Употреба речи њима у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

великих живописаца толико је прочитао колико је на српском језику преведених нашао, па ми је свакад причао о њима и честа ми је сладио живот тих великих живописаца.

Пети, најстарији, преживео их је, да за њима тужи и да другима тугу приповеда. — Дакле, вечити боли, вечите муке! И молери их молују, и списатељи пишу, и људи

За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!... Астроном гледа у звезде. Је л’ му ко сахрањен у њима?... Ми гледамо у земљу... Ах, у земљи нам је све!... Он у звездама гледа будућност, ми у земљи прошлост...

ми је срце веселило, а душу крепило; осташе само успомене на прошлост, пуне туге и милине, пуне радости и бола, те сад њима пуним тужну празнину горке садашњости. После мале почивке отац се обрну меки. Очи су му још од суза влажне биле.

Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише.

Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте.

И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: — Људи, јастуке износите!

“ Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане... Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... То је било марта месеца, а маја га сахранише...

трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко.

тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди... Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...

неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога...

Цео тај предео узвишен је, дивљи, рекао бих да у тим пустим планинама и не живе људи, а, овамо, и сâм сам у њима провео две пуне године — могао бих рећи: две тужне године...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Како ли ти нам их је лисица падо дочекала, како је с њима пред орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала и прождирала, — свак то ласно погодити може.

су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан. Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу.

Ово су истине тако јавне, а тако познате, да није потребно о њима више говорити. 8 Лав и зец Лав, тражећи што за ручак, упази здрава зеца у међи заспата.

Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају. Правда да је не само лав но и коњ и во много јачи од човека, но не имајући человеческе хитрости и

А оне које не познаје, не мислећи о њима никакво зло, дозвољено је не наглити се, но чекати за моћи по њиховом поступку и начину живљења о њима судити.

не мислећи о њима никакво зло, дозвољено је не наглити се, но чекати за моћи по њиховом поступку и начину живљења о њима судити. Добронараван и правосердечан човек ласно верује, ал' се ласно и превари, пак ако је у маленој вешти, нек иде.

δ΄ έδωκε δίκη ο θεός: Рибама и зверовом и птицам летућим дозвољено је да једно друго једе, зашто нејма правде над њима, а људма је дао правду бог”. 18 Курјак и овца Курјак, сав издрпат од паса, лежаше при једној реци.

Меру, дакле, у говорењу. Ко говори о другима зло пред нами, и о нами ће пред њима: не говоримо, дакле, зло о другима, разве кад је зло јавно, познато, и кад може неповинима повредити; онда свак чесни

Чини као поп Муждало кад служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а он их пита: „јесте ли чули како ја вас спомињем? Да вас је анатема свију што вас је год!

Видите, браћо моја, два пса једнога рода и заједно окоћена, но какову различност међу њима воспитаније узрокује! Не учимо, дакле, децу нашу измалена мекости, сластољубију и лености, но мужеству, воздержанију

Свему је свету познато какви су људи Лакедемоњани били док су међу њима Ликургови закони цветали. Совјетује један премудри Инглез (лорд Чистерфилд) свог деветогодишњег сина, говорећи: „Чини

Ради бијаху јести их, но не могући за дубину воде к њима приступити, договоре се да пре испију воду а потом да изеду коже, и тако пукну пијући пре него до кожа дођу.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

у облаку, изнад расула, окружени жетвама узлећу Сопоћани, лети Жича, лете Високи Дечани, пуна јабука, пред њима Ћеле-кула.

Не палите им пећ ни петролејку - њима је топло и светло и без ватре! Вратите у шкрињу вунене чарапе - оне ће и босе преко снежних гора!

Немаш појма шта се дешава, ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку. Ти знаш само толико, да се то ради у мраку.

Границу су ти довели до пред кућу! Граница ти иде испред носа! Преко прага гледаш ко преко границе! Али њима ни то није доста, а тебе ни то није отрезнило! Како можеш да ми кажеш да јесте?

све поноре, све воде, али и све ведрине, и све олује, и све висине, мрачне од звезданог дима, које се огледају у њима! 9. С прага видим оба Београда: у облаку светли Горњи град, Доњи се дими под облаком на рекама.

Бацају се на дебеле коње, с коња у галопу грме и севају, а за њима, низ друмове, низ реке, преко житних поља, кроз облаке, ко поплава надолази војска!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Пре тога уговори с њима Јован Чардаклија, и Ђикић, и Влајко [Стојковић] Београци, да им капије отворе. Они су били млоге градске топове

године пређе Кићан, Исаило, Иван и са њима некакав господин Мијушко, донесу нешто барута и један добош, и кажу ми да и’ је цар послао да се дижемо на Турке, да

турског обичаја ради, пак им заповеди те сви поседају, и кафу им даде, и, како ми је отац казивао, разговарао се с њима као са својим синовима; а и народ је био онда у најбољем спокојству, само што је морао давати велику порезу од 15 до

Како дођем, посади ме с њима за астал и запита ме брат Игњат (он се није дао друкчије звати, и љутио се кад му когод рекне да је старац, он је био

) Оду кнезови везиру и поклоне се по обичају, и пошто су мало дворили, рекне те редом поседају, и он лепо се с њима разговарао као год отац с најбољим синовима; попију кафу и ништа о хатишерифу не спомену, но оду после тога

Ја ти кажем: ово дуго њима бити неће. Ја ћу да идем на ћабу, но није стога што ми је ћаба мила, но само да се уклоним, да са псима и ја не

одмара војску, прави план и казује како ће Србима дати по оку ракије, да они напред газе на броду, а коњик да иде за њима. Но ево муке, Хаџи-бег и Асан-ага ископали на броду (с оне стране) шанац и напунили га Бошњацима.

Ја не кажем одма њима, да сам оставио на вису са Јаковом 700 људи, јер рад сам био да видим хоће ли и они да се дижу.

Ја кад видим да људи искрено говоре, и да хоће да устају, само ако се ми око Ваљева кренемо, поверим се њима и кажем: „Је ли тврда вера, да вам кажем?” — „Јест, јест!” одговоре они.

и да су на Сави ћуприје, опет се не би лако могло прећи, „него ви гледајте и дајте нама џебане, ми ћемо се моћи с њима тући”.

? Та ако ти је отац погинуо, није ти среће однео, остало ти је пријатеља” и проче. Ја и њима удесим моју стару песму и кажем им, да они добро знаду да су дахије убиле Хаџи-Муста-пашу, и да је Дервиш-бег, син

Пишите њима двојици или генерал-команди у Варадин, не би ли се за вас подузели; молите се”. — Ја рекнем: „Господине, та ја не знам

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— цикну на њ Рака. — Што се гигаш као да су ти јаја у недрима! — Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно.

Оне ћуте, скретоше с путање и прођоше. Рака се осврте за њима, па, смешећи се, упита: — А камо ти добро јутро, Марице? — Остало у потоку!... — осече се она на њ, па пође даље.

Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на ономе дрвету, а смеју се да попуцају од смеха. Сима хајде те к њима: — Шта ви то дељате? Они се згледаше, па се мало насмехнуше.

Разговор се одмах прекиде. Учитељ приђе к њима да се упита. Механџија притрча услужно те смахну рукавом прашину с једног стола украју, наређа три столице, метну

метну запаљену лојану свећу у свећњак од тенећке, с репићем и мумаказама већ искривљеним да ниси могао никако усекнути њима, и — одмах понуди госте: — Изволите, господине! Што заповедате? — Дај вина!...

Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части! И одмах се обре ока шљивовице пред њима. Онда Сима исприча све: како је нашао газда-Раку јутрос, како му је скинуо рогу, како су му ту рогу набили Ђура и

Начине од здрава и читава човека накараду! Да га у сну усниш, би се уплашио, а камоли да имаш с њима кака посла. Оно, додуше, ни ја их толико баш не браним; има их и накарада. Свет је овај ионако пун јада и накарада.

— Хвала, господине! — захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. — А већ за то не бери бригу. Умећу ја њима подићи како ваља... Ти само гледај сехира док дођемо у Вучевицу. Ту ћемо учинити севте, па елбет буду батли Вучевчани..

Хоће републику, комуну?!... Виргаз њима треба — виргаз! И тако док се част спреми, наш се лепи капетан сит наразговара отприлике оваквих разговора.

Како Стојан Павловић и Обрад Јешић? Како Иван, Вуксан, Ђурађ, Ненад, и они други?... Мо'ш ли с њима изићи накрај?... — Та кубурим помало, господине — одговара скромно давид.

— Та кубурим помало, господине — одговара скромно давид. — Само ако где запне — мени ти њих, па ће мо ми њима добош пред кућу!... Добош ја! Што бре, узимаш паре кад не мош вратити!... У мене, Дашо, нема шале!

Поче се продавати — махом све купује Узловић, сељаци и лицитирају и не лицитирају; жао и њима човека. Дође ред на кућу. Стаде писка деде, жена му удари у запевку. Он, сиромах као згранован, улете у кућу.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Него и књиге су му биле!... Није као ове јако што ништа не помажу, него оне старе, „косовске” књиге, што је у њима свако слово светом руком напицано, а листови нису од хартије него од коже.

— А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори? — Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети. — Да ко не подговара ови народ?

Маринко је ишао за њим. Турчин је био врло љут. Криво му што га тако брзо прозреше. Он је смишљао лепе планове; о њима је дан-ноћ мислио; а сад види како се његови планови разлетеше као сапунски мехурићи... Ћутећи дођоше до хана.

Свирач задуван, ознојен, застао пред Иванковићем, па свира места, а овај преплеће ногама, као да коске у њима нема. Наједаред се проломи да гора јекну: — Јелице!... Сад играј!...

суседима; склањао би се да га не дирају; молио би и преклињао и горе од себе да га не вуку по судовима, да се парби с њима... Мира ради попуштао би па ма штетовао...

— Симо, зовни га! Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије... Петра изиде из куће. Она није ништа знала о свему том.

Ето, желео је да дође међ хајдуке, да их види, да проговори реч с њима, а опет није био задовољан! Осећао је неки терет на души и био тако осетљив да га је све вређало, па чак и хрка једног

Јован узе чобану и рече Станку: — Хајде! Послушно као дете, диже се Станко на ноге и пође за њима. Ишли су кроза шуму ћутећи... Најзад дођоше где су хтели.

— То ми је жеља! — рече Станко. — А знаш ли шта је хајдук? — Од рана детињства слушао сам како о њима уз гусле певају — одговори Станко слободно и одрешито. — Јесте, певају... али то је мучан живот...

— Да неће бити каког окршаја данас? — Па... може бити. — Да нису трговци? — А... са њима бих лако!... Него бег. Путује Сали-бег са пратњом. — Има ли их колико? — Дева вели до двадесет.

Острви се човек...” Харамбаша га прену из мисли: — Ту смо! Он диже главу. Журава се пред њима вила као гуја; скоро да усахне од велике суше и врућине. Преко саме ње прелазио је пут...

Весеље, радост, жалост... једном речју, све делише они са светом и свет с њима... А сад? Он дана кад се она проклета кесица нађе за њиховим аром у ђубрету — од оног дана све им леђа окрете.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И ту шуми с њима, дајући, полако, Мору коју грану, ветру листак који: И, кô срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот.

А на мом путу сама сија Сумња, то сунце мога ума. ГОЗБА Кад прођу дани, ко ће знати Да каже повест о њима — Пролазе као луди свати, На белим и бесним коњима.

шлеми С пауновим перјем; на рукама свима Тешке рукавице; стег за стегом стреми — Сто нових победа већ хуче у њима. Док над Паунима блисну задња зрака У злату једнога коња и јунака — То деспот Оливер од Леснова, мину.

) Минуше за застор од спаваће собе. А опрезно тада за њима, у часу, Два мала и бела Амора с камина Направише једну невољну гримасу...

Сви су зидови покривени огледалима која су мукла од јесењег дана. У свима се њима огледа стас једног плавог властелина из портрета у крупном оквиру, у једном углу.

А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја сам с неком тугом и плашњом гледао избелела лица и њихове изразе. Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу.

А оно тамо далеко пред њима, да није оно Јоца доктор?... Чудно сам се осећао кад уђох у собу и видех маму у оном свечаном расположењу као кад

Покуњи се мати па ћути. Са светом је такође мало говорио. У кавани имао је своје друштво, и само међ' њима што рекне по коју.

” Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде! Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав Перо Зеленбаћ, некакав свињарски трговац који, веле, „ради с Пештом.

У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла. На лицу некакав тужан и милостиван осмејак — није то никад пре б

Нити њима треба моба — шта ће им моба код толиких руку? Лепо код њих ору три плуга без престанка; а кад трговци пођу лучити свиње

Чељад се испробуђивала, поустајала, па бојажљиво и с разрогаченим очима пристају за њима двома, али се добро чувају да их они не опазе.

— А шта ће њима двома добро? Ни кучета, ни мачета! Док су још живи, биће им доста, а послије — народно је и било. Поодавно је већ

година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу и узе дијете с Иконијом себи. Њима двјема једну собу, а себи другу.

За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ. Веле, кад је наш попа дошао у варош да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стојао

А друмом за наше село иду једна кола, и у њима један господин човјек. Чудан мало на поглед. На глави му широк сламни шешир с црвеном траком.

Испод шешира смеђа коса пада на чело. Густе обрве готово се састају, а међ њима једна дубока бора која се ни онда не изједначи кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Шта је, дакле, и остало свршеним клирицима и кандидатима него да се ожене њима. Лепе оне, а лепе и парохије, — узеше се и не покајаше се нигда. Од то доба једнако су лепо живели.

Има једну књигу пуну исписану. Лепе корице и пише на њима Поеѕіе што јој је купио за спомен на презент господин Шандор, јурат из Кикинде, а нема ништа труковано, него све

Била је субота после подне. Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим сокаком једна кола и у њима један млад човек.

кафану стала кола и кочијаш скин’о два сандука; један већи а други мањи, оба врло смешна изгледа, а видело се по њима да су оба много путовала и штрапацирала, многе газде досад променила, и да им место није било у соби.

гусака угојених тако да, кад их поп Спира види онако у перју још, а њему пође вода на уста; па луцкастих ћурака и међу њима глупи и уображени ћýрак, зодовољство комшијске деце.

нови чисти шеширићи (у деце већих газда свилени и чупави), из којих још нису пили воде на Тиси, ни јели дуда, нити се њима играли »шоркапе«. За шеширом жућкасто ковиље; расцветало се на сунцу па покрило и умотало сав шешир.

Сва деца умивена и очешљања, а косица им намазана зејтином. Све на њима чисто, а често и ново, па и деца добила неки свечани, недељни изглед, па и самима им нешто необично; некако су

достојанствено напред: ниједан нема лулу у устима, него са штаповима у рукама иду и разговарају се, а жене и ћерке за њима.

У соби два велика тешка орахова шифонира стоје као две мале капеле, а на њима поређан порцулан и тегле с разним компотом. По дуварима неке слике мал’те неће бити све из прошлога века.

столице откривене, без конофонских навлака, а по канабету и фотељама исхекловани јастучићи и комадићи хеклераја, а на њима све неки голи Аморчићи са тулцима стрела (а код поп-Спириних су били танки пешкирићи од српског платна и веза).

Моја ти, дабоме, то нит’ уме а, бога ми, нит’ ’оће. А садашњи су момци ћорави, па не виде све то. Њима се не допадају скромне и смерне девојке, него ето таке шиндивиле што им играју очи к’о на зејтину.

представе себи (ако су, то јест, икад у животу тако преко плота и тарабе отпочињали — или чак и имали какав — роман), њима остављам да представе себи како је било и Шаци и Јули тога тренутка, јер то се и не може описати, то вреди доживети и

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много. Јер ће им то бити доста за цело лето.

гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу.

Доста је њима после само помен и молитва. И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају.

И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из

Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо! Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје. Свима да дâ а никога од тих просјака, божјака да не пропусти. А њих је пуно. Из целе вароши, свих маала.

Али их је било много. Сама клисарица ма да је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би по неки нов надошао.

Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога што се био завукао.

Наза их је терала. Чак се и тукла с њима. Зато су је остали просјаци и волели. А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде.

Он се више жив није чуо. Само по кад и кад ноћу. И то кад обично варошанка пијана с другим просјацима дође, па се с њима затвори у његову собу. Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе.

затекне пијане просјаке, оне исте који га увек онако злурадо дочекују кад год и он дође на гробље, он се умеша међу њима.

Како ко има: јела, пића; а он не. И чист. Као да није радио, заједно с њима сукао ужета. Очистио се, опрао и склоњен од осталих, једе само хлеба. Пред њим ништа друго до тестијица воде.

затварао у своју собу, беснео јер зна да се он искрао, јурио по вароши, те свет га гледао и смејао му се а тиме и њима, браћи, целој кући... И тад би беснео.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

који су по трипут банкротирали, који се на вашару под својом фирмом показати нису смели, али опет ни сто адвоката с њима накрај не би изишли. Код ових је Љуба до неке рафинерије трговачке дошао. Ишао је често по вашарима.

Изволите сести. — Хвала! Љуба седне. Сад се међу њима развије говор, најпре о обичним кућним стварима, па онда о женидби. Љуба је био са госпом врло добро познат.

Љуба прислушкује, али се не осврће. Замоле га да ако не тера. Љуба пусти коњима узде, па се мало к њима окрене да се може што разговарати. — Јесте л' били кадгод заљубљени, господар-Чекмеџијићу?

Сад изиђе гђа Перса напоље и пошље слушкињу по тату. Донде је са гостима фрајла другарица која се с њима разговара, али уједно и мери их. Не зна се ко је ђувегија. Љуба је млађи, а чика Гавра младолик.

— То не, пре би’ вас купила. — Па зашто српске књиге не читате? — Српски нема ништа модерн; чујем да у њима ништа друго нема, него све се туку, кољу и пуцају; о курмахерају ништа.

Немецке и француске књиге све пишу о шармант људима, галант дамама, па какви’ лепи’ абентајера има у њима. — Шта су ти абентајери? — Шта, још ни то не знате? Дакле, ви још нисте никад имали абентајер?

Кад се кафа попила, Пинтерић, Чарукџић и чика-Гавра остану, те се опет чашице лате, а госпођа Макра титра се с њима и узима их на миндрос.

И Чекмеџијић, мало помало, већма пристаје уз обојицу, па с њима пије. Види Гледићу из очију да ни најмање не замера, ма колико пио.

Све је већ свршено. Чика-Гавра ће доћи к њима у кућу. Фрајла-Варвара хоће да се за недељу дана уда, поред дишпензације, јер неће да се то дуже провлачи; чика-Гавра

Мица и Алка једна другој одлазе, и све је код њих глатко тако док неки демон не наруши мир међу њима. А ко ће тај мир нарушити? Видићемо. Миливој Свилокосић, то је тај црни јурат, несуђеник Ћирковића Алке.

Растале су се привидно као пријатељски, али обе дишу за осветом. Алка више неће Мици одлазити. Свилокосић стоји међу њима као демон, не да им се више приближити.

Ипак јој Алка дужна не остаје, па ту падају ситне и крупне речи. Неописана мржња међ њима двема; једна Френегонда, друга Брунхилда.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

знали шта хоће и код којих ме је нарочито чудио онај увек фини, танак и доследан ред мисли, ма о чему покренуо да с њима говорим.

су се добро наспавали, напили и најели и одушевљавају се оним победама, што их општински добош објављује, и тако се њима поносе као да су их баш они, и нико други, задобили.

је избегавао, па се постепено стао на њих навикавати док се није уверио: да су и то људи патриоте на свој начин (међу њима има много лифераната а и без њих се не може) и да ни они немају баш са свим покварену крв, као што је он некад

И тако се Христић по некад расположио, заједно с њима смејао се слатко и све више оно заборављао. Заборави се Христић па се чак хвали и фино и смишљено лаже о оној борби

Пођем ја, Бога ми, једанпут за њом. И шта видим: један правник, балавац, нема човек шта да види... шетају се. Ја за њима кроз онај свет, за њима и шта чујем: све неке глупости ђачке говоре.

И шта видим: један правник, балавац, нема човек шта да види... шетају се. Ја за њима кроз онај свет, за њима и шта чујем: све неке глупости ђачке говоре. Добро је реко', дечурлија к'о дечурлија, да идем ја да гледам своја посла.

И сви би они мислили да сам ја једини срећан међу њима. Јер шта може бити лепше и пријатније него ићи вереници? „А у ствари, чак ни она блага баба, светитељка она што су

Само осећам да морам да плачем са свим а њима, и тражим све оне што плачу, — само њих свуда тражим. И све оне успеле офанзиве и контраофанзиве, комуникеи пуни

„Јест, сви би они веровали да сам ја једини срећан међу њима. Сви би они мени завидели. Јер, шта? ја идем вереници. Значи: волим, дрхтим од среће у оној радосно хармонији бића и

И сатима тако сви ћуте, а Јуришић осећа како је свима њима тешко до Бога и неиздржљиво, и како би нека промена, ма каква, ма и најнезнатнија, требала већ једном да наступи, јер

За њима редом, један за другим, пољубише ону цев и војници. Онда они сачекаше да се оруђе укопа, па, док су војници брисали очи

Иде тако неколицина међу њима, упутили се бајаги важно негде и Јуришић их бодро прати и следује им, а они вијугајући обиђу оне што им иду у сусрет,

Африка

Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне. Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као Европљани француски, говоре сви трезвенији црнци у западној Африци.

Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!

Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишав

широких улица, црвене утабане земље и дрвених кровињара, Бенгалои као играчке, час су мајушни а час огромни, када су у њима седишта банки или предузећа.

И поред тропскога у изгледу ових зграда, кроз чије се прозирне зидове јасно види све што се у њима догађа, Конакри је провинцијски град, пун грања, засада и шорова.

Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима. До шест ујутру под мојом собом страховита ларма џеза, котиљона, шампањског напијања, те зато кошмарско спавање.

Ова убиствена светлост облачног екваторског неба уништава фотографске плоче остављајући по њима неразумљиве кругове. Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе.

Један једини од њих једва да је разумевао неколико француских речи, тако да нисам ни покушавао да се споразумем са њима.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.

Све те ствари начињене за путнике, које изгледају тако компликоване, употребљиве су и неопходне чим се о њима не мора да стара сам путник већ његова послуга, и чим ничег другог баш нема на расположењу.

детињства сањао поћи и залутати овим крајевима, без икакве спреме, без икаквих удобности, сам са дивљацима, делећи с њима њину храну и воће, спавајући на гранама!

Ништа страшније но пасти у руке црних а не знати бити одлучан са њима! Они су се договорили између себе. Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: Та добро! Ви нисте такав човек да ћете се затезати. Нека млађи најпре, па ћете ви, као стар, полагано за њима. ЈАЊА: Ја сум човек убиин. Сваку беду на моју главу. Сиромах кир Јању!

Господична, ја сам доста вашу доброту и ваша преизрјадна качества у самоћи уважавао, и њима се дивио, данас је прилика објавити вам да су мене прелести ваше преумилно обузеле, и да би будушче шчастије моје

Црњански, Милош - Сеобе 2

У бледилу лица, његове крупне, црне очи чиниле су се још црње и на њима је била као магла. Носио је кику, среброкосу. А на нос је стално дизао наочали, као да их облачи и свлачи.

Он, Гарсули, жели, прво, да види официрске затворе и све оне официре који су у њима. Нарочито жели да види оне који се налазе под истрагом: браћу Исаковиче и капетана Пишчевича који је увртео у главу да

Он, Гарсули, лично, жели да се види с тим официрима. Да се са њима мало поразговара. Он је уверен да ће их, после тога, проћи воља да траже отпуст у Росију.

“ Енгелсхофен се осмехну. При помисли да Грк и не сања да је он ишао код тих официра и у затвор, да са њима одигра, увече, партију фараона.

А, сем тога, па баш и да оду у Росију? Тим боље, остаће овде прост и неук народ, па ће бити лакше са њима. Милом, или силом, ја сам решен – а то је и жеља царичина – да уредим овај крај краљевства.

“ „Сам Бог је решио“, узвикивао је Гарсули, „да се из Европе истерају Турци, а и ти Расцијани, ако треба, са њима. Живот овде има да се уреди према памети, према реду који у Цркви влада, а нарочито има да се исуше ове многе баре и

На њима су се, по цео дан, па и сада, могли видети ескадрони коњице, која прелази у кас, па галоп, и јуриша. Непомично, и црвен

Исаковичи су се бранили да је, њима, после толико година часне, и верне, војне службе, у Ћесаревини, речено да ће ландмилицијски полкови да се касирају,

Ђенерал Шевич дошао је из Росије, до њих, јер је са њима у сродству и јер је и сам из аустријске војске отпуштен у војску императорке Елисавете Петровне.

Он је, тог јутра, решио да се разговара са њима на неком чудном језику, који је био мешавина немачког, словинског, који је у Млецима био научио, и руског, који је са

А не да толике добре и честите људе мами на клизави пут исељенички. Он верује да њима, сад кад су све то чули, и видели, није ни на крај памети апшит из војске просити.

Нека се дакле узму у памет. Њима је било објављено, још пре три године, да ће ландмилицијске, сербскије полки бити касировани.

Теодосије - ЖИТИЈА

читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли подбодени њима као останом, ида бисмо

и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли подбодени њима као останом, ида бисмо се макар мало потрудили за добродетељ.

његови, оцећајyћи натприродну, безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гдедаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом.

“ И тако отпусти војводу. А посла с њима људе који ће их уз почаст провести до Свете Горе, давши им написано писмо.

и сагледавши манастир како је изврстан, по заповести прота и по наговору игумана и братије пристаде да буде с њима, према речи Давида: „Красно је живети братији заједно“. и живљаше повинујући се игуману и свој братији.

и живљаше повинујући се игуману и свој братији. Одморивши се мало времена с њима, замоли од игумана благослов да га пусти како би се поклонио и видео манастире, и из ових да се попне на врх Атона, и

Игуман одобри молбу његову, пославши с њим братију искусну у овом његовом тражењу. Са њима поклонивши се у свима манастирима и по свој пустињи прошавши био је од свију љубазно и са чашћу приман.

и могли су га видети где вредно жури да послуша братију, и свима помаже у потребним работама и да се с њима много труди. Због великог смирења сви су га волели и дивили су му се.

Оволико, дакле, о младићу. А сада опет да се вратимо к родитељима блаженога. Добра ми је реч и о њима, и веома мила, јер су се и они, пошто су били добри, удостојили да буду родитељи таква детета.

“ Јер његове добродетељи и родитеље задивљују, и много га мољаху и говораху да ће велики пламен бола у њима угасити ако се удостоје његова доласка, обећавајући да ће се опет вратити у пустињу.

и натоваривши мазге манастирске, и узевши уз њих слуге као сапутнике, дубоко у ноћ пође на пут, а сам иђаше бос пред њима, жалећи да насити оне што по пустињи самотно живе, који су постили по три и пет дала, и недељу дана, и сваки је по

умилише се, па мишљаху да ће их огањ са неба појести или да ће их земља живе прогутати ако помисле што лукаво према њима.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

год. свакога лета сам обилазио њихове земље; проучавао сам их; упознао сам сељаке и интелигенцију; живео сам међу њима; пратио њихов друштвени живот. Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладив.

и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских племена и промене, на њима извршене.

Напослетку, већина јужнословенских приповедача је такорећи фотографисала народни живот. Најдаровитији међу њима су одлично запазили особине неких етничких група.

Ма како да су значајни њихов отпор овој владавини и дела која су могли створити, у њима се не изражава цео њихов геније.

Млади нараштаји су покренули велики број листова и часописа у Загребу, Сплиту, Љубљани, па чак и у Прагу. У њима је провејавала ова мисао: „Ми смо Јужни Словени; сепаратистичких назива треба да нестане пред нашим генеричким именом;

На њима су најбоље изражене све особине западних Јужних Словена. Оне су код њих дубљега смисла и националније. Ове особине нису

То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произлази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него што потиче од себичности или од

Осећају шум и шапат природе, од клопотања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од осећања и жеља. Ови се утицаји нарочито примећују на женама.

