Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Лепа је!... мишљах у себи... — али има нешто на њојзи што није лепо, што ме одбија, што ме туђи од ње... Тај поглед њезин, то није поглед скромне сељачке девојке; у њеноме осмејку има препреденога лукавства, има нешто што не умем себи да
своје уводне чланке писати: најпре иде скелет, месо, фамилија, па онда држава, а у држави је болестан уд сваки онај њезин члан који се усудио незадовољан бити са нашим „статус кво“; дакле: — знате, људи, што се мог побратима тиче, нећете ми
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Да ли ће она пристати да пође за Лазара?... Мора, натераће је... Не, неће! Видео је он онај оштри поглед њезин, који је речитије говорно од сваке беседе... Неће, неће!... Али, опет, где је то било да се девојка противи оцу?...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Глас њезин беше кô музика туге: И зато мишљах, у слушању многом, Само на прошлост, на јесени дуге, На хладна неба, и на тужна
Пољубац њезин беше тих и ледан, Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.
А кад проговори, у тој ноћи, где се Буде само слутње, тај глас њезин има Невесели мирис вечерње ципресе. ВЕЧЕРЊЕ Из Цавтата Зарасло острво у шуми олива, Кô црн галеб лежи насред
И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део. Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
То је случај да сам њу срео могао сам срести другу И пред том другом, онако исто, отворити своја жедна уста да приме њезин напитак.
Теодосије - ЖИТИЈА
Не заборави, Владико, у девичанству чистотом и постом труд. њезин тебе ради. Заштити је покривачем силе своје од свих видљивих и невидљивих замки ђавољих, да се и ја, раб твој, због
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Водио је неку малу из Економске, и објашњавао јој законе аеродинамике клизећи шаком низ њезин струк. Хтедох да се јавим, али се сетих где смо и пођох даље. Корњача у завежљају била је тешка као сам ђаво.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
једног примера: „Жена узме чанак с водом, и стане под какву греду, или под кутње рогове, где пада црвоточина, а муж њезин чим тешким удара у греду или у рог, те истерује црвоточину; она пак, кад у чанак макар најмања трунка црвоточине
Милићевић, Вук - Беспуће
То је била материна жеља да њезин мезимац буде официр; она је у својој простодушности, сјећајући се неких породичних традиција, поштовала и обожавала
Само се чуо њезин болан, брз дах у ком се осјећао јаук. Колико је било несреће и студени, — оне студени која не долази с поља, већ из
Вратио се тада кући сав мокар и љут. Он воли њезин запјенушени бијес кад удара љутито на препреке и уставе око млинова; кад најури на слапове, пршти, пјени се, скаче,
Њега прође некаква језа кад видје њезин плач и тугу и срамоту; њему дође жеља да удари ногом ово пијано створење, изваљено немоћно, са раширеним рукама,
челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне од суза, притискују лице: њега прожимаше вјечно њезин тужан, заплакан поглед, њега притискиваху као камење њезине жалобне ријечи, пуне суза, бола, срамоте и једног јада,
И кад је позваше једног дана из учионице, она сиђе у собу за разговор: на столици сједио је њезин отац нешто омршавио и потамнио од пошљедњег виђења, мало погнут, са рукама међу кољенима, и са шеширом и штапом на
Ирена је сједила, радећи, иза његових леђа и посматрала његове карте; он осјећаше више пута њезин дах на своме лицу и губљаше игру; једном, кад сјеђаху упоредо, дотакнуше се њихова кољена и обоје се погледаше у исти
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
јадна Хајкуна се шеће, Мало било, за дуго не било, Срце Хајку није преварило, Тамо она нађе сунце своје, Тамо лежи њезин Радивоје.
Оде Мусто, оде њезин бабо, Собом маче коње и јунаке, Пред својега од пријачину, Пред онога старог Мехмед-бега, Што му рекâ да ће данас
Дуго тако јадна се варала — „Али сада — сад занаго бјеше, Баш од горе кô да чарне дође —“ Фата слуша, ох ти њезин јаде!
(ПРЕТПЕВ ИЗ ЈЕДНОГ МАЛОГ ЕПОСА) Неверни Вук је Србију издао, На Косову је њезин соко пао, И Србијанца јуначке су ноге Сужанства ланце вукле годе млоге.
Читаво се врело створи, Па травицо(м) зажубори, Те крај стене и крај горе Стиже тамо мимо дворе, Де неверни њезин мио Друго чедо огрлио.
