Употреба речи њихов у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!

Шта су мени ти Власи подгорачки и ти Срби Сумраковљани?... Ништа друго него гостољубиви домаћини, а ја бејах њихов гост из далека, примљен и угошћен, а по тим мрким планинама шетао сам се баш као наша господа по парковима, с том само

Све ми се чини да бих у овим нашим планинама блејање овцино пре разумео него њихов разговор... Па сам онде видео и Шваба и Маџара — какви су то, опет, гадови! Да те бог сачува!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

имаду, гди су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан. Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу.

да њему није потреба гледати на оне који се суде, него само слушати што говоре; но без сумњенија изискивали су да њихов судија чловечије уши имаде и здраво проницателно расужденије, јер иначе ништа им не би помогло што је слеп.

А притом, да њих њихов посао на пољу не држи, мало би они ту, или баш нимало, за атар твојега цвркања стајали. Видиш ли ти онога пастира,

јероглифическе и рабинске тајне: и ко год неће у њихова на јави сновидјенија и кривоглавице да пристане, и у њихов тефтер да се запише, веле да је профан, то јест несвештен мирјанин.

зато, ако су своме добру паде, како сељани одy дома, да се све јединомислено и јединодушно сложе и да све оно на њихов вред посејато семе ишчепркају и позобљу.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

јоште данас по одлазећем њи̓овом куриру у Стамбол у име императорово јелчији аустријском писати да би султан, као њихов пријатељ, заповедио Турцима да од онаког са Срби поступања престану.

он нам каже: „Док Лорд прочита и види, пак или ће вас звати на разговор, или ће преко нас што буде казати”, и запишу у њихов дневник наш адрес и нумеру гди пребивамо. З., 4. и 5. јануара нисмо одлазили. 6.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Али тек уз то масно мезетисање осуо би се пријатан разговор. Сви су били знанци, па је и разговор њихов био поверљив... — Служите се, господине!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

није знала на коју ће страну!... Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара...

Многога је невољника у своја недра примила. Тај ужасни хук, то је јаук њихов... Они га дижу богу правде и истине, те се смртном створу диже коса увис... Станко је тражио воденицу. И нађе је.

Срце им зна, душа им зна!... То није био живот него вечне муке... И само мучење у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао. Како да не буде пакао?...

Алекса је седео крај огњишта, Петра је спотицала ватру око лонца у ком се ручак готовио, кад Јелица пређе праг њихов и рече: — Помаже бог! Пренеражени, изненађени, обоје се окретоше. Јелица им приђе руци. — Жи-жи-жива била!

— Онај који је оне ноћи, кад је Лазар на Станка пуцао, видео Маринка и Лазара код Турчина, који је слушао њихов разговор и знао све што ће сутра бити, све... — Па што онај није казао? — Онај не казује.

— Харамбаша ме дозва — настави Ногић — и подели дружину; нас, Мачване, посла за тобом, а половину одведе у њихов крај да дижу људе на оружје.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан.

Сви рекоше да ће одиста бити смешно, јер њихов пророк из села неће моћи гледати сунчану браду оног другог, и да ће се престравити пред његовим курјачким очима, и да

Благослови, Добри, њихов траг што сјаји, Трубу мртвих увек пуну Твога даха. И на вечној бразди њиних корачаји, Мач мртвих позлаћен златом

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Громко се разлеже кроз тиху ноћ, и потресе се душа хришћанска. И као талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се с небом... — Сине, устани да идемо у цркву!..

Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу. Или извади двојнице, духа у њих, и њихов јасан писак тужно плива зраком. Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Кад ближе јорговану, а оно под њим неки црн, велики као човек гавран, њихов Гага. Кад мало после, а оно није гавран него Шаца под јоргованом плаче.

Кад мало после, а оно није гавран него Шаца под јоргованом плаче. А поред њега, на једној грани стоји њихов Гага, стари гавран, онолики колики и јесте, па и он тужан јако опустио крила, па само ћути, па и он гледа жалосно на

су, кажу, лети млитави, а кад засвира северац и заокупи мећава, а њима тек онда дође права њихова снага, па се онда њихов цар само прекрсти са три прста к’о и ми, па баци капу од себе, па запита друге цареве од друге вере (јер он је српске

— Па... ето... врућина ми... — Шта је то тамо напољу? — Та онај њихов мачак дош’о ту под наш пенџер, па све ларма! Тако је брезобразан...

помажем им к’о својима, јербо има људи па ’оћеду да пиједу, а нећеду да платиду, а ја им не дам то, и пазим на њи’ к’о њихов род, и, на прилику, браним ово имаће к’о и моје да је. — Е, то је лепо од тебе, лепо!

Е, ко, ђаво да позна!.. Ето у томе је сав њихов кумст, и сва моја несрећа и малер. — Еј, наопако ти звонило, и теби и нама с тобом.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Из целе вароши, свих маала. Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте.

ИВ ТАЈА Од свих просјака он је био најлепше обучен. Као да је био неки њихов старешина, или владика им. Нагунтан: са по неколико пари одела на себи, у неким широким, чоханим чакширама, доламама,

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Свака има по две хиљаде форнити. Лепа се зове Јулка., а умиљата Милка. Брат њихов, Јоца Нерић, има још једног доброг друга, младог нотароша из Ј., Младена Ружичића, и тај у кућу долази.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

А тетка је заволела Алексија зато, што је он заволео њену Наташу, њене очи и њен ваздух. Тај чудни млади човек био је њихов заједнички идол. И та кућа, без мушке главе, добила је у њему све.

Његово писмо било је њихова амајлија, његова слика икона а њихов сусрет с њим највећа свечаност живота. Из малог цветног дворишта, увек о великој, звезданој свежој и мирисној ноћи,

Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!“ И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије. Па шта ја хоћу?

Неко је куцао на његова врата. Бабин Владислав звао га је на вечеру; Бадњи је дан: да буде њихов гост. Он се једва подиже и пође покорно за студентом.

Африка

Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у породици.

Наги црнци и црнкиње раде у дворишту око одабирања семења. Њихов посао изгледа као играње пиљцима, и њихова тужна песма разлеже се кроз шуму.

Два младића који знају понешто француски хтели би пошто-пото да посетим баш њихов дом. Седим на троношцу у средини дворишта које се лагано пуни сељанима, децом и сумраком.

Црнци–алери распознају нас ипак са друге обале док силазимо низ брег и допловљавају нам у сусрет. У ноћи њихов сплав на пирогама, који терају хватајући се рукама за уже пребачено с обале на обалу изнад реке, изгледа да плови по

Да бих утврдио шта је узрок томе, ја сам пратио њихов разговор са највећим љубопитством. Н. је говорио сасвим расејано, невезано; тешко развијајући мисао; са подсмехом.

када говорим са њима; говорим њиховим језиком, једем њихове футуе, спавам са њиховим женама и подваљујем им на њихов начин; тако ме и више воле и више ме се боје.

Волим њихов јединствени дах тела и уља којим се мажу, амбре и трава, што све одише као неко дивље воће, чега сам се толико гадио

Они се задувавају; дрво клизи са њихових темена, и њихов напор у први мах изгледа огроман. Помало осећам грижу савести што тежим на теменима тих бедника, иако ми кажу да се

Пошто су ме позвали да ручам с њима љути кус–кус, сок од кокоса и вино од палме, радосно сам примио њихов позив, већ на саму помисао да тако не морам гледати у губавца и коњушара.

Њини суседи Лоби, који су голи такође, који такође нису људождери, дивљи су до крајности и њихов крај још није покорен. Са белима су у сталном рату и отровне стреле не напуштају.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Најстарији Исакович, Трифун, сиромашан, населио се са својим збегом у Махали. А њихов братучед, Павле, у једној кући, са баштом, изван градских зидина, у једном предграђу, које се звало Јозефштат.

Мислио је на њихове очи, које су наблизу, на округло чело у таквих коња, на њихов поглед ватрен и чист. Чинило му се да види њихове ноздре, дугуљасте, унутра црвене, њихов дугачак врат и мршаве

Чинило му се да види њихове ноздре, дугуљасте, унутра црвене, њихов дугачак врат и мршаве чељусти. Њихов врат, што иде увис, из гребена.

Чинило му се да види њихове ноздре, дугуљасте, унутра црвене, њихов дугачак врат и мршаве чељусти. Њихов врат, што иде увис, из гребена. Чинило му се да види њихову главу, њихове танке власи и реп, дуг и пун.

Није ни она спавала. Обоје су они слутили да се њихов брак прекида, иако се сасвим прекинути не може. Они су били уобичајили, већ првих дана у браку, да сваки дан проведу,

Мање би потрошили на то, него на селидбу у Росију. Она је говорила да би се лако могло постићи да се тај њихов покушај, да напусте Аустрију, преда забораву.

Руке су им дрхтале, док би му приносиле тикве и хлеба. Али, иако нису знале његов језик, ни он њихов говор, оне су му доносиле храну, иако са страхом у очима, који, у људском оку, изазива страх од убица.

Све је то било у оно време, младо, здраво, стасито. Куд је нестало? Њихов се смех више у Будиму није чуо. Сад се у Будиму господин Трандафил смејао.

Честњејшем Исаковичу чинило се да још чује топот њихових коња, да чује њихову песму при одласку. Да чује њихов смех, весео. Као да га стотине по имену из даљине дозивају.

На путу у Росију, та жена је за њега била сасвим неочекивана. Њихов сусрет му се чинио, без смисла, узалудна потпала.

Кола су изишла, из Будима, уз вику коњушара, незадржана и непрегледана. Шеве су излетале, у пољу, испред кола, и њихов клик мешао се, у колима, са веселим смехом госпожице Текле.

Да неће да се жени. А што се тиче национа, нигде њихов национ не живи лепше, него у Вијени. Зашто се и Исакович, тамо, не пресели. Живео би лепо.

Теодосије - ЖИТИЈА

свуда тај свети врх, и сагледавши на падинама горе и у њезину подножју многе испосника, сишавши са горе испитао је њихов најсуровији живот, и видевши њихово пустињачко и безметежно живљење чуђаше се и весељаше се и у души узрасташе што се

Видевши да су сви ови једном засвагда оставили свет и оно што је у свету, нити се више брину за светско, и живот њихов беспорочан и безметежан, бесплотан и бестелесан, скоро анђелски, задиви се, и насликавши у души својој њихове напоре и

Послаше му и злата, више него први пут, а приложише засебно и манастиру Ватопеду, где је син њихов одлучио да живи, злато много, а цркви свете сасуде, златне и сребрне, и часне завесе, златом извезене.

милост ка једнокалним нам саздањима и једнороднима по крштењу, који су вам под влашћу, велим, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да обазирања на лице нема у Бога.

и молитвама, и свршивши свету и божаствену службу опет у манастир ка братији долазећи остајаше, заволевши веома њихов добар животу Богу.

