Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег! А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа.
својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...
Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Онда птице, познавше њену мајсторију, почне свака своје извлачити перје. Онда чавка остане чавка. Наравоученије Нек се нико не издаје за оно
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ЕПИТАФИ СА КАРАНСКОГ ГРОБЉА Овде почива тиосав син миљка и стамене ветар предвечерњи око свеће облеће јури њену сенку око ње искласало жито до звезда вече се спушта међу гробове овде почива тиосав сарањен са свиралом овде
ЂАВО НА СЕЛУ 1. Спавам на тавану штале, у црној ноћи, у слами Која мирише на њену косу и врат, и бива Тесно у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива Доле дише мој
кров без црепа видим њен прозор у лози Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали Да ноћ толико не мирише на жито и суво Сено, на реку и дрвеће,
заспали Да ноћ толико не мирише на жито и суво Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава Да толико не мирише на њену дојку и уво Мој вранче, показо бих ти како се спава НА СЕЧОРЕЧКОМ ГРОБЉУ Ког жутица, ког срдобоља, ко од секира,
Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу, како ми капље с листа на лице, с лица на њену сису! да ми још није ове луле... Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Таква је Мачва данас. Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна!... Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем...
Он управо и није могао ништа опазити. Негове су очи биле затворене за све, само не за Јелицу. Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице... Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио...
Ноћ се полако спуштала на земљу, дубока, тавна, влажна ноћ позне јесени... Он је осећао пустош њену у својој души. Рече да упале жижак и да седе с њиме у соби... Али никако не могаше заспати.
Беше заборавио да јој пусти руку. Осећао је рај држећи њену руку у својој. То опазише и Алекса и Петра и осмехнуше се. Алекса додаде више у шали: — Па добро... добро!...
Он је узе за руку и привуче к себи, а она му паде на раме и сузама ороси срму на долами... Осетивши главу њену на своме рамену, Станко заборави на све... Обави јој руке око паса, па јој стаде љубити смеђе косе и плачне очи...
Видиш, болан, да ова јадна кожа једва ово костију стеже!... Она је ћутала. Он пружи руку и ухвати је за њену руку. Гледаше, па се окрете смејати. — Богами, јеси луда! Па ја нећу умрети!...
Осећала је како јој трепавице падају и како је црна земља вуче... И паде, паде као кап. Све опколи њену постељу, поливајући је сузама. Старица је жмурила и дисала испрекидано...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уст
Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били исти као крв и тело у љиљана. И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане
Али човек рече: Жена има душу, тело и прошлост. Дај ми и прошлост! Али човек није могао никад сазнати њену истину, јер између њих и старе постојбине беше сад непроходно море. Његове сумње почеше расти сваким даном.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Погледом сам јој се провлачио испод пазуха и разбијао се о ону чаробну облину. Видео сам и њену облу руку, мишицу, и ону чудесну рупицу на лакту.
— Чуо сам њену свирку, чуо неку дотле нечувену сонату. Али како је она свирала! — Ја сам одмах видео и осетио колико израза, колико
А она је била — затворена књига! Ја сам сваки час покушавао да кроз дим од дувана прочитам штогод, али на њену лицу стајаше, као на насловном листу каке књиге, нешто крупно и неразумљиво.
Иди!... Иди!... Иди!... Она ме очајно дохвати за руку, управо довуче до врата И отвори их! Ја ухватим њену руку и пољубим, па широм Отворим врата: — Идем, мамо, овде је — страшан дим!
После ми заблеснуше очи, па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бáбу!
Она зна све најбоље! Увек мора бити на њену! Неће да ради што јој се каже. Каже: „Нисам ја то ни у оца радила! Што даја месим хлеб за цареву војску?
Дуго су трпеле и криле своју невољу. Радиле су све за њу и по њеној вољи. У њену држању било је нечега заповедничкога, тиранскога, као да си је морао послушати.
А она хода по пољу. Замишљена је — али јој је јасно лице. Није то туга, ни брига, што занима њену душу. То је она сентименталност, ваљда својствена њеним годинама и школи коју је учила.
Ноћ је била црна као мало која њена дрýга. Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму. Пси подвију реп па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: „О твоју главу!” па опет спава.
Ја окренем даску и одбројим себи и њој по девет зрна. Она пристаде да игра мица. Опет ме је тукла, али сам на њену лицу видео даје она уверена да ја играм како најбоље знам и да је не пуштам хотимично да добија.
Други су сви били занети у некакав разговор. Ја куцнем својом чашом у њену и шапнем јој: — Буд'те здрави! Она климну главом. Дакле помирили смо се.
Мене поче копкати. Шта је то? Једнога дана, кад ње није било код куће, преметао сам по њену столу где ради. Извучем једну фијоку и на дну њеном нађем једно парче беле свиле.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Гледам је к’о да је од стакла... Дакле шта кажеш: фини блед младић! Зар је то прилика за ону њену цвеклу?! Он блед, а она с оним њеним паорским руменим образима — па тек оно њено паорско име! Јуца, фрајла Јуца.
Гђа Сида је увидела наскоро да за њену Јулу нема никаква изгледа. Јер Јула је и надаље остала онако мирна и повучена, а после оне сцене у поп-Ћириној кући —
« вели јој он, а после тихо запева, тако тихо и тужно као грана зелена кад запишти на ватри, тако залева он њену милу песму: Теби љубав јавит’ не смем, Јер твој бити не могу; А да с другим сретна будеш, Молићу се ја богу!
па наставља: — »Боље«, поручује ми она по Ержи, »нека пази она«, то јест ја да пазим, »нека причува она ону њену принцезу...« а то је, знаш, нишанила на нашу Меланију...
« а то је, знаш, нишанила на нашу Меланију... »нек причува ону њену Генофефу«, каже, »док је нису спевали паори у шору!« — Охо! — рече поп Ћира и диже обрве чак под ћелепуш. — Охо!
— Поздравила сам је и рекла сам јој: нек чува она, боље ће бити, ону њену бунду да не ускочи за каквим у дороцу са рогља. — А-а-а! Па то је, бога ми, баш загустило?
Само немецки, слатка моја!... Сад се уједа госпоја Сида, а кад сам је ја саветовала да дâ њену Јулу негде на страну у кућу, у лêр, а она сва позеленила, па ђипа, мал’ ме није ударила, па каже: »Не дам ја, док сам
у дан чезне, и увелико се помирила с том мишљу да је Шаца доктор, или још боље »Александар доктор«, добра партија за њену Јулу. Одмах сутрадан два пута се нашла са баба-Макром у башти. Тако и прекосутра.
— Шта? — вели изненађен и обрадован домаћин. — Зар и ти удајеш? А за кога, за кога? — Ех, за кога! Па за њену прилику, чућеш и видећеш! »Нашла врећа закрпу«, каже се, ха-ха-ха! — смеје се поп Спира.
(мада је то било против њеног принципа, јер се бојала утркивања и називала то »лудим рацким обичајем и пасијом«) и на њену несрећу села је баш у она кола којима је кочијашио један који је другима радо извртао кола, па их досад многе већ тако
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Не пристајем. — Дакле, шта желиш, говори, јер морам јој одговор однети. — Кажите јој да ћу узети њену кћер ако дâ поред ње одмах пет хиљада, па ма код њи’ седео; и, осим тога, да ми пишу, ако би кћи без деце умрла, да
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
отераш суморне слике што је вампирски даве, да пијеш све њене дражи слађе него икад, веруј, слађе него икад, да угасиш њену жарку страст од које ће изгорети, ох сва изгорети. Дођи, ох што пре дођи! О дођи у помоћ, драги, твојој драгој Јелени.
Па је милујући њену бујну плаву косу гледао у оне безазлене и паметне очи и мислио: „Ти дивно, мило створење, ти заиста знаш да волиш.
А тетка је заволела Алексија зато, што је он заволео њену Наташу, њене очи и њен ваздух. Тај чудни млади човек био је њихов заједнички идол.
и он ће мирно слушати Мислио је да целу ствар остави за доцније, али осећа да не може отпутовати пре него што чује њену одбрану. Његов живот, иначе мучан и чемеран, није заслужио овај подмукли, мучки ударац.
А он је њу истински волео. Веровао је, јадни Христић, да ће она бити срећна кад га види, па се за ту њену срећу осрамотио. А то може да разуме само онај који воли. И ја тек сад разумем Христића, јер волим, јер прâво волим.
Африка
Снимак било које европске реке истакао би сву њену лепоту: снимак Нигера, иако је истинитији у својој лепоти, дао би врло мало. Стигли смо на бак пред подне.
Покретни столови, покривени коцкастим застирачима, суљавају се по поду, а оки који поручују кокош чују њену дреку док је кувар коље над прозором. Затим се на платформи види куваров деран сав у облаку од перја.
У своме животу нисам видео декоративнију жену, али истовремено ни несноснију и одвратнију од сенегалске жене Волов. Њену огромну главу увеличава још грдна пунђа од лажне црначке косе.
рођаку коју сам волео а која је чинила све што сам хтео, па да је молим да узме нешто од мене чиме би учинила молбе за њену душу. Старица се очито разнежава, пресамићује још више у својим краповима.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Што удају? Катица је дете. ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак? Кад сум се ја с њену мати женио, имао сум тријанда пенди.
Та, фала богу, ком ћете и ви, њу једну имате, подајте је за њену прилику. Зашто да се не усрећи кад вам је могуће? ЈАЊА: Што могући? Ето сум већи пропао, немам ништа, оћим да просим.
Ево да вам дам евлогименон, да буди свадба у недеља. МИШИЋ: Више из љубови к вашој господични кћери примам њену руку. ЈАЊА: Е кала, кала, само да не идимо у магистрату. МИШИЋ: Нећемо ићи.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Скаменио се, тако рећи, од те слике у затвору, и те успомене. Чинило му се да чује њен шапат и да осећа њену руку, која га, по потиљку, милује.