у задругама, могли подићи до највишег степена осећања солидарности, симпатије и саучешћа и да су се нарочито у њима могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе, који више карактеришу динарске људе него остале Јужне

У овим динарским задругама најбоље су изражене њихове особине које смо већ поменули. По њима је утврђен тип јужнословенске задруге.

Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав. Када се у њима говори о жени, њена се лепота описује са особито осетљивом резервом: опевају се само драгине очи, ход и гипкост њеног

По народним песмама они штите правду од неправде, бране „Божју правду“, апсолутну правду. Кад виде неправду „у њима се распале пламови“ и тада „саме би им сузе прокапале“.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

луд, неки испричаше да су сусрели по неког мачка, али без џака, а други, опет, описаше читава кола џакова, али у њима је било само брашно, жито, вуна, а тек у једном неки рогови који су се читаво вријеме гложили и свађали.

Звијезде су зачуђено жмиркале гледајући необичног јахача на мачку. Чак су се и млађи сунцокрети за њима радознало окретали, иако то није протрчало сунце него мачак, па их је због тога један старији сунцокрет почео да кори:

Тек што су изишли накрај њиве, угледаше на малој заравни пред млином гомилу кокошака и врабаца и мећу њима пса Жућу. Он се тамо кочоперио и гласно се хвалио: — Ау-вау, да само знате како сам јурио мачка Тошу!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице помешали Врати ми их шта ћеш с њима Улудо ти на раменима бледе Врати ми их у нигдину своју бежи Бежи чудо од чуда Где су ти очи И овамо је чудо 10 Црн

загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца СРЦЕ БЕЛУТКА Играли се белутком Камен ко камен Играо се с њима ко да срца нема Наљутили се на белутак Разбили га у трави Угледали му срце збуњени Отворили срце белутка У срцу

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

? РИНА (збуњена): Боже мој... ја не знам... за мене су сва подједнако важна: има мећу њима девојачких, интимних... И АГЕНТ (пошто је мало размислио посматрајући и једно и друго): Ако је по вољи, ја могу

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

биле обично оне које су играле као слонови или изгледале тако да никоме из четвртог није падало на памет да заигра с њима. Неда је била изузетак.

Ја сам познавао нешто друго. Познавао сам људе којима је најважније оно што би други о њима могли рећи, или оно што би они о другима могли рећи.

Затим су, косимице секући трг и лепршајући својим белим капама, прошле опатице и не осврћући се. Међу њима била је једна млада, али још нико од гимназиста није успео да је заустави и разговара с њом дуже од два минута.

Сви моји мишићи били су напрегнути и очекивали су нешто. Поново прстима додирнух шине, а онда пређох њима преко свога врата, спустих их низ рамена и груди до бутина и колена, осећајући свуда младо, нестрпљиво месо.

Понекад сам волео да прелиставам те књиге. Било је лудачких забележака у њима. „Соња, данас сам те чекао! Зашто ниси дошла?

Негде је међу њима била и гробница Бароничине породице. Нисам морао да мислим: била је то она с капелом подигнутом изнад костурнице.

- Ниси погодио. Корњача! - Боже свети, Рашида! - готово се сруших на њу. - Зар није могло да буде куче или зец? Њима бар знам шта бих дао да ждеру. Да буде зец, важи? - ставих је пред себе и утрапих јој завежљај у руке.

Блесава ствар, комплетно! Нисам могао да замислим Рашиду међу њима, па Бог! Играло се нешто као трескавац, заправо, играла су два-три пара бацакајући се као нечастиви везан за

- прошапутала је милујући ми руке већ пуне ожиљака. - Ти више немаш права да гледаш на друге, нити да разговараш с њима, нити било шта. Ево ти Грете и, докле год је она код тебе, значи да се придржаваш уговора. - То није договор, Рашида!

Све троје правили су се да ме не виде. Да се није десило оно што се десило, следећа три дана био би ред да будем с њима.

Били су то стари људи кад сам се ја родио и помрли су пре него што сам успео да им попамтим лица. Отац је о њима говорио као што би неко ко је изашао из Матхаузена говорио о управницима конц-логора.

Ја свој желудац, или бубреге, или било шта, нисам осећао и било ми је смешно кад бих чуо да неко говори о њима. Сада знам да су их они морали осећати. Можда не много, али тек толико да не забораве да те стварчице постоје у њима.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Радо се дружио са онима од којих је био духом претежнији, а да с њима лакше шалу збија. Није се носио као господар Софра.

Софра носи замашан наџак, и добро му стоји, мада је мали, али тако здепаст, широк, руке тако јаке, да би међу њима не једном младићу кости попуцале.

није ту било код њих за сваку ситнарију кикотања, „хи хи хи — ха ха ха”, већ мало лаганије, и сваки је пазио шта пред њима рећи. Једном речи, знале се држати.

Играју, али карте, и Пера је с њима играо. О књизи нема више ни говора, но понајвише о коњима, и Пера је већ постао коњушар, без коња не може живети и ког

Ту су и коњи, под ведрим небом. Један изиђе, али више се не врати. Један опет међу њима устане и приђе к њима и иште лулу дувана, баш од господара Софре. Мађарски говоре.

Ту су и коњи, под ведрим небом. Један изиђе, али више се не врати. Један опет међу њима устане и приђе к њима и иште лулу дувана, баш од господара Софре. Мађарски говоре.

Бежећи, лопови су наишли на једну пандурску патролу на коњима, буду везани и похватани, па онда с њима опет натраг у чарду. Сва три прва су мртва од наџака Софриног, а четврти још жив.

Чамча не дâ, опише му своје другове, па ће с њима да изреди комедију. Предложи му да их одма не пусти, већ да ће најпре да извиди бурад.

држао, да ако пошаље писма, заплашене женске, не његова Сара, већ госпођа Сока и Кречарка, поплашене, или ће потеру за њима послати или, што је горе, могу још саме доћи, а то није ишло у његов рачун. Писма је сакрио.

Па онда један приђе к њима, а папири му у руци. Ступи ближе Чамчи. — Молим, јесте ли путници? — Јесмо. — Откуда? — Из вароши У.

се облачи, па кравату веже, дође сестра или мати да му помогну кравату намештати, и премда је у томе мајстор био, ипак њима је то допустио, јер им тиме радост чини.

Шамика лако би нашао коју, али чује мати или отац штогод, па онда зна да већ није њима повољно. Но усред такових планова нешто велико се догоди.

Црњански, Милош - Сеобе 1

У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА 5 ИИ ОДОШЕ, И НЕ ОСТАДЕ ЗА ЊИМА НИШТА. НИШТА 12 ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА

Међу њима, два Циганина, скоро сасвим гола, са конопљом на грудима, покушаваху да оглођу неколико опрљених папака, које нико није

Скинувши клобук, даде га слугама и појаха пред њима, тресући се опет као буре. Све је био свршио. Чим је узјахао, вративши своју ћерчицу, сав умор од последњих

Тако је, године 1744, у пролеће, Вук Исакович пошао на војну ИИ ОДОШЕ, И НЕ ОСТАДЕ ЗА ЊИМА НИШТА. НИШТА Ушли су у Печуј тако разбарушени, неопрани, мокри, и побеснели, да су се деца расплакала, а жене које

Већина беше млада, први пут одабрана за рат, али је било међу њима и оних што су, последњих година, ратовали на све стране.

Смркавало се над њима и ту, под стрмим, старим стазама Печуја, испод запуштеног гробља, на утрини, исто онако брзо као и код куће, у оном

плав свод, засут понегде облацима, који су постајали приметни тек при брзом проласку кроз сазвежђа, био се наднео над њима.

Одоше, и не остаде за њима ништа. Ништа. Понеки међутим упадали су и у куће. Кад би се појавили, на разваљеним вратима, они би весело урлали

Понека мрачна кућа, из које изиђоше, остаде тако за њима, у тами, са светлошћу што је допирала из широм отворено остављених врата. Свуд, међутим, није се баш све добро свршило.

Исправише се и испрсише. Донесоше им три заставе. Међу њима једну врло велику, царску, надодољену, као и ти кирасири, ешарпама, свиленим подвезима, тракама и кићанкама.

Што се тиче цеваница и колена, она се поносила њима и била ту са њим истог мишљења, показујући их, скрстивши ноге, кад год је могла, Обилазила га је ходом својим снажним,

Она га гледаше својим лепим, модрим очима боје чистог, зимског, вечерњег неба, мирно, као да су се над њима сјале звезде. Подмукле његове речи чинила је срдачним, извитоперена његова ласкања обичним.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Пиловјети, не пиловјетај! Већ ти кажи мог суђеног’ те траве и корјење остави под јастук и на њима преноћи па који јој се ту ноћ момак усније, верује да ће бити њен.

Анализа структуре и семантике обреда љубавне магије, коју је изврсно извео Љубинко Раденковић, показује да се у њима користи један разрађен и чврсто фиксиран симболички језик у којем су кључне метафоре — промена, метаморфоза и

семена кроз одећу: „Кад невеста пође на венчење, њена мати узме семенке од конопље, које спусти младој у недра, те са њима иде на венчање. Млада за време венчања мало подигне појас, те то семење из недара падне на под.

За ову класу магијских поступака типично је да је у њима изразита симболика преокрета, тачније, окретања у супротно, Вршећи стварне промене на неком предмету који је у

⁶⁰ Основни праелементи, ватра, вода, земља, такође су у неким својим видовима опасни, па је трудници забрањен додир с њима.

Сва ова места: гробље, раскрсница, праг, дрвљаник, сметлиште и сл. кобна су за трудницу јер се на њима сабирају зли духови, вештице, виле, прикојасе, вампири и друга демонска бића, па ако она дође у додир с њима, то ће

јер се на њима сабирају зли духови, вештице, виле, прикојасе, вампири и друга демонска бића, па ако она дође у додир с њима, то ће имати штетне последице по дете које носи.

Ова деца су, опште је веровање, мимо друге деце, о њима се мисли да ће бити силовита и имућна.⁵⁵ У многим крајевима (Босна, Црна Гора, Херцеговина, Србија, Македонија), каже

Ако дете мало испрати на путу за крштење, она онда, кад намери да се врати, узме бусен земље и баци га за њима изговарајући у себи три пута: „Колико ова земља далеко од неба, толико од мог дјетета свако зло и несрећа, поган и

Таква недрага имена су: Негода, Неда, Немил, Нерад, Ненад итд.⁸⁷ Њима се негира да је дете лепо, да су му се родитељи радовали и надали, па се самим тим верује да оно није ни за зле силе

⁸⁹ Овај чудан обичај Тројановић објашњава овако: „Сви Срби сматрају Турке за нечисте зато и ђаволи неће њима као својима ништа да науде.

по мраку, или када дува ветар, будући да би тада бабице могле преко ових пелена наудити и самом детету које је у њима било повијено.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА СМРТОМРСЦЕ Тражим помиловање за оне који брзо забораве мртве, оне што одмах са списка их скину и прекину са њима везе олако као паучину.

писа кад се нага нађу на туђем хладном длану, кад свештеници и грешници стари, кад твоји писари, подвлачити редове у њима стану. За писма презрених несрећница које су после трећега сина заволеле човека с којим нису рађати смеле.

За себарске жене рано удате, из материнског крила пренесене под камене усове страсти; за древне у њима прошлости остатке, за урочице под дечјим узглављем, за босиоке скривене у крову, за себарки уздахе потајне кад се о

За завиднике, њима, царе, не треба горе казне од злобе која им срце нагриза. ЗА ПЕСМЕ За песме што у танким лирским кошуљицама изиђу на

не би могли другоме пресуде да изричу, којима се све судије чине строге, за сваку милосрдну лажну причу и сличне њима слабости многе.

Нисам ни судија, њима је у руке закон дат да суде; ни џелат који веша, жеже, сече, каменује кога. Ја сам цар и немам рашта силазити као

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито. Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места. Речи, речи, речи... Како наћи ону праву коју толико дуго тражим?

»Љубомору«, још су се могли видети гипсани анђели на таваницама како одозго, изнад наших глава, буље у неко, само њима познато време. Под ногама нам се распадао изгорели паркет – траг ватри на којима су се грејале непознате војске.

»Пумпарице« су се увлачиле у беле вунене чарапе и изгледале су врло смешно. Како да одем у њима на дочек нове 1951. године? Ни кратке панталоне нису долазиле у обзир; најпре, због хладноће, а онда — због колена!

нешто од комшијских свађа, пољубаца у вежи, а било је у њима киша што падају на Церску, и циганске музике било је у тој тегли, оне музике из дворишта Орловића Павла.

Биће сами. Заборављени. Истина, Париз је леп, а и Хелен је добра, али навикла је некако да недељом прича с њима, да их обиђе, да се исплаче.

не избришу и последњу ствар због које сам некада волео успеле момке, скупљао исечке из новина у којима се говорило о њима, навијао за њих. Онда они отпутују на море; кад су већ ту због сахране, да обаве све о истом трошку.

Презирем их, а опет сам непрестано с њима«, мислио је, »али бар су учтиви, а то је ипак нешто, свеједно што иза њиховог кежења нема ничега сем пусте земље

Бацајући тако коштице кроз прозор, да би по њима идућег лета поново пронашли пут до мора, уђосмо у Сарајево у дугој, суморној колони покислих аутомобила.

Мртве, спарушене муве леже у августовској прашини избледелих излога, Бел Ами и Пуфко убијају време. Над њима млитаво платно кафане »Парк« — испред њих млако пиво одликовано на последњој изложби у Бриселу.

Старац не гледа за њима. У пролазу поред кафане »Парк« спази две дангубе под сунцобраном, али они не оставише никакав утисак на њега.

Голе, тамне руке. Шишке изнад самих обрва. Леђа посута златним длачицама и ноге, ону врсту ногу које воле да се њима клати на огради неког моста. Девојка улази у сенку излога гледајући испред себе.

су манире старијих, чекајући стрпљиво свој тренутак у коме ће се године поклопити са њиховом сопственом представом о њима самима.

Матавуљ, Симо - УСКОК

У исти мах чуше њима добро познати громки глас пуковника Кнајста, који је њекога грдио. Њеки од грађана рече: — Није побјегао принцип,

Остали бјеху задовољни предомишљајем контовим. Он, ипак љут на Ивановића и на све што се десило, искали се на њима: — Све је отишло ђавољијем трагом откад нас не покрива бандијера светога Марка, а особито откад вас санкилоти

Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима. Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога. Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело.

Па дâко се бог смилује и на Србље да дођу до свога, а они ће вазда бит’ прегаоци, кад устреба, иако је злô сјеме међу њима! — Злô, ваистину! — потврди његушки кнез. — Но ми причај, мој бане, како је горје код вас? Је ли што боље?

Међу њима бјеху Гôрде и Киће, лијепе невјесте Маркише Стевова и Пера Пурова. Лијепо је видјети Црногорце и Црногорке како се

“ Старац рашири руке, као орлушина крила. Старица, оборенијех очију, поиздиже прсте и залепета њима, као заплашена јаребица. Она два млађа пјевача запјеваше други стих бржим нагласцима: „У Ро-ви-не, у То-ма-но-ви-ће!

— Не знам — вели Јанко смијући се и рукујући се редом с њима... — Не знам, имаћеш... биће ти око седандесет? Сакати Кезун преви се и стаде ударати здравом руком о кољено.

био ваздашњи повод спора између старијех и млађих; стари тврђаху да Французи нијесу никакви војници, да су побједе над њима биле лака ствар; млађи тврђаху да Французи у храбрости и издржљивости не изостају Турцима.

— У томе — настави Стево — Сењавин оружа бокељске трговачке лађе, те с њима и са својом флотом дође под дубровник, и ђенерал књаз Вјаземски, такође по мору, стигне из Крфа с једнијем батаљоном

— настави Стево. Од прве је оборио из пушке једнога, па из леденице другога, па загна јатаганом, те нам се међу њима изгуби испред очију.

— Протекоше готово два мјесеца откад бокељски главари отидоше у Русију, а о њима никаква гласа, кад, њекако о Усјековању, стиже царски руски гласник и донесе заповијест да се одмах настави рат с

тобоже продирати, а ми се почесмо ширити око њих, док одједном, око подне, сви сложно са свију страна, осим једне, за њима, не ударисмо на њих. Ту их тако распудисмо, ту је био такав покољ, да ни најстарији Црногорци такога не запамтише.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо. МАТИ: И МИ СМО већ стари, који дан јошт, па ком ће све него њима. ОТАЦ: Мислио сам дати пет хиљада, и тако сам и казивао; но опет мислим, боље је више негол мање.

Како очи затворим, ето ти ми свадбе. Да га ђаво носи, сад опет уредили после Ускрса; зашто нису догодине? Лако је њима! Да, они мисле да је други луд. УГЛЕД 2. МЛАДОЖЕЊА (ступи), ПРЕЂАШЊА МЛАДОЖЕЊА: Слуга сам понизан, господична.

ЖЕНА: Онај нитков, онај, свему је он крив! МУЖ: Е сад, или да се човек туче с њима, или да побегне. МАТИ: Кога ћеш ти тући? ЖЕНА: Све ми тим једнако прети.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

речити случајеви оних књига које првобитно нису биле намењене деци, али су им се с временом наметнуле, пронашавши у њима изабране читаоце.

ваљаних писаца које овакве, поједностављене изражајне творевине не привлаче, који никад нису осетили потребу да се у њима огледају, нити да своју визију до тог ступња, и у том правцу, сведу.

неоспорна нису, самим тим, „равноправне” са највишим књижевним достигнућима; оне су привлачне управо по ономе што је у њима посебно, што их издваја из главног тока.

Дечја песма се, по њима, пише због деце, да би нам подмладак имао шта да чита; њена једноставна структура згодна је јер им не задаје никаквих

Свака се књижевна творевина обраћа свима, а ником посебно и ником искључиво. Деца радо слушају понешто од оног што њима није намењено. Читају што их занима као и оно што се од њих тражи, слушају што им се чита.

Кречио је перо, прописе је деро, Књиге није чуво, већ се њима грудо. Недељом је бежо од божијег храма, У порти се туко са алваџијама.

Песникови аргументи у прилог честитог и исправног живота су аргументи здраве памети; о њима се не може расправљати, као ни о потребности телесне хигијене: Ала ми је то дивота Кад се неко купа!

Али певати о општим стварима није исто што и размишљати о њима. Изгледа да онај дубљи, чисто поетски подстицај није био довољно јак.

Истицање првих књига обично подразумева одбацивање каснијег књижевног развоја и рада; наговештава се да је писац у њима исцрпео свој дар, даје рекао оно што је имао.

У причама из детињства и о детињству тих недостатака нема; напротив, у њима је све мера, душевна деликатност, озбиљност и мудрост.

Чаробњаштво детињства исказује се у њима без остатка. Из тих одломака може се сачинити занимљива целина; ослушкивати Ћопићев глас из детињства упутно је и

су приповедањем о чудима и недосежним лепотама: Тако се из ноћи у ноћ испреда паучина стричевих прича, пада по њима прах зимских мјесечина и тајанствено се искри зрње смрзнута снијежног пространства.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЖУТИЛОВ: Јер су сами конзервативци по службама. ШЕРБУЛИЋ: Треба и тужити. ЖУТИЛОВ: Треба с њима доле. ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Издајство се не може трпити. Је ли тако, господине Гавриловићу?

СВИ: Живила! ЗЕЛЕНИЋКА: И сви мађарони с маџарским кокардама! ШЕРБУЛИЋ: Проклет Србин који се њима жели дичити! (Скида своју кокарду и баци је на земљу.) СМРДИЋ: И ја умем осећати шта је Српство. (То исто учини.

ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): О, Нађ ће заиста о вашем родољубију приповедати. ЛЕПРШИЋ: Доћи ће време кад ћемо другојаче с њима говорити. Чекајте само док настане Душаново царство. ГАВРИЛОВИЋ: Већ ако га ви не подигнете, други неће.

Јесте ли читали новине, нећаче? ЛЕПРШИЋ: Е, новине су нам забранили. ЗЕЛЕНИЋКА: Нек се мири сад с њима ко може. Пређе је баш стајало како су варвари, и сад су дјелом то осведочили. Ко јошт забрањује народу писати и читати?

Ко јошт забрањује народу писати и читати? ЛЕПРШИЋ: Освануће и њима црни петак, јер је приспео војвода. ЗЕЛЕНИЋКА: Шупљикац дошо? Па нема ни илуминације!

Немци су били против нас. НАНЧИКА: Па шта ћемо радити? ЖУТИЛОВ: Новце им баци натраг. Данас немам кад с њима говорити. НАНЧИКА: Нека дођу предвече, онда си сâм. (Одлази.) ЖУТИЛОВ: Гледај им ти посла!

СМРДИЋ: Е, шта се ви, опет, љутите? ШЕРБУЛИЋ: Шта се љутим? Док су били Маџари, ко се више с њима мешао и друговао него ви.

(У метежу, сви, осим Гавриловића, разбегну се.) ГАВРИЛОВИЋ: Куд сам ја пристао? Ако с њима пођем, они ће викати да сам мађарон; а смем ли, опет, овде остати, гди су толико глобили и отимали?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

бавио у Хилендару, наишао је на »наших древности рукописе«, из неких од њих начинио је изводе и послужио се њима у писању своје велике историје. 1794.

прошли кроз нарочите педагошке курсеве, боље обезбеђени и независнији од цркве; школе су добиле световнији карактер, у њима се поред часловца и псалтира почео учити рачун, земљопис, историја, и други световни предмети; не доносе се више

тим импровизираним школама учили су се поглавито црквени предмети, нешто мало латински језик5 и световни предмети, и у њима су се поглавито спремали свештеници.

Срби теже да се, ради своје националне и верске сигурности што више приближе Русима, да се готово изједначе са њима, и главна последица тога је била да се у српској цркви и књижевности напустио старији српскословенски језик и да се

Велики, због својих напредних рефорама у цркви, проглашавао за антихриста, са друге стране имао је обожавалаца, и међу њима је и Орфелин.

Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће28 умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је

И док су због тога грађанство, па чак и један део мирског свештенства у њима уживали, дотле су их калуђери оглашавали за јеретичне, прогонили, спаљивали, и све до половине XИX века ометали и

обичајима гледа доказе наше заосталости, трагове нашега варварства и хоће да их неповратно уништи; романтичари у њима гледају свете остатке прошлости, највише изразе народне душе и особености, поуздан доказ народне супериорности, и хоће

ове књиге и одушевљено је хвалио што ће »не само садашњему него и будуштим редовом отварати очи разумјенија и милионе њима показивати светова«.

први људи у српском народу, Доситеј Обрадовић први међу њима, верују у снагу српскога народа, у његове самосталне културне и државне способности, и гледају у ослобођењу Србије

Међу њима је било и људи од пера и заслуга, као што су били Јован Ст. Поповић и Јован Хаџић. Напредак је нарочито живљи од 1830,

Исти случај је у Босни и Херцеговини, уколико је тада било културнога и књижевног живота у њима: православни се окрећу Београду, а католици Загребу.

Милићевић, Вук - Беспуће

И у томе свијету он је провео толико година, умирао, трунуо заједно с њима, живећи као и они. Познавао је те људе по одијелу, шеширима, навикама; њихови гласови долазили му гадни, њихове кретње

Он је сазнао у једном трену да не може више да живи међу њима; узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка

Како му је срце ударало, с колико бола зарио је главу у јастук, тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало разгали, загрије, оживи ову туробну, ледену, мртвачку кућу.

А дан тамни и губи се, мећава обузима мах, бура се разбија о кланце и хучи у њима. Они застају, губе пут, усред каквог таласастог брдског пољица, скученог и стегнутог изблиза планинама.

из тих малих, неједнаких кућа, обиљежених муком и потребом, из којих дише биједа и сиротиња; заталаса се понекад у њима нешто мучно што дави; радници у туђини јављају да нема посла: рад стао, глад притисла; запомажу да им се од куће

И ударају цестом по војнички чизме жандарма, тресу им се перјанице, бљескају бајонети. А пред њима, у крви која се са главе сциједила на кошуљу, с рукама у тврдим лисичинама, послушно, оборене главе, корача сељак.

А за њима измијешана поворка људи, жена и дјеце, која води разговор, која је дошла више из обичаја или радозналости него да жали,

и наклоност, постајао још тврђи, љући, неумољивији, не жалећи да товари глобе на сељаке, да их оптужује и пуни њима затворе и оставља за њима непоорана поља, непокошене ливаде, несадјевена сијена и незасићене куће.

још тврђи, љући, неумољивији, не жалећи да товари глобе на сељаке, да их оптужује и пуни њима затворе и оставља за њима непоорана поља, непокошене ливаде, несадјевена сијена и незасићене куће.

— узвикнуо је. — Једна буцмаста и здепаста Чехиња, — и насмија се. Пало му је на памет да сутрадан оде к њима и одмах је то назвао глупошћу.

Они се осмјехнуше и руковаше. Инжењер га позва да пође с њима, покушаваући да га одушеви за свој посао. Он хтједе да мало размисли и не одговори одмах. Она га погледа.

живље својим оштрим, реским гласом, не дајући људима да дахну, да се одморе, да се напију угријане воде, не видећи у њима људе него раднике који морају да га слушају и да му се покоравају, ако хоће да заслуже коју крваву пару, гледајући

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Прошао већ и св. Никола са славама и стереотипним разговорима на њима, и Божић, ту кроз који дан. Све се ужурбало да га што боље дочека. Устумарао се свет, а нарочито домаћице наше.

Иду по пијаци и заредиле по бакалницама, па купују све што им за благе дане треба. Све је то њима остављено, а домаћинова је дужност била да набави печеницу и да је уреди.

Међу њима је био и домаћин Јова са својим полажеником. Међу стотинама си га могао познати где се здрави и мирбожа са осталима и

— Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај! — Е, теби је све до шале! — Хехехе! — смеје се Јова задовољно. — Шалим се, жено, шалим.

Деца му дају хлеб и коре од хлеба и проје, а оно трчи за њима. Они му направили од подвезице литар, а Мицков син донео из бакалнице три прапорца, па све звони кад оно трчи.

’Ај’те, децо, у школу! И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

нов. АЈДУК Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

Мраз кад земљу стегне љути, Пуца дрво, пуца камен, Кад западну пусти пути, Када страшни нагну смети, Чим ћеш њима одолети?

Сад би гледô дено мома Понајлепши има, Па би весô тамо ома Полетео њима, Да с' нагледам млада века Ти чарни очица, Да с' нагрлим бели сека, Наљубим усница. (1844, 5.

Цвећа красна видим овде сила, Ал' најлепши де си оставила? Врело јечи, а цветићи туже, Јера нема међу њима руже. Тако т' врела, тако т' цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога, Врни злато менека назада, О донес' га само,

пуна јагодица, Јагодица, прелепа ђурђица; Збогом, доле, збогом мирисаве Пуне оне љубице убаве; Збогом и ви по њима извори, Веља сласти када жеца мори; Збогом остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице,

Смислим тамо, па окитит њима Главу, груди и јуначко плеће, Па тек онда амо громовима, Јера они у коприве неће. Па доватим Пегу за вођице, И

“ Па довати јера тананога И још оног, брате, дебелога, Тог у десну, оног у шуваку, Удри њима по ветру и мраку. Боже вели, чудна дела твоја!

Уз обалу лађа притурена, А у лађи возари лагуни, Та све они убави мајмуни, Весла њима дрво одабрано, Побратиме, то јерје танано, Крма беше дебела јерина, А на крми једна страшна псина.

Па тако и отпратим очима, А да видим што ће бити с њима, Како ће и псина предусрести, Преко Саве оће л' и превести.