Петар свеблажени страшни за бесове, наоружан молитвама му и њихов прогонитељ. Петар што Врховног назив имаде и вером му подобан би, јер као од за Христа с радошћу распет бити изволе,

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

лета сам обилазио њихове земље; проучавао сам их; упознао сам сељаке и интелигенцију; живео сам међу њима; пратио њихов друштвени живот. Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладив.

Под туђом се управом не може успешно учествовати у културном стварању. Ма како да су значајни њихов отпор овој владавини и дела која су могли створити, у њима се не изражава цео њихов геније.

Ма како да су значајни њихов отпор овој владавини и дела која су могли створити, у њима се не изражава цео њихов геније.

Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе.

Увек имају довољно времена и готово никада не журе. Пут који њихов караван пређе у току дана увек је мањи него што би могао бити.

и војничког пијанства, видели су да им је земља јако уназађена, да немају никакво стварно васпитање и да се њихов врло назадни менталитет не поклапа чак ни са менталитетом осталих аустроугарских области у којима је стално владао дух

“ На овај се „кеф“ наилази и код босанских мухамеданаца, само ређе. Врло се често одмарају, и њихов је одмор непомичан.

Али они ипак нису прошли као номадска хорда. Њихов је утицај оставио знатних трагова у животу покорених народа. Овај утицај није увек правог турског порекла.

Из ових се разматрања види да динарски мухамеданци немају миран, чврст и одређен дух. Њихов је дух у ствари дух неуравнотежен. Нови развитак.

Али су и они захваћени словенским утицајем како услед женидби тако и услед живота у српско-хрватској средини. И њихов је породични језик српско-хрватски.

Очевидно је да су они, као хришћани, радије гледани него Турци. Трпели су их, али се њихов карактер и њихови скривени начини нису допадали овим витешким и великодушним људима.

да оснују Републику, јединствену у својој врсти, и што су налазили начина да она напредује и у најтежим приликама. Њихов књижевни језик није тако разнолик и тако богат као београдски, али он има особито пријатан акценат и милозвучан —

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Целе ноћи траје ломатање, неозбиљно за моје схватање. Са петлима спласне њихов занос, и вампири беже наврат-нанос. Само онај везаних очију нема појма да хвата кочију.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

НОВАКОВИЋ: Буди мирна, Рина! Не постоји закон који руши срећне бракове. СПАСОЈЕ (размишљао је и слушајући њихов разговор): Све што ви говорите, све је споредно, сасвим споредно.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Он је уникат! На њеном округлом лицу с очима као у лутке јавило се нешто као осмех, али то није био осмех: као и њихов отац Јасмина и Драгана не знају да се смеју и као и он имају те округле мале главе с испупченим уснама и израз око

Било је хладно, али укусно, јер га је Рашида посолила. После сам сазнао да увек носи сô у џепу, али да није вешта као њихов пас Лиско за проналажење јаја.

Весна је, вероватно, била негде код зечева. Иза зидова просто се осећало како расту суседске уши и њихов уздржан дах. - И све остало? - Нема осталог! - рекох.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Шљахтец ће се још забавити овде. Чамча зна већ њихов обичај, изнесе му и бела и црна вина, и „ауспруха”. Шљахтец може бирати шта хоће.

Сад могу двоја празна кола кући послати напред, да се бадава не троши и да код куће њихов повратак јаве, а они ће опет лагано. Двоја кола одоше, а они ће сутрадан.

Био је смешан, чудоредан, али мисли и њихов замашај показали су да је његов дух за велика предузећа. Штета! XИВ Шамика, кад је отпутовао, није ни сâм знао куда

Црњански, Милош - Сеобе 1

Са облацима и јутарњим звездама, носио је Исакович у свом сећању, високо изнад себе, и муке свога пука, крик њихов бедан, лелекање уз гусле, њихов страшни трчећи корак, ропац самртника, дреку оних које су батинали, лица оних које

звездама, носио је Исакович у свом сећању, високо изнад себе, и муке свога пука, крик њихов бедан, лелекање уз гусле, њихов страшни трчећи корак, ропац самртника, дреку оних које су батинали, лица оних које беху обесили, шибање свога човека

Гацајући по блату, видеше да се небо, иза дрвећа, ведри. Ослушкујући њихов корак и команде официра, тресући се на коњу, опет пун перја и свилених трака, привезаних за грудњак од овнујске коже,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Занимљиво је, међутим, да се при опису тих обичаја готово нигде чак и не наслућује њихов смисао, односно не спомиње се да су ти поступци усмерени или на сакривање породиље од демона или на њихово уништавање

“⁵⁹ Магијском снагом изговорене речи зуби се такође могу учинити снажним или се може убрзати њихов раст. У врањском Поморављу, на пример, онај ко први угледа тек изникли зуб, ваља да каже: „Вучина му расте!

⁶⁵ Ако се истог дана шиша више деце, њихов број мора бити непаран. Само ритуално шишање изводи кум, представник предака који има главну улогу у домећем култу,

“⁹ Ритуално шибање деце један је од најраспрострањенијих и најбољих начина да се магијски подстакне и убрза њихов физички развој.

¹³ Могућно је да се овим суботњим бијењем деце магијски постиже не само њихов умни, већ и физички раст. Уосталом, у народу се често чује: „Од батина се расте“.

демонима“, а „један од најјаснијих доказа је што и код нас и код Германаца на метлу јашу вештице — метла је, дакле, њихов атрибут и евентуална њихова инкарнација“.

Оне се најчешће свечано изговарају при напијању на слави, о Божићу и свадби. Њихов обавезни саставни део јесте благослов у којем се бираним речима благосиља младожења, кум, домаћин итд.

Све ово очигледно показује да у патријархалној култури старији имају супериоран положај у односу на млађе. Њихов ауторитет, међутим, није толико заснован на сили и строгом кажњавању непослушности, колико на снажном јавном мњењу

⁴⁴ Периферни положај деце има и извесне предности, а то је њихов прилично независан, аутономан положај у односу на одрасле.

Док је још мало дете, она је у великој мери изједначена с мушким дететом, односно њихов статус је мање-више једнако низак.

⁷ Будући да се више брине о деци, мајка више и утиче на њихов развој, посебно у млађем узрасту. Мајка дете носи, љуља, доји, пере, облачи, храни и подучава га хигијенским,

Овај заштитнички став мајке према детету и њихов међусобни чврст и заверенички однос психолошки је разумљив када знамо да не само деца, већ и мајке, као жене, имају

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Французи су ломили језик док га изговоре. А Французи не воле да ломе језик ни због кога ко није њихов. Па је после скратио презиме, да га не ломе, јер се љуте кад морају да га ломе. Французи! — Да прошетамо?

— питају ме успели момци. Њихове Хелен, њихове Лу, њихове Меги обично имају веома јаке везе тамо, у белом свету. Јер њихов тата или њихов ујак је то и то, чуо си, зар не? Чуо сам. Оне могу да уреде да се ствар преведе.

Њихове Хелен, њихове Лу, њихове Меги обично имају веома јаке везе тамо, у белом свету. Јер њихов тата или њихов ујак је то и то, чуо си, зар не? Чуо сам. Оне могу да уреде да се ствар преведе. Можда би било интересантно?

Бацили би ручник, оставили лежаљку, душек на надувавање или неку ситницу, коју су остали могли да препознају као њихов знак. То је моје место!

су то сасвим друге траве, добре за псе, а лоше по човека, казао је, једно је важно, и то морају запамтити и они и њихов професор.

Остаје само вечна аутомобилска бујица што протиче испред њихових свезнајућих, угашених очију. Нико не скреће у њихов град, који чак није забележен ни у туристичким водичима; потпуно незанимљив, прашњав, суморан, подједнако удаљен и од

Неће га се ослободити све до смрти. Старци ћуте и шарају штаповима по прашини. Уместо њих, говори њихов предводник, Лука, спечен старчић гуштерског лика. – Шта ћу сад без кола? — пита несрећни возач.

Захваљујући тако кривини код рибњака, њихов градић је место са највише аутомобила по броју становника у целој земљи. Једина је невоља што немају куда да се возе,

Салате, ако може, одмах! Келнер одшепа до шубера, викну кроз њега наруџбину, а онда се поново врати за њихов сто, носећи вазу са два каранфила. —Добро изгледаш! — рече. — Само си се мало угојио. —Године...

Мајка и кћи. Бирање »Мис шарма 1971« њихов је шеснаести покушај овога лета да се најзад извуку из беде. Већ годинама тумарају од једног до другог конкурса

Човек, жена и њихов бледуњави дечак тешко дишу и још теже савлађују успоне. Стоје дуго неодлучни пред набујалим потоцима, плашећи се да

око ногу, набрекле ормаре пуне тканина са везом, и белу, тврдо уштиркану постељину, све су више свесни сиромаштва. Њихов дом им све више личи на мали пластични станчић-играчку, испуњену исто тако пластичним и привременим предметима што се

Матавуљ, Симо - УСКОК

Они се измакоше ка Цаврату, гдје бјеше већ стигла велика војска и њихов нови, велики заповједник... како се оно зваше, Стијепо? — Толико га бог призвао! Знам ли га ја! — рече Ћоро.

Ти си сада једна пушка наша, па није лијепо да им не допушташ да те стимавају! Ја не могу с тобом, знаш ја сам њихов највећи главар, па је у реду да најприје они к мени сви дођу на данашњи дан. Оно синоћ, оно већ бјеше друга работа!

Крцун рече матери: — Причао сам ти јутрос све што су радили с њим и са сестром онај њихов поп и старији брат и отац! Нâко не каза нам, Јанко, је ли ти ожењен старији брат? — Јест.

— А због чега се бисте? — Ето, да је њихов сердар Ђико рекао да су се они боље поднијели на дебелом Бријегу но ми! — Па зато!? — Е, па то није мала ствар!

Тада се племе договори да се свети племену у чијој је граници њихов погинуо. Спремало се велико зло, јер оба племена бјеху јака!

Уби га Марко Матов Почек. Ми се једнак дигосмо да се бијемо с Доњокрајцима, али наш сердар и њихов кнез смирише нас и ено доведосмо Марка да му ти судиш! Ено их на гумну, те ме послаше за тобом!

Онда се одвоје од њих њихов првијенац и барјактар, па ћемо нас четворица поиграти, ижљубити се и претећи их у повратку.

Затијем се опет једе. Затијем викне стари сват њихов: „Ха, на ноге моји дјевери, дјевојку под руку!“ И иште дјевојку.

“ За оцем благослови је и мати тако исто, ако је плач не омете!... Шеста је здравица за совру и дружину, а њу, кити њихов стари сват, па повикне: „Ха, на ноге, на путовање!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Од почетка благородан, њихов је утицај на ову област књижевности и данас срећан кад год писац са зечјом истанчаношћу, осетљивошћу, слободом,

Неqуе ин хорто фуи, Баште нису за мој укус, Неqуе олус цомеди. Ја не дирам њихов купус. Лонгас аурес хабео, Уши су ми дуге, али Бревем цаудам тенео. Репић ми је зато мали.