Није на њену вику одговарао. То, да му је она родила шесторо, Трифун је сматрао да је природно. То да ће она, свакако, идућих десет
Исакович сустиже госпожицу Теклу, брзо, стидљиво, јер се ето подетињио, па је узе под руку, као да води њену матер у шетњу, госпожу. Трогателно, покуша да то младо створење уразуми.
Гладио је своје брке, које је редовно мирисао. А све је то, најтеже, погађало Варвару и њену, сиромашну, рођаку. Оне су се бојале да им Стритцески, због тога, не поквари веридбу. Све се најзад добро свршило.
Госпожа Евдокија признаде Павлу да се прибојава, да је капетан занео, уз пут, њену ћерку, па да ће то лудо девојче, које ни отац не може да савлада, пре него што у Беч стигну, сасвим изгубити главу.
Она се прибојавала да је капетан, својом мушком појавом, и удовиштвом, ошамутио њену ћерчицу, која је и сувише зрела, за своје године. Плаче у сну! А кад су саме, говори само о капетану.
Прелетао је погледом, и нехотице, низ њена леђа. Низ њену косу боје кестена, низ њена плећа разголићена, према обичају оног времена.
Она му је шапутала да јој је јазик завезан, али да хоће казати му да је разумети изволела да није изабрао њу, него њену матер. Место праве љубави, девојачке, оде у туђу жену.
Зар је сасвим изгубила памет и зар жели да осрамоти и своју и његову фамилију? Био је зграбио њену руку и хтеде да је присили да оде. Покушавао је, другом руком, да отвори врата на доксату.
Енгел је пун сербских официра, који ће, ако је виде, брбљати, којешта, и, ко зна, како ружно, описати, и испричати, њену посету, у трактиру, једном удовцу. Била је луда кад јој је пало на памет да долази у трактир, к њему!
Слаботиња, који је слаб пред женама. Удовац, који не уме да влада над женама. Не воли он ни њену матер, искрено. За њих обе, и за њену матер, и за њу, био је само несрећа!
Удовац, који не уме да влада над женама. Не воли он ни њену матер, искрено. За њих обе, и за њену матер, и за њу, био је само несрећа! Она слуша, каже, Евдокију, како плаче у мраку.
Теодосије - ЖИТИЈА
И одмах знамењем часнога крста часну главу њену осенивши, док је спавала остави је, проливајући реку суза због растанка. И ушав у пустињу, скри се од ње.
Зар се не плашиш суда, јер ће од тебе душу њену Бог тражити? Којим ћеш, дакле, већим грехом од овог прогневити Бога, ако не изађеш и не нађеш кости њене те их у земљу
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Аустро-Угарска применити мандат који је добила од међународног конгреса, уништавајући народ који није могао трпети њену власт. Изнео сам ова болна факта, јер она откривају душевно стање овога становништва.
Уосталом сва је делатност, коју је Русија развијала до последњих година у ослобођеној Бугарској, показивала њену тежњу да од Бугарске начини руску покрајину.
Пошто је постао поглавар једног малог балканског народа, стално се заносио идејом да створи велику државу и да њену надмоћност натури Балкану.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
слуша Међу световима свет ЉУБАВ БЕЛУТКА Загледао се у лепу У облу плавооку У лакомислену бескрајност У беоњачу се њену Сав прометнуо Једино га она разуме Загрљај њен једини има Облик његове жеље Мутаве и бездане Сенке је њене све У
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ЉУБОМИР: Да, тако је! (Узима Вукицу за руку и одлази у њену собу.) XИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (звони). СОФИЈА (улази): Молим!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Да ли због тога, тек она је обожавала тај собичак и ја сам често виђао њену црвенокосу главу нагнуту над кутије с лептирима или над комаде глине из које је вајала зечеве у свим могућим
- Да ниси извукао бапцу паре? - протрљала је нос најмлађем које се качило за њену сукњу а онда се насмејала обухвативши погледом насип са железничком пругом, сјајно огледало мртве Тисе иза пруге и
Сада ми се ни острва Јужнога мора нису чинила недостижна. - Отићи ћемо, отићи ћемо, Рашида! - шапутао сам држећи њену руку и ходајући унаоколо без неког нарочитог циља, а онда, држећи је и даље за руку, дошао до железничке пруге и сео.
Ти, будало! Зар не видиш да си још само дете? Шта би човек могао да уради с једним дететом? - прислонио сам њену главу себи на раме и неко је време миловао по коси.
- Остављао сам њену књигу у страну, као неку утеху самоме себи, решен да од сада учим из ње, иако сам унапред знао да та решеност неће
На месечини од читаве Рашиде видео сам само њену светлу косу и бели квадрат блузе. Трчала је брзо и нечујно и убрзо више ништа од ње нисам успевао да видим.
- Отићи ћемо, Рашида! - привукао сам њену главу к себи. Она се само извила танка и гипка као шибљика, усана свежих и меких и понешто хладних као што су усне
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
јој какав би то грех био да она то учини, да се за шизматика уда, и живо јој претстављао, кад умре изван вере, за душу њену ту вечиту казну. Девојку је збунио. Да то два три дана тако потраје, морала би полудети.
Шамика једнако онамо одлази, теши је, занима је. Тако годину дана траје. Јуца све слабија. Шамика је узео јако к срцу њену невољу, већма му је било жао него икоме.
После кратког времена упозна се са Свираком, и већ игра с њим карте у кавани. Лујза је све исприповедала Свираку, ту њену љубав, на што се Свирак само насмеје. Може слободно Шамика доћи, неће се замерити.
Црњански, Милош - Сеобе 1
под њеним пољупцима, понови, без смисла и без реда, све оно што јој је већ синоћ и целу ноћ понављао: савете за њену сеобу к брату, у Земун, савете за купање млађег детета, мање ћерчице, која је имала неку болест на кожи, уверавања о
Додирнула га је косом, више пута, када му је прилазила руци. И он је каткад додирнуо њену косу. Затим би брзо зарио своје нокте у дуван, који је сушио на сунцу и крај ватре.
При том њеном покрету сав би дрхтао. И кад би затворио очи, видео би бледу њену кожу и груди њене и очи крупне и модре, боје зимског, чистог, вечерњег неба, које га никад не погледаше мутно.
Тад, први пут, усуди се и да је додирне. Кришом упозна њену косу, и расплетену; пољуби је једном у образ, загледан дуго у њу; стискаше јој тврда рамена, несвесно, помажући јој
Па ипак, Аранђел Исакович је тим више лудео, што је и тада, у том хладном погледу, назирао њену вољу: да све то тако има да буде. Као сребром тргујући, он је хтео да мери њен пристанак, али га она није дала мерити.
настаде такав врисак и лелек по кући, да се нико и не зачуди кад она тихо, помодрелим уснама, нареди да га пренесу у њену одају, на велику пећ, крај које беше постављена широка, млетачка постеља.
јаук и плач и лепршање голубова, трчећи са њим кроз блато и преко балвана, он изненада осети луду жељу да га унесу у њену одају. Као да је трговао, наслути, да је дошло време да је купи.
Она, од стида, оде до прозора и не смеде да слугама погледа у очи, али не изиде. Ни онда, кад га положише у њену постељу. А он, као узнесен, осети да лебди својим још каткад укоченим удовима.
Чинило јој се да би сама његова присутност била довољна да њену смрт можда и отклони, а свакако да је олакша, тако да би јој се чинило као сан који наилази.
Предвиђајући њену смрт, обојица га увераваху да јој је крај близу, јер Турчин мишљаше да јој утроба трули и зато крвави, а онај други,
Навикнут на разврат, при свом трговању и сељакању, Аранђел Исакович заволе своју снаху пред њену смрт, једним чистим и оштрим осећањем од којег се отимао и о коме дотле није имао ни појма.
врло добро, зашто је госпожа Дафина била доведена у кућу његовог господара, и шта је све са њом, тамо, Аранђел чинио. Њену болест и смрт посматрао је изблиза, видевши често и оно што Аранђел и његова снаха нису ни сањали да је могао видети.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Девојка која тугује што драги не мари за њу и њену љубав, која се осећа несрећном и немоћном да измени свој положај, а при томе не може да се помири са њим, лако ће
Нероткиња, на пример у Хомољу, нађе дивљу трешњу, савије њену грану па се трипут провуче испод ње и сва три пута каже: „Како ти ниси јалова у свој род, тако и ја да не будем у свој
односно да ће се захваљујући овом повијању дете „привити“ уз мајку; ако се жели да дете више воли оца, да буде више њену привржено, онда га први пут повију у крпе од очеве кошуље.
од додира млека с основним елементима, породиља мора да избегава и одређене радње и поступке који би могли да угрозе њену млечност.
Лингвистичка и семантичка анализа пословице разоткриле су њену унутрашњу структуру. На површини пословица је једноставна, конкретна, готово банална, али у својој дубини она је
Дакле, слободно се може рећи да је наша усмена књижевност, с обзиром на њену високу естетску и етичку вредност, битан чинилац не само говорног развоја детета, већ и његовог целокупног психичког,
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За земљу, за слово љубве, поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника који воли и
За песникову прву љубав затворену у стихова крхке коморе и преткоморе, за чедност њену, кад под радозналости падне лупу, кад свачије маште ветрењаче у погон крену да пронађу где се и због кога прва
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Човек је лизнуо њену руку да види је ли још слана. По томе закључих да се нису видели целог лета. – С ким си ме све варала летос?
Младићи су молили њену мајку да дозволи да одиграју један ћа-ћа-ћа и враћали је узбуђену и насмејану, још топлу од игре, у белој платненој
Пуфко скида наочаре за сунце. Вртећи их међу прстима, у тамним стаклима ухвати девојку, у ствари, њену белу хаљину, јер се тамна кожа њеног тела стапа са бојом стакала. – На овој врућини... — промуца.