Пољуби им ноге и копита, Јоште нешто говорити теде, Ал' магарци ни да га погледе, Већ скочише у лађу лагуни, А за њима псина и мајмуни, Они веслим', пас приону крми, Па завати, привати и скрми, — Пресекоше воду и матицу, Уз Београд

Јесу красна два та побратима, Само трећег да је још међ њима Па би рекâ Милош је устао, И са браћом овуд појахао.

3оро бела — ма гле турског јада! Сунце грану — ох јад тек је сада. Пламте њима браде на све стране, А полећу тикве обријане, Срб удара и тамо и амо — Но да махнем кад је игра само, Скоро свуд

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној

! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту... о туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети.

Све је то био добар и занимљив свијет, али мене су ипак, највише привлачили гости мога дједа Раде. Био ти је међу њима пензионисани аустријски „фељбаба“ Вук Рашета, стари лопов Сава и доста некаквих косматих старчина с кожним ћемерима и

— Исте оне честите Радине очи, душу му видиш у њима. Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине брате!

Обично је најтеже домаћину, који му заповиједа и плаћа га, и ономе ко с њим највише ради. Најлакше је дјечурлији. Њима је најменик увијек занимљив, па још ако зна причати и воли се играти, ето ти љепоте у бога.

Никад с њима нијесам волио ићи. Куда те само ђаво надари да га учиш оченаше? Ето ти, баш ти то и треба. Зар би мени, на прилику,

— Их-их, види је само! Аки-бегова кобила, Васиљевића Алат, па одмах за њима наша Маријана, трећа. Стриц Ниџо се на то само незадовољно рогуши, вино-винцато плашљиво коњче, и бронда себи у

Најприје стигоше, у друштву, сликар брадоња и Петрак самарџија (нашли се у Цазину, на коњским тркама). За њима се испили калајџија Мулић, гарав и весео, а убрзо послије њега, као да иде у потјеру, допраши, још веселији, наш

Док се гласна братија разметала штокаквим крадљивачким подвизима и другим неподопштинама, он је сједио међу њима насмијан и радознао, уживајући у њиховим причама, дивећи се и чудећи, најбољи слушалац какав се даде замислити.

Момцима је лакше било изићи на крај и са жандармима, лугарима и разним другим подозривцима кад је Раде био мећу њима.

Одмицали су кротко и смирено, као на свечаност са које се, можда, ни вратити неће. — Одоше старци — гунђао је за њима мој стриц лаком сјенком туге и праштања за сву њихову сувишност на овоме суровом свијету.

Здесна је шкорави каплар Јово, а слијева помоћни жандарм, Ђурајица Рашула. Пред њима је ракија, бокал с водом и отворена школска свеска.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Изгубила дете, па изгубила памет! А зашто су они памет изгубили? Шта сам ја њима? Ђуле, којим један у другог пуцају? Ни то, ситна сам ја.

СУЉО: Не знаш ти жене. Кад покажеш да хоћеш, оне неће, чак и кад им се из петних жила хоће! С њима ти треба до краја изокола. Али да видиш даље. Тако ти ја, ручо, па седим и пушим.

Штета само опаке жене! Ко да се на месечини сунчала... МУСА: Ама баш и није толико квит! Чиста посла? Међ њима никад нису чиста посла, то ти ја кажем, а ти, ако хоћеш, провери! И то са Хасанагиницом канда је нека политика!

Немаш појма шта се дешава, Ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку. Ти знаш само толико, да се то ради у мраку.

Можеш мислити! ХАСАНАГИНИЦА: Ага и бег су од истог блата... Не виде они никога осим себе. Нек је само њима потаман. Њима је стало до милости везирове, а на Алахову милост заборавили!

ХАСАНАГИНИЦА: Ага и бег су од истог блата... Не виде они никога осим себе. Нек је само њима потаман. Њима је стало до милости везирове, а на Алахову милост заборавили!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Али он само ману руком и истрча... Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка. Сунце је сијало, околина, баште, виногради, брежуљци и простране, дуваном засађене њиве, све се је то

Кола су ишла полако, Димитрија је за њима трчао да их стигне. Али, да ли страх, узневереност, забезекнутост или нешто друго? тек он осети умор.

Одједном кола почеше брзо силазити низ пут, Димитрија се стресе, полете за њима, али му се ноге укочише, и он се поче бесно издизати, батргати и махати рукама и ногама...

Ти би се тргла. Полако би подигла своје крупне и влажне очи. У њима је било толико прекора и туге, да би сваки прочитао твој нем и болан јаук што беше у њима: „Што ме толико мучиш?

У њима је било толико прекора и туге, да би сваки прочитао твој нем и болан јаук што беше у њима: „Што ме толико мучиш?

Дахире, ћеманета зајечаше, уздигоше се и почеше пиштати по обасјаним и мирним висинама... Ох, а у њима као да беше неке демонске, страшне насладе и задовољства; ситости и злураде, тајанствене среће што ми те отеше, узеше

Неке селе у траву, друге клекнуле око цвећа, а треће узеле лишће и њима пуцају, те тако кушају верност и љубав својих драгана. Нагох се на прозор. — Шта ћете? — питам их.

— питам их. — сад ћемо да вадимо мантафу. Знаш ли, да и ти имаш? Метнула је „она“. — Ех?! — и нагох се јаче к њима. — Јес’, јес’! — повикаше оне, — знамо чак и какве су!

које воде у винограде или на „царски друм“ врве коњи натоварени крблама, берачи, аргати, просјаци, Цигани, а међу њима и по неки газда на своме коњу или магарцу.

У страни, поред зидова, иде женски свет. Напред су жене у антеријама, „количићима“ и загаситим шамијама; за њима девојке у тесним минтанима, шалварама, ципелама „на копче“. Иду оне лако, плашљиво.

што не радим? како нећу ни вечеру да добијем, и друго. Одговарам ја њима. Шалим се. Биле су све наше: тетке, стрине, ујне, неке из комшилука; а била је и она, Ленка.

Само она, као мени у инат, није се дала да је видим. Шалим се ја с њима, јер знам да ми мати није ту. Она је онамо, иза винограда, при ватри, где заједно с комшиницама из суседних винограда

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

А ти зраци нису зраци, грановити то су траци, што о њима мирно висе срца мога изниклице. А око те дивне круне, неокрунке, светле, пуне, прозорна се румен пружа; — То је, то је

Писмена се по листовима муте, начинише се црна страшила што о њима проричућ причају; а јеванђелске свете истине озбиљнијом тек чине опсену.

БАЛАДЕ ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ И Стоје пребели Ђурђеви ступови, сведоци верни божје љубави, облаци лебде над њима горе, лагано броде лагано скоре, казујућ богу молитве сетне што им из цркве долећу чедне, а кад им творац срдито грмне.

У развалинама живе душе није, тек једна гуја у њима се крије, паклена гуја, хладна, саможивна, немилост живи испод развалина, јер ко сиктање те ледене гује калуђеру седом

Повише им бело тело у покрове од папира, а по њима написаше од љубави шта све бива! Исписаше љубав њихну на покрову од папира, нема таке приповести од Индуса па до Нила!

” Поклонише се старци у повлад, у један клим, у један брадоглад. Ал' има један међу њима млад, Аскалон му је очевина град, на глави му је златан облучац, са груди му камења стоји сев, ал' жешћи још из очију

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Он се попење, па онда рече њима: — Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете

извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова, баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене.

— па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли

цар оде, а зета остави код куће: овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам соба, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а

Онда га цареви сјетују: — Иди сад кући, кад си се смрти избавио. Царевић њима вели да ће још једанпут да иде срећу покушати и жену ма на који начин украсти.

Баба му одговори: — Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш од те напасти.

Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике па удри њима по корену; одмах ће се отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих,

Кад буде код оне рекавице, царев син заустави све пратиоце па уђе унутра те подсече оне три шибљике, и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо а то у подруму свет божји.

Излазећи тако један за другим, ето ти и браће његове; он се с њима загрли и ижљуби. Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући.

Одмах царев син да слугама да носе шта треба, па пође пред њима у град. Како они на градска врата, а дванаест страшних лавова скоче да их све растржу.

Најпосле отиде к лавовима, па и њима стане говорити: — Тамо они оваки и онаки! Шта учинисте? Толико ме година верно служисте, а сад ме изневеристе.

Царев син кад их опази, приступи к њима и упита их, би ли се удале и за кога би која најрадија. једна одговори да би за млинара, јер он има доста круха; друга

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ПУТНИК: Боље нека чувају за себе. ДОКТОР: Њима није слободно продавати. ПУТНИК: Та да, да! Нека задрже за себе. ДОКТОР: Они не смеју куповати. ПУТНИК: Аа!

ДОКТОР: За сачувати народ од болести куге и друге опасне болести, заведено је пет карантина. Шта се у њима ради? ПУТНИК (смеши се): Богами, ако ви не знате, који сте овде рођени, ја још мање.

(Манојло опет гледи Шаљивца и Путника). ДОКТОР: Та ову ђубру треба умирити! (Пође к њима.) МАНОЈЛО: Исајло, држи! (Увате га обојица на један мах.) ДОКТОР: Шта? (Отима се) МАНОЈЛО: Не пуштај, не шали се!

— Право има кона, што држи слушкињу. Бар може коју моду од ње научити, а ћирице тако су безобразни, да не можеш с њима ни проговорити. — У, врага, ето је већ! з. НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим.

Који су веће будале, или они што вам плаћају за своју бруку, или ви, што идете те гледате? ЉУБА: Е, ми њима плаћамо, а не они нама. СТАНИЈА: Млого ли плаћате? ЉУБА: Сваки пут по два цванцика.

АНИЦА: Ја сам ти била фишкал. ФЕМА: Ја сам ти била пандур. (У такој свађи изиђу.) АДВОКАТ (гледи за њима): Номо ѕум, хумані ніхіл а ме аліенум еѕѕе путо. Хо опет ми је Тај процес донео пар голупчића. 1830.

МИЛОШ: И тако постају пајаци. МАРКО: Пак? Пајаци су знаменити људи. Њима се диве простаци; и деца с таковом виком за њима трче, да и сами паметни људи, вниманије своје на њи обраћају.

МАРКО: Пак? Пајаци су знаменити људи. Њима се диве простаци; и деца с таковом виком за њима трче, да и сами паметни људи, вниманије своје на њи обраћају.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Што се пак читатељки тиче, њима право остављам онда суд изрећи кад књигу внимателно прочитале буду. Ја знам да сам и с пређашњим изданијама слаб

Моји родитељи су се смејали кад сам ја праскала и викала по кући, и што сам већма слушкиње кињила и тукла, то је њима милије било. Али данас ме је мајстор Срета научио да је лако тући, али врло тешко трпити.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Изузми себе из било ког дана, И ја ћу бити извесности лишен — А то су дани које и не бројим, Јер не знам да ли у њима постојим.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

А опет је са њима, с тим маторцима, лепо, на часну реч! Увек вам пале цигарету златним упаљачем, придржавају капуте, одмичу и примичу

Они управо деле свет. Лепо се види како стари свет лежи пред њима на столу, као лубеница у којој три старца повремено гасе своје цигаре, или отресају пепео по континентима.

или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше. После извесног времена, толико се навикла на те дочеке да је почела чак и да избацује пароле.

или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше. После извесног времена, толико се навикла на те дочеке да је почела чак и да избацује пароле.

у неку врсту модних емиграната, па ће тако уобразити како су изнад своје околине, јер ће се остали свет окретати за њима као луд! И то ће бити једна од највећих заблуда њиховог безвезног живота, оћу да кажем.

то вече како најпре Француз и Францускиња свлаче одећу са себе и покушавају да шокирају фини свет радећи пред њима оно, а оно никако да им пође за руком! Авангарда је пропадала пред мојим рођеним очима! Оно па оно није, па није ишло!

Онда бих дала Мишелину кључеве од свог подрума да звецка, као, њима док уфуравамо у огромним количинама у стару Голфијану.

А писце не могу очима да виде! Кад зрело размислим њима би се највише исплатило да од „Три шешира“ направе самопослугу већи је промет!

Узмимо, на пример, вашу цењену професију и све оне чланке о сексу које народ прежива недељом после ручка! У њима ћете прочитати да сексуални живот не престаје ни у осамдесетој години, јер је доказано да тамо неки човек у

Зар ниси читао да добијају тикове када се родитељи свађају пред њима? Заиста, ја изненада добијем неколико љупких тикова.

да дође, него само зове ли, зове, па нити се то представља, нити га брига јеси ли у купатилу или књаваш после ручка; њима допада да зову. — Ало? Јеси л' то ти? — то им је прво што бупну у слушалицу. Као, ако ниси ти, онда нема везе!

Као: овде је фамозно! Јел' чујеш музику! Лудо се забављамо! Као, сад ћете ви начисто да пошизите што нисте тамо с њима, па врше директан пренос журке и зову неке друге типове да вас поздраве, а ви лепо ништа не разумете јер сви нешто као

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ко се оженио, тај ме после псује и проклиње; гди сам био на даћи, ту ме попреко гледе, јер се боје да и њима не ломим погачу; те од свега ништа. Највише је било ако сам покоји батак или покоји колач у џеп спустио.

касателно, у сљедству тога, поводом тим,“ и млоге овакове које страшно звече, а ништа не значе речи, те сам њима пунио артију, као и млоги други. Али кад од једнога изварам сто форинти, видим шта ми се пише, пак — испод жита.

МАРКО: Он барон, а ја прост трговац, то ми се не свиди. ЈЕЛИЦА: Да има овде графова или барона, он би ишао к њима. А овако тражи опет који је најотменији. Јесте ли чули како је бединтер казао? МАРКО: Хм! Хм!

МАРКО: Богме, господине, ја вас баш ништа не разумем. Алекса: Негли зато, зане... МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч. Алекса: Ви шалу проводите. МАРКО: Боже сачувај; него би рад знати каквим то језиком говорите.

Ја ти последњи пут кажем: да те нисам више видио с њима! Гребене, црн вам образ, и перајицу, а не којекакве мозга баукове!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

И ЊЕГОВА БАКА У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета; кад ближе приђеш — од сребра двори, по њима мудра старица шета; над кровом плави вије се дим; ту живи Мјесец и бака с њим.

Морам га тући, ту друге није!“ - и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије. Ви сте за скитњу његову криве! Зашто носите унука мог ширином неба звијезданог?!

У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета, кад ближе приђеш — од сребра двори, по њима мудра старица шета ... Носећи капу невидљивицу ...

Путује друштво кроз горе стране, дивљином страшном без стазе, пута, над њима шуме прастаре гране и кроз ноћ мрку патуљак лута. Понекад, опет, у освит сив, низ кланац неки промакне див.

Једнога дана дружина славна нађе се срећна на крају горе, пред њима пуче равница травна, љуља се, шуми зелено море. Зањака Сивко: „Ово тек ваља, ево и чкаља!

“ То рече неко, а свјетло сину, без трага некуд побјеже мрак, Црвен се Врабац над њима вину, вјечите среће весели знак.

Жарко и Жућа у чуду стоје, пред њима бљеште чаробне боје, смјешка се ведри безбрижни дан. Жарку се чини као да снива: какве ли тајне љепоте скрива

У теби живим без бриге, страха и бранићу те до задњег даха!“ ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ Медвед и свиња и с њима вуја грмнуше громко — права олуја: „Будало јежу, бодљиви соју, зар тако цениш страћару своју?!

“ Викну Јова њима трима: „Браћо, ватру табанима, бјежмо брзо у наш крај, у колиби има

Сања и у сну гледа афричке тајне путе, на њима слонче, мајмун и лав од вуне жуте. ДЕДА ТРИШИН МЛИН КОД СТАРОГ МЛИНА Чим очи склопим, ја одмах видим и

Врти се жрвањ у сетном хуку, облачни сати споро се вуку. Једнога дана Жућа и Тоша мочвари крену шетњом; над њима облак, леден и тежак, одише снежном претњом. Трска се њише уз шапат благи: свратише мало, шетачи драги.

А када ветра удари вал, њима се чини — пролети ждрал. Јесени једне, тмурнога дана, крај млина ја сам прошȏ ту ме сретоше другови стари: Жућа и

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Између ова два острва, сасвим близу мене, дижући тихи и ведри шум, пролазе две рибарске барке. Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета.

— Зашто не. Ја верујем. Верујем у Бога и у чуда које врше светитељи кад је Бог с њима. — Али, ујна, — прекиде младић (значи тај је вереник!

— Ми смо, дођите. Долазе троје; две женске прилике, од којих једна свакако девојчица, и с њима неки деран. Утапају се у помрчину испод мојих ногу где су већ људи и чамац. — Била је већ ноћ када сте пошли?

Између две травке, или између мојих прстију пред очима плове барке по води. Изгледа као да је довољно да упутим њима свој дах па да им помогнем да одмичу по тој површини, за шта је иначе нужан толики напор мајушних веслача.

— Али ви сте задовољни са својим синовима? — О, ја сам сасвим задовољан са њима. Али морам признати и пред Пипом да је то данас тако ретко. Ја сам можда једини који је задовољан са синовима.

Био је пет година старији. Иако сам била девојчица пуштао је да играм с њима, дечацима, и бранио ме. Када се вратио из марине родитељи су га оженили. — Је ли то скоро било? — Има шест година.

Барке које су укотвљене неколико километара даље уз обалу, мреже, врбе над њима. И показа читав ред брда и Монт Паланкинос који као да својим зидовима држи небо.

Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно. Више нагађам. Не знам има ли и жена међ њима. Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђенних девојака

Нигде у свету ниједан од оних што су данас. Онда бих волео да се родим опет, не да растем, већ да се нађем међ њима, па да погледам свуда у круг. — И на ком крају света би хтео да то буде? Можда баш овде? — Да, баш овде ако треба.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући

Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне, И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу; Кроз цветне пољане рајске бисерне

Напред иде чета снажних копљаника, А за њима слуге с рујним буктињама — И мртвачки сандук. И хор свештеника Оглашава поноћ светим молитвама.

Усрећи ми чедо моје По доброти воље Твоје”. И Господ је саслушао Молбу бедне мајке те, Анђела му чистог дао, Да над њима вечно гре; Да га мучном стазом води К чистој правди и слободи.

” Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се Божје име слави, Са

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Јадно то самољубље бића збијених у гроздове меса! Шта да се с њима ради? Да ли им отворено казати да се више ништа не очекује од њих, или им пустити веру у плодове патње на овој

А мени само ружни снови: како им птице растежу жиле, а они живи и црвени, до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у руци говори: ово је брат мој који је по мојој вољи! Па то ми нико није реко!

ОПЕТ ТО На причешћу су били лењи, Турци их нападоше још у цркви! Па сада крени с њима у одлучни бој. Лазар гологлав, велик и неспретан мачем размахује, Југовићи гину, одлети одједном по сто турских

Јест, свјетодавче, је л да, сироти ће да преживе? Њима остављам златник са својим ликом док спавају на дну избе, милостиња одлучује о нашој судби.

Свет који је свет не може се извести из Ничег и Нечег, нити се може поставити као пресудитељ међу њима. Он се не може ухватити дословношћу створеног, нити мишљу како је смисленост у стварању зачета.

дубок а тај што камен-темељац носи Стефан је Оснивач Стефан и Вук у Раваници Расту два сина сигурна у свој лик по њима сунчев сјај бриди венци трепере још мало па ће њиховог оца да посеку при крају жетве Јуноше високе усред рата и

Кога ће на суду да брани? Да ли ће Ништог заобићи? О, Дух ће помиловати људе своје, и заједно с њима на светлост изићи!

Ту је и Раковица. Месец их држи одостраг а свака се радује да падне у тај понор јер наши су понори дивни у њима се питају Словени за здравље и за правду и ко ће кад да се роди и да л су довољно јужни они који су сишли преко

нашем незнању да лије језик у мисли или мисао у језицима време се продужује каже она време је ту да траје кажи ти њима ко чека да се наслади умреће од глади.

нико ту не крије ништа најбоља је ствар која има застој кад се далеко оде нема више шта да се каже ни себи ни њима у великој дворани тешко видљива људина седи на столу на престолу засута словима и сољу понекад му се види само

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПОРОДИЦА (замакне лево). ПОЈАВА ВИ ДАНИЦА, АДВОКАТ ДАНИЦА (остаје насред собе са пуним служавником и гледа за њима). АДВОКАТ (наилази): Добар дан! О, како је то лепо; дочекујете ме пуним рукама.

Препоручили сте нам, тетки и мени, да будемо према њима предусретљиви и љубазни. АДВОКАТ: Па та вас љубазност ништа не кошта. ДАНИЦА: О, кошта врло скупо. АДВОКАТ: ? ? ?

АДВОКАТ: Врло племенит господин! А шта сте му ви одговорили? ДАНИЦА: Да није било ваших упутстава да будемо према њима пажљиви, ја бих већ знала шта бих му одговорила.

ДАНИЦА: Варате се! Они ме сви тако попреко и тако непријатељски гледају. Овде, међу њима, осећала бих се врло нелагодно. Хтела бих да се иселимо, иако би то тетки и мени донело тешке бриге.

АГАТОН: А! Сад видим на шта ви навијате. Па јест, имате право. Кажем ја њима: ама, немојте, људи, то је противно закону, али они наврли.

Па јест, имате право. Кажем ја њима: ама, немојте, људи, то је противно закону, али они наврли. АДВОКАТ: Па њима се, знате, и да опростити, али вама, ви велите да сте човек од закона.

АДВОКАТ: Добро, онда, останите до сутра! АГАТОН: Е, то је лепо од вас! Ама, кажем ја њима: паметан је то човек тај адвокат, неће он терати у крајност. Знао сам ја то! Е, баш вам хвала у име целе породице.

И ево да ти кажем шта сам већ досад у твоје име учинио: наредио сам свима овима да се селе. Ти би имала невоље са њима, али ја умем и да подвикнем.

Ти би имала невоље са њима, али ја умем и да подвикнем. Почели они мени: те ово, те оно, али ја њима: Јесте ли чули, немојте ви мислити да је ово дете без заштите док сам ту ја! Наређујем вам лепим да се одмах иселите!

Скупио сам их све овде па им подвикнуо: мирно! а они стали у фронт па све трепћу. А ја онда њима: Хоћете ли лепим? Ако нећете, ја ћу окренути дебљи крај. ДАНИЦА: Хвала вам!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Чобани се згледаше, као да не схватају смисао речи и као да се питају: а зашто то? Шта су они коме учинили? Њима је тако добро овде. Саживели су се са својим стадом... природа им све даје, од људи ништа не траже.

Увиђао сам колико је тешко њихово душевно стање, па ми се чинило: лакше ће бити и њима и мени кад се растанемо. Погледао сам на часовник. — Е... — Шта? — и мајка ме са страхом погледала. — Је ли време?

А ни сам народ их није осуђивао. Рат је... жељни су војници много којечега, и сељаци су без роптања гледали за њима. „Кад се вратим, платићу ти... чекај ме!“ — добацивали су војници и уз смех истрчавали на пут.

Лево крило се изгуби у једноме кукурузишту... Наскоро се појави на оној другој страни. Пред њима је сада ливада, те војници застадоше. Вероватно осматрају. Центар замаче иза онога шљивара... — Овде нема непријатеља?

Таса телефониста хвалио код послуге другога топа како њему није ништа било, и како не треба да се плаше кад је он међу њима. Танасије се провуче између точкова и седе на лафет.

— У Босну, господине капетане. — А где ти је пасош? — Еве! — и показа пушку. За њима пођосмо и ми. Али сада је велика низбрдица, те се суљају возови, иако су укочени.

а сада су живи лешеви, који гамижу захваљујући само оним доброћудним трећепозивцима, који трапуљају по овој врућини за њима, чувајући их уз пут од гнева немоћних стараца и баба. Сунце упекло, а умор стигао.

Срели смо и групу рањених коњаника, а ме ђу њима и једног официра, кога су војници пресамитили преко седла. Сељаци се прибили поред пута и чекају да артиљерија прође...

А наши пешаци траже помоћ, грде нас артиљерце, ми немоћно кршимо руке и заједно са њима страдамо. Кроз задње прозорче видимо како њихове гранате рију око наше батерије...

Заколута Александар очима и викну: — Овам’ са њима! Застрашени, ишли су несигурним кораком Танасије и Јанкуљ. Били су каљави до појаса.

— Шта имају? — Један је имао само табакеру, а у другога смо нашли два гроша и марамче. — Закопајте са њима! — па се обрати весело мени. — А бре, друже, ово је била представа за џабе...

Издржали су пешаци и ову неман, али су желели да чују само и пуцањ нашега топа. И да виде да се бар неко стара о њима у овој мрачној и страшној ноћи. Прозебли и прокисли, прибили се уза земљу и чекали...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Чича Стојан, школски послужитељ, скидајући ствари с кола, објашњаваше нешто учитељу: — Немој ти њима, братићу, низ длаку: они ће тебе ома’ зубима. Него ти њима први покажи зубе. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!.

Него ти њима први покажи зубе. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!... Тако је то, братићу мој !... Зубе ти лолама!

Како у новом стану? — Добро јутро желим. Тхе... кад није боље... — Види се да ми нисмо за село: треба са њима бити друкчији. Гојко се усуди да је погледа, али се одмах трже и обори очи, јер осети на себи њен ватрени поглед.

Она ступи међу гомилицу ђака, који оставише игру и окупише се око ње. Хтеде се понашати са њима другарски, пријатељски, али осети да јој њена урођена грубост неће то допустити.

— То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио. Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са том дечицом, да се зближи са њима.

је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са том дечицом, да се зближи са њима.

Кажи ти ђацима нек ти донесу по торбицу ораја (сад се баш крљуштају и много су лепи за јело), па рачунај са њима колико год хоћеш. — Господин Драгољуб је, уплете се Богосав, сек’о прутиће, па их пуно наређа по асталу...

Неки му се ломе, а неки остају цели. Са њима је он једнако рачунао. — Море, знаш ли онога ономлањског, Светислава. Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и

Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора, па испушта једну по једну у извор и тамо пропадну.

Једва изиђоше и дахнуше слободно. Али тамо далеко пред њима виђаше се други, још већи облак, који им се нагло приближаваше.

Поглед са хума на село и околину беше чаробан, заносан. Под њима се зелене густи зрели воћњаци, трепери шаренило по градинама са поврћем, вију се чардаклије по некој усамљеној дуњи

И кроз то једноставно зеленило црвене се кровови кућа, беле се на њима димњаци, а из њих се извили далеко и право у висину беличастосребрни стубови дима, који се на овом вечерњем затишју

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Што цветаше до два сјајна цвета, Оно јесу два брата рођена; Што међ’ њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова — Проси Месец за свог месечића, Проси

“ 39. Ој вишњо, вишњице, Дигни горе гране! Испод тебе виле Дивно коло воде. Пред њима Радиша Бичем росу тресе; До две виле води, А трећој беседи: “Пођ’ за мене, вило!

Чиј ли ће и двори дочекати? Чија л’ мајка даром даривати? Чиј ли братац вином напојити? Чија л’ сеја међу њима бити?“ Братац сеји тијо одговара: “Сејо моја, буди ми весела!

Наши ће и двори дочекати, Наша мајка даром даривати, А ја ћу и вином напојити, Ти ћеш, сејо, међу њима бити.“ 56.

“ 84. Кад сам била с мајком мојом, Мени фале ове дворе, Да су двори самотвори, И у њима златни столи, У столима паунови, И по двору паунице.

Кад ја дођох у ’ве дворе, Али није, како фале: Двори миром саграђени; Што у њима златни столи И у њима паунови, То су свекар и свекрва; Што по двору паунице, То су моје заовице; Нека ми их, с

Кад ја дођох у ’ве дворе, Али није, како фале: Двори миром саграђени; Што у њима златни столи И у њима паунови, То су свекар и свекрва; Што по двору паунице, То су моје заовице; Нека ми их, с Богом биле!