“ 8. Овако њојзи моја речца веља, Овако беше њезин молбен звук, Овака бија мога срца жеља. Од ока јој ми љупки паде лук, А њена рука још од снега бела Од мене узе
“ 15. Оваки бија поток њени речи, Још мени звони у уву њезин звук, Славуја гласак преумилно звечи Кроз ноћи каде плови бајни мук, Умилно врело жуборећи јечи, Зефира јоште
мук, Умилно врело жуборећи јечи, Зефира јоште лакокрили пук, Кад њија у вече росни траве стас: Ал' умиљати ј' био њезин глас. 16. О лепи ви из уста њени баји, Кад седисмо ми вако обадвоје!
57. Ја јој видим косе расплетене По лабудни пловити рамени, Румен-усне, образе румене, Видим снежни њезин врат милени, Очи благо на ме упраљене, Очи доле говориду мене: Живи сретно, па не тужи више — Анђели ме сретно
Предивну песму удесила славља, Ал' њезин гласак за њ'га се не јавља; Предивно звезде и трепте и сјају, Ма очи с' тамо његове не дају; Далеко мисли њему се
под ногама, Већ се под њом већ пролама, Ништа она не осећа, Ох тамо је њена срећа, Њена радост, ње дан бели, Тамо њезин живот цели (А најлепша успомена Из најлепши ње времена), Тамо она гледи само, Тако и то чедо амо, .......
плове, Ја знадем, ал' залуду то је све, Јер обала је врло стрмена, Пристаништа ту твојој лађи нема, Залуду ту је њезин сваки труд, За њу ту нигди није места наћи.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Испаде од наше Маријане невиђено лијепа кобила, кобила и по. Кад год би је видио, њезин кум Веселица одушевљено је кријештао и ударао се по својој дрвеној нози. — Их-их, види је само!
Оде и пропаде. Пропила се међу оним душманима, туговала за нашим свијетом, а онај њезин преко прага јој дао није, тукао је. — Тукао? — опет јекну дјед. — Да, да, мој Радоје.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
у срцу сломљен, збуњен у глави, спомен је њезин свети ми храм. Тад ми се она од онуд јави, к'о да се Бог ми појави сам: у души бола лед ми се крави, кроз њу сад
« Из ништавила y славу слâвâ, из безњенице у рај, у рај! У рај, у рај, у њезин загрљај! Све се жеље Ту да пробуде, душине жице све да прогуде, задивићемо светске колуте, богове силне, камо ли
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда Стојша скочи на ноге па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је био и у друге сестре. А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата.
Стојша кад то чује, скочи на ноге, па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је већ био у других сестара. Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата.
ни да зна за њега, него одмах напише оцу књигу, и каже све како је било и да она хоће да пође за оно момче, а отац њезин отпише да народ прими оно момче за цара, ако ли неће да ће он дигнути крајину на њих.
Онда ископа дубоку јаму, те краву сахрани, па онда ишчупа три храста и метне их на њезин гроб. Кад је тако свршио с кравом, дигне се одатле у свијет.
“ Утом јој падне на ум што јој је крава рекла ако кад буде у невољи да иде на њезин гроб и да ће наћи помоћ, па отрчи одмах онамо, кад тамо, али шта да види!
близу столице онога цара што му је жену узео, остави људе у шуми казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом зелену шумнату грану, а он отиде сам у царев двор.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У павит и зимзелен крут, у бршљан-вреже, куд плови њезин лабуд жут, слегла се самрт: па сувим звуком брсти лист и хладолеже лелуја срмом шумора, што тек је нацрт и бледа
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника страва: ''Јест, само је она лепотица права, А ја њезин пророк за вечито време!'' КИНЕСКИ МАДРИГАЛ Целле qуе ј̓аіме еѕт à прéѕент ен Цхіне.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
гроб, Гроб наше прве љубави, где знам Да ћу само тешки, поцрнели кâм Видети, да тужан, заборављен, сâм, Чува и сад њезин трошни пеп’о, вај!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
2 Приповиједа се у Сријему како је некакав човјек, виђевши из постеље како му је из куће вјештица одлетјела, нашао њезин лонац с масти, па се њоме намазао и, рекавши онако као и она, прометнуо се и он у нешто и одлетео за њом — и
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Онда Стојша скочи на ноге па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је био и у друге сестре. А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата.