Боље од деце, ми знамо шта им треба дати. Њихов неразвијен укус није у стању да нам се одупре. На помолу је још једна аналогија са владавином уопште, коју читалац по

Узео си јазавцима њихов кукавни залогај. (Наши гоне јазавце) А сеоски дечачић , који поваздан лута уз речицу , дете препуштено себи , гледа

Осећања су везана за људе, за њихов безизгледан живот; дечја песма зато, тражи партнера за игру другде. Игра с Вуковом азбуком У последњем одељку

довољно слободно да бисмо с пажњом пратили њихове судбине, ликови романа уза све то остају чудесно нестварни: сваки њихов поступак, свако прегнуће, све, па и имена сама, обавијено је неком измаглицом.

пољуља неке њихове врло старе навике, ако унесе трунчицу сумње у њихова торжествена домољубива осећања, ако помути њихов јевтини елан, сматраћу да је имало смисла написати га.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

под јаким утицајем талијанског хуманизма и обнове, пригрлили су талијанску културу и талијанску књижевност, и сав њихов рад је верно, каткада ропско подражавање талијанских узора.

до 1740. Они су, сем Ђорђа Бранковиха, калуђери, служе се језиком старије српске писмености, њихов посао је више преписачки и готово искључиво црквен.

Испод самих грбова Жефаровић је у стиховима објаснио њихов смисао. Стихови су у такозваном »пољском тринаестерцу«, којим ће се најрадије служити наши песници XВИИИ века.

Може се рећи да ниједан од старијих српских писаца није био толико познат код суседних народа и толико утицао на њихов духовни развитак.* КАРАКТЕР. — Ретко је наћи писца код којега постоји такав склад између личних особина и идеја.

историјски нетачнога и тамнога, и не само да нису за играње (никада нису ни игране) но нису ни за читање. Њихов значај је само књижевно-историјски. То су рани покушаји драме у српској књижевности, са мотивима из народне прошлости.

су великог успеха код ондашњих српских гледалаца, који су мало тражили и код којих је најјаче било патриотско осећање. Њихов успех не одговара њиховој стварној вредности, и да су од Јована Ст.

Њега не занима толико сама природа и утисци које она буди у њему, но у првом реду људи, њихов живот, нарави, уредбе. Он не удара у неку високу филозофију, но насмејано прича шта му се на путу дешавало, онако као

годину заподео, он је одлучно напао на сувремене српске писце и њихов рђав књижевни језик, и сав се заложио за народни језик.

1843. отишао је у Беч и уписао се да слуша права. Ту се упознао са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем, ушао у њихов ужи круг, и то познанство биће од врло великог значаја по даљи његов књижевни рад.

у Путу он је без поштеде напао противнике Караџићеве, њихову штуру класичарску ученост, њихово педагошко цепидлачење, њихов уски и нетрпељиви конзерватизам у питањима језика и правописа.

једног ускипелог доба, те песме које су у своје време више значиле но беседе и прогласи, данас нас остављају хладне, и њихов вулгаран оквир не изгледа нам достојан праве поезије.

За људе као што су били Милан Наранџић и Ђока Глађеновић он је имао неприкривених симпатија, и са љубављу је сликао њихов вулгаран и низак, али живописан и занимљив живот.

Милићевић, Вук - Беспуће

причали су о Загребу, о стотину ствари које су добро знали, сјећали се са ведрим и веселим смијехом малих догађаја; њихов говор лагано и испрекидано мијешао се у пун и једноличан шум буквика.

И за час нестаде између њих свега што је сметало њиховом разговору и удаљавало их једно од другога. У њихов разговор мијешао се жамор шуме над њиховим главама и око њих, док се видјело ужурбано мноштво радника и чула лупњава

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Било је, истина, у њиховом иначе ведром животу и мутних и облачних дана; понеки пут је пала суснежица на њихов љубавни жар, али је то све стари жар најзад отопио.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Да коњи пију ракију, хајде де. Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше мјесец.

Овако, Раде је њихов, па таман ако се и посветио, лакше ће се с њим изићи на крај. Једино брат Сава као да се није узбудио због читаве те

предсједника Вилсона и његово величанство, краља, јер их је, кажу, стрпао на неприлично мјесто, у крмећи свињац, а у њихов оквир поставио фаличног свеца и тако, јасно је, промијенио вјером.

— мученички пуше Микан. — Ваљда опет хоџе ил каква друга напаст, а? — Е, ту су ти часне сестре, то ти је њихов кокошињак. — Кокошињак, велиш? Хм, ко ће ти натјерати ове моје крајишке заврзане да се умијешају међу часне сестре?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!“ А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен.

Али могло се видети, да то они чине због тога, што мисле да што год им он каже, заповеди им, да то њихов Мита хоће, да кроз њега он говори. Аритон је то знао, па је зато био слободан, осоран.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Људи отишавши кажу царевоме сину да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара запита га цар ко је, откуда је и куда иде.

Само ваља управо да идеш, па ћеш наћи једне велике вратнице, кад прођеш оне вратнице, држи десно, па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори.

Што смисли то, на зло брза, и учини. Стане, дакле, приповједати цару како сваке ноћи гледа у сну страшила: њихов син постао уједанпут велики па цара, као, с пријестола збацио и њих свијех у аргатлук отправио.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

XX 137 ГЛАВА XXИ 144 ГЛАВА XXИИ 158 ГЛАВА XXИИИ 162 ГЛАВА XXИВ 168 ГЛАВА XXВ 173 ГЛАВА XXВИ 178 Ани и Јелени њихов луди отац УФУР Волим те, девојчице, вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој

Због њих би требало издавати новине за неписмене — само у сликама! Њихов једини протест своди се заправо на седење по патосу, и то где, молим вас, само на оним местима где ће бити виђени у

А, ако би се и догодило да неко такав сасвим случајно залута у њихов рејон, сматрали би га ексцентричним сином неког буџе или лована и доносили му његов чај, кад је већ толико зепео!

И петак и салвете. Чак и одело мистер Џија који је дофурао да ме упита допада ли ми се њихов клопијановић? — Мени допада! — казала сам мистер Џију и још сам казала. — Мистер Џи, откуд ви у вагон Ли?

Пењу се до стана крајњим напорима, држећи се за гелендер. Њихов идејни инспиратор, извесна госпођа Јелисавета Т. Петровић-Поповић-Шулце-Тимофејев, натерала их да држе дијету, чији је

мира, спонтано као абортус, а ту нам је и наш популарни онај Какосе зваше , па се они типични испроводише боље него њихов шеф, кога су унели кад изнесоше типичне.

А ваши наследници траже само виски! О. К. Доћи ће време када ће вас шљагирати, запамтите добро шта вам кажем! Па, њихов недељни џепарац већ сада је већи од плате ове несрећнице овде! (Великим гестом, Суле показује на моју разредну).

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Изнýтра бео, љубичаст по рубу, обеју боја он је затвореник, и чувар њихов, њиних сенки зреник, о чије класје креше зумбул-руду да с лиске брега, куд су текле овце, у видик сведе косце,

ролетне спусти: у замор-ружи певање је тужба; екрана оба глувилу препусти: од бољке твоје болују видици, а дом су њихов душини шљивици. Шта рећи себи, док још траје служба?

- Шта је видик? - Чун тескобе ледне, шумне језе жбун, у обруч-стању сјактав вал и след од журних мена - њихов сјај и жуч: где видимо се као пламсав луч, у заум-шуми златан дрворед. ИИ Хеј, запад рђа!— Ми смо Леђан град.

- Огреј, Ружо, скрб с мореуз-брега, Омегу и Аз у тамјан-праху њихов замор, пад. О, дуњо света, згранај се у грб: Константинопољ, дичан Цариград! ИВ Са чијих ногу да мирише нард?

То жар би био анђела што труну, Четвртак њихов, летораст из краха, из тмурног Петка Уторкова ватра, што може дићи лето уврх марта!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Познаје деда и стара кола и њихов мотор, два спора вола, ти су га вукли, куне се брком, пужевим трком. Кад фењер-месец обасја свод и земља цела у

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Сав простор изнад биља, као да је захваћен у њихов покрет, престаје бити за очи статичан. И цветови као да играју под летом пчела; као да једни дотрчавају под њих, да

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

црвеним очима, — зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не говори.

се односи на мушкарце и жене никад им нисам рекао да се деле ни да се потопом топе нити сам водио њихове војске њихов је сопствени јаз што уместо мирења траже путеве изгнанства моја правда им је тешка као непрелазан бедем и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Пешаци упорно клацкају са нама, онако у групи, али по јединицама. Иако су преморени, поглед је њихов одлучан. На застанку избаце само десну ногу, пресамите се преко пушке и ћутећи гледају преда се.

има их много... видећете. Покрај мртвог војника седели су рањеници. Та он је био њихов друг, доскора је био жив, и зар да га баце као ствар поред пута... А колико је тек мртвих пред нама.

Осећао сам лаку дрхтавицу помишљајући шта бих да сам на њиховом месту. Дивио сам им се... Задатак је њихов очајан: да се крећу све док их непријатељ не опази и не припуца на њих.

У челичне цеви улетеше жуте разорне гранате. С уздржаним дахом смо ослушкивали њихов лет, као да се изгубише негде над котлином, да наједном рикну страховите експлозије, дрмајући храст из корена.

Поред нас прође четврта батерија. Чини нам се да четвртаци завиде нама што остајемо. Кажу да је њихов командир сам тражио ту част да он као најстарији командир пређе први на ону обалу.

— Ама, друже — говорио је потпоручник Алекса — то је њихов посао. Ми који гинемо не узбуђујемо се толико као они из позадине...

— Још за педесет! Пешаци се ослободили и подигли главе. Чујемо како лете наша зрна, њихов фијук је све јаснији, људи несвесно увлаче главе у рамена н са страхом подижу очи.

Посматрали ову трку петаци и видели да ће вепар да наиђе на њихов рејон, па брзо позвали Крсту, руднога возара. А Крсто у ходу сјаше с коња, прикрије се иза врзине и, када је вепар

Била је то весела команда. Њихов командант пука, потпуковник Василије, овако је размишљао: — Пешаку не треба много знања да би погинуо.

Љутили су се само неожењени што им је, доласком жена и кћери старијих официра, поремећен њихов домаћи живот. Морали су зато да упућују фуражна кола чак на суседну станицу, да приме „живу фураж“ — како се већ

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

ја, који досад не смедох погледати у женско!... Бежах од њих као од ђавола, као да ће ме један поглед њихов сатрти. Шта је ово ?!... Хм... то је нешто ново, што досад није било, то се сад нешто почиње, мора бити... Али шта ?