цару срдачку: “Нај теби, царе, срдачку, Начини мени стан од ње, Што од тог теби претече, Начини себи дворове, По њима ја ти шетала! На твојој руци спавала!“ 104.

Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од јелена. У њима су два града грађена: У једном је кујунџија Јанко, У другоме Јања хитропреља.

110. Кол’ка је ноћца ноћашња, Сву ноћ ја заспат’ не мого Слушајућ’ лепе лепоте Где лепо поју девојке, Мед њима моја девојка, Она им песме изводи, У свакој мене припева: “Не дође драги, не дође!

У руке му злаћена марама, Нит’ је ткана, нит’ је исплетена, Већ од сувог саливена Дочуо их јунак Асан-ага, Па је њима вако говорио: “Ал’ сте луде, ужичке девојке! Што с’ чудите мом дивном оделу. Ја га носим, ал’ се женит’ нећу! 136.

“ 235. Вишњичица род родила, више од рода, Под њом седи млад господар и с њим госпођа, Пред њима је рујно вино и огледало.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ТОМАНИЈА: Србија врви од избеглица из Босне! Оћете можда њима да глумите? ДАРА: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ДРУГА ГРАЂАНКА: Знате ли ви да је рат?

И да можда не желите да вам мало опипљивије покажем где се налазите? МИЛУН: Требало би њима довести Дропца! МАЈЦЕН: Ти ћути! А ти седи ту! ВАСИЛИЈЕ: Кад баш инсистирате...

ДАРА: Досад га нико никаквом муком не мучи! Треба њима Секула жив и здрав! ТОМАНИЈА: Мисле да може много да им исприча! ГИНА: Тога се ја и плашим!

ПРВА ГРАЂАНКА: „Бог кроји правду када куцне час!” (Стражари износе носила са прекривеним лешевима. За њима излази Мајцен. Носила спуштају на земљу. Из мрака, са исуканим дрвеним мачем, пред њих искорачи Филип.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

накита страшних, тешке свиле и листови прашни, чим пред зору сване, небо ми је росно ко равне пољане, а Месец се над њима сја као срп. СПОМЕН ПРИНЦИПУ О Балши, и Душану Силном, да умукне крик. Властела, војводе, деспоти, беху срам.

неколико великих песника, још су интересантнији у својим политичким стиховима ако се зна нешто биографских података о њима. Песник сматра да то вреди и за политичке песме мањих песника.

Међу њима, поред синђела Зупковића, доцнијег будимског владике, врло лепог мушкарца, поред архимандрита Дошена, громког гласа,

Темишвар је тада нагло растао и каруце су у њему трчале на гуменим точковима, а било је међу њима, већ, и првих аута.

Неки су се бродови спасли у луку Ријеке и на њима је било и србијанских војника и официра. Патриоте на Ријеци окупљали су се, у то време, у кући доктора Пахани, код

На игранкама, зими, у позоришту на Ријеци, упознао сам читав низ Ђулија Ада, Марија, и играо сам са њима и „фиоретто“, на кафанском столу. Одлазили смо и у Трст, и био сам, и у Венецији, на карневалу.

Велике мердевине, као огромни комарци крај воде, чекају над морем. У њима по један рибар недељама гледа у воду да јави долазак тунине.

Ето, и то је својина! На дасци на зиду три кашике, лепо, у реду, заденуте. Два прстена од гвожђа; у њима смрдљиве лампе на петролеј, то је домаће огњиште. Неколико парадајза и кромпира и флаше, које се нарочито штеде.

Слаба храна и сиромаштво угушило је у њима песму. А често и мужевљеви шамари, са којима се, у Банату, није штедело. Ја нисам Јесењин, али сам имао читаву збирку

Шта би са њима, нисам питао. Месец је остао над мојом равницом, као срп. Темишвар, Ријека, Иланча, Београд, све се то вртело у мени

Темишвар, Ријека, Иланча, Београд, све се то вртело у мени као у калеидоскопу, а са њима и толике прочитане књиге, на немачком, на мађарском, на талијанском, и руске у нашем преводу.

Међу њима је био и чувени комичар, Буца. Поменута млада жена, са своје две мале девојчице, покушала је онда да се врати својима,

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

А Ева би их брала, брала, задевала их у косу, плела од њих венце и њима обвијала главу и врат и бедра своја па их давала и мужу.

На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе, плодне кишице и орошавале врт.

А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се пљускови, као водопад, у дубоким понорима

Хранила се дивљим плодовима, воћем и корењем. Држећи у рукама црвене руже, плакала је она над њима и топила их покајничким сузама, живећи од успомена на драгог Учитеља.

А руже беху живе и свеже, као узбране, и на њима трепташе роса од последњих суза њених. И те руже не беху више црвене, него беле, беле као снег.

Беше то човек прзница, љут, напрасит, склон пороку гнева. С људима се рђаво слагао, често се свађао с њима. Много би пута плануо и долазио у јарост за ма какву ситницу и напослетку је дошло дотле да се завадио с целим светом

све их обузе чудан немир, дрхтавица нека уђе им у ноге, и ноге — хоћенеће — почеше саме да се подижу, као даје под њима земља горела и пекла их.

роде и чапље од страха одлетеше далеко, гуштери шмугнуше у рупе, жабе поскакаше у воду бојећи се да се не понови с њима то чудо што их је малочас снашло, а крава рикаше тако жалостиво и гласно да се чуло чак у село.

од светлости неке — И, гле, под небом лети дечје јато Из отаџбине, из земље далеке: Као анђели све дечица сама, На њима крила и сјај око глава — Лете и машу на њих ручицама: Ком око врата трачица крвава Ком рана мала ко румена ружа На

Дечко мио Како је питом!... Тако лепо гледа...“ И све би затим уздахнуле тио Што њима таку Бог лепоту не да... Ал од то доба због доброте њине, Што нису биле од зависти слепе, Мирјам им даде дражи и

Сироче: (Хвата је за руку.) Код тебе? Госпођа у црнини: Јесте... Оставимо гробове на миру. Мртви припадају Богу, њима је добро. Горе је живима кад остану самохрани. Али Бог је милостив. Он подиже наше мртве у живима.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.

“ проломи ваздух, и одјекну целим градом. На свима околним кућама зазвечаше прозори и на њима се појавише многе главе.

Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима! з. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и пажње својих просвећених суседа.

— Знам, молим те, али не иде, није тактично! — опет ће први. — Какав такт према њима још хоћеш? Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним лудима, шта ли?

— опет ће први. — Какав такт према њима још хоћеш? Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним лудима, шта ли? Овако ти њима, па кад чита, да се стресе — опет ће други, а глас му дрхти од љутине.

Јер тај исти крај, господине министре, шале у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју — рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако

Таквих је мало, и о њима јавно мњење има врло рђаво мишљење, јер кваре тако леп обичај који у Страдији постоји већ од дужег времена.

Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.

министар финансија напред, а куфер у наручју министра председника, опкружен првосвештеницима и гологлавим народом, за њима. Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије.

и они су изнети из станова да виде ту ретку свечаност; чак и из болница све болеснике изнели на носилима; па и њима чисто секнула бољка: лакше им кад помисле на срећу своје миле отаџбине, и деца на сиси изнета, и ода не плачу, већ

Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слику беде и горког очајања.

— опет ће први. Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али, како никог не беше, није се могло дале оклевати. — Хоћемо ли се кренути? — питају вођу. Он устаде без речи.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Кола пролазе, а за њима и говеда јуре у потес. Ширга оставио јуницу, па трчи на поток да стигне пре Дивоње, јер после мора чекати док се све

Говеда замакоше, а за њима и чобан, са тојагом и недоплетеном котарицом. Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца

Страшно је видети — њихов ратоборац побеже, а противник после неколико скокова, напушта га гордо и прилази њима. Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове.

Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове. Разуме се да о томе нико и не

Све се посагињало, хитре руке трепте но и уста не залудниче. Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку маџарушу и, као киша, оспе се низ грање зрео и сладак

А око пушнице поређали се људи и момчадија из комшилука, и њима се не спава. Из »вуруна« лиже пламен, севају варнице, пуцају учврсли пурењаци, што су их око ватре поређали, а међу

И неста га у помрчини... Комишиоци се већ раштркали. Око кукуруза остала само младеж и понека жена међу њима, а старији се дигли тамо под гранати орах, где се отегла совра, чак до вратница.

Пред њима зинула провалија, обрасла гором и шибљем, па хуји и шушти, а на дну ње вијуга се, као змија, међ' суморним стењем и

Видео је дуге, зелене ливаде и по њима тихе, лепе вијуге Туријине, како су се, по оној равници, распрострле... У једној вијузи, у луци Туријиној, бели се

У једној вијузи, у луци Туријиној, бели се чопор говеда, а међу њима он, ђак — основац, седи и чита, а мајка му шапуће о будућности, о некој великој слави и господству.

не би глава страдала, морале су Павлове ноге тако играти и трчати по селу, да се увече, кукавац, није могао држати на њима.

Имађаху још два стална друга, те с њима и осталима, које за поједине случајеве скупљаху, иђаху на отмицу и разбојништва.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па, рекох, ја ћу скоро у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, откуд ти, бре брате, коже падоше на памет!

СПИРА: Хајде, збогом! ПАВКА: Па дођите! (Испраћа их и враћа се.) ВИИ ПАВКА, ЈЕВРЕМ ПАВКА: Нисам хтела пред њима, али ови твоји избори довде ми дођоше. ЈЕВРЕМ: А зашто, Павка?

ЈЕВРЕМ: Е, неће га отићи! И не само моја ближа фамилија, већ и они што ми падају род по маћехи и све што њима пада род, неће гласати за њега. МАРИНА (устаје): Уосталом, сигурна фамилија!

Пре уласка се гурају на вратима или застајући нуде један другога да уђе. Међу њима је и Срета. Још од уласка на његову команду вичу): Живео газда Јеврем Прокић! Живео народни посланик!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

њих исцрпао и сва већ употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених великих

бави песницима нашим, извесно би му пале на памет оне речи песникове: »То је судбе тешко придељење«, и он би се утешио њима. Али он не чита песнике, нема ни времена ни укуса за те беспослице и посластице бесних људи.

шешира и турнира (онда су женске носиле ужасно велике турнире тако да је то најимпозантније и највредније било на њима), писао против окретних игара, против дугих шлепова, против сујете и каћиперства њихова и тражио за њих потпуну

Он према њима као отац, а они опет према њему као деца. — Какви сакати и наказни појмови, помислио би често тада Срета у себи; као и

Међу њима беше, наравно на првом месту, Народни учитељ. Јер као што се за Александра Великог прича у историји да је вазда са собо

Затим повади и повеша своје хаљине. С њима је брже био готов него с књигама. Међу хаљинама се могао видети и један гуњ, јелек и тозлуци.

Уз бутину спусти на дугачком каишу криву бритвицу отприлике од оне сорте каквих је Афис паша понео неколико кола да њима замени ножеве и јатагане Сретиних дедова, па се онако лепо провео на Иванковцу.

боје га се! Дакле не љубав и поверење, него страх и сила држи његов режим! Бајонетима се све може, само се не може на њима седети! Аааа... овај... а што да га се боје? — Јер он је, знаш, мало, онако... старински човјек.

Али како је све на свету пролазно и променљиво, неће ни Ташула довека трпети. Доћи ће већ време, кад ће се он свима њима осветити! Боже здравља, порашће и он као и сваки створ.

« Ако си гледао кадгод, читаоче, кад пливају ситне рибице по води, а нађе се понека крупна међу њима па, онако успут, кад смота и прогута по коју малу јадницу, па се и не опипа по трбуху да види бар колико је дебља,

Био је човек патриота. И није једанпут ћата читао сељацима Званичне новине и у њима дарежљивост ћир-Ђорђеву. Колико им је само пута читао како сам господин министар војени изјављује благодарност

неће бити никакав полицијски чиновник, јер толика учтивост — а ћир Ђорђе је богат искуством — обично није својствена њима. Гледа га поиздаље.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

И још нешто, што много значи: Заспали су и васпитачи. Хрчу, кô да пиле табле лима. И управник, наравно, с њима. Хладно је тле, Магла се завлачи у сувосплет жбуња. Гле, Ко ли се то са оне стране шуња?

К њима не долазе они у свили, злату и срми: Обућари помажу народу да прегрми Тешке године, а у нашој држави Све су године

Њихове су посете врло ретке, Са њима се виђамо о празницима. Кад дођу, деца могу да се склоне Иза куће, у хлад старих трешања.

МОЈ ЗООЛОШКИ ВРТ ПОЗДРАВ ЈУТРУ У освит, долетеше паунице, Донесоше златне наруквице; За њима гуске, ћурке, ћурани Који заузеше места по страни; Довукоше се, споро, патке (Пачије су ноге врло кратке);

Отрчао бих негде у гору, Појео бих јој чак И кору! ДИЊЕ Из детелине ледене, сиње виркају лубенице и с њима диње; затегла Морава, предзору, т уста, па дињи брашном посута уста; три је недеље, сваку вечер, месец сипао жути

ЈАБУКА ИЗГУБЉЕНА НА КАЛЕНИЋА ПИЈАЦИ Поподне, на пијаци, у клоаци Леже остаци и отпаци; Међ њима, тугујући без јаука, И једна румена, крупна јабука... Чмава, изгубив сваку наду У непознатом, бездушном граду...

Возови то не осећају; они спавају и сањају У Боговађи два минута, а у Загребу два сата. А теретњаци? Њима је бар лако: чим замакну Иза високе планине, где их нико не види, где је уснуло поље, Белу заставу сна на топлом

маглена, сива промичу накривљена стабла шљива, рањаче, белошљиве и маџарке пуне сунчеве светлости жарке, па и на њима плавичаст прах од ког се поглед мути, на мах; то није пијаца, то је брод што у град довлачи приплод и род, и

У два удаљена столећа, дакле, Ми смо две барице које се цакле На два ничија, црна поседа, Ал у њима се једно сунце огледа: Сунце љубави према истини И правди, на коју су нам преци мислили Живећи у муци и у присили.

Питам се, ипак, шта би мислио о њима, Док пролазе, у кочијама и на коњима, У меким чизмама, с марамама око вратова, Један за другим, у колони, попут

Снага издала, памћење ветри, А бабе добро познаје: некада Био је верен с њима, са све три! Мислио је: брак је мала услуга, Што се даје накратко, под дејством Тренутног осећаја, и од супруга

У ушима му хучи талас крви: Да су му руке дебљине храста, Па да их једним ударцем смрви! (И с њима три таште, и три таста) И у замишљању страсном, врућем Да ублажи понижење, умањи муку, Замишља како танким прућем

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Све су то били први кораци за расветљење мистерије. Њима је било утврђено да се јегуља, као и друга риба, плоди мрестењем, и то само у морским дубинама.

Атлантски Океан је, уопште, богат у морским струјама. Као почетак најзнатније међу њима, Голфске Струје, сматра се њен излаз из Флоридског Мореуза.

Природњаци налазе објашњења у томе што су та мора мртва; у њима нема струја које би пречишћавале течну масу, уносиле у њу промет ваздуха, а међутим вода садржи велике количине

Оне су се растуриле по тим рекама и у понеким слатким водама што су са њима у вези; у прво време су их рибари доста често имали међу другом уловљеном рибом, али су оне у току времена постајале

преградама оставе отвори који јегуљу пропуштају у просторе из којих више не може изаћи и из које се она, кад се у њима нагомила, вади обичним црпцем.

Какве су животне прилике у таквим океанским понорима и каквом се животу имају прилагодити живи створови који у њима живе или се у њима нађу?

прилике у таквим океанским понорима и каквом се животу имају прилагодити живи створови који у њима живе или се у њима нађу?

дна, хемиски састав воде, водени притисак, температура воде, осветљење у дубинама и храна живих створова која се у њима може наћи.

У понеким морима, а близу дна, има још и сумпор-водоника; у дубинама Црног мора има толико тога гаса, да у њима не може опстати, бар у близини дна, никакво живо биће.

се тврдити да, уопште, по свима океанима и морима има светлости, било сунчане, било животињског порекла и да свуда у њима има живота. Недостатак сунчане светлости у великим океанским дубинама има разних последица за органски свет у њима.

Недостатак сунчане светлости у великим океанским дубинама има разних последица за органски свет у њима. Животиње што живе на дубинама мањим од 200 метара још могу да виде слабу и непотпуну сунчану светлост, лишену

Напослетку, на великим дубинама живе само оне које лове друге рибе и друге морске организме и њима се искључиво хране.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Док последње жртве стари крвник веша, Непрегледна хрпа рањеника кисне... Хоће ли ме наћи међу њима твоје Бистре очи, драга? Хоће л̓ из кондира, Ко претеча скромна вечитога мира, Пасти кап на ране што зјапе и гноје?

Но ја сам ипак реткост међу њима: Не истичем се радо. И сад, ево, Да ритам буде звучнији, и рима, Уступам место оном што је пев̓о Роксани некад, нека

Неко их стеже, а не видим ко је. Јаук и писка свуда око мене. У редовима црним кврге стоје, У њима пиште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свуда око мене. Стежи, о стежи, невидљива сило!

баш слабо марим Да ли ће ми туђа земља кости крити, И, нимало занет убеђењем старим, Ја знам, ма где да су, шта ће с њима бити. Али сад! Још једном!

Како су мирни сви наши пејзажи, И пуни сете у вечерње часе, Као да душа патничке нам расе По њима блуди и утехе тражи. А утеха је, Госпо, тако ретка!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: „Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити...“ Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице.

Ема кад чух е оде у Турке, већ куд камо не би размицања, но за њима у поточ пођосмо. На Симуњи¹ стигосмо сватове, те убисмо обадва Алића, а кроз Турке несрећну невјесту.

КНЕЗ РОГАН Видите ли ова два ђавола! Око шта се они два поклаше, један другом очи покопаше? За њима су тридест кокошаках, могу живјет као два султана да им дáдê некаква несрећа.

У то доба пет Мартиновићах дигоше се један за другијем и за њима три четири друга. Сав их народ гледа кад одоше; а они ти стубе, те уз цркву: на олтар се од цркве попеше и на њему

ДОЂЕ ДРАШКО ВОЈВОДА ПА СЕ СА СВИЈЕМА ГРЛИ И ЦЕЛИВА, ПА СЈЕДЕ МЕЂУ ЊИМА. КНЕЗ РОГАН Причај штогод, Драшко, од Млетаках! Какав народ бјеше на те стране?

бјеху к себи домамили, домамили па их похватали, јадну нашу браћу соколове, Далматинце и храбре Хрвате; па бродове њима напунили и тиска' их у свијет бијели, те довукуј благо из свијета и притискај земље и градове.

Коњ хоћаше у њима цркнути, човјек пашче ту свезат не шћаше, а камоли чојка несретњега; они људе све тамо везаху и дављаху у мрачним

Суд онај час она два ухвати, па на муке с њима у галију. Од тога ти бјеху погинули, међу собом вјеру изгубили. Колике су с краја у крај Млетке, ту не бјеше

Мало стаде, они отидоше, а за њима други изидоше. Такве бруке, таквијех грдилах нигђе нико јошт видио није! Носине им по од кварта бјеху, истрештили очи

Што ће знати мртве костурине како ће се коме догодити? ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Које јаде ти тобож мудрујеш? А ти више у њима проричеш но који му драго десетиња.

НРОЂОШЕ СВАТОВИ. — МАЛО СТАДЕ, ЕВО ПОКАЈНИЦЕ УЗ ПОЉЕ, И ТУЖИ СЕСТРА БАТРИЋЕВА ПРЕД ЊИМА. СЕСТРА БАТРИЋЕВА Куда си ми улетио, мој соколе, од дивнога јата твога, брате рано?

и три младе сестре твоје, кукавице? Седам снахах што ошиша? њима празно! Што не чува младу главу, људска вило; што крвника њом наслади, братска дико?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

НЕЧИСТА КРВ И Више се знало и причало о њеним чукундедима и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој — Софки. Њихова је кућа била стара.

А још када је син почео једнако само са Турцима и беговима да се дружи, с њима да пије, па чак и у њихове хареме да одлази и са њиховим девојкама и булама да ашикује, старац се почео обезумљивати:

И он је некада био млад. Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике. А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног мужа имају, то им је

И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро. Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће,

се преправљало одело и слугама, нарочито слушкињама, којих је увек било по неколико и то већином из њихових чивлука. Њима би се тада давале, не старе хаљине, већ само тек неколико пута ношене, које су биле или бојом или кројем изишле из

После, у потаји, у поверењу, причало би се како је к њима једне ноћи била дошла чувена Савета, која није била обична, свакидашња, за новац женска.

И за њу би се онда причало како је, истина кришом, и она тада код њих била и са њима банчила и пила. И затим, како се то цело весеље после славе свршавало страшном коцком на којој су, по обичају, они,

Поносио се што им је род, што може и он са њима за софром да једе и пије. А свима је био неугодан, сви су га нерадо гледали, не што је са њима седао, него што их је

А свима је био неугодан, сви су га нерадо гледали, не што је са њима седао, него што их је подсећао и био жив сведок онога шта је било... И онда све горе и горе ствари.

Сећа се да због тога као девојчица никада није волела ићи к њима, још мање, као код других, по два и три дана тамо остати. Не зна се баш зашто је полудео.

од ограде на доксату, испред његове собе, он приме|тивши их, го, само у гаћама и кошуљи, висок, блед, почео би к њима да подскакује и виче: — Ох, Марија курва!

Чак ни са оцем и матером, тек по који пут. Није ни јео са њима доле, у приземној соби. Горе, у гостинској соби, морало да му се поставља и нарочито за нега да се кува, толики је био

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува. Поветарац мек по њима дува, У сузама траву теши свелу; Суво грање, жуто лишће нија Шум тајанствен ноћних елегија.

Онај живот лош У коме знанци, родбина остају, Невиност нашег не познаје света; Животно вино, срж недостају Њима, а глава њихова им смета. А наших срца један исти звук Бележи дражи и времена хук.

Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе. Из ока њина тмине гроба зјáпе; И смрт је с њима, да живот мој погребе.

“ Ал’ откуда сузе, Опроштај неми животу за беде? — Сени ми хладно и презриво гледе; У њима живот истине утрн’о. Вај! што им судба све спрам мене узе?

Те сени играју се мноме и ја са њима. Ал’ све то ствара живот опао, црн и мрзак. Све што од свега прошлог у моме духу има, То је жалосна срећа да будем

О, мој боже, ту је Опет тај занос раздражљив, што пије Моћ нерава ми слабих, као гује, К’о женска тела, кад ме с њима крије Ноћ у дубоком разврату и страсти.

Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа има.

Нас носи судбе мала, трошна љуска. ОДБЛЕСЦИ У Дунаву се стари град огледа: Опале куле, црна градска платна; У њима прошлост изумире блêда Што к’о сан чили, отмена и златна.

Нек њин нагон има И сад у нама своје старе жреце; Недостојно макар, уживајмо с њима, К’о жалосни оци немогуће деце.

А у души, као марш погребне песме, Цвили, као у сну буновном и грозном, Плач и страх за њима што се рећи не сме, У сумраку нада жалосном и позном.

Јер они су сунца што се увек дâве У сумраку наших брига, нашег јада, Што засипа живот мраком који пада; Ал’ њима се опет окрећу све главе Погнуте под јармом наше судбе прâве, Кад с даљине плаве Сунца наших снóва у јесен се јâве.

Ја о њима сањам. А твоја се песма Разлеже за сунцем што нас собом зваше: „Море, насред села шарена чесма Течаше, аго, течаше..

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут домаћина.

Пило се и веселило до саме зоре. Јана преобукоше у црногорско рухо и затакоше му леденицу и ханџар. И он је ш њима на летурђију пошао, а из цркве у полажење.

Старац наслони главу на длан и остаде тако. Мјесец окупљајући своје зраке млазну с њима по зиду, а кад допријеше до старца, мјесец их устави, сложи их у сноп, на тијем златнијем снопом њежно помилова

“ Затијем приђе к вратима што бјеху у дувару, те хрбатом од средњега прста закуца на њима. „Иво!“ зовну старац. „Чујем Господару!“ озва се крупни неки глас из оближње собе.

Гласнији међу њима бијаху: Ивановић Вук Мајина и Прибиовић Станко Побор. С тим Приморцима било је пет-шест Владичиних перјаника.

Ђакон их прекиде свијех, па гракну: „Немој Господару!... А што! оваки соколови, шта је то њима: „Припртише торбе обрамнице, „Претурише струке сингавице, „Гранајлије пушке дофатише, „Па...“ „Па што?

То ми каза неко момче што је пред њима пртило...“ Сердар Пејо помоли се на вратима и затутњи: „Помага ви Бог и на здравље!

Ни гаврани, што их гракањем поздрављаху у пролазу, не помјерише гвоздена им срца. Но ето тврдо спавају. Тло под њима бијаше, готово, пепео од људскијех костију.

Није им ни говор разумијевао, но на прсте разговараше ш њима. Ипак бјеше му пријатно њихово друштво. Погледа се — кад тамо и њега прерушили; украј себе нађе штуц са натакнутијем

Он је јурио међу њима, час на коњу, час у колима, пролазећи големе равнице и брда... Најзад стигоше к мору, које он дотле не бјеше гледао.

„Нека, љуђи, некате! Прекините, па да заложимо што!“ рече Оташ, понајстари међу њима, висок, коштуњав човјек. Спасоје, омален али жив као зрно, човјек у најљепшој снази, прострије празну торбу а на њу

“ У млађега поговора нема. Мишан се одмах диже. „Стани да још нешто чујеш! Чујте ме браћо!...“ Пушка загрмје под њима у планини. Сви ђипише. Дигоше Јанка те и он онако сањив, пушком у руци зађе за њеко стабло. Натегоше орозе.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Поређења могу да буду: а) права (Љут као рис, Ушутио се као миш у мучњаку, Пијан као мајка,1 Засукао бркове као да ће њима амове прошивати! Наиван је као лисица: све се превари у своју корист и тсл.

1 Пословице су и по сажетом облику и по устаљеној употреби врло сличне говорним изразима, због чега се са њима често и мешају.

— У оном где нема мачака). Питалица има са разним мотивима. У њима се најчешће збива шала или се ко излаже подсмеху.

Бајањем се наш човек нарочито бранио од болести. Њима је штитио како себе и свој пород, тако и домаће животиње и обделаване усеве.

Бајаличке „басме“ чувају у себи одјеке молитава паганских веровања. Често се и у њима срећу општа места, нарочито стереотипна поређења која нису и без поетске каквоће.

Најчешће су засноване на игри речи или на пренесеном значењу. У њима је наш народ остварио своју тежњу да разговара у сликама и симболима своје фантазије, и то само у нарочито време У

“ (Лед, град и циганчићи), „Колико је поље намерено, / На њему су овце небројене, / Пред њима је роган-чобан, / А за њиме Ласак Пасак?“ (Небо, звезде и месец). Предмет загонетке је одгонетљај.

У вези са њима он је створио своје култове и веровања, обреде и обичаје, радове и игре, забаву и поуку, песму и причу.

Жут као воштаница. Задувô се као да је лађу вукô. Замршено као арапска коса. Засукао бркове као да ће амове њима крпити. Играју јој очи као на зејтину. Иде као да јаја носи на леђима. Извукао се као тарана из лонца.

— Шта ти чини отац? — Клања. — Шта ти чини мати? — Крсти се. — Шта чиниш ти? — Ја стојим међу њима, па се каменим. (Казало дијете којега је отац био турскога закона, а мати хришћанскога). — Што чине дјеца?