” Стојша кад то чује, скочи на ноге, па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је већ био у других сестара. Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата.
ни да зна за њега, него одмах напише оцу књигу и каже све како је било и да она хоће да пође за оно момче, а отац њезин отпише да народ прими оно момче за цара, ако ли не ће да ће он дигнути крајину на њих.
ђетић зачуди се овој њиховој љубави, досјети се да су га узели на мјесто брата, те се и он стане показивати као да је њезин муж и царев зет.
” У том јој падне на ум што јој је крава рекла ако кад буде у невољи да иде на њезин гроб и да ће наћи помоћ, па отрчи одмах онамо, кад тамо, али шта да види!
Кад муж њезин отиде, она ти богме у та исти час дозове слуге и нареди им да сјутра зором одведу ову сироту ђевојку као у прошетњу у
Поред маћије омрзне на њу и њезин отац и стане је псовати и бити само да би жени угодио. Један пут рекне њему жена: „Хајде, човече, да ми ову твоју
близу столице онога цара што му је жену узео, остави људе у шуми казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом по зелену шумнату грану, а он отиде сам у царев двор.
Ту су ти ишли краљеви и цареви да је просе, или од чуда само да је виде. Али отац њезин није је стио никоме другоме дати до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари.
травице зелене и водице студене, али кад би год полазила по траву и по воду, свагда би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине ријечи: „Кобо, кобилице!
отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.” Ждријебе познавши глас | њезин одмах јој отвори, пак стане приповиједати како је неко долазио и говорио као и она да му отвори врата, али крупнијем
И тако ова млада царица затрудни, те њезин муж добави од некуда једну пророчицу и упита је, да му каже, шта ће му жена родити, а она му одговори: „Родиће ти
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Скрено с линије, и то изгледа дибидус! ИКОНИЈА: Даје само он! А ди је Цмиља? АНЂЕЛКО: Нисам ја њезин гувернант, па да знам! СТАВРА: Сада ме копка шта ли ће бити с Милетом! Био је нешто много агилан!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Жене се скркоше око њега. Једна га невјеста боцну палцем у стегну и простријеља очима, а њезин топли дах гријаше му шију.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Глас њезин беше к'о музика туге... И за то мишљах, у слушању многом, Само на прошлост, на јесени дуге, На хладно небо, и на тужно
И за то мишљах, у слушању многом, Само на прошлост, на јесени дуге, На хладно небо, и на тужно „збогом“. Пољубац њезин беше тих и ледан Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
По средини пољах опширнијех тече р'јека воде бесмртија; њој су струје ка прозрачне луче, ток је њезин бесмртна идеја, ње брегови од чиста рубина.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
„И твоју срећу ни најмање не мути околност: што њезин отац не пристаје на брак и што ћеш се прексутра венчати на мало незгодан начин, јер, као што ми рече, она треба да
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ђетић зачуди се овој њиховој љубави, досјети се да су га узели намјесто брата, те се и он стане показивати као да је њезин муж и царев зет.
ни да зна за њега, него одмах напише оцу књигу, и каже све како је било и да она хоће да пође за оно момче, а отац њезин отпише да народ прими оно момче за цара; ако ли неће, да ће он дигнути крајину на њих.
“ Утом јој падне на ум што јој је крава рекла: ако кад буде у невољи, да иде на њезин гроб и да ће наћи помоћ, па отрчи одмах онамо; али кад тамо, шта да види!
Онда ископа дубоку јаму, те краву сахрани, па онда ишчупа три храста и метне их на њезин гроб. Кад је тако свршио с кравом, дигне се одатле у свијет.
Када је дошао њезин муж, опази да је враг у боци и да му је жена вјерност одржала. И од овога времена су живили у највећем складу.
травице зелене и водице студене, али кад би год полазила по траву и по воду, свагда би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине ријечи: „Кобо, кобилице, отвори ми врата; носим ти студене водице и зелене травице“, па ни на какав
Ждријебе, познавши глас њезин, одмах јој отвори, пак стане приповиједати како је неко долазио и говорио као она да му отвори врата, али крупнијем
близу столице онога цара што му је жену узео, остави људе у шуми казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом зелену шумнату грану, а он отиде сам у царев двор.