Горке су и тешке ове сузе јадованке, али је утицај њихов благотворан: залеђено, окамењено срце почиње се кравити, јер га греје блага топлина мајчина саучешћа.

стају велика напора: — Моја је дужност да гоним разврат и неваљалство из школе, а што старији помажу неваљалцима — њихов је грех...

Веља доби премештај на железничку станицу, где је оно држан збор, а на његово место одмах дође један њихов друг из Учитељске Школе, годину дана старији по школи, а знали су га добро и Гојко и Веља.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

А није ни ред. Треба и Гини да се нађем при руци. Видите шта их је снашло? ВАСИЛИЈЕ: Тај њихов син... СИМКА: Секула? ВАСИЛИЈЕ: Колико има година? СИМКА: Ако би ово преживео, о Никољдану би напунио деветнаест.

За који тренутак, са реке ће дошетати Филип, који ће пажљиво пратити њихов разговор.) ГИНА: Ви сте то почели... још док је покојни мајор био жив? СИМКА: Зар је сад важно?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Њихови ликови су компоновани са испрепуцаним јарболима и испреплетаним ужетима и одају тупу патњу и сиротињу. Њихов говор се састојао од беспрекидног јаукања, тужакања, причања повољних новости и обећања.

Имали смо велике губитке. Руси су нас тукли све до ускакања у њихов ров. Тада би дизали руке па се предавали. Нису ишли на нож.

Једни су ишли у смрт – најбољи део становништва – а други – који су се богатили на рачун њихов – окретали су се још увек на музику валса. То је била селекција.

Па се неко увукао тамо кад стрине није било код куће, и направио кајгану, да је Итебеј и сад, гром га спалио, памти. Њихов се смех ори.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.

Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Но гле, Видроња све више узмиче, што то!... Страшно је видети — њихов ратоборац побеже, а противник после неколико скокова, напушта га гордо и прилази њима.

А ти гледаш у сјајно небо, у онај заносан трепет, па се јединиш са тим високим светилима, чујеш њихов шапат, осећаш како те машта вуче у висину и ствара безброј младачких снова, и ти живиш другим, чаробним, животом, па

Али се сад на њихов разговор мало пажње обраћа. Сад се само живи, весели и ради... Ч'а Маркова се рпа расплинула. Од 'ноликог пласта

Чистота, ред, симетрија — то је њихов живот, њихово дисање... Они им жртвују све. Због тога се они плаше и сваке помисли, да може неко друго биће, нека

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

У Тенкиној кафани потукли су се и разбили једном главу, али тај није ни наш ни њихов, није чак ни овдашњи. Аксентију Матићу полупали прозоре.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Хе, ал’ друкчији су били Сретини ђедови и прађедови, а друкчији данас њихов Срета! Па још кад узме под мишку какву књигу, па се упусти у какав разговор, а у разговору све уплеће стране речи, а

Потписа их Срета, бога ми, све, све који му год падаше на памет; и ове што су се ту десили у механи (а њихов број није никада мали) и оне који нису ту били и који кад нису овом приликом чули, ваљада никад више и неће имати

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Продаћу мртвачки покров, нов У наступу лудости, у очају, И настанићу се у Рожају Да мало испробам ваздух њихов! Затим ћу набавити калашњиков, Укопаћу се у дубок ров И сваког ко наиђе друмом главним Са земљом ћу истог часа да

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Велика већина организама се у томе прилагођава тако званим »хидролошким условима«, који су потребни за њихов опстанак и живот, а међу којим условима најважније улоге играју температура, салинитет и богаство воде у кисеонику.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

је онда морало златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов да је, и нико сем њих не сме у њ да уђе и одстоји службу.

Па и у тој магази никад нико од њих није био, већ увек њихов главни момак. Још мање их је било на чивлуцима и виноградима. Једино што су одлазили у чивлук код Доњег Врања.

И једино на том чивлуку што би се ко од њихових мушких могао видети, а иначе нигде, јер и њихов се сав живот састојао само у раскошном ношењу одела и непрекидном труду да се што дуже живи.

А опет тај њен муж, некадашњи слуга, „тетин њихов“, како се сâм звао, из куће им никако није избијао. Поносио се што им је род, што може и он са њима за софром да једе

Као увек, све је то извршивао Тоне, њихов главни момак, који је још под дедом Софкиним био доведен са села. Он се после толико извежбао у рачунима да је, као

Он се после толико извежбао у рачунима да је, као њихов заступник, једнако горе у чаршији, у њиховој магази седео. Он је са сељацима и чивчијама уговарао, давао имања под

И то он, њихов слуга, кога они однеговали и подигли на ноге! Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци.

ИX И тај њихов гост, купац, кад је од њих, чак у зору, одлазио, узјахавши коња и пошавши, остаде дуго, дуго, пред капијом.

Али, као да нису ни живели, тако се за њих овамо горе, око цркве и у правој вароши, мало знало, као и за цео тај њихов крај доле. Знало се само да је испод цркве, да води на друм, и да поред текије и преко винограда излази на границу.

Јер су на далеко били чувени, нарочито претци Маркови, као „качаци“. Турчин, који би запао међ њих, у њихов атар, село, више се не би видео жив.

И нико није био пажен и вољен као тај већ „њихов Јусуф“, „Јусуфче“ како су га сви звали. За све Маркове браственике био је он као неко вуче, неко дивље младунче, које

А она је знала шта он хоће са тим. Хоће сигурно да јој дâ на знање да она зна за њега, како је он, њихов слуга, Арса. Софка смејући се, благо га предусрете. — Знам, знам, Арсо. — И у том стиже у сопче за Марком.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

тиха са висина ледних, Дубином страсти свих срдаца верних И тамне ноћи — сугестија једних Очију бисерних. Њихов сјај је био плав, мутан и чедан, Сјај морем скривене, скупоцене шкољке; Он је дав’о дубок незнан израз један Чежње

Чуј малих тица безазлени пој... – Оне су исте к’о што беху пре — Ал’ ми се сада чини — боже мој! — Да њихов цвркут, непримећен, мре.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Таково што ријетко се можда у свијету догађало. Њихов учитељ знао је е ће му их брзо из руку истргнути, с тога не губљаше ни часка времена.

— Ја се прекрстих. Та не бјеше овишна, кад првом бих у њих, а на јад њихов, требах им два пута у непуне двије године. „Расте младеж, а да што ће!“ прихвати понајстари, то толико да нешто рече.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Овако им је име дао Вук Ст. Караџић, њихов најзаслужнији скупљач. По њему, кад која пословица хоће да се рекне, у народу се обично пре тога каже или дода: „Штоно

). Известан њихов део изгубио је и коментар и причицу, и само се тако као њихов фрагмент чува и даље у пословичком исказу.

). Известан њихов део изгубио је и коментар и причицу, и само се тако као њихов фрагмент чува и даље у пословичком исказу. Дијалошке пословице нису ретка појава (— Што чине деца? — Што виде од оца?

Нарочито рђаво пролазе Турци и Цигани, жене и бабе, свештена лица и поједине животиње. У више прилика њихов је јунак и Краљевић Марко (— Пошто би се потурчио, Марко?

Дознавши то нови њихов субаша, заповједи да се данас зготови част код једнога сељака и ту да дођу сви да се часте и веселе а сјутра код

У глуво доба дођу нечастиви у њихов стан и не могоше разумети како су две главе с једним трупом, па зато позову свог старешину испод крша Каримана, који

2 Прича се да су некад биле две сестре: Вида и Ковиљка. Њихов отац није имао никог другог до њих две, а био је врло богат.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Само ваља управо да идеш, па ћеш наћи једне велике вратнице, кад прођеш оне вратнице, држи десно, па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори.

У та исти трем замути се брату му бочица воде, те он јави оцу и мајци да је његов брат а њихов син мртав, и да га иде тражити; те он од мјеста до мјеста, од града до града, док нанесе га срећа у онај исти град и

” Сјутрадан ,кад лисица опет отиде по воду и траву, дође вук који је за сјеком слушао сав њихов разговор, па се стисне што је већма могао и почне врло танкијем гласом: „Кобо, кобилице!

их они штап до саме очине куће доведе, те како их је научио они анђео, тако и учинише: закуцнуше и завикаше, и на њихов глас отворише се врата, и они уљегоше у кућу.

“ Те стара остаде нијема, а брат јој опет поче говорити. Ово све | гледаше отац њихов, пак кад их зачуђен упита, ко су, они све кажу, како је и што је било, те он одмах извади им мајку из тамнице и узе је

Људи отишавши кажу царевоме сину, да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара, запита га цар, ко је, од куда је и куда иде.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако ли би неки сами били у ћелијама, да о томе одлучи игуман и да зна живот њихов. ГЛАВА 27 Како треба давати одећу и обућу Треба даље указати о одећи братије.

за неке, што је принео неко достојно за нечији помен, као што је уговорио у манастиру, пошто је оставио или оставља за њихов помен, заповедамо да се неизоставно даје.

самим или ђаконима, да на свакој литургији спомињу у поменицима оне који су уписани, како сами не би носили грех њихов зато што их нису спомињали и изостављали. А речено је и о овом подобно.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Шта ти то причаш? ПРОСЈАК: Слушај... Ево овако... (Њихов даљи разговор се не чује) ИКОНИЈА: Што ли он толико око Вилотијевића? ЦМИЉА: Мене питаш!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

зар, узрока и мени дођу на памет неки лепи латински стихови, но нипошто не памтим ни гди сам и[х] читао, нити ко је њихов списатељ; доста — они мене утеше.

— извор иступленије, иступљеније — испад, погрешка исходатајствовати — израдити, заузети се за нешто ихже — њихов ишча — тражећи ишчезавати — нестајати, губити се ишчезајем — нестајући, који се губи, који ишчезава ишчислити -

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му да слуша стрица Брну, да запази како га Јерковићи љубе, па нека се баш за њихов инад подобри. Стипан и Бакоња пођоше.

А да какви су они које би човика пробрâ!... Скочити из бачве то је примного!... А Букар каже да њихов ковач може рукама сломити коњску потковицу!... Па зар нису ти Буковичани змајеви? Е, јесу брате!

Муч! — заокупише га сви, јер сви претрнуше. Њеки се и обазрије, баш као да би Букар могао бахнути иза леђа. А тај њихов страх посоколи Дундака, који настави: — Оће се Тодорина светити, тако ми светога Вране, коме је он око ископâ!...

А ркаћи под Велебитом причаху како њихов Пјевалица излијечи вра-Брну. XИ ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ Љето је. Зора је.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Међу прстима му је била угашена цигара, а поред ногу гомилица згажених опушака. Он осети њихов хладан задах. Уснама промиле гађење и још нешто: Аћим закључи да не може да разговара са сином.

