Матавуљ, Симо - УСКОК
Крцун кресну и другом, те видјеше на њему излињао грађански капут. — Прерушио се, да-ти! — рече њеко. — Ама, љуђи, ово је он! — викну Крцун узрујан, крешући учестано. — Он је, светога ми Василија! Он... принцип!
— Тако! — рече Јанко и на лицу показа тобоже велико изненађење. — Ја мним не би ни једна пошла за њега! — дода њеко. — Е, да! — прихвати Милица. — Ти то кажеш! А онамо све се грабе око њега. Али је он изабрао! Је ли да си?
Огањ! Огањ сви! Сви истрчаше за њим у двориште, те стаде грмљавина пушака. Њеко викну: — Ха, соколе Крцуне, дед запој, као што ти умијеш!
— Много, много — рече Јанко, градећи се да рачуна, а помишљајући да им је до шале. Њеко га зовну из кола. Зачу се више гласова: — Ускок!... Јанко!... Ускок!
Јанко сједе и дохвати часовник. Бјеше око седам. Њеко лагано отвори врата и помоли се глава Крцунова. Обојица се насмијаше. — Добро јутро, Јанко! Христос се роди!
Момци жаљаху што је толики снијег нападао, иначе би гађали, метали се камена, утркивали се, скакали. Њеко предложи да скачу трупачке у кући, али се то не прими; други понуди да се игра игра каква, „пазара“, или „међеда“, или
Мир божји! — рече Саво староме и пољуби се с њим. — Сједите! Први пут откад је у Његушима, Јанко чу да га њеко ослови са „ви“, и угодно се изненади, нашав се одједном пред човјеком и стварима што напомињу културан живот.
Но ти се молим, опрости ми грјешном!“ Па му, вели, цјелива руку и лијепо га замоли да сједне... — Једном њеко похара њеку самохрану, стару удовицу. То је било у Ријечкој нахији.
Кад он стиже до стуба, уђе с поља њеко момче и предаде му писмо. Владика га прочита и рече: — Ово нам јавља гувернадур да је болестан, те жали што не може
— пита га Иво. Кнез ћеклићки, велик шаљивац, пошто чу сан, рече: — Е јест овај наш Милобруковић и њеко гатало! Одмах с уласка друге зграде бјеху двије простране одаје, трпезарија и дворница, у коју уђе владика.
Иза лијевог рогља манастирског наиђе висок човјек, с пушком о једном рамену и с кожним бисагама преко другог рамена. Њеко закуца на Јанковијем вратима, и на питање: „Ко је?“ одазва се дјетињи глас: — Ја сам, твој ђак Милун!
— Јесте, заправо, сој — прихвати Црмничанин — а јесте у њечем и богатији од свијех Црногораца! — Чим? — пита њеко. — Сољу, ваистину! Слушали сте да у њихови стари сијали сô, па им се још потражује!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА: Или сам ја пијан, или је ово њеко чародјејство! Ја не знам шта ова дјевица хоће. МАРИЈА: Преневешћуј се, варалицо светска!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
гору под нама, гдје те лако весело примише, гдје људи, од вајкада крв лију ради тебе, синко, њу ће овај снијег, бар за њеко вријеме, одбранити од њенијех крвника; мирни ће бити ти мученици барем док се земља не заодјене листом...
“ Пушка загрмје под њима у планини. Сви ђипише. Дигоше Јанка те и он онако сањив, пушком у руци зађе за њеко стабло. Натегоше орозе. Кораци се чујаху кроза шушањ. „Не пали ни један докле моја не плане!“ рече полако Оташ.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ја сам био срећан да ту књигу имам у рукама за њеко вријеме, те сам из ње исписао главније податке о њеколицини главнијех фра-Јерковића, а овдје ћу навести само пет
Сејиз, њеко црномањасто момче, одјевено по котарску, са читом кубура за пашњачом, држаше коња за узду, Кушмељ допаде, извуче братов
Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде. Чагаљ, Шунда и Ркалина шаптаху њешто живо мећу собом. Чагаљ упро кажипутом у своје чело па куца у њ.
Само кад који оболи или кад је коме потреба да се одмори доћи ће за њеко вријеме „кући“ са парохије, а настаниће се у њој кад се године натоваре на плећи као поменутој осморици.
Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од... Њеко залупа на вратима. — Ово ти је јопет она криворепа Цонтрона, губава вештичина. Мисли да ће се и вечерас мукте опити.
“ — Бакоња извади из торбице њеко писмо завијено новинама. — Дај амо! — викну кнез. — Одма дај амо ту књигу! — Ма шта може бити то?
Толико бјеше доста да страх обузме ђаке. А кад још Чимавица заиска и доби допуст да оде дома на њеко вријеме, онда се страх усели у све слуге па дохвати и фра-Брну.
Па он и Тетка отидоше ка гвардијану. Сви шест фратара остадоше њеко вријеме крај болесника, коме се само по дихању могло познати да је још у животу, па, оставивши код њега ђаке, они
му се да је протекла година, а не један дан откад је пошљедни пут ходио на чесму; чинило му се да се он прометнуо у њеко друго чељаде, и да се све око њега скроз измијенило, да је манастир много мањи, а тако исто и црква, да је вода око
Та је сумња била основана, јер се и Шкељо у потоњу сјетио да је њеко излазио из мађупнице, а све назочне слуге одрицаху да је излазио који од њих.
Бакоња, Бујас, Шкељо и њеко лацманче из града једва могаху одољети послужујући око фратарског стола. Лис се њешто узјогунио, па ни да се мрдне из
суд је преметао кућу тога човјека и њега вргао у тамницу за њеко вријеме, али га, најзад, мораде пустити. И тако, мало-помало, за два мјесеца, ишчезе надање да ће се ишта од