Сметало му је и то што није могао сакрити дрхтање руке којом је држао њену и осетно клецање ногу али девојка, изгледа, није ништа примећивала — водила га је кроз лавиринте саксофона, занета
прљаве прозоре преламајући се кроз милијарде честица прашине, она је деловала готово нестварно — као знак за жену и њену суштину сведену само на силуету.
Ухватио је за руку и одвео у њену собу. Сео је на ивицу кревета, држећи књигу у крилу. Било је петнаест до четири. – »Некад давно, у једној далекој
Пре недељу дана чула је како једна мала вештица каже другој тамо на Славији, гледајући са завишћу њену скупу ташну од змијске коже: »Шта јој вреди торба кад је већ уградила клима-уређаје!
Љиљанина мама га, као и обично, не примећује док на њену главу ставља коцкасти шеширић. — Нећу капу, нећу капу! — вришти дете. — Ићи ћемо татиним аутом. Тата има ауто, знаш?
Још од синоћ, њено учешће је било неизвесно, али мајка је успела да некако убеди главног организатора да пусти њену кћер на писту. Било је ту суза и показивања избледелих исечака из илустрованих ревија.
Појеле су по пар крањских кобасица са сенфом. Мајка се одрекла половине свога ручка у њену корист: »Мораш бити снажна вечерас!« казала је. »Пази на држање браде!
Сунце мамино! Угледала је у даљини, међу белим келнерским блузама, како излази из полутаме, види њену светлу косу и зна: само њих две дишу истим ритмом, једино њих две међу овом светином, овим олошем што звецка виљушкама
Отац породице учини тром и трапав, полуучтив покрет, као да устаје у њену част, а да се ипак не потруди исувише, док ју је жена крајичком ока испитивачки посматрала као могућу опасност.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Јанко и Милица договорнијем погледом прекидоше игру; она му се маши руке, али он стиште њену и принесе је својим грудимâ, разумије се, то учини брзо и кришом. Женске се збише у гомилу, одвојено од мушкараца.
Браственици дјевојчини такође доносе у њену кућу по пециво, по погачу, пића и марама, да помогну даривање сватова...
Ти мени!... Драго осјети колико је тежак и заслужен тај њежни пријекор, те му намах навријеше сузе и прислони њену главу на своје груди и започе: — Опрости, дијете моје, умири се; не питах те твога зла рâди, ни срамоте, но...
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
И поред начелног ограђивања од педагошке злоупотребе уметничких дела, књижевна уметност се, ипак, своди на њену васпитну употребљивост.
се, ипак, већи број проницљивих испитивача који су без предрасуда пришли овој појави, који су умели да осете и опишу њену суштину. Неке од њихових закључака можемо усвојити, друге одбацити.
Дечја песма се опире јаснијем одређивању и због двосмислености оног придева „дечји”: изражава ли тај епитет њену суштину, или њену намену, или и једно и друго?
се опире јаснијем одређивању и због двосмислености оног придева „дечји”: изражава ли тај епитет њену суштину, или њену намену, или и једно и друго?
О сваком ђаку сам срочио по један дистих. Стихови су лепо примљени, осим код мајке мале Лоре. За њену ћерку, по имену Лаура, написао сам да је окружује л'аура, мислећи на светли круг око светачких глава.
Што број оваквих дела расте, дечја књижевност постаје све досаднија. Њену част и даље спасавају ретка делца писаца који се само тобоже обраћају деци, да би нашли неко оправдање за лаку форму
Дечја књига, и кад је добра, и кад је лоша, не задаје тешкоће за разумевање и тумачење. Одрасли су нагрнули на њену једноставност лакоћу и љупкост, не питајући се колико стварно вреде те тако приступачне творевине.
У том детету песник осећа будућност нације, њену сутрашњу снагу. Простор за игру, за необавезну забаву и несташлуке, врло је широк, али је под надзором.
Тек темељна промена, која би се састојала у кидању свих односа, веза и обичаја, могла би да разреши њену муку. Лиричар завичајне беде и невоље, Ћопић је везан за сељаке онакве какви су, какве их је у детињству видео;
Он уме да уочи такву појединост, да истакне њену хумористичку поетску изазовност: Једна је жена у трамвају дигла грају. Чупкала је муф и викала: - Уф !
Дечја књижевност одувек је коришћена у васпитне циљеве. Радовић је прихватио ту њену функцију, али ју је преусмерио. Јер, и васпитни циљеви могу бити различити.
Толике речи у којима сикће глас С похитале су да се подсмехну Соси, да опишу њену психологију, сав живот њен. Све је ту: наш свет у Трсту, на тргу Ронте Россо, па непријављивање купљене робе на
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
која је била поставила за задатак да доказује чистоту учења православне цркве, тачност њених догма и обреда, њену пуну сагласност са правом Христовом науком.
После очеве смрти дошли су за њену породицу рђави дани. Она одлази у Србију, где живи код пријатеља. 1878. умрла је у Београду заборављена и у беди.
Стари су нападали њену »непокривену похотљивост«, »безумну непризнателност«, »неразборито самопоузданије«; због свога оштрога »вукизма« Песме
као што су сви радили у доба романтизма, када се више гледало на политичку и националну корист од једне песме но на њену уметничку лепоту.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Али видим ево тужан сада Њену главу насред Београда, Она с' диже, па гледа да нађе Оно своје смрскано комађе, Да с' напије једа и отрова, Да
“ 72. Јунак канда нема воље, Јер не стиште руку њену; Да ли мисли на што боље? Да л' на ћерку ње љувену? Триес и шес мајци лета — То заиста пуно смета. 73.
кâ да пита, Али небо намрштено У срце му огањ ита, И у срце он сад глену, И ту нађе слику њену. XВИИ Стоји као осуђена, Тужи, јади, па се губи Сузицама обливена, А за срећом коју згуби, Коју згуби за
Она стакло то узима, Још са стола кондер прима, Пуно вина у кондеру Драгу њену за вечеру. У њ већ сока сунут ћаше, Али рука њој дркташе.
Он слепе очи њојзи таре, сује... Живота знаци неће да се врате; За грану с' маша, са ње росу тресе На њену доле малаксану главу.
Ја сам се трудио описати неповерење драге у љубави и верност драгога, и њену голему љубав према драгоме. Колико ми је за руком испало, судите.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Да ћемо, као и лањске године, с једног чокота заједно брати грожђе, да ћу да мећем у њену котарицу, служим се њеним косирчетом, па после, кад почнемо зрна да скупљамо, да ћу навлаш гурати моју руку у њену, а
у њену котарицу, служим се њеним косирчетом, па после, кад почнемо зрна да скупљамо, да ћу навлаш гурати моју руку у њену, а тада ће прсти да нам се преплећу и главе, лица, косе додирују.
Соба се испуни масним, јаким мирисом јела. Више нас полако и тамно гори кандило, осветљавајући нарочито њу, њену проседу гологлаву главу и раздељени јој бели затиљак, а она шапуће: — Господе, Христе, Свети Никола, чудотворче,
поче да нариче о некој својој сестри, која је била одавно умрла, а њему, мужу, Мити, да поручује, моли га: кад ту њену сестру тамо на ономе свету нађе, он, као старији, зет јој, да је чува, штити и да они тамо обоје и за њу траже,
па после мајка јој — као свагда кад би тако дошла код ње да преноћи, увек осећајући се пред њом као крива за ту њену тешкоћу, јад, не смејући с њом да се разговара — почела би са синчићем јој да се забавља, игра, док не би тако
А Аница осећа да се то на њу односи, шта он тиме мисли, како под оним „ноћас развила“ мисли на њеног мужа, на њену прву ноћ.
(Сигурно покојника, што му у његовој кући и његовој жени говори за другог мужа.) Но свакад би јој Аница ту њену бојазан, стрепњу, мучење да јој јави за просидбу, олакшавала.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” да буде погреб свет. Ти ђачићи су песме што за њом уздишу, што теше душу њену и Богу уздижу. Стихари им се светле на младих рамени', а барјаци се вију с чираци' пламени'.
дивскога тела, пребујне косе срезани прам, угасле звезде зеница слепих, певô је поглед очију лепих, певô је љубав и њену силу, ох, и Делилу! Шта је с Делилом? Камо Делила? Зар и њој сломи тамница крила?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
онда осуди да иде у планину откуда је и дошла, ту на извору нека нађе опет дванаест тикава па нека се храни мрвама, а њену кћер даде своме сину, који се тако врати на пријесто својега оца, као што и сваки божји суд мора најпослије да се
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Сами сте се морали трудити обући се; али ја молим, милостива госпоја, ви сте могли звонити. ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
родитеље на неку дужу позоришну представу, а бакуту једној од јетрва, свекрва или заова (никад нисам могла поватати ту њену компликовану генеалогију), погасите што више оних јадних преосталих сијалица, јер, као што је познато: под дискретним
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
метала, од чије струје слогови се дробе у мутну плазму језичких корала, кроз коју течем једну крхку струку, Тишину њену, букет белих руку.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Питала ме најпре ко сам, откуда сам и какве фамилије, па кад се извјестила, упита ме дркћућим гласом: да ли би хотео њену руку примити. Ја одговорим накратко да моја воља није женити се. ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, царица!
Водићу вас најпосле и у Месец, нека види краљица да је вредно било њену руку одбацити оваковог ангела ради. ЈЕЛИЦА: Зар није умрла?
МАРКО: Па у Месецу зар има људи? ЈЕЛИЦА: То сам и ја читала; само нисам знала да имају краљице. Барон жали њену судбину, али опет каже да би овде радије живио, и то због мене. МАРКО: А милујеш ти њега?