То дрвеће које је Тошић засадио никада не рађа. Ех, када би они знали какав јабучар њихов деда има!... Поштапао се, лупкала је калдрма, а он је са сузама у очима извиривао иза углова као да је лопов, а не

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Не издржавши, дечак их избаци из кошуље, па се спусти на грану ниже. Чу само њихов тупи пад и истог трена опази како су му ногавице панталона постале дугачке, предугачке. — Проклети поруб!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

се отвара баш ту, незнан, између тих лица која су му, сва, била страна, као и те радње, и те сукње на женама, и тај њихов ход. И плочник којим је трчао, гладак, био му је стран. Али та је страност била благотворна.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Гле! Сад се редом расклапају саме, Све књиге старе, снови чежње дуге Мичу се, трепте, једна покрај друге, И њихов шумор к'о да пада на ме... Сањам ли? Ил' би ово јава била?

Бог је диг'о старе витезове наше Што за род умреше у оружја звеци; Њина трошна тела на Косову паше, Ал' Дух њихов оста у њиховој деци!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ход се њихов уподобит може хучну ходу два морска војводе, кад се дигну на бијела крила и веселим лете океаном, а око њих у

напоре вјетровах што се чују на земноме шару против свијех густијех љесовах да у један глас могући слијеш, јек би њихов слаб веома био да покаже крупну силу гласа којим облак витлећи јечаше.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

морадох се добро припремити за то путовање, проучити историју старог Египта, упознати његове житеље, њихову земљу, њихов живот, културу, знања и тек онда моћи показати како је, посредством Питагоре и његове школе, надахнуте генијем грчког

Но коликогод да су свој вид напрезали, не опазише ништа друго до ли тамне облаке. Њихов учитељ ћуташе, а они се не усудише да га запитају. Почеше већ да трепере од нестрпљења и ишчекивања.

Ја мало једем, а пијем само воду“. „Ипак, ипак! Ти си много путовао по свету, упознао народе, њихов живот и обичаје, па ћеш, као високо образован човек, моћи разумети шта значи достојан дочек таквог једног господина

Поћи ћу из ових стопа до својих рибара, па како не сумњам да је њихов лов обилан, доставићу ти све што желиш право у твоју кућу“. „Шта мислиш, брајко?

Мајмун се иза њих избекељи и пљуну. Тако пође њих седам абдерићана - магарац је у том броју урачунат - кући. Њихов вођ уздисаше и рече полугласно: „Праведни боже Посејдоне!

Та ви сте моји добри познаници. Ваша дела сам небројено пута прочитао, разумео, осетио све њихове лепоте, схватио њихов смисао, а њихову трагику прогледао јасно као стручни градитељ монументално зданије.

“ „Код оваквих недостижних уметнина не пита се за цену!“ „Добро, добро, не кажем да нису лепе; њихов пентеликонски мермер бели се као свежи снег, али се те паре могоше паметније употребити.

Кад бих те списе имао овде при руци, ти би ми их на глас читао, а ја ти њихов смисао тумачио. Радо бих то чинио, јер би ми при том много штошта изгледало сасвим ново, те бих на тај начин имао

Он их је познавао све, не само по имену, већ је знао и њихову отаџбину, њихов рад и живот. У овом кругу беше царство Александрово, заиста, потпуно и достојно заступљено.

То опазише и његове колеге и не могоше то да објасне. Он поче да избегава њихов друштво, да пре времена напушта заједничку трпезу да се губи у најтамнијем делу музејског парка, где би, седећи на

е., изненади алексадријске научнике једна пошиљка из Сиракузе. Архимедес, њихов велики савременик, имао је обичај да свако своје научно дело упути александријској библиотеци и посвети га којем од

Риђокоса дворска дама прислушкиваше њихов разговор, забављена, тобож, посматрањем једног ткива које је било разастрто у њиховој близини.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Зар сам једанпут помишљао да се опростим живота: зато што ме је смртно притискала бездушност оних у чијим смо рукама, њихов цинизам, њихова лакоумност и њихов егоизам?

живота: зато што ме је смртно притискала бездушност оних у чијим смо рукама, њихов цинизам, њихова лакоумност и њихов егоизам? Па ипак, зар и мој егоизам није исто онако бескрајно дубок, необуздан, ужасно одвратан?

Разне мање јединице пролазиле су и долазиле, излазиле из састава већих јединица и улазиле у њихов састав. Једног јунског јутра седео сам на добошу, пред шатром, пио кафу и пушио своју цигарету, кад чух познат глас:

Као поуздано могу да закључим да си се ти чудио: како људи могу бити одвојени од својих послова ради нечега што није њихов непосредни интерес.

места убије и згрумица, ако истину не говори“, запрашти и зашишти оно наједанпут иза његових леђа, а на његов и бајаги њихов ужас и запрепашћење.

Утом се, и док сам ја помислио: „што би, би“, и кола кренуше, па њихов тресак преко неравне калдрме заглуши последње речи које су нам упутили, а које се свакако односиле на то да се у путу

Кад сам отворио очи и погледао, вратанца наших кола била су широм отворена, а кроз отвор њихов јурила је зима и провиривала, сва бела од иња, брада нашег старца, који се смешио.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

туђег ока и туђе радозналости, обезоружано као богаљ који је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица сапере њихов заштитни израз — како ли тек тада биједна изгледа људска машина!

Мутно се сјећам једног драматичног поподнева кад је, послије неких избора, по казни премјештен један учитељ, њихов ватрени присташа, који се у изборној кампањи и одвише залагао за њих.

И наизмјенице се јављају, огласују се из дубине — наша вјечита попудбина и наши стални сапутници, од почетка до краја. Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота.

У томе је њихов идеализам: створили су најприје нека бестјелесна божанства, да би затим од њих направили материјалне фетише и идоле,

Рука ми бојажљиво посегну, као да ишчекује неко откровење, и прсти такнуше жице. Замније, изблиједио, крхак, њихов давно упокојени глас чудан, непоњатан.

„Како нас повијест учи” — доказивао сам им усвајајући њихов фразариј — „за те изузетне таленте физичке лепоте у ствари никад није било међа ни граница, ни расних, ни класних, ни

У сваком њиховом чину, ријечи, погледу као да је присутно читаво њихово биће, читав њихов дотадашњи живот. Кад шуте, кад не чувствују, такве су љепоте погашене лампе.

Она припада изабранима. Гледао сам старе сељаке на самртном одру. С њима је умирала њихова њива, њихов виноград, њихова крава Бијелка.

С њима је умирала њихова њива, њихов виноград, њихова крава Бијелка. За њима је остајао необран њихов кукуруз, незавршена њихова парница о међама, непокривена њихова појата — прозрачни бијели скелет изукрштаних греда,

С њима је умирао њихов поглед што сеже до крајњег оградног зида на хоризонту; а застор хоризонта спушта се непосредно за том оградом: дрвена

Истина, мислиоци су понајвећма једнострани, љуто ексклузивни. Али то и јест њихов главни недостатак. И зато од појединог од њих, узета сама за се, и не можемо очекивати богзна што.

Али у њима заиста нећемо наћи оно што нас заокупља и мучи. Њихов анимални витализам није за наше зубе, њихов оптимизам за нас је понешто јефтин, њихово херојство за нас је помало

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица. Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.

Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће. Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.

Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике. Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава. Стадоше да јој се роје мисли у глави...

Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... — Ама, попо, шта велиш ти ?...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Само ваља управо да идеш, па ћеш наћи једне велике вратнице; кад прођеш оне вратнице, држи десно, па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори.

У та исти трем замути се брату му бочица воде, те он јави оцу и мајци да је његов брат а њихов син мртав, и да га иде тражити; те он од мјеста до мјеста, од града до града, док нанесе га срећа у онај исти град од

— има један момак; сједи у једном празном дућану и код њега стоји један од туча аван у коме туче алмазе, па прах њихов истресе на длан, пухне, а праха нестане; отиђи па нек ти он каже зашто то чини, па ћу ти и ја казати оклен ми паре.

Сјутрадан, кад лисица опет отиде по воду и траву, дође вук који је за сјеком слушао сав њихов разговор, па се стисне што је већма могао и почне врло танкијем гласом: — Кобо, кобилице, отвори ми врата; носим ти

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима. Уместо да се смањује, њихов интензитет је временом постајао све јачи и чини се да је достигао свој максимум када сам имао око двадесет и пет

“ Чим су ови практични људи сели, ја сам наравно одмах почео да величам дивна својства своје турбине, када ме је њихов заступник прекинуо и рекао: ”Ми знамо све о томе али смо овде по специјалном задатку.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме

“ ”Нема језика, нити има говора где се не би чуо глас њихов.” Мислим да нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник Љермонтов,

не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу бога и како може, по Давиду, њихов глас да се чује где год има језика и говора? На та питања Кос није хтео да одговара. Нимало чудно!

Препричао сам делове неколико песама о Краљевићу Марку које сам чуо од Бабе Батикина, а онда сам, на њихов изричити захтев, морао да им описујем комшијска посела у Идвору за узврат, они су ми испричали низ прича о Бенџамину

Од тога дана био сам сврстан у њихов револуционарни подмладак и отада су школска предавања изгубила за мене сваку драж и постала ми досадна.

Фармери из Делавера, моји сапутници на броду, нису ми сада личили на дрвене лутке и њихов говор није ми био више неразумљив. Разумео сам њихов језик, и оно што су говорили остављало је пријатан утисак на мене.

Разумео сам њихов језик, и оно што су говорили остављало је пријатан утисак на мене. Ово путовање подсећало ме је сада на путовање

недостајало па да ме та звона приволе да останем у Балтимору и постанем римо-католик, тако пријатан и умирујући је био њихов утисак на моју душу.

Ја сам често завиривао у свој речник да бих научио нове речи и њихов изговор. Он је то запазио и кад би се у ложионици појавио неки проблем који нисмо умели решити, он би ми обично у

Сваку ту справу ја добро познајем и контролишем њихов рад, обављајући тај посао несвесно, по навици. Пракса, момче, усавршава човека, он тада не зна за тешкоће, чак ни у

Вебстер био је идеалан педагог, а његови ученици били су младићи и девојке неких најугледнијих породица у Бруклину. Њихов учитељ био је за њих апостол класичне културе која их је много интересовала, делимично и због тога што су обожавали

Оне ме подсећају на њихов светачки рад, а кроз њихова дела је разговарам са богом. Кембриџ је велики храм посвећен трагању за вечном истином; он

Ћипико, Иво - Приповетке

Суседа Јурка није могла да изговори ни цигле утешљиве речи. Блене у њу и нешто кроз зубе мрси. Мушки, као да није њихов посао, ћуте и пуше. Не чује се него јецање и кукање мајке и сина. Најпослије Јурка се разбере; дотужи јој Цветина мука.