ћу онда за те паре купити мало прасе, па ће нарасти крмача, она ће се опрасити, па ће бити читав чопор, па ћу све за њима викати: „Уј, гиц!“. Он викну, а зец се поплаши и побеже.

узме варку, говорећи: „Варка пред Марка“; четврти пак видећи да они сву рибу узеше, узме чинију с чорбом врућом, па по њима свој тројици говорећи: „Излија сја на вас благодат божија“. О ЖЕНАМА Вид’ла вода свекрвину кошуљу.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: „Стрижено! стрижено! стрижено!

Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове.“ Говедар каже опет: „Е! ако не зна никаква заната, ја му не дам моје кћери.

18. Два локвања око пања. 19. Два свијетле, четири стеру, а један мисли да легне. 20. Два дола суподола, међу њима змај лежи, ђе змај лежи, ту трава не расте. 21. Два се брата преко плота за браде вуку. 22.

штета што језик у овијем приповијеткама нити је чист народни нити је језик нашијех народнијех приповиједака, него у њима има и граматичнијех погрјешака у нашему народном језику (као н. п.

Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело. Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он.

Он опет рече да хоће, и оклади се с њима: ако не поједе да им да своју кијачу, ако ли поједе да они њему даду све што је гвоздено на њиховијем плуговима.

Мало по мало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште.

у главу да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у

Онај матори пас стане говорити курјацима: „Тамо њима то и то! док су још ова два зуба мени у глави, не ћете ви учинити штете моме господару.

Идући тако задуго по свету, дође један пут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дво- | ре, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку бабину кћер, па запита бабу: „За Бога, бако!

” Коњ му одговори: „Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се.” Кад змај руча, онда седне на коња па терај за њима, и за тили час их стигне.

коњ под змајем, | а он махне главом и снагом, а ногама увретен те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи. Онда царица уседне на овога коња, и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

оца нашег Саве, за дом двојици или тројици, по речи Господњој: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам међу њима.“ (Мт.

Јер они треба три пута недељно да се причешћују, колико знају себе да су се очистили од нечистих мисли и слагања са њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и смеха незауставног, те још и зломишља, па чак и јарости нечистих речи

Још је добро њима да кажемо потребно: шта вам је, заиста, браћо? Игумана гледајући, који се на ову добру и веома душеполезну службу

И ово треба да буде овако. А службе светих постова изложиће тачно синаксар, као што и јесте свагда у њима. ГЛАВА 8 О бденијима како треба да бивају Бденија треба да бивају по закону у недеље и у Господње празнике и о

О њима ћемо се поучити у синаксару. ГЛАВА 9 О трпези и о чину како треба да бива Време је да се даље и о трпези спомене, и

манастирски у злату, и у коњима, и у труду и у путу, и умолих благоверне оне цареве како не би одлазили игумани к њима ради назнаменовања, него узех од њих штап да је у манастиру уместо појављивања царевог.

ГЛАВА 23 О онима који сујетно и празно говоре Даље, и о другим стварима која реч изабрана и оно што о њима знамо довољно.

љубав и јединство свему другом претпостављате, који се својим игуманима у сваком стрпљењу и смерности срца повинују, и њима заповедам да пожуре на богољубно испуњење, а они други да се одашиљу, па макар требало и мало да вас остане.

Заповедио бих да се дају расе шивене, али видех да завишћу ђаволом беху међу њима многа роптања, говорећи један другом: „Теби је боље дато, а мени лошије.

А оне од њих који се лене и никако се не брину, и који су непоштени међу њима, треба их смењивати и друге затим постављати.

И не само њима него и новоумрлима, свагда на сваком богослужењу — на јутрењу и на литургији и на вечерњи нека помен бива, у молитвама

Него ви сви, Божијом благодаћу просвећени, познајете његова лукавства и како их можете одагнати — нисте неразумни — о њима из божаствених списа и поука часних читања и у својим искушењима научисте се.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Па да купим пантуфле, папуче, дугачке гаће... Погледај само ову данашњу младеж! ИКОНИЈА: Не можеш ти с њима у исти чабар. Ако ниси прегуро триесту, нек нисам која сам!

ИКОНИЈА: Ја немам појма... ВИЛОТИЈЕВИЋ: Какви су, ко да су из земље ископани. Што је на њима од гвожђа — зарђало, што је од дрвета и сукна — иструнуло! Не знате ко су и одакле су? ИКОНИЈА: Шта знам...

Сигурно немаш нигде никога? Види се да немаш! Немам ни ја! А до јуче... имо сам пријатеља да не знам шта ћу с њима! Кад око себе лупаш печатом као буздованом, можеш да купиш пријатеља за кило дима! Кажи шта ћеш да попијеш!

ЦМИЉА: Није ни чудо што су га скинули. ИКОНИЈА: И није само да види неке војнике, и да с њима преклапа, него им још и шкембиће наручује! ЦМИЉА: А и ја, будала, верујем, па сипам!

Друже! Води ме одавде, нек ми суде, па у затвор — међу праве људе! (Излази. Иследник за њом. Просјак коракне за њима, збуњено, али се предомисли и врати се натраг.) МИЛЕ: Скресо би ја њози, да није женско!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

А сада, хајд иди, и тамо у чаршији покупуј па метни у бисаге и после раздај свима, као да сам и њима донео. (Љутито): Хајд, сада иди! МАРИЈА (одлази; силази у кујну у којој настане потмуо жагор кад она уђе). Пауза.

СОФИЈА и ВЕЛА (доносе послужење за владику, служе њега и Јовчу, па се измичу). ВЛАДИКА (гледа за њима, Јовчи): И срећан си, Јовча. Сва ти деца добра, и синови, и снахе.

Не смем. Борим се. Шта ја знам, и откуда смем да помислим на то?! Газдарице су ми, снашке! А морам једнако са њима да сам, да их служим, дворим.

Лети, ако се оде у село, на чивлук, и тамо једнако са њима сам. И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да

) На капији се указује напред Јовча, на коњу, за њим још три пријатеља, у богатом призренском оделу, на коњима. За њима свирачи и носиоци фењера. СОФИЈА (понизно, уплашено): Добро дошао, тато! (Застаје, уплашена присуством страних људи.

Погледима се договоре и излазе снебивајући се, као убијени, поред Јовче који бесвесно гледа за њима. Свирачи се извлаче преплашени, погурени. Сви силазе. Дају знак и свирачима доле те се придружују мучке.

) Пауза. ТОМА и АРСА (с подигнутим оковратницама, трљајући руке седају уз огњиште да се греју.) СТОЈНА (улази за њима, преплашено одговарајући им на питања): А, неће он још да се врати.

нас, чивчија, чује или опази, да помисли како он долази оздо, из Арнаутлука, где се, како нам после прича, пушкарао с њима... СТАРИЈИ СИН Де, знамо то и ми. И ми смо га пратили. Али то ником другом да ниси!...

Иначе се већ не може овако. Ваљда ће, после, и он за њима у свет. (Трза се на шушањ који чини Стојмен испевши се полако у чардаклију.) СТОЈМЕН Добро, опет стигох пре.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

возответствовати њи[х]овој слаткој љубави, облекчаћу прси моје јавивши свету моје припознанство и благодарност к њима; спомињаћу се њи[х] и љубићу и[х] док год душа моја, сиреч до века, и нећу престати желити да милостиви бог учини

Ако ништа, познаће браћа моја усердије моје к њима после моје смрти и то је таман време за које се ваља старати и писати.

кога би[х] год чуо спомињати Варадин, Будим, Пешту, срце би моје летило к тим местам, желио би[х] познати људе који у њима живу и рад би[х] био знати каква су у њима деца и девојке.

Пешту, срце би моје летило к тим местам, желио би[х] познати људе који у њима живу и рад би[х] био знати каква су у њима деца и девојке.

Мој тетак по многој вики и | укору и млого мољен игумном места, с којим се је познавао, утиша се и седне с њима пити.

и арапским, гди су се најпре свеци светили, сад се Ни име Христово не спомиње, него турски пустињици и дервиши у њима живу.

К оном шта су чули, ако јоште виде и прикладе неваљале, ако не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан више утврђавају се у том и укорењавају.

да мој прежњи магистер зактева са мном разговорити се, и да нама[х] пођем не каснећи нити одлажући, јер, иначе, њима је наложено да, ако нужда буде, силу употребе.

јербо други момци, моји камараде, продавајући којешта женама и девојкама Немицама и Вла[х]ињама, поваздан би се с њима шалили и смејали, нити би кад имали воље што светињско слушати; на ови начин почео сам се био као заборављати.

частећи једанпут нашега тадашњега епископа Георгија Поповича, ја, имајући познанство с слугама дома, помешао сам се с њима. Као под именом да ћу што послужити, пошао сам гледати владику на части.

Но, верујте ми, чада моја, даја без сваке шале беседим. А шта се каса женски[х] очију, оне не ваља да се с њима одвећ поносе. Што су год женске очи човеку, то су и човекове жени.

За ова сва страданија хотео је милостиви творац учинити и неко награжденије чловеку и жени, давши њима велико и неисказано наслажденије, у очима, | у прсима, у грљењу, у љубљенију и у сваком наслажденију, које у чистом и

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

четрдесет деканата, двјеста деведесет и седам парохија, сто тридесет и три капеланије, седамдесет и три манастира и у њима око двије хиљаде пет стотина манастирске чељади.

Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци натоварени дрвима и за њима Кушмељ касаху чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој невољи, и Кушмељ и Осињача и Кушмељићи стегли би се у

Бакоња одмахну главом. Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића. Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина.

— Јето, мој добри дивере! Јето какви су видиш сам, па још вируј њима! — плакаше Осињача. — К врагу сви! сви! сви! Уф! — стењаше једнако фратар.

— Магаре од магарета! Тако ме припаде, а?... А што те враг није понија с њима у сплату, него и ти чекаш брод кâ господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре. Бакоња бризну у плач... Ја...

Између једних и других бјеху издубљене пањеге, а у њима се нахођаше светитељских кипова, полупаних лонаца, крпа итд.

Па, ваља да иђеш прид њима овако (показа му како ће се гегати), ако ли која утече низ рику, мораћеш трчати за њом низ обалу док је не сузбијеш.

Три најмлађа духовника обукоше се у црквене хаљине и служба отпоче. Бакоња и Мачак, у стихарима, кађаху пред њима. Балеган је вукао конопе иза оргуља, а фра-Тетка, куцкајући по зупцима, тапкао је ногама да их згрије, вртио је главом

За њим приђоше ђачићи: Мачак, Бујас, Лис и Бакоња. Сваки прими по плету од гвардијана. За њима Балеган, и он прими дукат.

— Мали Јерковићу! — зовну Срдарина, прекинувши штиоца. — Шта велите? — одазва се Бакоња, ушав к њима. — Ајде ми донеси убрус из камаре, јево ти кључ! — Бакоња се обазрије, мигнувши Мачку. — А куда ћеш ти?

— соколе га другови. — Ајме мени! — шапти Бакоња, али пође за њима низа стубе у двориште. Бујас и Мачак отрчаше пред подрум, гдје бијаху дрвене љестве, које они понијеше и исправише

Фратри уђоше. Срдарини бјеше ред да служи. Кад би он обрнуо њима плећи а лице к олтару, онда је Бакоња гледао своје другове, који чаврљаху молитве као обично, зијехајући; али кад би

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Тола Дачић лаже по селу да ножем кољем псе Катићима и да их бацам у Мораву, јер њима стално нестају пси, па и керови које Ђорђе из прека доводи.

Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким, лаким, запаљеним. Гледа их: некада, на путу До ове механе, радовао се њиховој тежини.

он, ,,ситан младић'', који непознатима ничим није хтео да покаже да је газда и трговац, увек са слугама спавао и с њима јео слан сир и ужеглу сланину, плашио се свих жена, а нарочито оних механских, због чувеног оца од свих крио презиме,

Он је осорно одгурну. Петнаест година му она изува опанке. Шта ли му је сада? И раније је било свађе међу њима; више пута би се псовкама извикао на њу; оћутала би и идућег дана све би пошло по старом.

Нека, немој да га зовеш. Поздравићу се с њим касније, кад оставим ствари. (Са слугама? И с њима да се гњавим.) Добро сам, Мијате. Нисам остарио. Ако је хладна соба, Симка... снајка, после наложи, идем.

Зато је последњих дана и синоћ... Нека само што пре буде. — Жене напоље! — Милунку и Симку пратио је очима Док за њима не лупише врата, а онда седе на своје место за ниском софром претрпаном јелом.

Губите се, нећу исти ваздух да удишемо. За њима врата остадоше отворена. Ветар јурну у собу. Псето лаје љутито и изгубљено. ...

села. надничи и служи. Она се покрену, први пут откако је устала са столице, мало рашири ноге, да буде сигурнија на њима, и одсутно се загледа у жеравицу која је испала из фуруне и споро умирала на дасци, на којој су многе пре ње оставиле

„Ти си сељачки син. Срамота је да носиш швапске крпе. Нису оне ни здраве. И срце и памет се покваре у њима“, рекао је отад убеђено и претећи. А ујутру, рано, из механе га најпре повео у магазу житарског трговца Васића.

Мајка. Ситне, сетне очи. Само њима говори. А увече се са оцем могло и о књигама причати. Тих вечери он је други човек постајао Само да једно такво Бадње

није Велики петак, иде војска, чета војника, коњаника, војска сече и непунолетне, децу, децу, синоћ се није поиграо с њима, буна, дошла је буна, ко ће Му децу исхранити и извести на пут, ноћас су се петлови само једанпут огласили, све се

Циглу и ћерамиду распродали; врата и прозоре погорели. Каце, бачве и бурићи разобручили се и расушили; у њима се легу комшијске кокоши. Разнели су кошеве и амбаре.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Посматрајући их, чинило јој се да трчи заједно с њима. Брзо, брже, још брже! На ливаду, уз планину, низ долину, и још даље: велик је и шарен свет!

Нека мало њима загорчава живот док се не уозбиљи. Зар је мало у паклу ђаволисао? Али, Ђаволку се није остављало друштво у коме се

Ипак би одлучено да се испита Татагино кретање. А ко би за то био спремнији од два оштровида младића? Њима Татага ни у најгушћој шуми неће умаћи! Но, гле врага! Шума је и од њих сакри.

Коначно им пође за руком да виде како ископава пањиће у шуми и ставља их у своју врећу. Шта ли са њима ради? Никада није запажено да ложи ватру. Шта ће јој онда корење?

»Баш би било лепо остати с њима!« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора!

Била је већ велика као чамац. Дечак јој скочи на леђа, а риба појури. Док би трепнуо, била је пред њима златна лубеница, а на њој Рибља Глава. Дечак испружи руку да дохвати лубеницу, али златне лубенице, наједном, нестаде.

Али, сваки пут кад би ка њима пошао, они би некуда нестајали. Тако и зору дочека. Виде голубове превртаче на небу, чу шкрипу ђерма и одлучи да не

Њене пешчане обале биле су равне. На њима није било сребрног одсјаја планине, нити цвећа, и река поче да тугује. Нарочито јој је било тешко у зору и у сутон кад

поласка рече Ферфелин да приреде такмичење у игри стакленаца, како би одредили ко је од поданика достојан да крене с њима. Којим су путем Пелетини сазнали за то такмичење, стари летописи не говоре.

Чувши за лековитост њихове свирке, некакав моћник држао их је силом код себе, хвалећи се њима као ловачким пушкама или псима, мада му је звук њихове песме био стран. »Можда они и нису толико вредни хвале?

Понекад му се чинило како га зову да отпутује с њима, али само што би запловили небом, већ би се расули као крунице презрелог маслачка, ишчезли прожети сунцем.

— запрепасти се дечак, али времена за питања није било. Летели су тако брзо да су се облаци пред њима у страху размицали, све док нису долетели до Светлоснога брега, а пред њим угледали старицу сву у живим ранама.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Међу њима мало је ко памтио или хтео да памти велике турске баште и мале српске винограде који су се у низу простирали дуж унутра

И, ево, упорне недоумице опстају у вековима: немоћан пред њима, Господар Јеврем наставља да јаше поред куће у којој је живео Милан Ракић.

(и тој се вештини научио од пацоликог банкара), и каже да дечака ваља брзо однети, можда му има спаса; низами ће с њима, у српску полицију и пред српски суд, а српски житељи ваља да сачувају своје достојанство.

На његов узвик, заробљени низами су се отргли и потрчали својој касарни, Ђорђе из Ниша је јурнуо за њима, пушке су запраштале а грађани узмицали.

Њих, своје таоце, Турци у миру спроведу на место замене; али, на том месту нема ни српских талаца, ни вести о њима. Ни гласа о четворици бегова, нити о српским намерама.

И овде је био уз Проту Матеју; и овде је, пред обојицом, стајала турска сила; и овде је одговорност била на њима. То су биле сличности, мале.

Са њима га чека још неко коме ће се Змај од Ноћаја обрадовати: онај Турчин, Бошњак који му је некада добављао џебану и који му

а огромном, угледао пред собом Јована Добрачу како стоји, и он сав бео, засут неким празним снегом који веје ту, међу њима. Али, то је била само причина Црнога Ђорђа. Изгледало је да се, после, ништа није изменило.

Нека истина се, као сањани простор, раскривала из речи које је изговарао овај Грк, нека је црна искра запламтела међу њима и кнез је, омађијан, слушао Ригину причу о томе како је, сада, прави час да он, Рига од Фере, започне борбу за ту

Али у томе је и била сва зачкољица: вије га хтела и за себе, него само за себе. Међу њима је почела она врло стара игра која је за Љубицу била и нова и више но игра: можда баш зато, ту је игру играла са много

Да су хтеле да се договарају између себе, било би боље: али оне нису хтеле ни да чују једна за другу. Међу њима је била опака пукотина. Пукотине је нестало оног дана када је убила Петрију.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина што је пак'о меси, А по тмини витлају се беси, А међ' њима прабесина спава Моју љубав у сну измишљава! Ј.

Ал' зло је, мајко, бити међ' њима: Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује, А лаж се увек онде находи Где их по свету подлост

Ал' зло је, мајко, бити међ' њима: Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује, А лаж се увек онде находи Где их по свету подлост проводи; Ласка их двори, издајство

рукује, А лаж се увек онде находи Где их по свету подлост проводи; Ласка их двори, издајство служи, А невера се са њима дружи... О мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан! ............................... ............

Сад ево већ „откровенију“ ред. Писмена се по листовима муте, Начинише се црна страшила Што о њима проричућ' причају; А јеванђелске свете истине Озбиљнијом тек чине опсену.

И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. Циганче, тако ми Баха! и ја сам међ' њима био! Но ти ми објасни сада: шта чиним ово, и гди сам? Ја видим да сам пијан, и ако - зашто бих крио?

Август владаше богатством Рима; Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми, И седам подножја љуби, нежно се грлећ' с њима.

Покашто бахат се чује: То стража ликтора блуди, и кличе по тавној ноћи. Стубови Капитола, и горди Пантеон с њима, К'о црне огромне масе дижу се у небо горе, И Тибар јасније шуми.

А кад се кретоше даље Узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима! Да је кипарис црни покрио огњиште њено, Хипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње далеко

Јер грозни пророчки звуци грунуше над њима силно К'о тутањ подземља мрачног, к'о узвик гњевнога Крона. И затим тише и тише јецаху сребрне струне, И премираху

Одавна сунце на њих огањ лије, И тичје пјесме над њима се хоре. Некада, давно, пре в'јекова много, На плећима су хитрих дромедара Ту двоје драгих стигли из даљине, Са срцем

М. Ракић ЛXXВИИИ ЈЕСЕН Прошла је бура, стишале се страсти, И љубав с њима све је ближе крају; Друкчије сада твоје очи сјају У њима нема ни силе ни власти.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Сном је човјек успаван тешкијем, у ком види страшна привидјења, и једва се опред'јелит може да му биће у њима не спада.

кога српскога хероја; да прогрмиш хулом страховитом на Вујицу, Вука, Вукашина, богомрске Српства отпаднике - злоћа њима мрачи име Срба, тартар им је наказа малена!

прозрачнога при погледу свијетлога сунца што у небо дигну слабе зраке, и ја, пламтећ величеством неба, подобно сам њима урадио: некакво ме својство дигло тамо, некакав ме свети магнет тегли.

Судба наша отрова је чаша; вјечне судбе свети су закони, ц'јела бића њима су покорна. Види човјек своје заточење, помало се прве славе сјећа и полети небу како муња; ал' га смртни ланац

засуто, смрт би на гроб његов очајала; не би Адам своје легионе у окове смртне оковао и на жертву себе преда с њима ужасима, смртним насљеднима! Вељи јеси, творче и Господи, и чудна су творенија твоја, величеству твоме краја нејма!

је вјечна својом вјештом руком сочинила: свеколике небесне равнине покрите су цв'јетним ливадама, мај вјечито на њима царује; боја цв'јећа вјечна и прозрачна, у правилност сваки цвијет ника ка вјештијем ткањем разложени; воздух пуне

Брегови су никли по равнини, по правилу, како све остало, окружени китним садовима; на њима су дигнути престоли од топаза и зрачна рубина - рад ангелах првопрестолнијех; над престолом свакојијем стоји на

Истина је, сви бесмртни дуси да свободе права уживају, свашто раде што је њима драго по лакоме и светом правилу.“ „Свјетилниче, правдом окруњени!

сожаљујем; ал' је име неблагодарности спрама оца погрешка највећа: свете правде строги су закони, све је дужно њима сљедовати, преступнике мој бич наказује.

Вид подобни оку представљају поглед горди сјеверних љесовах кад их зима у кипу обуче, и над њима на преведром небу кад се облак наполи раздвоји те у двије непрегледне масе с два противна узмућена вјетра, - вид

Кад волкани смрадљиво дихање у утробу распаљену врате, за њима се ужасне пропасти, пуне дима и плама, отворе. Сви брегови кипеће пучине брдима су честим засијати, но голијем,

Одједном се облак разјечани у два пола стравично састави; на њима се одједном појави колесница како сунце св'јетла, хиљадама муњах упрегнута те је возе на огњена крила.

Попа, Васко - КОРА

соба стане да режи Увучем се у своју кожу Таваница стане да скичи Хитнем јој једну кост Углови стану да кевћу И њима хитнем по једну кост Под стане да завија Хитнем и њему једну кост Један зид стане да лаје И њему хитнем једну кост И

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Од многобројних списа Демокритових није се очувало ниједно једино. Све што о њима знамо, само су одломци, каткад тек које реченице, како их прибележише други грчки писци, већином противници

Главне личности овога списа одабирао бих тако да бих њима, као главним станицама, обележио развој природних наука. Пре но што бих се за којега од тих твораца науке определио,

Вредело је упознати се изближе са њима! Зато се моја лична библиотека из године у годину обогаћивала делима из историје егзактних наука и њихових примена.

У њима је живо и аутентично предочена та славна плејада научника и доба у којем су живели. Тај нови начин обраде који је, ист

да трепери, косо очешано Сунчевим зрацима, али врхови Брутијских Планина, боље погођени тим зрацима, заблисташе у њима. Мала једна лађица са белим једрима исплови полагано из кротонске луке. Питагора је пропрати погледом.

Код Ахмеса научих шта је седмина, шта тринаестина, једном речи шта је то разломак. Научих како се са њима рачуна, како се они сабирају, како рашчлањују. Увидех шта је то размера двају бројева, како се њом могу мерити углови.

„Да“, рекоше ученици, „тако је! Он, учитељ је рекао“. Он их остави да још неко време посматрају ту, њима несхватљиву, небеску појаву, а тада им рече: „Време је да пођемо кући, иначе ћемо покиснути до голе коже“.

Неки од њих зграбише неколико камичака и бацише их на Паролоса који је још спавао. Он се трже из сна и појури за њима, поскакујући на левој нози.

Он сам пође са својом пратњом онамо. Пошто је онде купио неке ситнице, јареће месо, говеђа ребра и реп, па напунио њима доњу трећину друге корпе, пође даље, на сточну пијацу.

Он корачаше са својом дугом палицом испред свију, за њим иђаше Хипократес између оба сенатора, за њима Антракс, водећи свог магарца на улару, лево и десно од магарца оба роба, придржавајући његов самар да се под теретом

Они нису способни да ме пошаљу на онај свет. А кад би ме, у крајњем случају, и позвали да, као оно Сократес, искапим, њима за љубав, пехар отрова, ја бих им одговорио: „Хвала лепо!“ - И на том би се цела ствар свршила“. „Па, тим боље!

Доброћудни грађани тих вароши подигли су их, не да њима прославе своје синове на које се за време њихова живота нису ни обазирали, већ да одаду почаст сами себи.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Тај снег, рекао бих, много је утицао. Крупне пахуљице падале су у млазевима по дрвећу и нама и засути њима ми смо изгледали некако чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу београдских

Не сећам се ниједног, али ниједног се не сећам међу њима, у чијем је плану било да погине. У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили?

Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт?

Остављајући их, веровао сам да је са њима свршено, да наша огњишта више не постоје и да су наши драги изгорели у земаљском паклу.

ђида. А мени показујући своје друштво: — Ово су моји пријатељи. Кажу тако, а ја мислим да међу њима има и ниткова, клеветника, хуља. А сад, господо, тачка! Има дана за мегдана.

У њима, унутра, као у крлеткама, иза белих великих свећа повешаних о ексере, назирале су се доброћудне главе инвалида-продавац

Јер све су то предратни просјаци, лажни инвалиди што „ватају на униформу“, Цигани и протуве, и он једини ратник међу њима. Говори мало, и док они ћаскају, он се треби од вашију.

Него ја мислим да оне Швабе и ове Швабе раде ортачки. Чујте, људи, ово што вам ја кажем, ја сам прост човек, али ја њима не би' веров'о. Ево сеците ме где сам најтањи, ако тако не буде. — Еј, брате, па ти сасвим не знаш шта говориш.

Исус и Савонарола, свесни тога, и зато што су волели људе, развијали су у њима оно добро и морално. Они други, уверени у људску поквареност, као Макијавели, васпитавали су владаоце да буду без

Шта их се тиче наша изузетна судбина! Њима је доста да знају да патимо и хоће да нам ублаже судбину. — А Грк? А Грк? Како мислите о Грцима?

“ И Петроније Свилар, неспособан да повеже мисли и да њима управља по својој вољи, притисну лепљивим прстима врело и знојаво чело и слепоочнице да би се још штогод сетио и да

дебелу гомилу плавих табака исписаних само на једној половини стране и дрхтавим прстима истраживао нешто по њима. Па је, најзад, подигао главу и жмирећи запиљио се у мутне, блудеће очи оптуженога.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И те кугле као да су биле љепше на вратима сунчане стране: њихова засићена плава боја чисто је живјела, као да у њима гори по жижак.

Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац. Међy осталим дјечјим играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или

земље и градове носим у памети не по нуждама и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам

и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их

не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени

и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и

На концу, ти дани и јесу за то да се о њима да сентименталности што је њено, да јој се плате одговарајуће „сталије и контрасталије”, па да је човјек преко читаве

Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа себе?

иза жалузија, некако угодно одсутан из свијета и збивања, а опет не сасвим без увида у њих, не сасвим без сазнања о њима.

Знам да се причало да су оца, насред оцеана, морнари убили и бацили у море зато што је према њима био „гори него пас”.

Био сам препун свакојаке радозналости о њима. Вјеровао сам да их мрзим, а ипак ме нешто неодољиво вукло к њима. У ствари, то није била мржња, већ више као неко

Био сам препун свакојаке радозналости о њима. Вјеровао сам да их мрзим, а ипак ме нешто неодољиво вукло к њима. У ствари, то није била мржња, већ више као неко удивљење, с трунчицом зависти, можда. И још, као нека носталгија.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Тако одевен дође на крстоноше. Беше се искупило доста народа. Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити. Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.

Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.

Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе. Поче ручак. Свирала одјекну... Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври. Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...

Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон. Са њима беше и Станка. Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше

Са планине пирка студен, оштар поветарац. Варош се буди... Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.

А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало. Међу њима беше и Станка.

Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.

брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима. Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.

Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени. Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. — Јеси ли и Радовану казао то за новце? — Јесам.

— Ћут! Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава.

Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером. Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.

Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан ?«...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар пристане и пође с њом. Идући тако, девојка му је показивала своје пустаре и марву која је на њима пасла. Напослетку дођу до једне бразде, на којој ниједне травке није било.

у рај ни у пакао метнути, него га постави да чува стражу међу рајем и паклом, куда највише врагови пролазе, да се с њима конаба и туче, и да га паклени дим непрестано коље.

Онај мотори пас стане говорити курјацима: — Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару.

Јест, ама су сад муке, нема се шта јести, а не може се изићи, те у своме јадy стаде миловати штене и мачку и с њима се гладнијем гладан разговарати.

по трбусима да су сити, па ће сам себи: — Богме они су негдје нашли нешто те се најели; чекаћу док огладне, па ћy за њима, не бих ли и ја нашао селамета.

До неколико крену кучка и мачка опет да иду, а он ти се лијепо ухвати штенету за реп, па за њима понајлак побаучке. Нијесу дуго ишли, кад дођоше на чистину. у некакав вилајет. Ту ти нигдје ништа нема но сами миши.

Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћеп, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних

Коњ му одговори: — Једи и пиј стићи ћемо их, не старај се., Кад змај руча, онда седне на коња, па терај за њима, и за тили час их стигне.

коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама у вретен, те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи. Онда царица уседне на овога коња, и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.

у главу, да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у

Баба му одговори: — Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш од те напасти.

Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену; одмах ће се отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Знам, тог јутра земљи није било зоре. Облици се сиви уплашено нагли Испред мога ока, и као да моле За помоћ, спасење њима, киши, магли, Од нечије руке што их тера доле. Нагло одох к њима.

Нагло одох к њима. Тамо видех како Залазе сва бића, и пропаст их носи; Видех да се гаси и светлост и пак'о, Неку мутну утвар да маше и

Умираху боје, С њима душе људи и гробови њини: Сазреваху звезде, ал' да их опоје Не остаде нико, ни ноћ у црнини. И неста планета и животу

После јесен дошла на сарану маја. На сарани маја била је и она; Саранила дане цвећа и младости И са њима венце, и своје радости, И све што је била њена васиона.

И кад звезда њима се показа, Видели су сви да нема више Ње, девојке: из овог пораза Прву звезду сузом поздравише. Већ се губи свело

Поноћ и сунце одјек су менама. Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони. Запали чула.

За муке, грехе, невољу, мене, Они су знанци одавно стари; У друштву с њима гаси се, вене Понос и полет, младост и чари.

Ту ћемо гледати да се лепо снива. Да је свака радост новина за нас, Да нам бриге беже, с њима слутња жива. У срцу ће бити измирење, спас И љубав што прашта и што јаде носи К'о пролеће зиму, као мир талас.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Могао сам да у машти о њима створим слику онакву какви су они заиста били и у стварности. Тако сам несвесно усавршавао оно што сам сматрао новом

Већина људи је тако обузета мислима о спољњем свету и сасвим склона да заборави на оно што се догађа у њима самима. Прерана смрт милиона људи првенствено се везује за овај узрок.

Био је то син пензионисаног официра аустријске војске. Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у њима као да су најбоље остриге.

дизале под облаке, а са заласком сунца враћале са својих хранилишта у тако беспрекорној бојној формацији да би се пред њима могла постидети и ескадрила најбољих модерних авијатичара.

Направио сам разноразне направе и мајсторије а међу њима су били најбољи лукови за стреле. Када бих одапео своју стрелу она би нестајала из видокруга и са мале раздаљине би

” Моје истицање на првој години донело ми је наклоност и пријатељство неколико професора. Међу њима су били професор Рогнер (Рогнер) који је предавао аритметику и геометрију, професор Пешл (Поесцхл), који је држао

У детињству сам успео неколико пута да спасем од пожара куће суседа тако што сам чуо оно тихо пуцкетање које њима није ометало сан и дозвао помоћ.

Жудимо за новим сензацијама, али убрзо постајемо равнодушни према њима. Оно што је јуче било чудо, данас је обичан догађај.

Међу њима се могу навести и следеће: (1) међусобно повезивање постојећих телеграфских централа или установа широм света; (2)

Из ноћи у ноћ док сам се одмарао, размишљао бих о њима и све више ми се откривао мој ранији живот. Слика моје мајке је увек била главна фигура у поворци која се полако

Много већи број људи није свестан шта се догађа око њих и у њима и милиони постају жртве болести и умиру пре времена управо због тога.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

у којој су граничари скоро уништили италијанску армију. То су причали људи који су у њима учествовали и тек се вратили из Италије.

Са задовољством сам прихватио њихову понуду и са њима провео једно дивно вече. Њихова љубазност према мени била је загонетка коју тада нисам могао да одгонетнем.

Видео сам им слике, читао сам о њима и коначно сам их слушао како говоре на једном великом националистичком митингу.

Чинило ми се да су бар за класу испод мене, а ипак нису имали тешкоћа са усељавањем. Њима није била потребна интервенција или нечија наклоност да би их примили.

Надзорникова жена ме је често позивала да проведем вече са њима у породичном кругу. Говорили су ми да их много интересују моје приче о Идвору, Панчеву, Будимпешти, Прагу, Хамбургу и

На излазу из цркве срео сам 'Вилину” породицу и био сам позван да се с њима вратим кући. Било ми је мало чудно да се један радник вози тако лепим колима са послодавцем, па сам замолио да ме

Код куће ме је чекало још једно изненађење. “Вилина” мајка навали на мене да треба да са њима ручам исто тако као што сам са њима присуствовао служби у цркви.

“Вилина” мајка навали на мене да треба да са њима ручам исто тако као што сам са њима присуствовао служби у цркви. У овоме сам видео њен покушај да ми покаже колико цени мој обичај да идем у цркву и да ме

” И ја сам се смешкао. И све сам се више смешкао када сам се уверио да ме девојке заиста не мрзе. Њима се свиђало да ме задиркују чим би из мене избио европски ”жутокљунац”.

Воле нас, драги мој, али чувај се да те то не одведе у неку глупост. Угледај се на мене. Ја увек лепо с њима већ двадесет година и као што видиш, још сам нежења и то мало постарији.

На последњем спрату Творница је имала и неколико соба. У њима су неки радници, који су били у њој запослени, и спавали.

Његова теолошка објашњења нису ми се много свиђала и губила су и оно мало што је у њима иоле било вредно пажње, чим их је он супротставио ономе што је називао америчким механизмом и материјализмом и тиме

Ћипико, Иво - Приповетке

Свеједно, зло по сиромаха! —Па узми га ти, кад жалиш! — окосито настави први. —А ко ће мене? Но мируј у људе. Није њима до обисти. —Добар ти је! — побегена Загорац и скреше да припали лулу. Света је на обали све то мање.

У свикнуће нашли су се пред господаревим двориштем. Жупан прикупљао је тежаке да с њима пође у поље. Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје! —Не треба! Има нас доста. —Нисмо, валај, на одмет.

Још тројицу тежака из једне куће, двоје мушких и једно женско, удомио је господар с њима. Цвета се зачас огледа по кућици и изиђе да купи у вароши кукурузног брашна.

По обичају мољаху јутрењу ишчекујући жељно дан. Зором је тек росило. Унеке, не надајући му се, изненада бануо је к њима господар са жупаном. С другима и њих одведоше у оближњу конобу.

Ваздух је очишћен и прозрачан. Ведрина неба и мора лепо се у њима одразује. Упутише се у поље. Цвета се надала да ће тај дан радити и тако унапред до њихова повратка.

Окуша, мљасне, преметне језиком и избаци. —Ово је отров. Смрди! — мрштећи се, пљуну. —Је вама, а њима је мана божја!

—Бог зна кад ће издувати! Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала. Онако незадовољна, она оде жупану да је одведе господару да се с њим намири. Господара нађоше у соби.

Ипак јој се учини као да су комшије и придружи се њима. У разговору једно с другим жена се изјада, тужећи се на рђаво време и никакву зараду. —Ето, не прикупих ни за превоз!

Немам више... Бог ти дао! —Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'! Ето иду још два господина, — и окрене се према њима, не слушајући Цвете. Приспије један виши чиновник и за њим неки трговачки путник.

А Митар данас на цести с њима ради, па су начисту што га је к њима довело: обистинила се њихова слутња; није их ни за шта неколико дана прежао.

А Митар данас на цести с њима ради, па су начисту што га је к њима довело: обистинила се њихова слутња; није их ни за шта неколико дана прежао.

А и сутон већ се хвата по потоцима и доцима; постепенце неосетљиво диже се навише, док не посурише над њима и највиши висови и све се заодјену суром свјетлошћу, која је обавила и њихове тугаљиве прилике и огладњелу стоку, и

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Стога није нимало случајно што су у наше време, кад су потребе за међукултурним општењем нарасле, а упоредо са њима и проблеми који из таквог општења проистичу, што су, дакле, у наше време неколике творне идеје у књижевној теорији,

полазимо од уопштених добрих намера и голе добре воље према другим, ближим и даљим суседима по култури, него се према њима треба окренути и због дубоких интереса сопствене културе.

Али, наравно, није довољно само посегнути за њима, него је потребно песниково умење и ум да се у тим истим јединицама реактивира дуго слагано колективно искуство и

Ви ћете се лако сетити да је Лаза Костић волео позне Снохватице Јована Јовановића Змаја, и у њима посебно песму „Пчеле и протопоп Недјељко“.

Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму: Не дај ме, мале, не дај ме!

Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму: Не дај ме, мале, не дај ме!

да се неке од тих херметичких песама, као и неке такође херметичке приповетке, уопште нису могле разумети док у њима нисмо препознали врло старе слике и значења који нам дотичу кроз два канала дијахронијског културног памћења:

Зато се о њима обично пише такорећи у низу, кад се даје преглед важнијих особина целе групе песама или чак целе врсте.

Понека девојка посматра их како се играју, такмичи се с њима нарочито у лепоти и вредноћи, а може пожелети и да се уда, рецимо, за сунце.

Али је однос и међу њима и са људима по правилу однос међу засебним бићима, и нигде се небеска тела не појављују сведена на саставни део, или

део, или на средства (дакле инструментално) која неко може употребити, која му могу служити, као што се Анђа њима служи као одеждом.

На томе дугом путу кроз време у њима нису само с колена на колено и од једног до другог песника (или групе певача) старије слике преслојаване новијима него

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА (усплахирен): Дакле, бивало је и то?! (Одјури вратима и продере се на њима.) Ама, шта се ваздан мајете, дајте тај цилиндер!

Само да се они не нађу увређени што ћу тако у гомили да их примим? ВАСА: Ама, рећи ћу ја њима: за сад не може друкчије. А ти ћеш доцније, док одујми навала, да их призовеш кој' пут.

ЖИВКА: Како? Запушити уста онима који ме бране? НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно. Д'ин маниер бјен семпл!

Рећи ћете: а зашто? Зато, госпођо, што би то најбоље запушило уста онима који би покушали да вас бране, а кад њима запушите уста, онда ће се шапутати на све стране. ЖИВКА: Па је л' то само да се шапуће и ништа више? НИНКОВИЋ: Се са!

” СОЈА (цела гомила је већ пошла ка вратима и она за њима): Ако ништа не буде од моје молбе, а ја ћу да полажем матуру. ДАЦА: Положила си је ти чим си проходала!

АНКА: А, сад знам ко је. Читај, молим те, даље! РАКА (чита): „Та се љубав међу њима изражавала на тај начин што је она њему израдила класу, а он њој писао љубавна писма”. АНКА: Кажем ја, знам ко је.

Па они њему у министарској седници: „Шта је ово, господине Симо, у новинама?” а он њима: „Ништа изволите прочитати ово!” па исповрти твоје писмо. ЧЕДА (кобајаги усхићен): Ала би то дивно било!

Идем ја тамо, идем сама лично да упаднем у министарску седницу. Ако је поднео већ, поцепаћу му оставку, а њима, министрима, рећи ћу нека сваки почисти пред својом кућом, па нека се онда брине о угледу владе. И рећи ћу им...

све, све? СИМА: Па оде, дабоме! РАКА: Доле влада! ЖИВКА (шчепа штосове новина са столице и гађа га њима): Куш, штене једно, прегризô језик дабогда... (Рака побегне. Прилази Сими и уноси му се у лице.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

За писца ове књиге посебно су Сеобе Милоша Црњанског биле привлачне зато што је у њима, као ретко где, чисто језичка фактура текста добила место какво обично нема у роману, али га зато има у поезији.

Али не треба мешати грађу из које су ликови саздани са њима самим. Они су условне, књижевне творевине, па се стога и не могу разлагати и посматрати средствима, рецимо, аналитичке

танано разлучених обзира: следовао би јој отров, али ће деца остати сироте; децу може преузети њен отац, али би му с њима дошло и големо богатство, што се погрешно може тумачити; могу је удати за најнеугледнијег човека у махали, чак за

16 Као да јој није стало ни до дворишног, па ни до кућног простора, на који иначе Станковићеви јунаци, међу њима и млада Софка, тако будно мотре.

упућују на лични доживљај: „Са Турцима и беговима и он пребегао, и тамо у Турској почео да се бави, тобож тргујући с њима. Ретко би отуда овамо прелазио”. 30 Готово да је сувишно кад аутор објасни да се то „Софка сећа”.

на самоме уласку у роман отвара врло широк поглед: „Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој - Софки”.

Јер готово сви његови критичари и тумачи, или барем већина, а међу њима и они који су у похвалама знали јаче да притисну пером, упућивали су у исти мах примедбе синтакси и једанпут уже,

на њу да би се наслутило шта је могао имати на уму: „Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој Софки”. Неправилност се, по свему судећи, крије у употреби заменица.

Каже се, наиме, да се више знало о њеним (Софкиним) прецима него о њима, а међу овима последњим опет се налази она (Софка). Значи да је требало рећи о њиховим прецима, а не само о њеним.

] више се знало и памтило о њиховим чукундедама, прамдедама него о њима који су сада били живи [. . . ]”. 62 До промене је, чини се, дошло и зато што је Станковић - тачно онако као што је

кад се о њиховим не би заменило обликом о њеним: „Више се знало и причало о њиховим чукундедама и прадедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и њој - Софки”. Део пре и део после двотачке опет су међусобно неусаглашени.

Неусаглашеност је сада тананије, неухватљивије врсте. Први је део, наиме, усаглашен са заменицом они (њиховим, њима); други са она (њој, оцу јој, матери јој). Заменице су упућивачке речи.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

чета разно обучених и разно наоружаних пустолова опколи их и заустави с наредбом на турском језику да сјашу и пођу за њима. Трговци утрнуше, па послушаше. Али Чемерикић се сети да су његове бисаге најпуније, да је то већ народна навака.

Ту је у њима за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере. Све у стени која је

петка у подне силазио је у џамију да отклања, а ончас после тога у каву код Шедрвана да се види с пријатељима да с њима пресуди што, или донесе какву важнију одлуку.

Но баш у том тренутку као бесан скочи на ноге Селман Чибуковић, истрже од певача гусле н крвнички га лупи њима по глави: — Ах, влашка свињо, још има на земљи Турчина! — узвикну он, па се маши за појас. — Нема, валаа, не!

Чудно озарена и одлучна Богдана брзо дохвати оба угарка, размахну њима неколико пута да их боље распали, па их гурну у кућну почађалу и суху као пушчани прах сламу, један изнад врата а

кроз дивљи свој наслеђени нагон он осети, он једини у свој овој гомили, да је ово само страшно презирање, упућено њима, и да је ова чудна мајка у својој души већ пронашла крвника... Вујана устаде.

Као да су се здоговорили и тврдо затекли Аустријанци, Арнаути и месец новембар. Да овако прође овај свима њима мрски бегунац.

Осим тога највиђенији околни Арнаути били су му кумови и побратими. Њима је он по ослобођењу чинио велике услуге, бранећи их као најрођеније.

Иначе он би кадгод дошао к њима као што раде други Арнаути и окусио њихову хлеб и со. Напротив: никад га нико није видео за српском совром, осим што

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! Гора гору не мож’ грлит’, Не дâ долина; Дан не може дан пољубит’, Ноћ је међ’ њима. Ал’ на гори овде момче, Онде девојче; Ови ће се грлит’, љубит’ Данас довече.

А знам, има многих, многих Што су били отац, мати. Умрла су деца њина: Ојади их жалост веља; Њима ј’ тешко, теби теже Без обране родитељâ. Тужни оци, тужне мајке, На што црно рухо носит’.

На ономе свету, Где се бол утаји, Прилике су друге, Други обичаји; Серафими носе Пехариће крина (Ал’ у њима, канда, Неће бити вина). Онде, хоћеш-нећеш, Мораш светац бити — Ја том нисам вичан (Можда ниси ни ти).

Где год људи лете срећи Ту је срце десно крило. А сад руке... шта ћу њима? — Радом, трудом оне сјаје — Једна нека доста прима, Друга нека доста даје. А сад плећа...

Где љубав влада, Увреде нема: Одајем почаст Њима обема. ИИ Хришћани многи Са неким штедом Рибом се сладе Петком и средом.

Ал’ ја ипак велим; сва су поља твоја, То јест, ти се спремаш да на њима зидаш, И сатира ј’ твоја, па и ране моје Ја остављам теби, да их ти извидаш.

мрежа тако вешто, кобно; У среди жмирка једно лице злобно, Са којег су спале човечанске црте, Јер хладне гује по њима се врте; Кô гладну хијену да лешином дражиш... И од тог мораш помоћи да тражиш!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ми ћемо непреривно у содружеству богиња и грација бити. ФЕМА: Ја ћу бити с њима пер ту. САРА: Право, право! ФЕМА: Како се каже француски друга? САРА: Ма схèре.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Те звезде — с њима ко и без њих ноћ. О куло снаге где је плави дан ствар свака када има лековиту моћ и кад се рађа смисао умире ми сан у

од пепела поѕт ѕцріптум У земљи где се поштују сунцокрети пали су лицем према истоку чини ми се да сам и ја пао с њима различит од онога што ћу рећи ВИИ Зеленгоро хоћу да изговорим твоје име зеленгоро зачета у трбуху ветра зелена горо

и натраг и чине време потребним Помешају дан и ноћ и зачну слатке плодове Припремају љубав ИИИ Ту све почиње ако у њима заиста има прилагођене светлости (Тамо где не посредују између нас и нашега сунца пустиња је) Оне стварају свет пре

чије су нико не зна одакле су КРИТИКА МЕТАФОРЕ Две речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се пише само зато Да та реч не би морала да се

има песничкога дара Истина је лепа ал док не остари Песме нам немају памети ал имају жара Птица ко досетка над њима крстари Погрешно узета реч једна чуда ствара Нечитак свет Певамо не бринући за смисао и ред Болест нашу лече поређења

Краков, Станислав - КРИЛА

”Смртна опасност”, висило је између бодљикавих жица. Знали су да ће једног дана кроз зрак и жице струјати вести о њима... те су вести биле црвене, рањаве...

— Хеј, Сергије, Сергије... Пилотова глава је била глува и трезн на полуга. Широка разапета крила дрхтала њима од среће. Још су две такве жуте т довале у ваздуху. — Какав смели вираж... Одједном се хука истопила.

Радиографски семафори већ су бацали дух револуција светом. Мали војници су замишљено ћутали. Речи су попале по њима као мраз. Кравио их је само дим из лула. За Чеганом је сунце залазило.

Пљуцну љутито у страну. Дим растера визије побуна. — Да бар пошта само дође... прозборио је и други. Над њима је лако шуштало лишће огромнога храста. Сенка лишћа мешала се са сенком сумрака.

— Ма ђаво са женом, али деца... Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље. Котлови су кључали у њима. Пара је била мека и опојна. Са лишћа су падале ситне капљице туге. Прве звезде на небу се замаглиле.

Понео је са собом једну дугачку узицу. Иза врба су стидљиво повиривале мршаве кућице. Отвори на њима су били као црне ране.

То је мали Грк са великим очима од ужаса. Гледа у врхове бајонета, и као да чита у њима страшне приче клања. Из других кућа воде нове заробљенике. Дрхте преплашени. Један плаче и грли колена.

Кланац се указао као вратнице спасења. Видели се војници како збацују ранце и веру се по стрмим падинама. По њима је трава била жута и клизава а цвеће бодљикаво. Са црвене стене је још неко пуцао. Нешто тешко лупи о кукове. Пуче.

Оне су им дизале сукњице и сулудо се смејале на промењеним улогама. За њима, у једном куту, било је још двоје. Плава Зизи имала је врх подшишаних коса официрску капу.

Војници иду збијени и мрачни. Одједном звечање, тутњава. Нешто се тешко ваља њима на сусрет. Сламом увијени точкови топова потмуло тутње по камену. Омичу се и звече копите коња...

— Остављају нас саме... топови одилазе... И у том тренутку се осећање не страха већ тупе туге разли по њима. Неки артиљерац хтео би да храбри ове, који ноћас треба да их штите: — Не одступамо, мењамо положај; пронашли су нас

Црна линија гребена је све ближа. Већ је скоро ту пред њима. Опет сан вуче за отежале капке. Тела иду једна за другима и клате се равномерним тактом. Сс... Ритам је пресечен.

Петровић, Растко - АФРИКА

Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне. Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као Европљани француски, говоре сви трезвенији црнци у западној Африци.

Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!

Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишав

широких улица, црвене утабане земље и дрвених кровињара, Бенгалои као играчке, час су мајушни а час огромни, када су у њима седишта банки или предузећа.

И поред тропскога у изгледу ових зграда, кроз чије се прозирне зидове јасно види све што се у њима догађа, Конакри је провинцијски град, пун грања, засада и шорова.

Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима. До шест ујутру под мојом собом страховита ларма џеза, котиљона, шампањског напијања, те зато кошмарско спавање.

Ова убиствена светлост облачног екваторског неба уништава фотографске плоче остављајући по њима неразумљиве кругове. Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе.

Један једини од њих једва да је разумевао неколико француских речи, тако да нисам ни покушавао да се споразумем са њима.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.

Све те ствари начињене за путнике, које изгледају тако компликоване, употребљиве су и неопходне чим се о њима не мора да стара сам путник већ његова послуга, и чим ничег другог баш нема на расположењу.

детињства сањао поћи и залутати овим крајевима, без икакве спреме, без икаквих удобности, сам са дивљацима, делећи с њима њину храну и воће, спавајући на гранама!

Ништа страшније но пасти у руке црних а не знати бити одлучан са њима! Они су се договорили између себе. Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба? Или, још црње, за живот само? ИСАК: Да! ГЛАВАШ: Баш као и ја... (Гласно.

Сјаје се токе, звече ножеви, На њима гори чоја црвена, Живим се оком не да гледати... Онда ће рећи момче некакво: „Данас се жени Ђукић војвода!...

СТАНА (у себи): Погрешила сам Што одмах нисам пошла за њима; П’ ако и не бих очи склопила, Промотрила бих барем улазак, Да познам стазу куда пролази На гласу хајдук са својом

) То је већ друга!... Чусте ли прву, ви? РАДАК: Чусмо је сви! ГЛАВАШ: Па шта чекате? Радаче, с Вуком брже за њима!

ХАЏИЈА: Хајд’ напред само! Овакви часи груди надимљу, А крв ће њима терет лакшати Што ми на теме баца судбина! (Главаш с Хаџијом одлази. Чује се споља поновљено пушкарање.

Императоре свију светова Што из недара зрачне одежде Громове вадиш правде вечите, Те њима рушиш тврде палате У којима се роје грехови Из гадних рана бесомучника, Тирана бесних!... Боже једини!

(Гласно.) На ноге, брзо!... За њима сад, Докле се вуци нису спремили!... (Сви одлазе, Хасан остаје напослетку.) Хајд’ ид’те ви, А ја ћу лепо дома

Ниједан се не таче ње, само је журе да иде... ВУК: Надају се потери. ГЛАВАШ: За њима сад! СЕЉАК: Чекај, Станоје! Нешто се и страшније спрема.

На путу овамо срео сам повећи буљук Турака; рекао бих да су од Паланке... Колебан је међу њима, а као да се упутише баш овамо. (Гледа кроз прозор.) Ено их, погледај!...

(Споља се чује пуцање, ларма и псовка итд. Турци упрепашћени.) Ал’ шта је ово? РАДАК (споља): У пламен с њима! Нека изгоре бесни скотови! МНОГИ ГЛАСОВИ (споља): Нека изгоре!... Нека изгоре!... ТУРЦИ СВИ: Ово је буна!...

ГЛАСОВИ (споља): Убијте их! Сеците! У ватру с њима! ИСАК (споља): Страховит пламен ове колибе У овом часу нека постане Предсобље врело пакла њихова!

ПРВИ ТУРЧИН: Беж’те куд који зна! СВИ ТУРЦИ: Бежите, Турци!... Беж’те... (Турци беже на сне стране, За њима се чују пушке, а после „Удрите! Сеците! Не дајте! Ено, умаче“ итд.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

протом Ј. Ј. Напред је ишао Черњајев ца својом свитом, за њим неколико кола, а за њима наше кочије. А у кочијама отац прота ца пуно којекаких ћилимова, јастука, бунада, шалова, сандучића, кутија, стакала,

не појимајући зашто је цве то, зашто их је престрављена мати онако брзо покупила, потрпала на кола, па сад бежи с њима; зашто су они оставили своје огњиште, своје баштице, где су се још јуче весело играли! О, мали сиротани моји!

Од коњаника напред су ишли у расутом строју Черкези, а за њима неколико коњичких колона. Сва је коњица полако касала, а понеки од Черкеза утркивали су се напред.

Прођемо кроз село Мрсољ. Оно је још горело. Неколико кућа крај друма могосмо видети изблиза. Све што је могло на њима горети изгорело је до темеља; дуварови пали један на други и поклопили се, а испод њих се још дизао дим догорелога

Ма да оне колоне изгледају да су тако близу, њима треба још читав сат док це цпyцте, да се може побити из пушака. Дотле ће се повући наша четири батаљона што це боре

Штаб се већ био вратио. Бугарска дружина, што смо је јутрос видели, добро се борила. Има много рањеника, међу њима је, чини ми се, и Иља. Како нам је скуп сваки човек, а како смо данас лакомислено стотине изгубили!

су једнако показивали заставама наш шанац и излећући напред и машући заставама, позивали су осталу војску да за њима трчи.

по логоришту се загореше огњеви, по болницама попалише фењери, бојно поље опусте, а болнице и лазарети оживише да се у њима крпи и поправља оно што је данас у крвавој борби раздерано, поломљено, искварено.

бригаде, онда им то време не дати, већ их напасти одмах и натерати их да се они према нама управљају, а не ми према њима.

топови, и да је једној читавој групи штабних официра главна задаћа да се брину да бурад буду увек пуна и да иду за њима свуд куд год се они крену. Прође 8 часова, прође 1/29, прође и 9 а Турака још нема да нападају.

лафета, ево једно читаво коло, а какав је ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било прстење.

превијају главу пред сваким полицијским писарчићем, који, као »господин човек,« као »власт« има »право« да се над њима натреса. Черњајев је негде у Русији, и давно се већ утешио и за Србијом и за покојним капетаном Живаном.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пакô меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава — Моју љубав у сну измишљава. XВ Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô.

Волео сам Српство мило, Већма него сама себе, Ал’ сад ми је стомилије, Јер у њима нађох тебе. Све, штогод сам досад волô, Тим сам само тебе сневô.

Прими и песму ову, Приклони к њима лице, — Та песма ова мала Сестра је љубичице. ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?