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Газдарица је живела са једним младићем и овај је завео њену сестру и обе су биле пропале жене. После је та девојка затруднела и то казала младићу а младић јој рекао: „Ето тај
И онда друга, повлачећи се, поче да притвара врата. — Хоће ли скоро? — Ја мислим сад. — Брава заврши њену реченицу: трам! Опет помрчина. — Ја мислим на то, — рече човек, — на то, ту глупост. — Шта мислиш?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Људи су се лено протезали и једва вукли уморне ноге. Ноћ је била мирна и пуна звезда. Тишину њену нарушавали су рзање коња и звекет ланаца...
Нико не зна правац, ни циљ овога напорнога марша. А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу.
Иако бесциљно рије по равници, ипак је дејство њено поразно и људи са страхом слушају њену ужасну грмљавину. Непријатељски ровови као да оживеше.
Двојица се наднели над једном даском и сасвим озбиљно разговарају: — Пази, славу јој њену, колика је!... — Их, грош би на леђима носила. — Како... сламку би у устима држала.
— Знаш, она буба, батеријски наредник, увукао се у њену кућу, па се распилавио као да је домаћин — јадао се Александар, стежући вилице при помисли на младу сељанку.
Било је некако пред подне. Ујашем у двориште, и ту, пред кућом, угледам њену мајку. „Помози бог, снајо!“ — велим јој ја... Она ми ништа не одговори, већ ме само душмански погледа.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица слуша са интересом овај разговор, који је у по нечем подсети на њену младост. И Гојко се чак расположио, па допуни разговор по неким својим сећањем. — Сећате ли се онога...
Писар се поздрави са њом врло интимно, задржа њену руку подуже у својој и гледаше је ватреним, значајним погледом. И она гледаше њега весело и безазлено, с једва
Љубица се већ почела трзати нервозно. Он се пожури говором, да би заглушио њену зебњу. — Ето, купио сам часовник, какав ниједна девојка у Београду није понела...
а ?... Она климну главом и опет се неодређено насмеши. Пера дохвати њену руку, подржа је мало, па се саже и пољуби је...
»Као цигани !« рече отац и насмеја се. »Даће Бог, па ћемо до године у нашу кућу« одговори мати, стежући њену ручицу...
се тај говор ње не тиче, гледа преплашено, зачуђено, унезверено, питајући се у себи: како то одједанпут улети беда у њену школу, да јој помути задовољство ? И шта је то те се писар тако сплео, збунио ?...
Некакво велико зло спустило се на њену главу, и она тако очајно изгледа, као да не предвиђа никаква изласка из овога целог стања.
Иде, братићу, за њом ка слеп... Хм... истина за мене то није рђаво: саставићемо обадве плате, и њену и његову, па ће и за мене боље бити. Боље је мусти две овчице но једну... Тако је то, братићу мој !... Али опет, опет..
Да је то она обична хладноћа, која наступа изненадно, па тако и прође, он се не би нимало плашио, али у њену погледу он опази такву досаду, презирање, па чини му се баш и гнушање и одвратност!...
није баш тако обично, како причају. Не могу још да се приберем од страха«. Још истога дана Гојко је одвезе њену оцу, па се он другога дана врати, рекавши да ће предузети неки већи пут.
Не би јој по вољи одговор. Каква је то љубав, да се тако брзо заборави!... Говори о њеној смрти, а смеје се. По њену мишљењу, он треба не само сада, но и после десет година, да буде скрушен, убијен, сатрвен тугом...
Уосталом сад јој и не беше до испита. Друге бриге, друге муке обузеше је и зауставише на себи сву њену пажњу. Какав испит, школа... кад је овде питање о смрти и животу !...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
патки поткованој, Ни бијелој гуски оседланој, Нит’ вуковој капи од самура, Ни међеду зеленој долами, Ни лисици ни њену ђердану, Ни пијевцу ковчали чакширам’; Но се чудим зецу димијама: Куд се вере, како не издере! 251.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Наша земља са својим небесима. Заборавив њену површину, њене градове и селендре, њена брда и ритове, чим склопим очи, ја видим сад јасно, тако да је то виђење
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Опомене је да се диже И отера је сузну, бледу... Ал одједном на путу Докле још беше на доглéду, Кад су на њену косу жуту Заходног сунца зраке пале— Он опази где носи Црвене руже у златној коси. Грешница из Магдале.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
И Скупштина, разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце. — А где су деца? — упитам. — Која деца?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
и седао у кола; и сиромашна бака, носећи у »чаршију« пар пилића, бојаше се да је не пресретне зликовац и одузме јој њену замуку. Пола Србије дршће од једног зликовца!...
Тајац!... Одједном се кроз њену тишину проломи онај громовити глас великог звона, од кога се ваздух затресе, а људи, макар били у највећем послу,
Шта ће са овим необичним болом, што је непрестано гризе, гризе ?... Чија ће милошта то залечити ? Та и њену срцу треба љубави; навикнуто је на њу. Неће зар остати сасвим усамљена, без топла погледа! ....
Сирота Каја! ... Подлегла је току времена, које све ништи и обара, па и најсмелије замисли. И њену наду и њено уздање у ту златну и срећну будућност, сломило је време, сломила се управо сама та будућност у коју је она
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
У свету допадне бездушним људима у руке који се користе њеном младошћу, наивношћу и лепотом, а све на њену грдну штету.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Устај, и хајд поново за сто, нема друге! Сутрадан, после пробдевене ноћи, замолим комшиницу да пређем у њену кућу — тамо се грејало. Пренесем хартије, и бацим се на дотеривање написаног, док је гвожђе још вруће.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
000 километара, непрестано ловећи, испитујући продукте лова, пратећи јегуљу и њену ларву, проверавајући чињенице које су се наслућивале и утврђујући поступно оно што се имало потврдити, а то је да се
разјапљену и у положајима како то треба; подморске струје, на које у силаску на дно наилази, изокрену је, преврну, њену кесу, што треба да гута рибу, пребаце у напред и онемогуће да она гута рибу на коју наиђе.
Он је доста тачно одредио почетну брзину струје при изласку из Мексиканског залива, њену ширину и подморску дебљину, па је пратећи је приближно одредио њен ток, местимично проширавање и сужавање, њено
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— И од једа заваљивао би се на јастук. Не толико тада љут и бесан на њега, сина, колико на њу, на ту њену тобож толику љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да
онако како је умела да сачува од света те своје везе са њим, ту љубав, готово задоцнелу за њене године, али не и за њену лепоту и свежину, исто је тако знала, када се то хтело да обелодани порођајем, све да затаји.
се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила, или га чак омрзла што никако к њима не долази, што њу и „маму њену“ оставља увек тако саме.
буде већи од ње, да би се она осећала сва срећна, што такав лепши и виши од ње и по своме пореклу и по својој лепоти, њену снагу и лепоту троши и расипа. Јер једино би такав могао к њој прићи; једино таквом би се она дала да је љуби.
И зато се Софки то материно кићење и намештање куће пред сам губитак њен, њену продају, и допадало. И она је сама помагала у томе, намештала, дотеривала.
Софка је могла на прекиде, особито кад се врата од собе тамо отворе, да чује њену вику, као грдњу, псовку. А то све сигурно на њега, оца јој. — Ћути! — Нећу да ћутим, мори!
Зар она (јамачно Софка) да дочека? Ево ја ћу, ја ћу да је храним и чувам. А ти, ти? (То се сигурно односило на матер, њену сестру.) Уста немаш, језик немаш. Што му ти не говориш? Него — муж ти је!
да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до сиромаштва; а да није тако мислио, не би њену матер узео, не би због тога оволико претрпео, оволико се намучио, потуцао и још, сада, када се смиловао и решио да се
И то ја, ја! Ох! И разгневи се на неблагодарност Софкину, јер он се само за њену љубав вратио, да је добро удоми. А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно колико је
Као да је он одавна за тако што и био, па сада, и наишавши на то, и на Софку, и на ефенди-Миту, и на матер њену, и на оволику лепоту и раскош, сав је срећан.
Прво као поклекну, одскочи и одмах затим поче округло, топло да се нија и креће по свирци. Остале једва дочекаше ту њену раздраганост, те и оне почеше још веселије и бешње, особито чувена и страсна играчица, тетка Паса.
Тада први пут у животу, тако пред дверима, у средини цркве, осети она целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, особито њене високе сводове као чак у небо, са почађавелим тамним сликама, све из Страшнога Суда.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Јер јужне звезде, чини ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба
тија; И дух њен канда мразним зраком блуди; Обалом пустом нêмо се развија Поема смрти и љубави кобне; Ја видим њену слику како руди Чистотом вечном одлучности гробне. Обалом снежном голог океана, Боса, у бело обучена жена Иде.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
већ мирише као смиљ.” Сутрадан рано полазећи ала девојци заповеди да нахрани њену живину и да скува вечеру. Девојка стане мамити живину, кад ал Боже!
Кад у вече опет дође ала, запита је јели нахранила њену живину. „Јесам” ка- | же. Пошто је тако стајала неко време код але, рекне јој ала: „Ако хоћеш, иди кући; за то што си
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Покријем је, а очи ми се силом упијају у њу, руке ми саме, силом, њено тело додирују, косу њену, лице... А да идем, да бежим од ње? Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће.
И што жешћи ветрови њему чисто милије. И само гледа у њену кућу како ветрови око ње завијају, улазе унутра и, можда, шибају је, шибају... А он само мрмља: »Тако, тако!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ Она се загледала. „Као да је кукуруз.“ Напунио је шаку. „Види колико су тешки.“ Узео је њену руку и њоме благо мешао гомилицу. „И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.
Топла пара пељала јој лице. Бућнула је руком у воду да проба њену топлоту, а таласићи и шљапат длана по води подсетили су је на купање детета.
“ У тишини зимског сумрачја, појединачно и двогласно њакали су манастирски магарци. Пут је водио уз речицу, уз њену ледом оковану монотону и бистру брбљивост, чинећи још притворнијом и тајанственијом тишину над којом су се надносили
Кад сâм није паметан, зашто она да га спасава? Али, Аћим му је наредио да звони. Још један грех пашће на њену кућу. Симка пожури ка цркви, мислећи на јучерашњи разговор с АћиМом. „Видели су га неки у чаршији.