Осјетише се сигурни између кланаца и кршева, у земљи гдје одувијек суди њихов сој. А и сутон већ се хвата по потоцима и доцима; постепенце неосетљиво диже се навише, док не посурише над њима и

— и ухвати је за руку, па поведе за собом. — Гледај, големи ти су и како зијевају! Мора да је силан њихов цар кад може да саљева толико гвожђе.... А зборе да се с њима може нишанити гдје год хоћеш....

А ипак чезне за њима: само да их гледа, да изблиза у разговору осјети њихов мушки дах...и пушта маха мислима и снатрењу што је још Јаче поджиже.

У одмацима, пиљећи испред себе у свјежу пучину, допираше до мене њихов разговор. А сунце очас освојило и море и шкољ, и топли дан убио јутарњи свјежи сјеверац, па настала тишина.

Долазе и купе се сиромаси и кљасти да испросе који новчић. — Данас је субота, њихов је дан, — руга се Дангуба и, држећи руке у џеповима, поносит вели: — Зашто се не науче не јести?

Завиривао је у најмрачнија њихова места. Упијао се у њихов трулеж, волео њихову суру светлост... У тим старим кулама негда неко оставио је своју душу. Где је она сада?

Чинило му се да гаји кости несретника, да чује њихов јаук, запомагање, да види крваве главе, а доле, дубоко испод куле, да чује кркоћење Мраморнога мора, које је главе

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Национални језик медијум је националне књижевности. Али није сасвим или бар није увек јасно да се њихов положај у националној култури ипак разликује, и да та разлика није неважна за разумевање књижевности.

Ти облици настали спајањем два типа културе нису довољно проучени, а изгледа помало парадоксално да њихов значај данас боље сагледавамо, после дубоких промена које је донела наша књижевна авангарда из 20их година.

То показује и сав њихов каснији развој, који це од једне до друге књижевности разликује и по темпу и по многим појединостима, али не и по типу.

Али је однос између језика и поезије, па и уметничке прозе, замршенији него што смо га ми овде описали. Њихов развој не мора тећи (не мора увек) паралелно, и стабилизовани књижевни језик не служи само као чврста подлога на коју

(Откривење, 12.1) Слике небеских тела у која се жена облачи, као и сам њихов редослед, толико се међусобно подударају у Откривењу и у народној лирици да се без већег колебања може говорити о

Почев од речи, које имају пунија значења, али их у кратком ретку тешње повезују. Јаче се осећа и њихов гласовни и слоговни састав, као и размештај њихових нагласака, па се тек сада може говорити о јампском наспрам

Кад то логичари кажу, онда они, у суштини, тврде да људски језик разбија њихов еуклидовски систем, њихов логичкопојмовни геометризам.

Кад то логичари кажу, онда они, у суштини, тврде да људски језик разбија њихов еуклидовски систем, њихов логичкопојмовни геометризам.

Велики је део модерне уметности кренуо тим путем. И великом је делу Попиних критичара и читалаца било јасно да је њихов песник био и остао на томе путу.

Али ако се ти пореци почну плански да нарушавају, и они сами, њихов ритам и мелодија, постаће „видљиви“, почеће да се осећају, готово да би се рекло: да ослобађају извесну, навиком

Пре свега, његов стих и његову реченицу ваљало је нешто опширније и ближе писати, а нарочито њихов настанак. Разуме се да ми је у томе лингвистика била од помоћи. Јер се без ње и не може.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Не само што је Станковић мењао оба почетка њеног сећања, него је премештао и њихов положај у композицији романа, чак толико да је најзад дошло до пуног темпоралног преокретања.

Језичких омашки има од сваке руке, и лако би се могао сачинити њихов подужи списак. Пред нама је, кратко речено, писац код кога читалац пре осећа мучно долажење до израза него што му се

Померања и нарушавања задиру у однос међу реченичним деловима (појава анаколута), задиру у њихов редослед и уопште у ред речи (различне инверзије); уз то се појачава репетициона тежња (појава метаболе), као и тежња

Само, на први поглед, није јасно чије би могло бити: „И тај њихов гост, купац, кад је од њих, чак у зору, одлазио, узјахавши коња и пошавши, остаде дуго, дуго пред капијом.

Поменућемо само један смер проширивања. Јунакиња после венчања силази од „горе”, тј. из чаршије, у „тај њихов крај доле”.

157 Станковићеви ликови, уз то, нису мислена бића, која би самопосматрањем разлучивала оно што се у њима збива; сав је њихов унутарњи живот углавном саткан од чулног искуства и богатог опажања, од страсти и емоција, и од прилива и одлива воље.

Као што је познато, уосталом, куће су тако и биле грађене. У роману Газда Младен: „То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкоњен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све видело[. . .

232 С једне равни приповедања потиче један, с друге други вредносни став, при чему се њихов однос може описати као однос узајамног допуњавања: што се више бесмисла, немира и узалудности осећа на првој равни,

Стога је структурно оптерећење почетка и краја романа по правилу врло велико, из чега непосредно проистиче и њихов особит композициони значај.

међусобно самерљивих јединица које су мање од стиха, него и оних које су од стиха веће, па се још јасније испољава њихов удео у компоновању текста.

Лако се запажа, уосталом, да су Сеобе прекривене мрежом разноврсних понављања, али је нешто теже открити у чему је њихов значај и улога.

Није уобичајено да се у анализи романа већа пажња посвећује ситним детаљима. Сеобе, Међутим на то присиљавају: у њихов се унутарњи склоп тешко улази ако се у саму жижу занимања не доведу оне мале појединости које се тек у помноме читању

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али не погоди. Хајдуку не даде дружина да га погуби, пошто је њихов поглавица изрично наредио да се сви живи доведу. Иза деснога врха Демир-Капије, на једном брдашцу, сеђаше на

Онамо где је црква, по тремовима се начичкале подгорске девојке и младе. Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан.

Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све некако певајући. А не знаду ти за страх, као да нису раја. Њихов Поп-Добрињац им је и владика и патрика. Тврдо држе све четворо поста и љуто се крве са сваким ко то жели...

— Пазите и не узмите ми образ данас — шапуће он сејменима арнаутски и не застаје Дуго — данас је њихов дан; нека се веселе, не дирајте никога. То им е само поклон од Бога и цара!... Крваво је на души јунаку.

Калудрани су били у граду једне суботе и на тргу сазнали од чудно задовољних Арнаута да се њен муж. а њихов сељанин Милоје Красић потурчио.

Боже, смешан и бедан се учинио сељацима њихов Милоје онако прерушен. До јуче наочит сељак, постао по њихову рачуну ајмана за поћак, прави цигански церибаша: е,

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

нам лећу летом невидовним, И рукама крећу крстом благословним Дошле су да виде нови станак мио Што га ј’ побрат њихов себи зажелио, Да посвете ове јаворе и дубе И гроб да пољубе.

Тело ј’ смртно, траје па дотраје, Карактери остају да сјаје. Спомен њихов прима се у груди, Нове борце, нове снаге буди. Јунак у гроб не носи оружа, Рука клоне, мач се другим’ пружа.

Сусеткиње могу Да је преко гледе, Пакоснице могу Да је и увреде. То је страховање Њиног мирног дома, И рај њихов стрепи Од тог страшног грома.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

престане да буде птица постане змија у трави па свуноћ деца плачу мртви су на левој страни узалуд упаљене ватре чекају њихов повратак њихова ноћ са нашим даном меша се не заборавите да то деци кажете успаванка То више дан није нити ноћ сном

трешње на западу маслињаке И сазвежђа над Фрушком, звездане строфе најлепше У камену и на води: Грозд је успомена на њихов распоред Има своју будућност и њену прошлост Има свој пут и његову истину Саветује плодовима љубав и разум Обала

и даље оста грех Још нам цртају шибом по леђима рај Најзад је време да праснемо у смех Мокрећи на своје ране и њихов сјај Од среброљубља ко је постао сребрен Онај сам што олује болује успешно Још није ноћ још видим себе А све што пева

Петровић, Растко - АФРИКА

Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у породици.

Наги црнци и црнкиње раде у дворишту око одабирања семења. Њихов посао изгледа као играње пиљцима, и њихова тужна песма разлеже се кроз шуму.

Два младића који знају понешто француски хтели би пошто-пото да посетим баш њихов дом. Седим на троношцу у средини дворишта које се лагано пуни сељанима, децом и сумраком.

Црнци–алери распознају нас ипак са друге обале док силазимо низ брег и допловљавају нам у сусрет. У ноћи њихов сплав на пирогама, који терају хватајући се рукама за уже пребачено с обале на обалу изнад реке, изгледа да плови по

Да бих утврдио шта је узрок томе, ја сам пратио њихов разговор са највећим љубопитством. Н. је говорио сасвим расејано, невезано; тешко развијајући мисао; са подсмехом.

када говорим са њима; говорим њиховим језиком, једем њихове футуе, спавам са њиховим женама и подваљујем им на њихов начин; тако ме и више воле и више ме се боје.

Волим њихов јединствени дах тела и уља којим се мажу, амбре и трава, што све одише као неко дивље воће, чега сам се толико гадио

Они се задувавају; дрво клизи са њихових темена, и њихов напор у први мах изгледа огроман. Помало осећам грижу савести што тежим на теменима тих бедника, иако ми кажу да се

Пошто су ме позвали да ручам с њима љути кус–кус, сок од кокоса и вино од палме, радосно сам примио њихов позив, већ на саму помисао да тако не морам гледати у губавца и коњушара.

Њини суседи Лоби, који су голи такође, који такође нису људождери, дивљи су до крајности и њихов крај још није покорен. Са белима су у сталном рату и отровне стреле не напуштају.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: Са Мула-пашом на Малајници? ИСАК: И с Кара-Фејзом, са крволоци, Што ме насиља бичем троструким Учише њихов куран читати И клањати се лажном пророку, Кога синови мрака вечитог Светлилом зову ове селене!...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Имало је доста граничара. То су они који су за време мира као будни и опрезни стражари даноноћно чували нашу границу. Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи.

Само што нас не пољуби. Каже: „Ја њихов вечерашњи налет не бих могао издржати.“ У току борбе ових неколико дана изгубио је две трећине официра и војника.

За ову њихову погибију оптуживао је свога командира. Они су чули да се нешто одиграва у нашим рововима. Њихов командир мислио је да су наши напуштали ровове. Међутим, овај потпоручник је доказивао да је извршена само смена. Али..

Док је непријатељ био пред нама, били смо у пуном напону и збијени. Али када смо пробили њихов фронт, ми смо се разлили као каква река на све стране. На оним чукарама и висовима измешале се чете, батаљони, пукови.

Ту су, на педесет метара од нас. Стрепимо само да не изврше јуриш. Сва је наша срећа у томе што њихов командант није у првом стрељачком строју, те нема ко да им нареди. Сасвим изненада проломи се брза пушчана паљба.