Ту су ти ишли краљеви и цареви да је просе, или од чуда само да је виде. Али отац њезин није је стио никоме другоме дати до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари.
Када кадија пребра Бошњу те му нађе паре, још се више увјери да је он заиста њезин муж, па му одузе све паре и даде дединици, те она оде рахат деди, а Бошњо сиромах опет махајући шака. Шта ће?
— Мени се, брате, душе ми, не мили у пусту кућу уљасти зато што имам несретну жену, и проста турска сабља ма не њезин језик, и ко би ме убио, душу би стекао.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Мада срећа нема своје лице, Њезин изглед осенчава нада, А њој човек не мери границе, Прави простор тек у њему влада. И та слика, та маглина сама Из
Ћипико, Иво - Приповетке
АНТИЦА Прије но сам је лично упознао, из потанког причања сељака, у више махова, дознао сам за њезин начин живота. А сада, кад пловим службеним послом у малом чамцу прама „њезиноме шкољу”, како га рибари називљу, по
чим прво своје дијете види, да му гладну пружи своје груди, да га надоји, — и очима и свијешћу захвати уједанпут цио њезин шкољ..... —Укрцајмо се! — јави се стари рибар.
А вечерас прелџије погнаше даље но игда, и он је сада начисту да му се жена сјаранила са Павлом и да није он сам њезин човек и господар. И Илија, узбуђен тим мислима, пређе преко комшинског пута и униђе у своју кућу.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
2. Као самрт тамна, као живот сјајна Маћухица цвате али не мирише – Ко ни њезин сусјед, кицош тулипан. Она унутарња равнотежа, поред релативно дисциплиновано изведене спољне сонетне форме, онај
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Тек, кад сам прошô поред прозора, Кô танку фрулу меке песмице, Њезин сам гласић чуо молити: „Немој да идеш, душо, остани!...“ „Ја ићи морам, моја невесто!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У персони Хишпанка, У речи је Талијанка, Ход је, њезин а ла гранде: нећ' са сваким да с познаде. Дајут многи њој динари, ал' то она и не мари.
му и прије казивао, да се за хајдуке зло прориче у оној години кад кукавица изиђе рано те кука по црној шуми, а да их њезин глас по зеленој шуми врло весели, и да је то знак да се одмећу и скупљају.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин! — „Оно неке године, вели, кад сам ишô у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску...
“ — па ободо' ђогу низ Котаре равне. — Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте! — Људи моји, нит је так'ије' јунака кад било, а какав је вакат настô тешко да и' и буде!
(Пење се на столицу, надноси руку над очи и дуго, дуго гледа.) О, зар ћорава* наша Земљана Влада, гôд јој њезин! (паде са столице). Зато нами, грдна рано, све ћораво и иде у овој земљи! Судац (улази с доктором): Шта је то?!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»За ту траву се прича да има неку силну, тајанствену моћ. Кад се хоће да извади њезин коријен«, он »бјежи све дубље, а ко би га извадио, тај би био веома срећан«, и кад би кроз прстен на његову дну
Ћипико, Иво - Пауци
Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес! Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва.
А поп Вране свештеник је, па тражи туђих жена, а њему се брани његова и ничија већ његова, и он је њезин једини господар... Једне ноћи у сну сни Машу и чисто отупи од сласти, па, кад се диже, упути се равно ка њеној кући.
Знао је да је Раде њезин јаран; знао је то по шапорењу у селу, и наслућивао по њеној исповједи пред њим. Онога дана, у цркви, кињио се борећи
— Чекај, донићу ти удија каву! Он јој се насмиЇа и зажмири кратковидним очима, да је боље види. Њезин долазак трже га из мисли, исправи се и подиже из постеље. Када се старина повратила, бијаше се почео облачити.
Чини јој се да је благосиља... Њезин поглед почиваше на њој, и под тим блаженим окриљем изиђе дјевојка из капеле. Напољу дочека је јачи вјетар, па стаде
Дјевојка приступи мирно хладној хумци под којом почива њезин добри отац. Наваливши над очи црну мараму, гледаше испред себе на пусти гроб и у пукотине обрасле дивљом травом, пак
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Довешће са собом неку провидну госпу која ће ме још горе кињити него њезин певчић. Сваки пут ће ми стављати до знања ко сам и где ми је место.
Игуман га је потом упитао шта би било од цркве, од наше православне свете цркве, ако би сваки њезин поп или монах тражио од небеских сила савет шта да чини.