Мрак. Он почиње да осећа њену голотињу која се полако хлади. Ако Ђорђе сазна, изјуриће ме. Код кога ћу да надничим?
На коленима му се беле новине. Аћим дуго жмури, хартија шушка од његовог дрхтања, осећа њену тежину. Онда се некако прибра, устаде, прислони уво уз врата, апсанџија звиждуће, ковач туче у наковањ, узе новине и
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ружна сам, одбачена. Нема ни риба, ни цвећа. Шта ће ми живот? Белој жаби се учини да то локва понавља њену сопствену јадиковку. И она је ружна, и одбачена од свих.
Можда би малог, заиста, требало послати у просјаке?« Као да наслути њену мисао, дечак пребледе и истрча из куће. Три дана су га тражили, а четвртог стаде пред мајку, сав у модрицама, и рече:
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Та ју је мисао поразила: а шта ако дете које ће се родити буде морало да испашта њену кривицу? Шта да учини само да се то не догоди?
Није вредело: знала је да лека нема. Остваривао се њен највећи страх: њено је дете имало да испашта њену кривицу а лепа Петрија, после двадесет годила, долази по свој дуг.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста с
Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били онаки исти као крв и тело у љиљана.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Чујем гласе бесмртне музике и небесну њену армонију која сладост благодатну лије; глас њен моју душу забуњену божественим стреца електризмом.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Свако ко се интересовао за културу Антике и њену науку морао је упознати та два филозофа, а ја сам имао још прилику да стигнем онамо где се некад налазиле њихове
Године 1934. био сам у Атини, попео се на њену Акрополу и онде доживео један од најјачих утисака свога живота. Зато ми није било тешко да се уживим у онај тренутак
Ти подаци претстављали су кулисе моје позорнице и њену гардеробу. То трагање било је занимљиво, а када је успело, стварало је уживање што га осећа сваки ловац, рибар и
Продужите, у мислима, дуж ограничену стражњим точковима тих кола за петоструку њену дужину, па ће вам око запети на ту звезду.
Њена права дужина не може се, дакле, никад претставити таквим бројем. Број који изражава њену дужину претставља један виши појам, појам неизрецивог броја.
У њену средину стави роба који је корпу, напуњену зељем и воћем, окачио на своја плећа, а ону другу на своје груди, лево и дес
То растерећење његове главе имало је доброга дејства и на њену унутрашњост, његов мозак поче опет да ради. Он прикупи сву своју снагу и проговори дрхтавим, али у толико свечанијим
Аристотелес слушаше нетремице, а Никија причаше. „Кад изађеш из вароши кроз њену северну капију, опазићеш поред спољњег Керамеикона, гробља погинулих бораца, леп један гај који се по атенском хероју
му Аристотелес, и „зато баш хоћу да се науживам живота док му је још време, а купатило нек онда спере са моје душе сву њену нагомилану путницу“. Другови се разиђоше смејући се.
и учења која су била погрешна, а која су се, заштићена његовим ауторитетом, одржала вековима у науци, на велику њену штету. Састављен је читав списак таквих његових погрешних учења.
Она га загрли с искреном детињом љубави. Кад му ћерка оде, Филаделфос примети њену златну гривну која је лежала на патосу.
Потражих и њену слику и нађох је после дугог тражења. Кад сагледах њен портрет, израђен по једном античком златнику, ја претрнух: она
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена. Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да тражи,
Ево, често узмем њену фотографију, гледам и мислим: колико сам јој пута, држећи је на грудима, обећавао рај у који ћу је увести, и колико су
Упамтио сам јасно ову њену слику: погурена, радила је она један зидни вез, сложен један рад препун ружиних букета, гранчица, звездица и крстића,
И по сваку цену, што пре, одмах он је хтео да открије њену душу, да сазна оно што је она тог тренутка мислила, да брзо продре у само језгро питања што га је мучило.
Потом, пошто принесе раскошан букет свежег јоргована, седе на ниску табурету поред постеље, узе њену руку и љубљаше је.
Јер оно збркано, онај неодређени немир који се увукао био у њену душу за време док је тамо унутра с напрегнутом пажњом пратила историју једне Маслове, па се као неки дотле непознати
У тим тренуцима помишљао сам на вереницу, на њену широкогрудост, у томе тако необичну код наших жена, и на ону умиљатост и нежност са којом ме је испратила овамо.
Тада сам осетио потајну жељу да разорим и њену срећу. Али бескрајна је та гњаважа кад бих се ја на свему што је било задржавао.
и опет, ја све учиних да и њену пажњу на себе привучем. У том покушају, међутим, и тек што сам за њу спремио нарочити израз, она жена према мени, коју
месечевом котуру који је, фином и благом светлошћу, осветљавао тамне кровове и шиљаста мунарета Тиране, као и сву њену чаробну околину све до горостасних и црних у ноћи масива Мата.
фасцикулу по фасцикулу из архиве првостепеног алексиначког суда, коју сам ја уредио крв пљујући и у којој сам на њену част служио као пуноплатежни практикант без упоређења.
постара за двојицу сигурних потписника, те како би са њима подигли зајам, таман толико колико је за нежељени пут и за њену операцију било потребно.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Поглед јој је био далек и замишљен. Нисам успијевао да привучем њену пажњу, и на моје упорно зивкање одзивала се далеким, слијепим гласом.
Ово није баш нимало тужно! Залуду! Настојао сам да суспрегнем сузе и да се тобоже разведрим, како не бих позлиједио њену добру намјеру. Али нисам успијевао. И извињавао сам се: — Свака је музика тужна!
И моја нова болничарка као да припада у тај ред љепота. Можда и за њену фину, грациозну игру руку над највулгарнијим дневним предметима, сличну неком малом балету, негдје неко плаћа оловном
У њену се почаст воде игре под жутим уштапом и до мртве изнемоглости прескаче преко ватара; славећи њу дочекују се нова рођења
и нехотице, одговоре подешавам тако да сваки од њих садржи у себи скривену по једну удичицу која за собом повлачи њену реплику. И њена рука опет сједа на пречку мог кревета.
Свијесна тежња за оригиналношћу несумњиво је ствар релативно новијег датума. Занимљиво би било испитати њену хисторију, утврдити њене прве помоле у животу умјетности. Класични умјетник није је познавао.
и њене специфичне вредноте нису идентичне с умјетношћу драмске поезије и њеним вреднотама, нити представљају неку њену интеграцију или њено „пуно остварење”. Међу музичким дјелима има много плесних форма које су права, чиста музика.
Зато, ако смо већ пристали на ту претпоставку, простодушни и приглупи изглед не само што не умањује њену вјероватност, већ напротив свједочи о то већој препредености и лукавости, која се за тим безазленим изгледом крије.
За оне друге, за дилетанте, за пропалице, друкчије стоји ствар. Чекао сам једну њену ријеч. Она је већ давно прекинула вјежбање и шутке гледала кроз прозор. А што сам заправо чекао? Ваљда неко извињење?
Устала би, унишла би у кућу и сјела за клавир. Слушао сам њену свирку у којој се претакала предсмртна разиграност још неистрошених снага младости.
Била је то она мелодрама из дјетињства коју сам гледао с мајком кратко пред њену смрт. Устанем и међу кољенима гледалаца пробијем се напоље.
Залази у гужву свијета, да се протаре у вреви, да осјети њену топлину, потплатима струже о плочник да се ослободи сјене која му се глинасто прилијепила за пете.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Не, ако Бога знаш! — викну она. Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку.
»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је Петар опазио смрт, он онда брже-боље спусти камен и почне бежати к оној девојци, да у њену земљу пређе. Смрт сад изиђе испод камена и потрчи за њим.
Сјаши с коња, привежи га за плот, на њену нека остане цура и чека те, а ти из мога репа извуци једну жуту длаку, па је потпали: ја ћу ти се створити у злату
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
за вечиту јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом. Ал' смрт дође; лак долазак њени Осетише редом сви спавачи, И усташе.
Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша.
Ја осећам душу и своју и њену: Обе, вечне, стоје на једном осмеху, На једном простору, далеком времену, Које каткад ступа и шапће утеху.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад: Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што
поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
После тога једино је требало да бацим комадић картона да бих привукао њену пажњу, скочим на ноге и шчепам је пре него што она успе да се ишчупа из грмља.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Тада нисам био у стању да разумем ни једну њену реч. Сада, међутим, није било никаквих тешкоћа и она је била јако изненађена и то јој је било мило.
Уложио је све своје силе да из вере избаци све њене песничке лепоте, њену снагу која делује на душу и претвори је у мумију каквог давно, давно умрлог Египћанина.
Браун. У мислима сам се опет враћао на ”вилу” и њену мајку са обала златног делавера и на величанствене успехе које су оне виделе преда мном, па сам се питао да ли је ова
Кад сам напуштао Филаделфију и њену изложбу, понео сам са собом и добар део америчке историје. Све то што сам видео на тој прослави стогодишњице само је
Нико не може превести ову фразу тако да репродукује њену концизност, а да у исто време задржи и њено значење. Али, кад сам је чуо, сетио сам се деце продавце новина и чистаче
Али када сам упознао кембршјску домаћицу и схватио њену важност, уверио сам се да је Линг био у праву. Није прошло ни недељу дана, а ја сам већ упознао битне ствари енглеског
Упитао сам је да ли у ову њену мисао спада и ово моје ново сазнање о коме сам јој сада говорио. - У то убрајам све знање - наставила је она - које
Организовање Немачке као економске целине, обезбедило је и њену јединствену политичку организацију. Своје причање завршио је закључком да су Бизмарк и Молтке поставили костур Немачке
година, први пут сам чуо за Бенџамина Франклина; а данас вам, Панчевци, изручујем поздрав Франклинове отаџбине, и њену поруку да ћете, посвећујући своју душу онаквом идеализму као што је амерички, доћи до најмоћнијег оружја за одбрану
Ћипико, Иво - Приповетке
Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла. И њену главу захвати светлост — рекао би свиће. У загону брецну на вођи звонце.