— А, то да вам објасним. Ви сте навикли на прасак топа. Међутим, овај њихов рововац има пуцањ... као када би неко ударио јаче чекићем о даску.

Запитао сам командира за пету групу. — А... они су цвећке позадине. Забушанти. Срећом, те њихов број није велики... Ни онима из четврте групе није рат толико мио.

врати ове војнике. — Они су моји ратни другови. Кад нешто згреше изудараћу их. Али кад лумпује њихов командир, имају да се веселе заједно са њим. Је ли тако? — Тако је, господине капетане!

Али сад се појавио и трећи... Па бар да је белгијски официр, помислио бих да је Полетин муж, или њихов брат. Али Француз!... Био сам очајан.

Дирао сам је за онога францускога официра. Чини ми се као да је с нестрпљењем очекивала да ми објасни. Њихов брат налази се у неком штабу са тим француским официром.

Ти ноћас не можеш ништа да учиниш, па да си јој и рођени вереник. Доцкан је. А затим, ни ја не знам тачно где беше њихов стан, јер је то једна петокатница. — Зваћемо је преко чувара куће — преклињао сам. — Да је диже из постеље?!...

На поораној њиви, где не постоји више никакав траг, знали су да одмере тачно место где је сахрањен њихов војник. Па су знали још да су у заједничком гробу сахрањена четири бугарска војника, а онај последњи, према

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Серби обаче ни у овом не оскудјевају, и њихов Омир има своје Анакреоне и Пиндаре, и имати ће своје Софокле и Аристофане.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

фауна, видех, јуре чете Упивши у мене сав свој поглед зечји, Певајући псалме неке вере свете, Које гушио је њихов поглед дечји.

Вековима тако кикоћу се они, Сплет њихов невидљив васељеном иде И, тек кад у нама звук срца зазвони, Њихове се чете оживљене виде.

И док пољима њихов кикот звони, У њином оку блиста мир гробова И протежу се, кô сенке јаблана, Ликови хладних северних богова.

само сенке с лицем кô од лима, Последњи борци царевине штуре, Чувају куле и зидине суре; Као прост војник, цар је њихов с њима.

Из свакога цвета хоћу по кап једну. Кидајмо их! Али низ је њихов вечит. Ређају се боје пресветле, претамне И игре мириса слатке и помамне Кидајмо их пре но издахнути хтедну.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

То је учвршћивало њихову надмоћ на пољу културе и њихов снажан утицај у друштву уопште. Кад је реч о књижевном језику, основну оријентацију код Срба у средњем веку давала је

Српске земље су не само западније смештене него је и њихов велики део припадао претежно католичкој Аустрији. У једном погледу Караџићева победа остала је непотпуна.

а кад је уједињење остварено, показало се да им је оно било потребно ради решења њихових тада актуелних проблема, и да њихов крајњи циљ није изградња и учвршћивање заједничке државе, него издвајање из Југославије.

Оне верно бележе топографију бојева и њихов ток, представљају поменик српским ратницима, али дају и њихове убедљиве психолошке портрете, почев од Карађорђевог па

кратком инсценацијом драматизују веровања у натприродна бића (из међународног или националног каталога), дајући њихов портрет и понашање у сусрету с људима; у оквиру интернационалних схема та предања конкретизују амбијент.

Она изобличава погрешно васпитање, помодарство, снобизам, исмева надриученост наших писаца и њихов "накарадни", "славјански" језик.

Најпре ће Б. Поповић начинити изврсну Антологију новије српске лирике (1911). Предговор, строг избор песама, као и њихов размештај, приказали су историјски след нових лиричара - од родоначелника Радичевића до симболисте Дучића - као

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све видело; тај

И зато још када су овако мали за тај њихов будући терет, бригу што ће они имати, били су и старији од њих, матера својих, једнаки са оцевима својим.

Да као пре, у исто време, рано се отвара. Да чим се из њихове улице изађе, наниже, после неколико дућана, одмах се њихов распознаје. Види се по јако извученом крову и широким ћепенцима.

Целог дана га је било у дућану. Рано, пре свих, њихов дућан био отворен, спремљен. Сваку ситницу, вересију, тачно, пажљиво је записивао, увек дневни пазар пребројавао и

Зар да он, хаџија, иоле сумња да ће доцније њихов дућан бити као год све радње и дућани што их синови од оцева наслеђују, не само рђави него ће и пропасти, бити

Оди да седимо! — позивао би их да као пре, некада, ту седе, разговарају, шале се, као да је ту још отац Младенов, њихов друг. После би већ, као увек, око ручка навирила баба. и увек тобож послом, да нешто из дућана кући однесе.

Мајка, са страхом чекајући тај њихов разговор, сад, после њега, улази у собу код ње преплашена па, кад види њу где се, услед његова повољна одговора и

Стид их од њега. Зато они из куће право одлазе и чекају њу код капије, док она овамо код њега дође, да му јави за њихов излазак, пољуби га у руку и врати се. Младен зна све то. Осећа.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

октобра) забрањено је дирати у сено, али то не због с., већ да се не би узнемиривали мишеви, јер је тај дан њихов празник (в. Глас СКА, 77, 27 идд). Ако је дуга, поред осталог, јасно обојена зеленом бојом, биће те године доста с.

»пун орах означава срећу, а кваран несрећу« и тога дана се, ако загрми, »ставља камење на орахе, да би се сачувао њихов плод од опадања и квара« (СЕЗ, 58, 1948, 251, Гружа). Насупрот негативном утицају који му се приписује, о.

тада буде избачено на све стране«, и који, по народном веровању, не смеју додиривати девојке пред удајом — »да не би и њихов плод — фетус — такођер био тако нагло и прије времена избачен« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 151).

Ћипико, Иво - Пауци

О томе послу понајвише су жагориле жене, па њихов жагор стиже и до Петрових ушију, а на прелу, између људи, изби као бјелодана истина.

А сунце се боље диже, носи собом топлину, живот; дуге сјенке враћају се до испод самих стабала... Иво осјећаше њихов тешки рад и удисаше воњ прекопане земље.

Чељад је опочивала, но њему се причињаше да је тај њихов сан растрган, предљив и нагао, да велики труд и бриге не даду мирна починка ни у ту кратку љетну ноћ...

Он не проговори ни ријечи. Чинило му се да би којом му драго бесједом оскврнуо њихов бол. Сада схваћаше што је то рад и патња, и у души га љуто заболи њихова несрећа.

Они се редом с њиме низаху, као да је и он један њихов вјечити дио, па се подаваше њима да га повлаче све до краја. * Једнога јутра пође раздраган к мору.

— Не опћина, — опази начелник, — него одломак Дражице. Но о томе најбоље је да рече своју њихов главар... Ја сам толић с њим говорио, — и упитливо погледа у Ивина оца.

Мучили се у нади да ће бар унапријед бог благословити њихов рад. Ваљало је да чека до ноћи, па, да се забави, пође у крчму, а друго што није ни могао да учини По подне стиже и

Гледа снажно момче које познаваше, и згодно дјевојче; слуша њихов пошљедњи разговор љубави дише чисти јутарњи шумски ваздух и — гледа га у сунцу мртва.

мора осамљеног старца Мрса, гледа Крњу, у чијим рукама тешки је криж; иза балдахина вуче му се отац; познаје људе и њихов живот; зна за њихово милосрђе, зна из чијих уста диже се вапај. Све му се то мијеша у глави.

чуше се звуци музике, а одмах учесташе ракете лет јети у ведри простор, над морем прама звијездама, и лијепо се чује њихов фијук. Доктор очито усиљено надуши се смијати, но не рече ни ријечи.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Сузе су ме голицале у угловима усана, осећала сам њихов слани и горки укус. Рекао је: гамад. Много пута раније говорио је како се ти проклети серби и меропси коте као

Гледам ове људе како се престрављено и панично с њом суочавају. Видим њихов страх како расте из тренутка у тренутак, чак и кад им у смртном часу израз на лицу покаже нешто од оне детиње

булумента пришипетљи који нису имали свога мозга него су се служили Кирчиним, говорили су то као узгред, слично као и њихов учитељ, као кад би казали: ватра је врућа, или: вода је мокра, са таквом комоцијом као да је то једна од оних простих

оно главно, мотрећи испод ока на утисак који приповедање оставља на лицу каквог балавца што их слуша ужагрених очију. Њихов противник је редовно био голема брката сподоба, крвожедна људина која закоље противника па после олиже сабљу, никако

Јелена им се чинила као дивна шумска вила што је долепршала из небеског плавила на њихов неми позив да их избави из канџи злотвора. И гле, ево је како га деље, ренда и тестерише, како му пије душу на сламку.

Загризли су дакле. Оно што ми је било најдраже, више од њихове поколебаности, јесте то што је њихов вођа Брзан изгубио стрпљење.

После сам закључио да праве много лестава и да ће њихов следећи напад бити неупоредиво жешћи. Било их је веома тешко избројати.

Не, то не стаје у врт праведника. Сунце Творчево и његове кише су за њихов босиљак, али не и за драч, а ако драч расте, исплевимо га, браћо моја, исплевимо га.

Он, Лауш, неће се мешати у све то. Предвече смо их отпратили у манастир. Доле је било све спремно за њихов повратак.

Глупаци виде да је Никанор отеловљење просечности, он је њихов природни вођ јер је недаровит као и они сами и мрзи обдарене. Макарије Никанора су спопали бесови.

Могли су одредити било које друго место. Изабрали су Сабориште јер је живописно. То је њихов тор где пребивају але и ђаволи. — Довољно је то што је на злу гласу.

Ту је дакле госпин јелен нашао своју питому долиницу, затурену у забити, склоњену од хајки, и ту ће се догодити њихов сусрет.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

у мраку и самоћи, Ил' каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас; То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи, И њихов сурови усклик долеће чак до нас.

1887. (ПОД НОГАМА МОЈИМ ОТИМЉУ СЕ ВАЛИ) Под ногама мојим отимљу се вали, Силан је и страшан њихов бурни лет; А над мојом главом узнели се ждрали, Они журно лете у далеки свет Они журно лете у пределе југа, Где се

Чуј! у даљини тавној кимвали сладосно звоне, И смех се разлеже њихов и трубе њихове јече. У славу сутрашњег дана, о громовниче Кроне, То њини пехари звече.

Смућени, наги стреме, и дечица вриште мала, Кроз тавне одаје хори се њихов плач, Но заман! Свирепом руком изоштрен и хладни Над њима сева освете крвави мач!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

И оне учествују додуше у дневном обртању неба и крећу се са њиме од истока према западу, али ако посматрамо пажљиво њихов положај према осталим звездама, видимо да се тај положај мења из дана у дан.