Јер откако је срећа њима зацветала, Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек скрити, Је ли, моје лане, па знадеш га и ти!

И сузе се моје суше На светлости тога споја. Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’ и ја с њима слити, Ако л’ тамо нема ништа?! — И тад ћемо једно бити.

XВИИ Што ме људи гледе тако Што ме тако прате свуде? Та пред њима нисам плакô, — Па што ми се тако чуде? Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо,

Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо, Бледо било од вајкаде. Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био.

Моје стазе, — јер су пусте, — Кад су моје, идем њима; Моја гора, — јер се сада Нико о њу не отима. Гора стрепи на све стране, Кâ да пропаст свету слути; Само лишће

у њега је стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А сад су ти мртви, — макар да су живи.

“ Следише се росне капи Да се с њима ружа кити. То последње сузе беху, — Престало је срце бити. ЛXВИІИ Промисли се, — нису ране Само теби дане; На

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично. Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник,

„Ура!“ Ура!“ — разлеже се кроз облаке. А свуда унаоколо мртви, мртви. Никад толико људских лешева нисам видео. Са њима смо се саживели, и сад више нико не мисли на себе. Налетели смо на унезверену гомилу Бугара. Они се распршташе.

Налетели смо на унезверену гомилу Бугара. Они се распршташе. Потрчали смо за њима. Сећам се, ах, грозно, један наш стиже Бугарина и зари му бајонет у леђа.

Из позадине нагрнуше Бугари. Моји војници отворише ватру, и Бугари се сабише у гомилу, онда ударише у страну. За њима је наступао наш стрељачки строј. Али и око нас поче да пршти камење.

Управник болнице имао је муке с њима. Понесени ра-зузданом младошћу, ослобођени ратних опасности, потпоручници су лармали, певали, картали се и долазили

Док се тек осуља камен испод његових ногу и он полете, вукући за собом још двојицу. За њима се сручи читава река од камења, готово до средине улице. Капетану „Фикусу“ тресе се подваљак од смеха.

Кажу да је пре балканског рата у њима била смештена турска војска, потом је дошла грчка. Сада су у њима официри и војници реконвалесценти српске војске.

Кажу да је пре балканског рата у њима била смештена турска војска, потом је дошла грчка. Сада су у њима официри и војници реконвалесценти српске војске. — Балкански пејзаж — вели иронично Пера „Ђеврек“.

За њим је јурио на зекану Сима „Јаребица“, онда Сергије, па Фјодор. А за њима врана кобила без јахача. За часак су се нашли пред варошким кућама. Али ордонансу није речено где је циљ.

Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори: — Озбиљна опомена и нама и њима. Треба се једном замислити. Није шала. Четири године траје.

Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изнад рова, као да тиме хоће да кажу како је њима и овде добро. А Бугари су заиста гладни. Међутим, јутрос викне Бугарин: „Братко, днеска је Велик Ден. Не деј да пуцаш!

Не деј да пуцаш!“ Обећа му овај наш да неће гађати. Онда отпочне разговор међу њима. „Братко... Нека је часно Воскресеније!“ „Ваистину воскресе!“ „Фрлај малко леба, ако имаш.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

У нашој и иначе маленој књижевности, где су право свечани тренуци тако проређено усамљени а пустолински размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је отворио нову епоху српског песништва и младићком чари свога ведрога генија

Бранко је први савладао вешто што је свима њима остало до краја недокучиво. Но све то ова књига даје само овлаш и узгред; јер она је ипак оно што јој име казује:

забележену, а вероватно и насталу, у Карловцима, баш у Бранковим Карловцима, тачно у годинама Бранкова ђаковања у њима, а од које овде бележим само њен далеко најчеднији одломак: Фалиле се карловачке фрајле Да је лепа у Карашу трава.

да је то само поетска обрада потресне и поетичне историјске легенде, издвојене од стварних догађаја и већ и невезиве с њима.

а сви остали, сем неколицине писаца од имена, чиновници су, највиших и сасвим незнатних положаја; само двојица међу њима су ђаци.) Између осталих, и ово је један од узрока што их је време тако немилосрдно прегазило.

И њима се вероватно без нарочитих тешкоћа, можда и врло прецизно, могу редиговати разна стручна — рецимо математика, хемијска,

и врло прецизно, могу редиговати разна стручна — рецимо математика, хемијска, астрономска — саопштења и рапорти, али њима још нико ништа човечно потресно и дубоко у поезији рекао није нити може, нити ће рећи или зажелети да може.

је себи читав низ других писаца, у разним степенима заинтересованости, све до наших дана, али нико паметан међу њима није хтео овим стварима придавати значај већи но што оваква доколица, или вежба, или скривалица, може имати.

толике сиротане ситније од њих: — они паралелно пишу на оба језика, незадовољни са оба, не присвојивши, неки међу њима, ни један од два коначно. Шта све то значи?

Како су се интимно осећали на овом послу, о томе би се могло само нагађати. Можда су, многи међу њима добри зналца и када не увек ђаци Хорација, памтили његове чувене стихове о речима које, дабогме, нису вечне: о томе

Јер већег проклетства за песника нема но што се десило њима: остали су без свога језика, без главнога, заправо без јединога инструмента песникова.

Отворите ли новине, налазићете по њима чак и предизборних кортешких агитационих песмица као што су оне из године 1843, пред пролећне изборе за пожунску

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОГДАН: Био се с њима, Али се не би њима предао!... РАДОШ: То никад не би! БОГДАН: А ми идемо Турцима — Ви’ш, старче!

БОГДАН: Био се с њима, Али се не би њима предао!... РАДОШ: То никад не би! БОГДАН: А ми идемо Турцима — Ви’ш, старче!

рана дубоких, Што их на овима груд’ма несрећним Као аманет сјајне освете За пород чувам срца сломљеног Зар њима, децо?... Клетници!... БОШКО: Та је л’ могуће, боже господе! Ах, бабо! бабо! БОГДАН: Ах, оче!

Љубави моје срамна изрода! О где си, снаго, где сте мачеви, Којимано сам Турке секао — Да њима изрод срца покољем, Да мачем збришем грдну поругу Што ми на име деца бацају?

(Плаче.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Та не прогнах ли све најдражије — Витешког брата, млађег Станишу, Са њима оне младе орлиће, Прогнаног старца пород ужасни? Па шта ћеш даље са тим сузама... Мало л’ је жртви?...

Сунце! Данице! Твојих зеница пламен вечити Мојом је душом свакад вољковô — Ил’ суза била, или осмеха У њима синô блистајући сјај, Заповеда ми... идем покоран — И неосуђен, и неприморан, Да ти извршим свети завештај.

— Бошко и Богдан, с њима Станиша?.... Или управо он је пред њима — Јер најпре иду муње, громови, Па после тога хучно долази С вихором

— Бошко и Богдан, с њима Станиша?.... Или управо он је пред њима — Јер најпре иду муње, громови, Па после тога хучно долази С вихором силним страшна бујица... Јеси ли чула?

Јеси ли чула? Шесет тисућа!... Пред њима бесни увређен лав!... ЈЕЛИСАВЕТА: Твој мили брат. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, он — А за њим лете два осветника, Два мрка

КАТУНОВИЋ: И седог орла мрки синови Истурчише се — и Станојло, И пет стотина ј’ с њима делило Преваре грдне грешну свечаност. КНЕЗ ЂУРЂЕ (глади се по челу): Још нешто хтедох питат, војводо...

КАТУНОВИЋ: Свега — Али ни за лек добро, војводо, И Шуловић нас с подлим Мићићем У овом кобном часу остави, А с њима Вуксан, за њим Пипери Неверницима помоћ дадоше. КАП. ЂУРАШКО: На касапиште одоше, Где ће их стићи моја освета.

Сад их ожежи, обележи их Са усијаним врхом перета, На њима страха грозне трагове Остављајући, Ђурђе, буди ме! Да само ове ноћи грмљаву Стрепећи срцем даље не слушам...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима. Лујо дрхће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне, грахорасте очи, не трепће.

прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, преливајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и

Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му потајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању

Само су се оне крупне приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини. — Сирома', вукарни Реља!

у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе. Њима се смрче пред очима.

И данас се на то тужи и вели: „Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и 'ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!“ Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала!

Крепô је давно — додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву. — Па шта би са њима, оче прото?

Огрнули некакве старе, лисичином постављене ћуркове, испријечили подугачке чибуке, па иду и помало посрћу, а ђаче пред њима носи дебелу, воштану свијећу. — Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира!

Како би било да и' предамо порезном уреду, па нек се он ш њима мучи?“ „О, да добре царевине, милостиви Боже!“ — занесô се ја и лијепо јаукну' од некакве силне милине, а жена и дјеца

Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна лепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О ја бих радо приче праисконске, Ја волим бајке: младости су пуне, У њима јек је трубе јерихонске, Док ваша срећа по гробљима труне. Нек' моја срећа сања и на лажи.

РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ Кроз векове дуге пале се и трну Ватре лудске моћи, вере и сазнања, На њима се греје Ум пун покајања, И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.

векове дуге пале се и трну Ватре лудске моћи, вере и сазнања, На њима се греје Ум пун покајања, И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.

с лицем кô од лима, Последњи борци царевине штуре, Чувају куле и зидине суре; Као прост војник, цар је њихов с њима.

ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме твоје очи пуне магле, Кô језера су где се оцртава Предзимско небо, што над њима спава, И мрке тисе, што се над њих сагле Кô трепавице.

Туђ поглед као сен преклизи њима, Жуди се распу у колуте дима. Очи, ја у вас тонем препун снова, Мир пружате ми, докле из даљине, Преко гробова,

На њима одсвирах пољубаца скалу. Шум беше час звонак, час болно разливен, Час хладан и као од олова сливен, Час једар кô пес

Тад друго вино усне су ми пиле Зенице њене. И видех у њима Сву чар, о којој тек се привид има. И моје очи греха су се криле.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

) Почећу да лупам све по кући, па им се мора досадити. Друкчије не могу изићи са њима на крај. И онако, кад бих што случајно разбила, говорили би ми: што лупаш као да си заљубљена?

Вића је сув и штркљаст, он има необично кратак капут на струк, тесне, припијене јахаће панталоне, чизме и на њима мамузе. Подшишаних је бркова и има ћубу од косе над челом.

пример на патарицама: скупе се жене, десет, двадесет, тридесет жена: е, 'ајд' сад ти, ако можеш, познај која је међу њима непоштена? Не можеш да познаш ни која је поштена, а камоли која је непоштена? (Пауза, шета.

Дужином левог зида рафови и у њима фасцикуле. На свакој велико слово „Ф” и разни бројеви. Испред тих рафова сто и на њему грдна књижурина (регистар) и

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Настаће културни тип са два вида, старим традицијским и усменим, и новим, хришћанско-цивилизацијским и писменим. Међу њима настају различити облици контаката, мешања и прожимања, док се не успостави културни склоп који почива на оба вида

Оригинално српско књижевно стварање бавиће се потом највише описивањем живота и подвига славних људи, њима ће бити даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној

Избеглице с балканских простора испред турске најезде доносе у Србију и другачије литерарне токове. Међу њима је Григорије Цамблак, који за време свог кратког боравка у Дечанима пише Живот Стефана Дечанског (око 1405) као

тлу, у непосредном додиру с наслеђем антике, а касније, у својеврсној одбрани од оријенталних утицаја и у прожимању с њима. Из доба до 15.

Упоредо с њима појављује се јединствена епска тема о једном догађају која се односи на Косовску битку из 1389. године, око које се

Виша сила, која у религиозним приповеткама проверава понашање људи, сусрећући се с њима на овом свету и награђује их или кажњава према хришћанском и националном кодексу, појављује се често и као национални

Прве регуларне школе оснивају руски учитељи, у њима се учи из руских књига на рускословенском, који постаје језик литургије и читаве културе.

). Она су жанровски хетерогена, у њима има анегдота, басана (омиљена Доситејева форма), приповедака, понекад стихова, у једном случају чак и драма (Лесинг),

в., и други крајеви јужно од Саве и Дунава. С њима долазе до изражаја сасвим нове појаве: народна, патријархална култура, колективно стваралаштво, усмена поезија.

Српске народне песме преводе се на многе језике, о њима пишу најистакнутији писци, међу осталима и Гете, њих опонашају на разним језицима.

Ту тему он је развио у низу песама (међу њима је најбоља Мисао, да би јој дао завршни облик у космогонијском спеву Луча микрокозма (1845) у којем је мотив

Први међу њима, Јован Јовановић Змај (1833-1904) оставио је огромно, тематски и жанровски разноврсно дело. Његову основу чини интимна

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

У мислима, тако, уздахнô сам јако, А сузе су текле низ образ полако; Од груди се мојих вечан огањ створи, Да у њима душа пре рока изгори! По големом свету млађан се потуцам — Што громовник нисам, да на судбу пуцам?...

“ Не кун’те земљу, није вам крива — Стишајте јада ласкави звук! Немојте трошит руже убаве, Китећи њима мој вечит дом! Реците само: „Доста је славе — Веран је био народу свом“. 1858.

Храни, негуј, Црногорко, И леп наук казуј њима: Светити се душманима — Моја верна Црногорко! 1862. НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Међу људма си, међу ближњима!...“ Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима: Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује, А лаж се увек онде находи, Где их по свету

Међу људма си, међу ближњима!...“ Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима: Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује, А лаж се увек онде находи, Где их по свету подлост проводи; Ласка их двори, издајство

А лаж се увек онде находи, Где их по свету подлост проводи; Ласка их двори, издајство служи, А невера се са њима дружи... О, мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан... На Липару 1866.

Или листак из горице, Кад се вихор игра њима — Затрепери у прсима. Па, Козаче, брате мили, Кад отидеш твоме крају, Козачкоме завичају, И затресеш балалајку,

Само оне црне звери, Што ђавољи шапат чују Само црни калуђери Подмукло се осмејкују. Пред њима је борац стари, Узор свеца и човека, Што идејом свога века И векова господари.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Миришу на љиљане што прецветали лане. Сама згажена биљка златан отвара цвет из ожиљка. Шта ли се њима снило, па теку насмехнуте у тамни дол? Сâм ја. Настајем чудно из овог нестајања, сном те дубље ме све буди.

Обол ми пруже, мајко, по дрхтај Бога ја њима на дар, божјак ја распевани. ДВЕ РАНЕ Убод ли, то буја убиству, то љубим.

2 Лето и весну Господ сазда, што и псалмопевац каза, красоте у њима многе, птицама брзо, весеља пуно прелетање, и горама врхове, и луговима пространства, и пољима ширине; ваздуха

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И за све морали њу да питају, од ње да ишту. Али и она се о свима њима по кући бринула. О матери, оцу, о њему, Младену, и млађем брату.

Јер и деца су знала да увек, кад год се дође код њих или они к њима, увек добијају што да једу. Али зато мати је морала бабу једнако да слуша.

бојазан, што су они ти који ће, не дај боже када им мужеви, домаћини, умру, бити домаћини, хранити их, чувати, бригу о њима водити.

испред дућана и немо се клањали, поздрављали их као да су тиме хтели и они да се придруже али не могу, па зато по њима, баби, матери, шаљу поздрав оцу на гробље. Младен увек би са очима пуним суза улазио натраг у дућан.

трзала, не давала јој то, већ да, као што је ред, опоју покојника, деле у покој душе му, и, као што доликује њима, после враћају се мирно, погружено.

А све из страха, зебње да у разговору са њима случајно не дозна, не докучи што за Младена: како није добар, како тад и тад оставио дућан, задржао се негде.

У исто време из механа, такође из краја чаршије, неки његови вршњаци одлазе, а увек међу њима Стојиљко, друг његов, син попа Косте, јединац, толико мажен.

другове сина покојног, како ту седе, разговарају, као да није он, отац Младенов, умро, већ да је и он ту, да и он с њима седи, баба би, сва срећна, онда с њима стајала, разговарала.

разговарају, као да није он, отац Младенов, умро, већ да је и он ту, да и он с њима седи, баба би, сва срећна, онда с њима стајала, разговарала. А утом би се већ спроћу, из дућана газда-Стеванова, чула псовка и дозивање Младена.

Па не могући више, излази из дућана, бришући од беса, псовке, пљувачку с бркова, с уста... Долази к њима овамо. Одмах почне баби да се тужи. — Ништа, тетка-Стано! Ништа од овога мога! Хајдук. Ништа неће од њега да буде!

Само спроћу, где је хладовина више ваде, по којој од жеге пресушила вода једва мили, метнута врата дућанска. На њима изваљени, раскопчани, по неколико комшија седе. Пуше. Сви пију хладну воду из тестија што стоје до њих. Хладе се.

Сваки час га опомиње да пази да га која греда, камен не притисне. И пратећи њихову игру, она се тамо с њима, с децом, као помешала, и одвојила од бабе, капије, пролазника.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

никао сам од себе). Такође постоји и лоцуѕ цоммуніѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«...

Велики и разгранати примерци б. обично се у нашем народу сматрају за светињу, и кад је каква процесија, под њима свештеник застане и очита јеванђеље и даје благослов (Врчевић, Помање, 76).

се ките додоле (СЕЗ, 17, 183; Караџић, 3, 1901, 203 ид), и њене гранчице потапају у воду, па кад уђу у кућу, прскају њима чељад (Караџић, 1. с., 204). Кад човек лежи на трави близу б.

(ЖСС, 299). На Ђурђевдан девојке се купају на в. или је јаше (»етимолошко« врачање: да би момци »свисли« за њима, Караџић, 3, 1901, 123). У Сарајеву, уочи Ђурђђевдана, дође девојка-удавача под в.

које се односи на околину Руме, врбове гранчице не треба уносити у кућу пре Цвети, а тога дана донесу се из цркве и њима окити кућа, »да је чувају од грома: јер у в. гром не удара, а ако би се баш десило и да удари, не може јој нашкодити«.

У старој граници до Ђурђевдана не уносе се у кућу никакве зелене гранчице, а на Ђуђевдан окити се њима и кућа и црква; доцније, ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ,

Демонима се, с једне стране, приноси жртва (погачица, вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начинио савез, али у исто време, као да ничега није ни било, они се магичним начином терају (јер се од потковице, и од

Манипулације са клином, међутим, у противуречности су са свим овим, јер је њима смер да болест прикују за дрво (како су то радили још Римљани).

На Биљани петак наломе се г. гранчице, па се на Ђурђевдан њима ките прозори и врата (Караџић, 3, 1901, 121). »Здравља ради« народ се купа у врелој води у којој је потопљен г.

које су етимолошког порекла. На Ђурђевдан девојке се купају на г. или га јатшу, »да се момци грабе за њима« (Караџић, 3, 1901, 123). За слична врачања упор. Вук, Живот и об., 29; Рјечн., ѕ. в. Ђурђевдан и грабило.

Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на Биљани петак д. гранчице, па се на Ђурђевдан њима ките прозори и врата (Караџић, з, 1901, 121, у Левчу); исто то бива и на Цвети (СЕЗ, 19, 40; ЗНЖОЈС, 19, 168); такође

се употребљује и у љубавним врачањима и гатањима. На Ђурђевдан девојке се пре зоре ваљају по јечму »да момци јече за њима« (у Левчу, Караџић, 3, 1901, 123; СЕЗ, 7, 105). Уочи Ђурђевдана девојке узму неколико зрна ј.

Ћипико, Иво - Пауци

И Раде се жури. Купио двије ствари које му на срцу лежаху: барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лепу дјевојку на којој му у колу око запне. Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди.

се више њих, зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се милује као да је на јави... Али још није чисто одлучио коју ће: одумиће задњи час, кад му догори.

Кад стигоше кући, брата и сестру родитељи руком обилато засипљу бјелицом пшеницом, у знаку берићета, и љубе се с њима. Газе по посутој слами, на којој је жито расло и која се зими благу полаже, и прилазе к божићној ватри.

као да се сакупила сва топлота младих живота, па ни оловасто небо ни блиједа сњежана боја није могла да савлада у њима младићке ватре. —Неће мене твоји, — посумња Девојка, — траже прћијашицу!... — Ко ће их питати? Ја се женим...

од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али не могавши их загријати, — клоне ...

Застајкујући, ослушкује звукове телеграфских жица, и разговара с њима, а ступове обухвата обима рукама и грли као најмилијега побратима. Испод сеоских кућа причека га Илија.

хтјео остављати своје куће, а и сада, кад му већ не да ни дисати, једва се склонио, на молбе Радине, да се пресели к њима. И стриц Петар зваше га к себи, али приволи прићи Ради, — мање их је у кући но у стрица Петра: биће мирнији.

И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан. Чисто не може да схвати како би могао да подијели Никине земље са братом Петром, кад су као клин увукле се

„Сигурно”, помисли, „и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартија од цијелога нашега села! Зашто смо ми живи? Чудо!

” . —Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право! — одговорише сви троје у један глас.

Јави се двојици свједока што, по савјету газда—Јова, чекаху да их писар зовне. За њима стиже и биљежник и Петар. Биљежник љути се што партију мораде прекинути: још му се карте по глави врзају.

И њих двоје, што у селу не јављаше се једно другоме, осјетише се у ми слима близу, као да међу њима досада није ништа друго било до склада и љубави. Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Он је тада некуда био отишао у потрази за хра— ном. Један обесни деран међу њима сетио се згодне ујдурме. Разлупали су око пећине птичија јаја, покидали птићима главе и њихова мајушна тела затрпали

Али ако је он, Јевђеније, био слеп и лаковеран, нису биле такве црне силе против којих је водио бој својом враџбином. Њима се није могло тако јајарски подвалити. Но највећа, најбезочнија подвала била је у вези са Јањом.

Веровали смо да ће нам сачувати главе. И збиља од нас тридесет само су двојица погинула а тројица рањена, међу њима и Лауш.

искра божијег духа утиснула на њиховом челу знак посебности, можда Господ преко њих шаље своје тајне поруке, можда је њима дато да докуче тајне земље и неба. Јелена Не гледа ме. Труди се да ме не гледа.

Људи су изгледали сувише сићушни, њихове црне ризе биле су сличне, и узалуд сам покушавала да међу њима препознам Доротеја. Он је додуше висок, али међу монасима има још неколико њих који су истог стаса као и он.

о учкуре усраних гаћа које су пунили у истим оним биткама о којима сада трућају слатке опојне будалаштине и заводе њима невину децу.

Рекао бих неколико речи о Кирчи и Пипцу, не да бих их оговарао, него тако, да и сам утврдим нека своја мишљења о њима. Кирчу је Лауш узео у службу кад му је било двадесет година.

Пратио сам сузним очима поворку коњаника која је силазила низ падину узаним стрмим путељком. Био сам с њима, четврти с чела, после Лауша, Кирче и Пипца.

опојно, осете одједном неку тајновиту малаксалост и опијеност, ослаби им моћ одбране, врлина им поклекне, ђаволак у њима проради, те ошамућене као рибе исцеђеном дивизмом, падају у његове жудне шаке.

Видео сам на њима титраје смејуљака који су се кришом прокрадали кроз спечену, непроменљиву, отврдлу мрежу бора. Заиграју на тренутак

Кад је хладније, Исидор носи на чукљевитим ножурдама опанке од свињске коже, струже њима по поду, и тада сам у стању да, пре него што бане на врата, склоним под јастук ову ствар.

Он је горостас који је надвисио људе и телом и духом, међу њима је надмоћан као див међу патуљцима, показујући им како су они само бедни извршиоци једне више воље.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Светови доле блуде... Над њима вечност тавна Спокојно, тихо спушта копрене своје скут, И круна божијег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу

Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.

Па кад је тако - тако мора да је! Залуд је, дакле, кукњава и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост, очајнички мач.

Над главом божице свете Сребрни прапорци звоне и кола Љељова лете. У њима упрегнут пантер, поражен Љељовом стрелом, Барабар с голубом лети над мирним, заспалим селом.

Да, ми смо већ стигли тамо. Око нас младост је бујна, Под нама руине стоје, одломци времена давни'; Над њима бокори шуште и ружа мирише рујна Већ много векова тавни'.

Суморна старост ту се са бујном младошћу срела, И сањалачки - тужно столећа над њима лете... Гробнице канова силних трава је висока сплела, И древне палате њине, и њине пагоде свете И Гангес поред њих

И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. Циганче, тако ми Баха! и ја сам међ њима био... Но ти ми објасни сада шта чиним ово и гди сам? Ја видим да сам пијан, иако, зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам.

По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи; У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима тугу гони Она га у небо диже, дајућ му криоца своја... Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. 1888.

у летње подне, кад сунце прижеже жарко, Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај, И сниске, кудраве шуме, и сунце над њима јарко, Прохладни, мили крај. Ал' где је кристална река и сенка питомих шума? Преда мном рудине пукле и равна пола та..

Светови у миру блуде. О, срце, и ти се смири! Вечити склад и покој нек блаже немир твој; И дух, запојен њима, да крила слободно шири По тавној ноћи тој. 1888.

И ветар, што с мора дŷше, уздише тихо с њим; А сêди прогнаник, занет, тибарске обале снива, И с њима горди Рим. Сунце се у магли гаси.

тешке, и окна, и шалоне, Погледај како сунце у плавој пучини тоне; С далеких обала морских безбројне галије стижу, Над њима галеби лете, вију се, и журно дижу.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Писана реч, напротив, дужега је века, а има их које вечито живе. Зашто, дакле, да се устручавамо њима послужити се, када могу да преброде и простор и време.

пошло за руком да њихова тајанствена слова просричу, леже стотине хиљада таквих плочица по музејима света, а међу њима астрономска библиотека асирског краља Асурбанипала, која нас извештава о раду његових посматрача неба.

небу је Сунце; но, баш због тога што оно својом светлошћу засењује сјај звезда, тешко је одредити његов положај према њима.

Ваша пријатељица, дворска глумица, позајмила Вам је за Ваш пут одела Хере и Леандера. Дивно ћемо у њима изгледати! Но и Ваш путнички енглески костим стоји Вам одлично. Зато ћемо се одмах дати фотографисати.

Он је астрономска знања Вавилонаца донео нама, користио се сам њима и саопштио их свом пријатељу и ученику Анаксимандеру.

извајаног и покривеног белом мраморном плочом, из гомиле папиросових труба, два мања парчета те скупоцене хартије и на њима је написао два кратка писма.

То су исти они знаци које су употребљавали већ вавилонски астрономи, да њима означе дванаест станица Сунчеве путање. По њима видимо да је Александрија копча источног и западног света.

По њима видимо да је Александрија копча источног и западног света. То се види и по свему осталом. Што дуже шетамо, све се јасн

Наступио је подневни одмор, и дворишта се испразнила. Ми лутамо по њима, док нам један од домаћих не даде потребна обавештења.

Он посматраше те две праве које иду из Александрије и из Сијене ка Сунцу, и шеташе, у мислима, по њима горе-доле. Једна мисао, изненадна као муња, сину му кроз главу, и подиже га са клупе: „Те две праве су паралелне!

Она је скуп непобитних астрономских чињеница, и од ових мора поћи свака календарска реформа. Зато ћу о њима да Вам напишем коју реч.

Лепота те жене, која још и данас сјаје кроз векове и која је у њима добила значај једног симбола, не би сигурно имала ону неодољиву снагу да није била удружена са високим душевним

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Змај (1833–1904) сматра оснивачем српске књижевности за децу, дела објављена пре Змајевих збирки песама или упоредо са њима (најшире гледано, закључно са годином Змајеве смрти) можемо уврстити у предзмајевски период.

Љубав према њима и потреба да им се приушти радост Милованова је привела помисли да деци напише књижицу песама“. Глас песника се пита

Листови и часописи имали су велику улогу у развоју српске књижевности за децу јер су у њима сарађивали готово сви значајнији књижевници тога доба.