Распремајући трпезу, долази поступно у се, разабире се и одваја мисли и осјећаје, који су наједанпут на њену утијану природу навалили и жестоко је потресли.
више примиче дан одласка, већа је стрепња обузима: весеље и страва да иде у сусрет нечему новоме наизмјенице савлађује њену женску природу, а на махове, угрожена злосрећном слутњом, чисто се тресе и каје се што је сама тражила преокрет у
Пуста пучина, обавита танком маглом, недогледна, без краја, монотоно дјелује на њену природу, а безразложна туга, из које се на махове испољава воља за жинотом и срећом, мути јој мир на који је била
Спасоје испод ока гледа девојку и никако да му око на њену лицу опочине. Гледа је боље, и лијепо му се чини да је увела и блиједа у лицу.
Док дјевојка премишља и каткад га погледа да забашури ток својих мисли, Марко постранце погледа у њену прикладну главу, мисли: како би лијепо било да приволи његовој вољи!
Још мало, и ноћ савладаће све уоколо; у њену мраку изгубиће се и шкољ, и кућа, и они усред упала потамњела мора. Антица осјећа ноћ и њене шапатљиве гласове,
једини што јој је био вјеран, да се није обазирала на свијет и његове навике: зар да свијет боље од ње саме познаје њену вољу? Тако дуго стоји и забавља се са својим мислима, а што би од ње било да њих нема?...
Под њом, кад озелени, дању у хладовини жале се сиромашни старци, а ноћу калаши млађарија. Упро мјесец и у њену голу крошњу, обавио је и испунио свијетлим, прозирним пахуљицама, наресио је, као да хоће да је оживе.
Куњајући, осјећа њен поглед над собом, и неколико пута опази њену руку да се лагано вуче око његових образа, као да хоће да га милује, али лијен је да се прене и одбрани...
— одговори она и насмија му се у лице. Парон Зорзи пружи према њој своје дуге, мршаве руке и, сав дрхтећи, обухвати њену топлу главу и принесе је к себи. И загледа се у њене дубоке, огњевите очи .. . — Морача. проклет сам!
А да није тога, нека ђаво носи њу и њену погану крв!... — Говори ти што хоћеш, кад си одумио! Ја не знам ништа, — опет се јави жена. —Мучи!...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
симболизма па надаље настојали да поезији врате изгубљени „углед“ управо тако што су покушавали да измене њен положај, њену функцију у култури.
песници у доба романтизма сада можемо кратко и готово овлаш поменути: они су најпре морали одвојити синтаксу и њену интонацију од метра, да би реченични низ слободније водили из стиха у стих, не нарушавајући при томе меру његових
Уосталом његов живот, о коме мало шта изблиза знамо, сав нам изгледа као да је прешао у његову поезију, у њене слике и њену музику.
се један други календар: он бележи догађаје у животу ликова, и то оне догађаје који су значајни за радњу у новели, за њену причу. Кад започне прича, укључује се њен сопствени часовник; кад се она заврши, тај се часовник зауставља.
Па и поред тога је повремено, већ од раних песама, умео да дисциплинује синтаксу и њену интонацију, усаглашавајући их с мером стиха и строфе.
песника, па и сведочанство Скендера Куленовића, чије речи овде наводимо, да у почетку поседују „основни тон“ песме, „њену композицију“, „па чак неколико првих стихова“ и „звукове стихова који треба да дођу“.
Куленовић је, дакле, као седамнаестогодишњак „основни тон“ песме, „њену композицију“, па и поступке њиховога утеловљења, једноставно преузео са линије Матош“Визнер.
Сваку склопљену реченицу, на пример, хотимице или нехотице оцењујемо с обзиром на њену формалнограматичку или семантичку исправност; спрегове појединих речи или синтагме исто тако оцењујемо као исправне
Тек затим је Црњански могао да нарушава ту стабилизовану синтаксу: ритмички је прерасподељивао реченицу и њену прозодију чинио мобилном као нико пре њега.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Анка је лупа по леђима, а Рака јој силом налива чашу воде у уста. Чеда, држећи њену леву руку, у којој је писмо, прилази и чита писмо не водећи рачуна о невољи Живкиној.
Ти видиш и сам, паметан си човек. Дара није више дете, прешла је, откада, двадесету годину па време је да се мисли на њену удају. ЧЕДА: Ама, каква удаја, побогу човече! Па зар није она већ две године удата за мене?
и проводаџију у кућу, да проси бабу у исто време кад је један кинески смрдљивац, неки Ка-ра-гуа, долазио да проси њену удату ћерку”. (Говори.) Знаш ли ко је то Ка-ра-гуа? АНКА: Ко? РАКА: Онај што су га нашли у твојој соби!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
у тексту одсутну али зато у дубинској структури37 присутну сигналну јединицу која после прве реченице упозорава на њену особиту композициону улогу - она, као предњи део оквира, отвара поглед на романескни свет који ће се постепено
говору; пресудно утичу на организацију исказа, па тиме и на склоп реченице када се замишља као индивидуални исказ: на њену унутарњу сегментацију, на ред речи, на синтаксичку кохерентност, итд.
изненађења (превареног очекивања), Станковић је искористио да тренутак кад се јунакињи саопштава истина прикаже као њену тако дубоку психичку потресеност да прелази у доживљај егзистенцијалног понора - тада је тепсије као крваве очи
Књижевним се поступком заправо нама читаоцима сугерише да је јунакиња могућу судбину куће (њену продају) пренела, пресликала на своју стварну судбину.
за време венчања: „Тада први пут у животу, тако пред дверима, у средини цркве, осети она целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, особито њене високе сводове као чак у небо, са почађавелим тамним сликама, све из Страшнога суда.
Углавном овако: (ВП) у средини цркве осети целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, високе сводове, чак у небо; (МП) овамо испред ње, до самог лица јој, издизао се иконостас; (ВП) иза ње
и после свега што се с њом збило, нарочито после Марковог покушаја да на трећи дан свадбеног весеља место сина оде у њену ложницу, што и јесте разлог његовој хотимичној погибији, - Софка пада у бунило.
Штавише, она је добро склопљена, и складна је. Али Нечиста крв даје довољно основа и за један другачији поглед на њену композицију, са неповољном оценом какву код оновремених критичара редом налазимо.
У тако добијеној слици мале Софке најпре уочавамо њену необично јаку свест о хаџијској лози, чији је она последњи изданак.
Али је најзанимљивија синтагма „маму њену”, коју Станковић није случајно ставио под наводнике. Очигледно је да су то изворно Софкине речи „маму моју”, које
је да су то изворно Софкине речи „маму моју”, које Тодора (сама та „мама”) може преузети једино у облику „маму њену”, а онда се у том облику поново појављују у Софкиноме немом размишљању.
се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила, или га чак омрзла што никако к њима не долази, што њу и маму њену оставља увек тако саме”.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Па где нађе љубу? Где је узгред стигô: У греху је нашô, Из греха је дигô. Пољупцима првим Спрао прошлост њену, Кликнуло му срце: Имам добру жену! А она га душом Покајничком крили, Шапуће му тихо: Спаситељу мили!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
над Фрушком, звездане строфе најлепше У камену и на води: Грозд је успомена на њихов распоред Има своју будућност и њену прошлост Има свој пут и његову истину Саветује плодовима љубав и разум Обала једноме Мору Звезда на Полуострву Рт
Још сам својим сећањем додиривао друге пределе али већ имах дан и љубав коју нисам тражио, 2 Ја чујем и видим њену истину њен шљунак тврд међу зубима благ у срцу где ми силази по светлост осетљива звезда.
Петровић, Растко - АФРИКА
Снимак било које европске реке истакао би сву њену лепоту: снимак Нигера, иако је истинитији у својој лепоти, дао би врло мало. Стигли смо на бак пред подне.
Покретни столови, покривени коцкастим застирачима, суљавају се по поду, а оки који поручују кокош чују њену дреку док је кувар коље над прозором. Затим се на платформи види куваров деран сав у облаку од перја.
У своме животу нисам видео декоративнију жену, али истовремено ни несноснију и одвратнију од сенегалске жене Волов. Њену огромну главу увеличава још грдна пунђа од лажне црначке косе.
рођаку коју сам волео а која је чинила све што сам хтео, па да је молим да узме нешто од мене чиме би учинила молбе за њену душу. Старица се очито разнежава, пресамићује још више у својим краповима.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
(Ћерим са Станом одлази.) СУЛЕЈМАН (сам): Ја не знам шта је то? Ту ћерку њену нисам видео, Додирнô нисам руком властитом Ниједан прамен косе њезине; Ни дах ми није њене душице Проседу бралу
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Мачка се опружила и почела да преде. Обузело ме неко детињско расположење, те сам се сагао и прислонио своје лице на њену мекану длаку. Завидео сам овој мачки на срећи и спокојству. Али зачуо сам нечије кораке.
Тада му је овај причао о Солуну, о женскињама, о својој пријатељици Дези. Обећао је да ће му дати њену адресу. Затим је говорио о лумповању код Беас-куле, и у разним варијетеима.
у мени је нешто навирало. Узбуђивала ме је близина ове намирисане даме... И уместо да гледам филм, ја сам посматрао њену главу, која се пројектовала на светлом платну. Он се нагао према њој и почео јој нешто говорити. Она је климала главом.
Пришао сам кревету, замишљајући како ту сигурно спава нека лепа девојка, млада и топла. И ја као да видим њену главу на овом јастуку. Пришао сам још ближе, готово да омиришем јастук...
