо. Сунце бјеше на заходу. Сердар отишао у дубраву да усјече нешто грађе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
областима“ (где живе Кричани, Зупци, Бањани, Дробњаци, Паштровићи, Ћеклићи, Бјелопавлићи, Озри(х)нићи, Пипери, Његуши, Васојевићи и где се племенска организација „одржала до пред крај XИX вијека“) даван „најжилавији, скоро непрестани