Њихов значај је велики пошто нуде пресек књижевне лектире за децу у другој половини 19. века. Осим тога, у њима су промовисани сви важнији песници и прозни писци овог периода: Коста Абердар, Љубомир Ненадовић, Ј.

Слика света за дечаке се дели на свет природе и свет школе, опонирани свет слободе и свет дужности; њима је „одавно додијало у школскоме стегу“ те беже из школе у природу где исказују своју праву дечју природу:

) АЈДУК БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

долине, А Козаку душа стара Од силине и милине – Дирнут ханџар из корице Или листак из горице, Кад се вихор игра њима – Затрепери у прсима.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА Не знам. Само знам да су му давали неке њине, хаџијске кћери, а он, покојник, није то хтео, него, као у инат њима, узео баш мене.

МИРОН (извињавајући се што и он није са осталима отишао): А не, Ташана. И ја бих с њима, али, знаш, није ред, да ја, као калуђер, у гунгули, чаршијом идем, па зато сада ћу сам...

Али, кад неко успе да се сав врлинама заогрне, онда му је у њима тако сухо и хладно, хладно. ТАШАНА Зар си толико несрећан, Станко? МИРОН Ништа јаче, ништа веће нема од живота.

Да воли ово моје лице, косу, да жали за њима! Да их жали, што ће, ако сам на путу, по зими, мећави, да зебу; ако ми није хладно, ако сам у својој ћелији, можда ће

КАФЕЏИЈА (виче): Костаћи, Ристаћи! КОСТА и РИСТА (споља, иза келнераја): А? КАФЕЏИЈА (полети к њима): Какво »а«? Аксилос! Немат »а«, него брго овам. Да не поручате ћутеци.

Мемете, море, Мемете, Докле ће викав на тебе? По свршеној игри бегови, Цигани и чочеци одлазе. САРОШ (оде за њима). ЧЕТВРТИ ЧИН Чује се песма и свирка ага који пролазе поред куће Ташанине. Ташанина соба. У велико дан.

Сишли и дошли, па ми кажу да ових дана треба трогодишњи помен зету — покојнику дати. Па ето дођох с њима да те питам: кад и у који дан пада? МИРОН Какав: »парастос«, »помен«? Коме за душу?

Излази Ташана убијена. Прилази руци Младену; овај забацује остраг. Ташана се окреће хаџијама да и њима пољуби руке; тако исто и они забацују руке за леђа.

Под њима виде се из земље велики каменови са старим попречним гредама на којима су амбарови лежали. С десне стране, од некадашњ

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Читао је нарочито радо покраинске листове, и у њима дописе простог света, пуне чињеница. Све је то он носио у себи као неку тајну.

поставе, распростре је по столу за кројење, удену десну руку у маказе, прстиће леве руке скупи као плајваз и учини њима у ваздуху неколико потеза као да црта, и онда, одлучно, и некако елегантно, рину маказе у материју.

Мајстор Коста се савлада: „Па како ћеш, лудо дете, у свираче, кад ни свирати ни певати не знаш. Шта ћеш међ њима. Хоћеш тањир у шаке па од стола до стола у прошњу. Је ли то хоћеш?

Свако од њих мисли да Ристу, и ниједно не разуме ту природу. Као камен је лежао Риста на њима. Прошла је година дана од Ристине осуде. Пролеће огрануло.

Вели, он и жена му Ката мало да не гладују; ето и види се на њима, суви су као трска. Тражи или већу плату, или више брашна.

Ако ко, ја Швабе не волим, говор им не волим; веру им не волим; јела им не волим. Али, ето, живимо с њима... А како чујем, било је да су и они куповали српска имања, и тешкали се да је с тим један Србин мање.

У мушкарчићима, знате, ја их много волим, и волела бих мушку децу, али у њима ради сам самати ђаво. Бик трпео и трпео, па одједаред мукну као гром, издиже кола, пребаци их на леђа, обори их опет и

за појасом кратка кецеља од мушеме, на ногама, лети, женске папуче с потпетицама, а зими незграпне филцане ципеле и у њима врели црепићи омотани крпама.

Мати и отац држе се као прст уз прст, а за њега много не питају, баш и ништа не питају; а и мали слабо иде к њима. Нађу се код жупника, и толико... Ко је, и шта је, побогу, онај у плавим наочарима?

И седи и она, госпа Нола, у плавој хаљини, рука јој такође на столу, пије и она турску каву. Пред њима сребро, цвеће; у три угла собе запаљене су велике зелене порцеланске лампе; топло је, и потпуно мирно.

Једна судбина за једног човека... никуда из коже, и од Божје воље... Само да су она деца друга, могло би се с њима певати, с младости... Једно Тотица, друго Талијанка, треће Шваба; а оно што је моја вера, канда неће ваљати...

Пролазници застају, а госпођице то и хоће. Прозор врло низак и лети отворен. Виде се двоје младих леђа, на њима прекрштени амови од једнаких, свеже упегланих кокетних кецељица, и четири једнаке витице, завршене с четири једнаке

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

»Овамо, децо,« — рекне он својим содрушцима — »сад ће се играти!« Со тим им искаже мyѕтеріум своји аљина, начини и њима таке исте, поправи им сабље, и цело се место узбуни кад ји почне командирати.

— Он запита свога поочима где су острови на којима дивјаци живе, да он к њима отиде, пак да види би л’ га смели заклати и изести.

Од мене зависи цареве и краљеве правити, њима колико оћу земље давати, с њиовом судбином владати и, кад ми је воља, у пропаст ји бацити.

роба началнику с додатком да га, као роба, на каков оће посао осуди, но овај, из врођене му скромности без сумње, њима одговори: да је то за њега велика чест, коју он, без похљепствија к себи говорећи, не заслужује, и да он реченог роба

и неблагодарност Романову, и као на нос придевајући му да су момци сви такови да је свака девојка луда која се за њима поводи, да би она, кад би власт имала, другу уредбу за овакове учинила, и проче.

— У земљу магараца? — лепа прилика за размишленије, особито ако с њима симпатизирамо, но будући да је десна част карактера Романовог било оно што ми зовемо љубопитством, особито у сну, зато

— У земљу магараца? — лепа прилика за размишленије, особито ако с њима симпатизирамо, но будући да је десна част карактера Романовог било оно што ми зовемо љубопитством, особито у сну, зато

Ја се пустим с њима у разговор и замало се тако упознам да ме сви за свог пријатеља прогласе и на мене навале да им за спомен моје уши

будући да су млоги мужеви тако деликатни да своје жене без најмањег повода, само зато што мисле да је онако као што се њима чини, до голе душе муче и често ји до очајанија доводе.

« Угасито зелене, госпоже, управо овакове као што је виклер господичне Сирене. (Сирена сакрива очи.) »Тешко њима. знам да се ни пет у години не удају.« Зашто, госпоже? »Не кажете ли сами да су ружне?« Ружне? То ја нисам рекао.

Он је тако велики иследоватељ доброга тона да пред госпојама на колена пада, и своје к њима високопочитаније с већим комплиментирањем него макар каква млади наши гавалера окретаљка изјављује.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

си испод кубета Седам стараца храстова И прелила их вином Ослободила из жара седам гугутки Отпојала са њима седам вечерњи Помирисала си цвет перунике Затворила се у небеску круницу И заћутала (1950—1971) САВИН

сред олује И земљу од старе храстовине За стајаће звезде везује Пере шапе својим вуковима Да трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ Гледа у камену Своје треће око Види у

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

године. Претпостављајући да сам у школу пошао у седмој години, то сам, по њима, четири разреда основне школе и један разред гимназије свршио у дванаестој години, што значи да сам се родио 1866.

То оцу нисам могао да опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене изабрати да направи тако пакосну шалу.

Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима као код своје куће.

Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима као код своје куће.

Што се тиче зуба, ја сам се на њима уверио да наука о познавању човека није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та наука

Панталоне су некако и моралније, не зато што су закопчане, већ што је човек у њима обучен па стојао на ногама или на глави.

Гусан, ћуран и плован, који би рецимо били шефови клубова, добили би од нас поверљиво обећање да ће им се, њима лично, побољшати храна, и ето ти већине, ето ти поверења.

Шуме су додуше постојале, али су њима управљали хајдуци, а тек у најновије време хајдуке су сменили министри, те је образовано и шумско министарство.

Завладала је међу њима некаква неоправдана брига о мојој будућности, којој је отац давао израза често понављаним узвиком: „Тај ће на вешалима

“ Ја се нисам слагао са таквим родитељским мишљењем, а нису биле истог мишљења са њима ни моје тетке, које су ме браниле — нарочито она што је увртила у главу да ја личим на њу — и тврдиле да сам ја врло

Али, да би нам дали прилике да нам ти знаци зададу што већу главобољу, професори су, осим предавања о њима, задавали нам још и писмене задатке, да би се навикли да исказујемо своје мисли и да примењујемо ове знаке.

Ја ћу тада дићи ужасну дреку, тако да ће она два грађанина морати дојурити у ову собу; тада ћу вам ја, пред њима, опалити шамар, почупаћу вам косу и налетећу на вас ноктима и гребати вас немилостиво по лицу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Почео сам се колебати. Ко може да ме контролише!... Зар су мало пута команданти састављали извештај онако како је њима годило... Залутао сам, ноћ је... Застао сам... Тишина...

А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете!

Други војници, занесени својим јадима, нису га готово ни слушали, као да је у њима потпуно утрнуо појам самилости људске. Јер погинуо је воденичар, али је воденички точак остао да се и даље окреће.

Краљ слуша, клима главом и лупка једним штапом по земљи, па ће рећи: — Е, тако је... Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати... А они мени веле: „Величанство... не треба нам.

При мучном и тешком повлачењу војници су пролазили кроз своја села, остављајући у њима на милост и немилост непријатељу и своје породице и своју имовину.

— Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима. Кад почну и они да бацају ове ствари, кад будемо видели ланце и будилнике покрај пута, онда ће то тек бити знак да се

из северних крајева, које већ данима одступају заједно са нама, остају занемеле, јер виде да је наш слом потпун. Њима је најтеже. Кућа им је пропала, даље немају куд, а овде никога не познају.

У селу је кукурикао петао. А у даљини праснуше неколико пушака. Или Арнаути пљачкају... Или наши извршују правду над њима. Свеједно. Неколико живота мање. На граници смо отаџбине. Пређосмо пругу.

Котрљају се топови и људи гамижу за њима, или се држе за штитове топова и одмичу све даље. Негде у близини границе застадосмо.

У собу почеше улазити официри из штаба. За њима посилни и ордонанси, носећи сандуке и пољске кревете. Онај коњички капетан већ скинуо чизме и оставио пред врата, да

Они верују своме команданту и својим официрима. Ићи ће са њима, али невољно и тужно. Просто по навици и слепом поверењу у старешине своје.

Са војском је Краљ, са њима су старешине. А она униформисана организација постоји још увек као целина. Најзад, било их је који нису ништа мислили.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека. У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор, Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор Под ким се скупља словенска господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова

пристижућ' из далека, Као мека длака ил' руно, алга по њему леже; Са дна језера ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала

јурили кроз ноћ И између кућа Војника четири држала се усправно, Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе, За њима запуцаше топови. Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.

Кроз твоје руке протичу воде И зато, гле, све реке су црвене, А још су само очи ми зелене Да по њима мог брата малог папирни чунићи броде.

У мислима сад свуда поздрављају јунаке, А ноге у жена јаке; Пред њима радосно мре се: Младачке и ускочке главе врбови венци ресе. Купало, прекрасни несташко пролеће.

Кроз њих душе ветар ништења и студи, И увек је ноћ у њима; Јадне твоје груди: Само у празнини што као грозд срце виси. Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само.

И ноћ. Ноћ настаде савршени мрак, А кроз варнице што из димњака бију, - Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ Да л' лети мој воз?

Изгреј, месече, и њима! Замесићу колач у чанку празну, У њ стресено ми поштење, У њ фосиле и фикс-идеје; И учинићу им то за казну Но зашто,

Нови Завет почиње од њих и требало би о сваком од њих говорити понаособ јер владају у њима особити изрази задовољења и хармоније.

Расту све више што су ми ближе, и најзад сам органски детаљ само у њима: али колико? Један тренутак! Мање: један милијардити део од тренутка; чим сам се нашао у њима, већ сам изашао испред

Један тренутак! Мање: један милијардити део од тренутка; чим сам се нашао у њима, већ сам изашао испред њих, у сусрет новим. Рекао сам: чим сам се нашао у њима! не, та је сензација много сложенија.

Рекао сам: чим сам се нашао у њима! не, та је сензација много сложенија. Кад осећам да ми се нешто фатално мора догодити, добијам неку празнину у

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Чак су је и приче рибе замарале. Биле су то стално исте приче! Риба је у њима постајала све значајнија, а Горњи свет све безначајнији и блеђи. Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде.

« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази. Очице трепћу ли трепћу. »Мора да се и њима приспавало?« — помисли дечак, кад се жбун, изненада, покрете и закорачи ка њему... Узалуд је затим бежао.

Зар није, мимо све деце, из сузе рођен? Али, малишан се плашио деце. Међу њима, у школи или на игралишту, осећао се као међу некаквим суровим џиновима.

Шта је могла да прича с њима? Људе које је она волела, они нису знали ни по чувењу, а како се некад живело није их занимало.

Зар ме не терају од себе, не презиру? Што бих ја бринуо о њима? » Али, љубав у њему била је јача и, само што пљусак мину, а Белко се стушти ка мравињаку. Ој како је беснела река!

Узалуд су се довикивали младићи да на себе скрену њен поглед. Узалуд су је другарице звале да изађе с њима на ливаду: цветају беле раде, вилин-коњици и свици лете. — Шта ће ми беле раде? — одвраћала је Златокоса.

— залепета крилима један врабац. — Некакав чудан крст! — рече један од дечака и крађа опет поче. Јурио за њима, не јурио — стићи их нећеш, мајко рођена!

На љубав никога не можеш натерати, ничим је не можеш изнудити... — Идите! — рече громким гласом и пред њима се раствори џунгла. Опет су били у кули, за столом. Принцеза је цртала и на цртежу је расла планина, расла шума.

Али, Корална Грана одречно одмахну главом. — Корали се једино за стене лепе! — рече и поцрвене. — Једино с њима у брак улазе — жалосно Грана саже главу, а Белутак се насмеја: — Па, ја сам стена! — рече. — Зар не знаш?

Сељаци су били убеђени да он зна језик птица, да је у дослуху с њима и да му оне најављају наилазак болештина и непогода. — То је онај што разговара са птицама!

Звоњава је пролазила кроз зидове, кроз јастуке! Чинило им се као да им у глави звони, да звоњава негде у њима избија. Тако су већ од самих себе почели да беже. — Морамо нешто учинити!

На највеће Раданово чудо пред њима се нађе табла, а на њој скакачи спремни за игру. Али није имао времена да пита, јер је придошлица строго климао главом

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ишаране круговима од разнобојних резбарија из чијих средина висе вештачки израђене кришке лубенице, диње и међ њима повешано суво грожђе и жуте дуње са увелим лишћем.

А тебе због њега страх? СТАНА Страх ме! На улици граја, песма. СТАНА (показује Васки): Ето в’иш... А тамо, с њима, и он је. ВАСКА (јетко): А, за њега, не бој се! Ништа њему неће бити. СТАНА Јест, ништа.

Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета? Он, ако оде тамо, или све на мртво име испребија, или и сам с њима заседне, па онда још већи лом, још већа мука. А пандура ако пошаљем, они га избију; а већ полицају ни да погледају.

ТОМА Власт!... АРСА А ја шта да радим? Коме да судим? Њима или њој? Ако бих њих од ње силом одвукао, у затвор их метнуо? Не иде. Сви су то наши, моји, твоји. А њу?

АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури? ПОЛИЦАЈА Какви пандури? Пошљем га, а он изврне пушку, па и сам с њима заседне. И онда шта ја могу? Ево, Ристу бојаџију — не силом, већ молбом, и то каквом молбом, једва га одведох кући.

) Аферим, Митке! Тако! И ако си старији, отац да им будеш, и онда да их поучиш, одвратиш, а не ти још први међу њима... Аферим! (Устреми се Магди): А ти? Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо!

(Циганима). А ви? Зар сте још ту? (Замахује штапом.) САЛЧЕ, ГРКЉАН и ОСТАЛИ (понизно одлазе; за њима полази и Коштана). ТОМА (Арси, стајући пред Коштану): Сви! Само она не! АРСА (убезекнуто): Хаџијо!

Не могу! Код тебе! Зар само код тебе? и само хаџију, оца твога и мајку твоју да дворим и да служим? Да пред њима клечим и ноге да им перем? Из собе да не изиђем, већ само да седим, ћутим, трпим? (Изван себе.) Ох!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

велом плавкастога дима У пећи ватра пламти пуним жаром, И сјајне пруге по ћилиму старом Весело баца и трепери њима.

Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô! Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце боно. Ево ми собе!

1906. ЈЕСЕН Прошла је бура, стишале се страсти, и љубав с њима све је ближе крају; Друкчије сада твоје очи сјају — У њима нема ни силе ни власти.

ЈЕСЕН Прошла је бура, стишале се страсти, и љубав с њима све је ближе крају; Друкчије сада твоје очи сјају — У њима нема ни силе ни власти.

Погледај, тамо, те колибе голе, Трошне и тамне као магле зимне, У њима живе душе гостопримне — Срца што грију, што трепте и воле...

Њихов је говор моме срцу лијек И с њима тако провео бих вијек, Па храна била само црна кора. Хајдемо, Музо, из те луде праске, Жељан сам лица без лажи и

И један облак, пун топле крви, Над њима, гори, лебди високо. И кроза њ једно сјајно и будно Гледа их око... Прве звијезде у сутон роне; Сав пожар неба

1918. ЗОРА Голубови први лете преко лука. Не знам шта је, срце с њима би ми хтело! Као да ме давних дана јутро срело, Кад сам трчô мајци раширених рука И падô јој главом у крило и меку

Погледај! Ко је мушко носи косу Преко рамена, а струка му бедра Ресама бије. Женске, с њима што су, Грабље и виле држе; неке ведра И нејач малу. Већ чујем ђердана Звекет и видим трескају се њедра...

Гле, један орô лети му све брже, На клисурама што га сву ноћ чекô... Већ жега задњу пару с њима врже — У хлад се, ево, путник Турчин крије, Привезан коњиц покрај њега хрже. И. напиру се косци ко ће прије!

Песме су ми отроване — Зар би могло друкче бити? У срцу ми много змија, Међу њима, драга, и ти. 52 Опет сам сневô о добу давном: Ноћ мајска, а сретни цели Ми смо, седећи под липом тавном, На

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

На њима она је, свакако, добијала нове, властелинске црте, али су зато и песме придворних певача имале судбину поточића који па

ПОЕЗИЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ Кад је започето стварање наших епских песама не може се тачно знати, јер прве јасније вести о њима имамо тек од XВИ века, али је природно претпоставити да су оне — као и код других народа — певане много раније, пре

носи у име свих оних феудалних господара што су, држећи се више или мање пасивно, потпадали под Турке и губили се међу њима.

У потпуном складу са таквом садржином, са таквом темом, стоје ликови и подвизи јунака наше народне епике. У њима је оваплоћена вековна борба. Они су носиоци најдубљих народних мисли и осећања.

не захтева природа дугог, растегљивог стиха, од петнаест и шеснаест или од више и мање слогова, па ипак се и тај стих њима одликује. Та појава се не може друкчије објаснити него утицајем десетерачких песама на бугарштице.

Гусларских песама има много више и о већем броју тема. Према њима извршена је подела епских песама на циклусе (кругове): неисторијски, преткосовски, косовски, Марка Краљевића,

јунак: кажњава шићарџије, убија на мегдану краљевог заточника, стреља кроз прстен јабуку, прескаче три коња и на њима три пламена мача, познаје по браћи Роксанду, побеђује троглавог Балачка војводу и уништава латинске катане.

окренутим полази на мегдан краљевом заточнику, кад не скинувши тешку кабаницу полази да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача говорећи: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна“.

господичићима и свима другима за шта су све кадри презрени балкански чобани, каква се физичка и умна снага крије у њима. Војвода Момчило живео је у XИВ веку.

У њима се налази и један од елемената косовске легенде, тј. да ће српска држава пропасти по божјој вољи. Лазар је, одиста, би

није ни Ахил, ни Одисеј, ни Беовулф, ни Роланд, ни Иња Муромец, ни Сигурд, ни Сигфрид, нити икоји други јунак, мада са њима може имати ову или Ону заједничку црту.

И у њима је, пре свега, реч о пропадању старе државе. После битке на Марици (1371) н после битке на Косову (1389) наше јужне

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Зими су све стазе и путеви око Гаја ишарани зечјим и вучјим траговима. С њима се укршта траг лисице, а понекад и злоћуде дивље свиње која се спусти с блиске планине.

— Држи га! Држи гааа! — Аха, не дај тамо! Док је намрштени Паприка са школског прага љутито зурио за њима, гониоци се брзо изгубише у лиснату љескару дерући се колико је ко више могао.

сили и неправди, ови недорасли дјечаци, истински узбуђени, зарекоше се да ће један другом бити вјерни и да се мећу њима неће наћи издајник, који ће учитељу батинашу одати гдје се крију мали одметници. — Издајник! То нико неће постати!

Није то била богзна каква кићена грађевина. Ударили су у земљу повисоке кочиће и оплели зидове од прућа, а рупе на њима зачепили маховином. Кров начинише од грана и густе дивље папрати, а унутра настријеше папрат и суво лишће.

— Права хајдучка! — шапутао је Стриц. Да су дјечаци читали књиге о Индијанцима и о америчком Дивљем западу, њима би њихова грађевина личила на колибу неког трапера ловца на медвједе, или на маскиран индијански шатор, а овако...

— Погледај ово! Јованче се лагано исправи и бојажљиво поче да кружи распршеним снопом свјетлости по зидовима. Пред њима се из вјечитог мрака показивала овисока подземна дворана са чијег су стропа висиле дебеле камене свијеће.

— Не бој се, ево мене. Кренуше даље све поред зидова пећине. На једноме мјесту пред њима се у неравној стијени указа велика пукотина од врха до дна подземне просторије.

Јованче штрецну лампом и зовну трудећи се да му глас буде што дебљи: — Ехеј, ко је то ? Из ходника, још ближе њима, дође одговор. — Ја сам, зар не видите. Дјечаци се згледаше блиједи нешто од страха, а нешто од одблијеска са зидова.

— Идемо. Лак сам као зец. Кад се из пећинског мрака извукоше напоље, пред њима сину бљештаво зелен Гај, чист и весео као да је тога тренутка створен и стављен под сунчан свод неба.

Па зар он већ годинама највише не ратује и не надмудрује се баш с њима! Како би он онда и могао да живи на земљи, а да не зна гдје су они, чим се баве и какве подвале смишљају.

Кад необична поворка изби на једну раскрсницу путева у близини саме школе, пред њима се одједном створи Николетина Бурсаћ, крупна и космата сеоска момчина, Стричев рођак.

Отресити вођа дружине није ни слутио какви тешки дани долазе и какву ће улогу пећина у њима играти. У Европи је већ бјеснио Други свјетски рат и његов страшни пожар све се ближе примицао домовини наших

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

старо селиште преорати ће се; а Јерусалим запустити ка воћњак обран, а градски високи горњи домови — луг и шума по њима узрасти, те у дубраву зверињу ће се наменити плачући се за пустош управаџија му!

На врану коњу садиоци С двомерилом ценећи Закон за динар и по два — Што рад следи за њима смртна коса! ЕВА Она је човечаска велика спона и негбе гвоздене; сваке замке сплетене у руку су јој.

А на злочесте путове с неваљалци се састајати и много се у договору с њима бавити, на то сам свакад брз и готов, а на божије послове лењим се и нејмам кад.

Моје руке ме и ноге на грех наведоше; бојим се да не ш њима бацен буду у вечни огањ. Сав изнутра дрхћем: Бога право не хвале моја унутрашња, ни му се имена споминаше, него имам

Заштоно ако сам и попословао што мало, и то рђаво и злочесто, са злочести посленици сам се здружио и опак договор ш њима имао; Те господске удворне слуге послате искати воћа и грожђа, ове ето, избих, а друге и на место побих, кад не

ДОБРУ БЕСЕДУ МОЛИТВА Којано си родила слово божије с плоћу, ти и сад, молим те, роди, ако су ми и погана моја уста, у њима божије слово!

кошница излазе, своју мудрост указујући им; по цвећу свуда облећу тражећи медену сласт, те једне праве сатове, пуне ш њима кошнице, а друге сносе мед, пунећи окна, — чудну око тога мајсторију нама недознану, проводећи им!...

О томе стаће се велика тишина, јерно њихов господин, који је испочела основао на води земљу, стоји на њима, и држи их да се не колебљу... И што наш господин јоште чини на води? Посвећује све воде, а и зли, личући му на крв.

изаћи и указати се да иду за времена по скорије поклонити се и предати се томе големом силовитом цару, докле он сам к њима није с брању дошао.

А Мојсеј са своји пешаци са суха гледаше то како они на кочија и на коњи оружато хите за њима. А кад бише насред мора, тадар пак Мојсеј исто махну штапом те прекрсти море и склопи се уједно вода.

С онога места где спаваше, са земље, прислоњене чак горе за небо. Те ангели слажаху и пак узлажаху горе и доле по њима. А и сам Бог сврха горе стајаше на њима.

Те ангели слажаху и пак узлажаху горе и доле по њима. А и сам Бог сврха горе стајаше на њима. Тим плахо се Јаков прену из сна, скочи ома на ноге пронеразен, те рече: »О, међер, Бог је на овоме месту и ово су

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И у мају, кад цветају дафине, најрадије је седео на простртом сиџадету под њима; пушио, издавао наредбе, сркао кафу, и тада је врло мало мислио; само од времена на време издигне се на сиџадету,

Чорбаџи-Замфир, иако је поносит и силан у чаршији и међу Турцима и међу Србима, овде међу њима је благ, гледа на њих онако, како да кажем, као на децу.

! ...“ Тужио би се на тежак и бедан овај живот, па би се прихватио ратлока и разговарао се и шалио мало с њима, питао би их има ли што слађе од ратлока.

Сва су деца Замфирова била лепа, све удате кћери његове као жене осташе лепе, али је Зона ипак најлепша међу њима била.

С таквим светом не може да се издржи конкуренција. Па ја онда треба да крадем срму и сребро, па да могу конкурисати с њима... А мени отпадали нокти на Горици; то јест, није баш мени — али исто кô да је и мени!...

прича историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову освајачку глад само оно што је још непобеђено и неосвојено, што охола чела пркоси, — тако и за лепу Зону није

ни куд трче ни зашто трче, — по том истом закону ваљда су и Манчу све девојке гледале и све се заљубиле у њега, а за њима, по том истом закону, пошла и мала Зона!...

Но он је задовољан међу њима, а они га, опет, пазе и чест му одају (зову га пањ-Бељац), и не пуштају га лако, баш и кад би он сам хтео: што је он

му одају (зову га пањ-Бељац), и не пуштају га лако, баш и кад би он сам хтео: што је он једини конзерваторист међу њима, и друго: што им даје паре на чување или на зајам без интереса, па он њима не тражи интерес, а они њему, опет, ни

хтео: што је он једини конзерваторист међу њима, и друго: што им даје паре на чување или на зајам без интереса, па он њима не тражи интерес, а они њему, опет, ни главно не враћају...

— Седи си, Доке! — нуди је домаћица. — Што прајите? — пита их дока седајући на миндерлук према њима. — Седимо си! — одговарају оне кроза зубе. — Жмијете како мачке испод накладено кубе...

Певају другарице: Је ли ти жао старих стазица, старих стазица и другарица? Зона се љуби с њима, а оне је гледају, смеше се на њу очију пуних суза, а после је загледају и разгледају јој одело.