Замислио сам је младу, видео њену таласаву, сјајну косу и зажелео... Војин слуша успламтелих очију и, раздраган причом, поче да трља шакама.
Лако сам се придигао и прихватио њену шаку. Затим сам опет сео. Гледао сам на другу страну, претварајући се као да нисам ништа чуо, и као да је био само
Тако се пријатно осећам. Али Тома као да није слушао шта она говори, већ је гледао у њу заљубљено и лагано дохвати њену руку. Она се готово неприметно трже и показа му очима на млађу сестру.
Онда се обрати мени: — Где је Полет? — Ту су... шетају — говорио сам равнодушно, да бих њену пажњу одстранио од њих двоје. — Треба да их нађемо. — Зашто? — онда сам стао према њој. — Ви се плашите мене? — Не..
Дошло ми је да јој стегнем руку, али сам се тргао. — Опростите! — и тада сам удаљио њену руку. — Био сам исувише слободан. Она ме погледа.
Она се одмакла један корак и остала оборене главе... Пришао сам јој с леђа, полако је прихватио и наслонио њену главу на своје груди. Пребацио сам јој руку преко рамена и погледао изблиза. Она је затворила очи.
Седео сам до Одете. Светлост се угасила и на платну се почеле ређати слике... Осетио сам њену руку на својој. Хтео бих да је извучем, али она ме стеже јаче и наслони своју главу на моје раме.
Ужасавала ме је и сама помисао. Мрзео сам неодољиво ту замишљену личност... па и њену сестру, која ми је измамила реч. А Полета се међутим проводила, и баш сада можда била разголићена у Томином загрљају.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
чамотињом сиротињства, онај који је отворио нову епоху српског песништва и младићком чари свога ведрога генија обасјао њену туробну сивину, родно се прекасно.
Свирјел моју чуће она. Ти знаш ове ц'јену, И кол'ко сам јагњад им'о ја на силу њену. Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, Нек' помисли: Весео је, тај није без драге.
жеље довију, Да у теби огледа Пламак својих очију, Или да жеђ угаси Својих врелих прсију, — Ти задржи, поточе, Њену слику љубљену, Да бар када дошетам На воду ти студену, На том глатком зрцалу Угледам је снимљену. 1839.
Спусти очи Цвет-девојче К белој руци на колена, За оком се момче дало, Десном својом десну њену Са крила јој подигнуло, Леву своју на крст мет’ло, На крст гроба миле мајке, Очи небу подигнуло, Девојци се
Да њени зраци У ноћи овој Просипљу наду Мајци тужећој. Која ј’ то мајка Сви је ми знамо, Јер њену тугу Давно слушамо. 14. августа 1854.
издала фототипски Оженил би се, да женат будем. но мислим: зашто да ланац узмем на моју главу? Јер хоће с’ нраву њену свагдар, њену свагдар.
но мислим: зашто да ланац узмем на моју главу? Јер хоће с’ нраву њену свагдар, њену свагдар. Био б’ монахом, отрекши с’ свјета, али бојим се что млада љета лажљиве сирене, љепотне
стр. 421). О песми В. Недић казује ово: „Знамо њену најближу предисторију. Ранивши у тренутку мрачне свести некога учитеља цртања, Мркаљ је био затворен.
Скупио и издао Циђ. Бгд 1854, 40, што би, додуше само донекле, могло упућивати на овакву њену судбину. А доста је чест обичај наших песника у XВИИИ и почетку XИX века, па и нешто доцније, да својој песми унапред
певала; тако ми је, године 1953, уз Токинову помоћ, Мирјана Михалек, наставница Музичке школе у Вршцу, забележила њену мелодију. Ево како ју је Токин запамтио: Недостаје слика са нотама из поговора НА ПРИРОДУ (стр. 178).
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И кад разгрнемо пепелишта снова, Стари ће се дани уз реч да помену: Слушаћемо ватру и веселост њену, Кô домаћин што се вратио из лова С песмом, с којом јутрос у планину крену.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Изванредан познавалац усмене грађе, с осећајем за њен облик и њену функцију, Вук Караџић је, исказавши описном терминологијом суштину ових категорија, предухитрио међународни научни тим
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
ноћи Затресе се у самоћи Мрачна гора, јела вита; А ломљава страховита Раздираше поноћ мрака, Кô да ј’ рада таму њену Паљевином из пушака Пројурити у пламену...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Младен, црвенећи на ту њену слабост, понижење, увек би је не корио већ чак грдио: — Зашта, мори, мати? Зашто да си таква?
натраг ту сузу, али би се видело и како отуда, још брже, натраг враћа руку као бојећи се да ни сама ноћ не види ту њену сузу. Младен, чим би то видео, престрашен, кријући се да га она не спази, враћао би се.
Од јутра до мрака. Радећи, било по кући, било по дворишту. Али у оном »што се, лудо, млад не жениш?« он осети сву њену љубав, молбу, слатко позивање, миловање, да се жени, њоме да се жени...
Дакле, сажаљевајући њу, њену наивност што она, ваљда бојећи се да ако се кадгод доцније у животу нађу, састану, да јој он не би кадгод можда
други или да никако не долази, не виђа је откако се испросила за другог, навлаш избегава да је види, обилази издалека њену кућу и маалу, чак, у инат њој, и он да се одмах жени; или да долази, виђа је и увек, било при игри, при песми, он
У почетку Јованка све као чудећи се и у страху, као да они, »цео свет«, не зна за ту њену љубав према Младену, и бојећи се да се то није заборавило, не могући да као допусти нити дâ да је то заиста била шала,
Шта ћеш, судбина таква! Младен, љут на то бабино притворство, на ту њену скривену радост, радовање што, ето, и за њега, Младена сада... И да би све то пресекао, диже се са ручка.
тужећи се на њ, плачући, рече јој да она сама, насамо, у четири ока, каже му, тражи, да допусти, управо он и испроси њену заову за свога брата. И Младен је то знао.
Он, знајући све то, [хоће] да избегне даље причање и тражење, да плачући иште од њега да он за брата узме њену заову. И то зато што је уверена, сигурна, зато што су јој се деца исповедила како се воле.
И у недељу, увече, после вечере, он са још три највиђенија трговца дође. Пили су и просили њену заову за његовог брата.
И да би то угушио, ту њену понизност изравнао, увек, долазећи, с њом се здравио: — Како си ми, нане? Она, од понизности није ни одговарала.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
да се, с једне стране, од сетве па док се не оснује и не изатка, стално предузимају профилактичке мере и врачања у њену корист; с друге стране, она је врло често табуирана. К. се сеје на Јеремијев дан (то је.
Врачања у њену корист врше се нарочито о Бадњем дану и на Беле покладе. О Бадњем дану у нишкој околини меша се бадњаком по пепелу и
Кад је Богородица бежала са новорођеним Христом (прича се у околини Ниша), поникла је, на њену молитву, купина, која је гониоце саплела и задржала (Софрић, 144; моћ купине да »задржава« наглашује се и у сватовским
Колико је, међутим, јако уверење у њену спасоносну снагу, види се и из веровања да од уједа зелембаћа, од чега иначе не помаже ништа, једино може помоћи
Метла, пољска (xерантхемум аннуум). О метли (која се употребљава у домаћинству, без обзира на њену врсту) постоје многобројна и разноврсна веровања.
Ћипико, Иво - Пауци
— А да, жеља те, као и мене! И пустивши је из загрљаја, сними с ње њену цурску кабаницу, па, сажевши се при улазу у колибицу, простре је по земљи.
И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном. А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи за
А и зашто би били? И, отежући бесједама, однесе је изнебуха мисао ка Ради. Поп Вране, као да је осјетио њену мисао, вели јој: —Знам да ти нисам мио, али једнако можеш бити са мном добра, ако хоћеш, — и испод стола ухвати је за
Примирише њену косу, као шуму густу, и посматра јој лице што се испред његова погледа поступце жари, а очи бјеже устрану.
жељно благи вјетрић да заћарлија, да му гане пучину, а прожутјела трава пригиба се чедно к земљи, као да тражи њену влагу, како би издржала тешку спарину.
Силна природна страст надјачаваше сваку мисао. Тражијаше њено тијело и њену младост. Као што је море вапило за благим повјетарцем, земља за кишом, тако се и он заносио прибраним усницама за
Нешто му паде на ум и он се диже с постеље, извади кључ из џепа и отвори ковчег. Пребираше по њем и нађе њену слику. Безазлено, дјетињско лице, оивичено тамном косом, весело се потсмјехиваше.
Иво је спокојним погледом пратио њену појаву, а не бијаше му ни нападна, нити је дирала у његову осјетљиву младићку страст...
Он осјети истинско чувство љубави прама Марији, осјети да носи собом у грудима цијелу њену појаву. И пред собом у сунчевом жару гледаше јој прикладно лице — уморно, разборито и истинско.
А ипак, док би помислио на живот и свијет, утрнуо би и чисто је знао да њену младост неће никада привезати уза своју.
Па он, гоњен том жељом и примамљен одбљеском њених очију, зближи се к њој и — обгрли је. Бесвјесно осјети њену младост и дрхтај и задах пути; и поступце осјећај се јача.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
и беоњаче, остало је, вели, црно као ноћ, да је тамо црква, у престоници Византијскога царства толико велика да у њену лађу могу по висини стати три црквице вратимљске кад би их неко поређао једну на другу.
је леп и бујан како му је кожа мека и глатка, осећам је на длану и то ме уопште не збуњује, иако је далеко, ја осећам њену свиласту мекоћу у својим рукама. Дуго пропадам у празнину.
Од тога није имао неке нарочите користи јер је само повећао њену бригу, па ипак је доживео да га она овлаш дохвати за руку и да му каже нешто што нико од нас који смо се ту затекли
Схватила је на шта циљам. Било јој је јасно да знам за њену грешну страст, да је не одобравам, али и да се уздржавам од грубости, поштујући гостопримство које ми указује.