Потребно је да сад објасним зашто се њезин голобради младожења утопио у Морави и зашто је она нестала исте те ноћи. Потребно је да објасним да бих објаснио
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А сањив бршљан из траве се диже Ја страсно грлих њезин мили стас, А он јој благо до косице стиже, И венцем уви расплетену влас. 1883.
Ах, шта ли сам пута у тихој самоћи С тајном тугом читô сваки њезин ред; И замишљен ћутô по читаве ноћи, Суморан и блед... Чудна, мрачна песмо! Ко је тебе писô?
О, звони, харфо! Мили глас Утеху нека буди, Да њезин мелем крепи нас, Рањене наше груди. А твоје песме бајки сан, Док туга дух нам мрачи, На лепше време, лепши
Дан и сунце оде, Ал' душа с тугом светлости се сећа. Упалићемо буктињу слободе Место лојаних новинарских свећа А њезин пламен није тако мали, Он може, музо, небо да запали! 8.
азијатских страна, Можда на морској високој обали, Где тихо шушти кипариса грана И кликће галеб и шуморе вали Гроб њезин стоји... Када лето мине, Ту ластавица весело долеће, Цвркуће слатко, кличе и узлеће, Као да носи поздрав отаџбине.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Високо, тамо гдје се јелен крије, Гдје вјетар тихо с јасикама збори И бистра вода из камена бије. Одар су њезин широки веленци Од модрих трава. Ту, гдје она сања, Потоци шуме у дубокој сјенци И славуј пјева под сводом од грања.
Она сада мирно Почива на дну... У тиху покоју Гранама својим љубе је и грле Корали руди... Њезин се гроб свагда Прелива сјајем чистога смарагда, И шуми гласом чежње неумрле. Гле зраци јутра како њојзи роне!
И док вјетар лако Праменове златне мрси јој по челу, Њезин поглед блуди преко мртвих страна, Далеко по кршу, по родноме крају; И два плава ока сузом заблистају — Кô два плава
У раном добу, када с чежња тајних Трепери душа, с њоме сам се срио На изворима гора завичајних. Од оног часа њезин корак мио Ја свуда чујем, и све мислим на њу, И с њом у срцу носим свијет цио...
У соби, сагови где су, Топлота, мирис и сјај, Драга ме чека, ја летим У њезин загрљај. Храстови шуме и зборе уз ветар студен и худ: ''Шта ћеш с том лудом клапњом, Ти коњаниче луд?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
згоду кад Атила и његови Хуни спавају пијани, а Златија дјевојка у Красића ослобађа Стојана и бјежи с њиме у час кад њезин отац иза многога пића тврдо заспи; 2) брат Хајкунин (у Вука) иде у потјеру са својим друговима за бјегунцима, а у
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— У јазавчеву јазбину да се увучем, тамо би сигурно Луњу нашао — увјеравао је остале дјечаке Стриц, њезин комшија. — Видио би је гдје сједи и буљи у кума јазу оним својим гаравим очурдама.
Николица је добро разумио тај њезин задахтани и одушевљени псећи разговор. — Ехе-хеј! Ту ли си опет! — клицала је она. — Дошао си, дојурио, дотрчао!
куја весело замаха репом, леже и спусти главу на шапе, али јој очи и даље остадоше приковане за дрво на коме се крио њезин вољени Николица.
Николицу је мати већ била скопала у шаке иако се он отимао и уједао. Њој у помоћ прискочи један њезин кум. Видећи гужву око свог малог љубимца, Жуја навали на гомилу као бијесна.
— чисто се препаде Мачак. Свјетлост им се учини јача од икакве сунчане, коју су дотад видјели. Једва се привикоше на њезин бљесак и слободно погледаше у правцу откуд је она допирала.
— Женско ти се с тим роди. Жена ти има за то нос да напипа гдје њезин чича крије паре и ракију, погађа у ком дућану има шарених марама и других беспослица за њену душу, осјећа још по
паре и ракију, погађа у ком дућану има шарених марама и других беспослица за њену душу, осјећа још по кораку да ли се њезин старац враћа пијан или љут.
— Збогом, шефе! Не заборави ме! — Збогом, душо, памтићу те! И тако се растадоше дјевојчица Луња и њезин „шеф“, дугогодишњи пољар, бескућник и весела скитница, испичутура Лијан.