Надноси затим своје лице над њено и ја не знам да ли је љуби, или је милује; да ли оплакује њену смрт ако је мртва, или је буди ако је ошамућена. Ободем коња и журно пређем преко воде.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Кад сам у мраку неме ноћи Познао љубав, њену моћ, И - ах! - занесен у самоћи Сањао страсну, прву ноћ... Ал' време, време!
Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа. Ах, ја знадем њену прошлост, кô и прошлост другог цвећа: Видиш оне развалине на висини мрачних гора?
Ах, ја разумем смисô жалосне јелинске бајке И њену бескрајну тугу несрећне и болне мајке, Над травним дечијим гробом.
најзад, и леђа окреће свима, Јер љупка спољашност тада пред нама изгуби цену Кад човек обману позна и пустош осети њену. Синоћ сам дошао доцкан. (Зашто бих истину крио!) Са неким одличним људма до беле зоре сам био.
измеђ туђа робља, Зелена трава одавна покрива Усред незнаног, далекога гробља, Где никог нема да је бар помене, И њену тугу и невоље њене? 17.
Сва гордост у њему букну на продрзљивост њену, Он се на углед сети, на чељад и своју жену, Да, и на жену своју... Ватра га обузе тада, Јер њено неверство подло паде
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Зато је ова кула нешто нижа од доње. Гледајући њену горњу ивицу, видим да је права мога погледа опет толико стрма да не искључује могућност нове, уже куле над овом.
Градитељ те лађе био је Архимед, највећи инжењер старога света, а њену уметничку израду руководио је архитект Архиас из Коринта, праотаџбине Сиракужана.
Сва раскош ориента и војска двораника и служинчади стављени су у њену службу. Она сама засенила је све то својом лепотом. О њеним тоалетама и накиту не смем ни да говорим.
овим нашим честитим писмом нарочиту похвалу и захвалност Вашој Великоучености за такву просвећену и корисну сарадњу њену.
Стрпаше нас у сандуке, натоварише на кола, превезоше у Александрију и сместише нас онде у другу њену, од пожара поштеђену, библиотеку у Серапеиону.
Њено тело нисам сагледао. Али сам кроз огртач осетио њену топлоту. Уто се свршио и светски рат. Један бели пароброд, на којем се лепршала енглеска застава, стојао је код
утицати на климу наше Земље, и да се са астрономског гледишта може пре закључивати на константност те климе, него на њену варијабилност.
При огромној температури која је онда владала на њој, били су сви минерали који данас чине њену љуску растопљени и усијани до беле жари.
Три хиљаде година је прошло од нашега путовања кроз праатмосферу наше Земље, када смо сагледали њену ражарену површину, белу као млеко.
А свему томе су криви они проклети облаци који су обавили ту планету. Због тих облака није било могуће сагледати њену површину и докучити колико времена треба планети за један потпуни обрт и одредити осу око које се она обрће.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И не знаш колико ми се хвалила тобом. Те како је помажеш, како си јој кућу оправио, неколико њива и винограда купио, њену децу као своју гледаш, чуваш, изводиш на пут. МИРОН (као бранећи се): А, то није ништа.
) САРОШ (држећи се за главу). Имаш право, имаш право. Да, истина је. Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то! Може ко ући и видети те такву. ТАШАНА (у пркос): Нећу. Пред тобом нећу да се кријем.
И она у њену цркву, ја у моју џамију. Ох, а иста река тече, у коју се купасмо и брчкасмо, исто трепере и шуморе тополе под којима
ТАШАНА (клечећи): Дедо! Дедо! МИРОН То? Ово?! ТАШАНА Саслушај... Уморна сам, болна. МИРОН (показујући на њену собу): Иди тамо! ТАШАНА (вукући се одлази). МИРОН (сам): То? И још са невером! (Хвата се за главу.) Пих!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Већ од разлаза с доктором Мирком почело ју је мучити питање: ко је крив за Јуличину телесну слабост и за њену природу. Да ли њихов, при другој женидби већ остарели отац; да ли Јуличина мати којој нико не зна порекло ни живот.
и за себе, обрачунала се са господин Јоксимом, јер је много волела Јулицу, и добро памтила њене муке с Милушићем, и њену храброст и честитост Перчиновићâ.
Сви поособ су јој били криви што њену мајку нико не помиње, нико на њу не мисли, па ни он, отац њен. Кога да пита? Гра-гра. Коме да се жали? Гра-гра.
Како кривци ни у сну нису очекивали смрт девојке, били сасвим далеко од тога да смрт њену хоће, збунили су се, преплашили, запрепастили, и одмах све признали.
Тешко поверовати, али живот свашта може! У малој варошици, и још у залеђу њену, пулсирају три посебна живота! Прво насеље: католички манастир — звани, кратко, на свима језицима, клостер — с врло
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
знам да ни једна богиња не би остала с којом је не би сравнио, и јамачно би нокте сви десет прстију изгризао док би њену красоту спевао. Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати.
Свештеник, који је баш онда Љубомира у Јелисијуму читао, саслушавши њену чудновату повест, рекне Роксанди да ће од њеног сина знатни човек изићи, и препоручи јој да га особито чува и негује.
да се господична ни најмање неће наћи увређена што сам њу оставио, и сву моју силу употребио да оперем чест и моју и њену. Али сам му бар и казао.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
аплауза и ките цвећа, што је сопранисткињу очекивало на концерту, композиторова је жена, на главној проби, разбила о њену главу нов новцат кишобран.
копна прво сагледаш врхове планина и обратно: кад стојиш на обали па запазиш лађу на мору, ти ћеш прво сагледати њену катарку, а тек ће се доцније јавити и њен труп. — Јесте ли видели, децо, море?
Али, вели се, пред науком се морамо поклонити и њену реч сматрати као старију, јер, веле, човечанство има науци да благодари за своје велике напретке, а, применом у животу
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ако баш и погину, на последњем часу биће им савест мирна. А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину. Нисам имао куд.
Требало је штитити сада и одступницу њену. Зато су наређења била увек категорична: бранити положаје до последњега човека!... А Бугари су јуришали и дан и ноћ.
И зато брђани љубоморно погледају на пољски дивизион, где ржу коњи. Загледају мазге и разговарају: — Пази, славу јој њену, прави „кинез“. — Али откуда им ’волики магарци! — А кажу носи ка мечка.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену, Одлетеће на вранцу да положи живот у част њену; Зауставиће се баш на ивици рудничких шума: У борби са храстовима, са тенковима воловским, На бедемима брдским, На
за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогуће више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо новим правцем.
да јечи Јер ја сам и њу, свету, вређао својом речју Опевао муке њене, не склопив очи пред Тајном Не питав за стид њену у Објаве ми звечју Када бих сваким стихом враћао себе у дом Нит вучица ми уми влажним језиком вид Нит мрачну пругу
опази кад река избаци тело на обалу И ван живота настави своје течење: Нити јој поглед у стању пратити даље Линију њену успалу: Већ тихо клоне с њоме општење Баш на граници самој разума.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ни корак срне, ни лет лептира, ни лелујање трава нису могли да привуку њену пажњу ни на један једини тренутак. Узалуд су се довикивали младићи да на себе скрену њен поглед.
глечера и пустиња прелазили да је виде, да јој се из прикрајка диве, јер нико није имао смелости да приђе и запроси њену руку. Али, има ли ружиног жбуна који у ружу не процвета? Има ли росе коју не попије сунце?
— викала је за младићем, али он је био слеп за њену лепоту, нем за њене молбе. Је ли кајање у њој горело, или је од чежње постајала све прозрачнија, све лепша? Ко зна!
Како послати поруку принцези да си усамљен као и она? Како ублажити њену стрепњу? Да је на пустом острву, дечак би ставио писмо у боцу, а боцу бацио у море. Таласи би се ваљали, дани би текли.
Треба се одморити, треба се припремити за сусрет. Начини дечак постељу на палуби и леже на саму њену ивицу. Иза леђа му је струјао лаки Принцезин дах... Ах, како је тихо, како пуно месечине било море.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ПОЛИЦАЈА (Коштани, показујући јој камџијом на кола): Хајде! ПАНДУР (полицаји): Полицајо, чекај, сад ће Салче, њену мајку, да доведу, да се с њоме опрости.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И скоро кад жита зашумеше јара, Кад под стрехом ласта кликну песму њену, Једно јутро с учом опрости се стара, Низ прагове сиђе и путањом крену. Постигла је сврху.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Стални епитети још мање одређују лепоту наше епске поезије, мада никако не чине њену јачу страну. Упоређени с Хомеровим епитетима, наши изгледају прилично сиромашни.
Ал’ ти хоћу ријеч проговорит: од бога је велика гријота, а од људи зазор и срамота, ђевојачку срећу затомити и у њену роду узаптити. Послушај ме, драги господаре! Од шта си се данас препануо?
У рускословенској књижевности налази се и прича о премудром Акиру. Маретић овако приказује садржину те приче и њену везу са нашом песмом о Марку и Муси: „На двору асирскога цара Синагрипа живи мудри Акир, који нема са својом женом
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
за то нос да напипа гдје њезин чича крије паре и ракију, погађа у ком дућану има шарених марама и других беспослица за њену душу, осјећа још по кораку да ли се њезин старац враћа пијан или љут.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
згоди у ту потребу његову, те му поклони и дарива диреке мраморне и со тим докона већ лепо и сврши цркву а и царици за њену потребу доста би онде што јој ваљаде за справу царску. 5.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
гушчарника кроз летве, и ословљавао би је речима, као што се обично деца ословљавају; а затим би је редовно запитао за њену старију сестру, Костадинку, прву лепотицу у граду, која је била пристигла на удају.
да заглади онај немили догађај, да докаже да он сам ништа томе није крив, него она, тетка Дока, па нека се одбије на њену лудост...