Када се то догодило, Сунце и Месец се разиђу, крећући се свако по својој путањи и пролазећи кроз њихов пресек у разно доба. Али после 223 месеца, т.ј.

Баш лањске године, та дела су наново прегледана, допуњена, систематски сложена и пописана; њихов списак набраја их сто четрдесет шест. Суседна, знатно већа просторија намењена је математској литератури.

Свакога месеца састајемо се ми, професори егзактних наука, на вечерама које се зову рибарске. А то зато што се за њихов дневни ред брине од свег срца наш драги колега, славни математичар и први рибар у целој нашој земљи.

Када се његови таласи врате у своје корито, а жарко сунце осуши њихов талог, онда је време да га орач заоре, а геометар васпостави границе појединих имања, које је разливена река избрисала.

Ваш хваљени графолог сигурно би прочитао из ових редова да њихов писац има расклиматан карактер. После умора последњих дана завалио сам се са нарочитим задовољством у меко седиште

И они су се сви редом звали Птолемеји, али у колико је њихов редни број био већи, у толико је њихова владалачка способност бивала све мања.

Не дај Боже да за њега дознају научници који верују да им дух има крила. Песницима част и поштовање; њихов дух сме узјашити на пегаза ако се овај не одритне, али мисли научника морају ићи пешке, јер не смеју изгубити чврсто

А то зато што нема носа. Власници таквог духа могу се врло корисно употребити у научном раду као рабаџије, јер се њихов дух даде упрегнути у кола, али они нису створени за лов. Прави научнички дух мора бити сличан Вашем сприу.

Зато ћу покушати да реконструишем њихов животопис. При томе ћу, да бих успоставио везу са историским догађајима, описаним у мојим пређашњим писмима, померити

Крчећи себи пута кроз тај шипраг, наилазим у њему на још коју племениту ружу, лафранс или маршалнил, и њихов отмени дах васкрсава у мојој души цело моје златно детињство.

АЛЕКСАНДРИСКЕ БИБЛИОТЕКЕ, БАШТЕНСКИ ПЛАНЕТАРИЈУМ Даљ Дунав и дани теку и не замарају се никада, а ја посматрам њихов благи ток, лежећи. Не плашите се, драга пријатељице, нисам болестан.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Поповићеве бројне књиге за децу комбинују дела усмене и уметничке књижевности, оригинална дела и преводе. Њихов значај је велики пошто нуде пресек књижевне лектире за децу у другој половини 19. века.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Чује се свирка Цигана, чочека и њихов долазак. Испред њих играјући момак Коста који их је звао. Чује се из далека песма: Истамбол да чика рир кете

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Жупник је говорио да су Рајнхарт и његова жена један примеран пар, препоручивао њихов пример вернима, и тврдио да су у њему самоме утеха и радост. Млади жупник је био омиљена личност међу православнима.

Да ли њихов, при другој женидби већ остарели отац; да ли Јуличина мати којој нико не зна порекло ни живот. Или она, госпа Нола,

Одмор њихов ће бити мали један лук којим ће се они вратити на старо место. А какве су огромне лукове и отскоке гледали пред собом

Павле мој, наравно и његова мати, и сад ме дочекаше, мене и моју бригу, као да сам њихов рођени — а мом оцу све то није разлог да буде и Богу благодаран и радостан! Сур човек; орлушина нека је у њему.

Опет компенсације... зато можда и немају државу… Лепо каже један велики рабин њихов: Јевреји живе и трају процесом угљена под земљом, који настаје страховитим притиском, развија зато страховите

Имате право, господин Јоксиме, грабе они материална блага, понекад и начином одвратним. Али то је онај други њихов проблем, грозно питање немања тла, немања језика, немања дебелог мирног корена.

Влаовића се може рећи да нису становали ни у селу ни у варошици, него у шумици при забрану једном који је још био њихов, и носио доста леп приход нарочито због лова на птице. Ни Лекса ни њен брат Јосиф нису надгледали паланачку гробницу.

А ови пацови сада не спомињу више Влаовиће ктиторе и добротворе, него препричавају само њихова чудаштва, њихов мрак и пропаст... И још носе будаке и ашове да их прекопавају! Пфуј! пацови, глодари, кепеци!

Сви они који у новцу оставе заслугу, имају чудну двојну судбину код потоњих нараштаја. Новац њихов и имање немају биографију; не пита се за њихово порекло и квалитет.

” Кода ни Сока нису ништа одале. И ту их је њихов учитељ учио како се треба држати према ништацима који поручују поруке, а не смеју да их потпишу; нити да саслушају,

Јер, ту, видите, он опет није дочекао своју другу жену... А шта ће сад даље да буде? Ево. Лези и умри онај њихов велики пријатељ, онај банкар, Богдановић — ено, тамо, његов будибогснамски споменик, види се и овде.

Велики крст у њихову животу, и притисак на њихов понос, била је околност што су са Србима имали заједничку цркву и богослужење, и црквену општину, и, према потреби,

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

који рапорт подноси: Командир, који се никад у животу није дружио са тачкама и запетама и, могло би се рећи, био чак и њихов противник, дошао је овим командантовим захтевом у велику забуну.

енергија клатна у свакој тачки путање је стална количина; и 5) амплитуда осцилације опада у геометријској разлици кад њихов број расте у аритметичкој.

Какав је ово брачни пар са нагоном да мене туче? И откуда долазим ја да се на мојим леђима расправља њихов брачни спор? Јер, као што видите, пристао ја уз мужа или уз жену, предстоје ми увек једне батине.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Боље је да разнесу наши војници, него да падне Немцима у руке — правдао је неко њихов поступак. Али са друма допирали су гласови: — Кад пропада држава, нека пропадне и приватна својина!

“ — Добро — велим ја, и нешто ми лакну. Одем у дивизион... Дођоше и остали командири и изјавише да то није њихов коњ. То исто рекох и ја. Командант се нађе у чуду. „Погледајте још једном коње по списку“ — нареди нам.

Безизразан мрачан поглед њихов као да допире из неког понора. И ћуте!... Умиру, свесно, као да им је угодно што се ослобађају мука.

Машина чини још један обртај и нечујно стаје... Умиру тако људи без јаука. Нечујно и тихо гаси се њихов живот, као жижак у кандилу. Око подне стигосмо пред једну набујалу реку. Рекоше да се зове Шкумба.

Сада је наређено да се сва та деца доведу сутра на друм, испод нашег логора, а ви, као њихов вођа, треба да их спроведете до Крфа и предате тамо некој комисији на острву Виду. Било их је двадесетак.

Када је завршено укрцавање, онда је командант дозвао официре да им саопшти где је њихов рејон за спасавање, у случају торпиљирања брода. Била је то лађа на три спрата.

Хтели би све да виде и свуда да провуку главу. Артиљерци се сакупљају око оних топова и већ упознали њихов механизам. Други, сакупљени у групама, причају о прошлим тешким данима...

Неки су се официри почели шалити на њихов рачун. Али кад су завукли чеп од бомбе у цев и топ потпалили, огромна бомба излете, изви се у висину и, њихајући се

Војници су у шлемовима, на леђима носе ранчеве, а на ногама жуте ципеле. Са њихових лица капљу грашке зноја. Њихов је поглед замишљен, а лице укочено. Ишли су журно. На челу батаљона јахао је командант. — Здраво друже!

Решене су да утамане побеснелу неман, која хоће да им уништи њихов двадесет девети пук. Када је опаљена и пет стотина тридесета граната, остаци двадесет деветога бугарскога пука дигоше

— Ја мислим — вели начелник штаба дивизије — да је овај њихов јутрошњи напад извршен у циљу насилног извиђања, а можда чак и набавке хране. — Сумњам, богами!

Замагљеним погледом посматрам спржену земљу и спарушено биље, гледам ситне Анамите и онај њихов презрив поглед, а ватруштина лагано обухвата моје тело, те ми се чини као да пропадам без спаса и наде... Не буним се.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ТРЕБА ПРВО УМРЕТИ или МАЛИ ПЕРА Неко плаче у мени: мој брат или сестра; Од јутра до вечери њихов глас слушам. Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени. Један, два, три; један, два, три.

чудне моћи што ми небо задаје: Под сенком мојом ено броде дечаци, Јаја гусака купе као дивљаци; Можда ћу бити о њихов чун разнесен.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Већ су и најстарији сунцокрети у ливади заборавили када се њихов далеки предак заклео на верност небеском цару. А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце?

Ако би га ико и примио? Небесима и цвећу не припада, а звезде и лептири осећају да није њихов род! Крилати Белко поче и од сопствене сенке да бежи, у траве, све дубље, и све даље. Тако и на речну обалу изби.

У Царству јелена и зечева није било, а поданици у небо нису гледали. А и што би? Нека лете птице својим путем: њихов Цар највећи је, најмоћнији на свету!

Пекли су Златокосу њихови погледи. Прљио јој је образ њихов дах. Тишина је била тако потпуна да се чуло како листак на земљу пада, када се младић сабра и рече: — Шта ти је

Смејали су се сељаци његовом дружењу с птицама, али он није обраћао пажњу на њихов смех. Чапље и роде, вивци и дивље патке кружиле су око његовог кућерка као да га поздрављају.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Гле! Сад се редом расклапају саме Све књиге старе, снови чежње дуге — Мичу се, трепте једна покрај друге, И њихов шумор кô да пада на ме. Сањам ли? Ил' би ова јава била?

Својим челом само пред њихове скуте Падô сам, и цвећем осипô им путе, И клечô где њихов светли олтар стоји. Оне су ми дале свога срца део, И загрљај њихов и пољубац врео Велики и сјајни ордени су моји.

Оне су ми дале свога срца део, И загрљај њихов и пољубац врео Велики и сјајни ордени су моји. 1924. СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ О КЛАСЈЕ МОЈЕ...

колибе голе, Трошне и тамне као магле зимне, У њима живе душе гостопримне — Срца што грију, што трепте и воле... Њихов је говор моме срцу лијек И с њима тако провео бих вијек, Па храна била само црна кора.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Важне су још песме о Марку и Арапци девојци, о Марку н страшном Мини од Костура; предмет њихов познат је већ по гусларским песмама.

Зашто? Зато што је таква његова воња, зато што су људи нешто скривили, зато што је њихов праотац Адам окусио од некаквог забрањеног плода.

Кад је Клис пао (1537), они су се преселили у Сењ и „понели тамо и име ускока“. У Сењу њихов број су увећали вентурини (бегунци из млетачке Далмације). Од оружја су имали пушку, секиру, ханџар.

Има песама и о Шћепану Малом (1767—1774); њихов су предмет срећни бојеви Црногораца кад су Турци и Млечићи на њих напали.

завршетак, а у једне те исте речи којима се они обраћају девојци унесене су природне промене — оне које обележавају њихов различит однос према њој (један ће јој бити кум, други девер, трећи ће је узети за „верну љубовцу“), и има се утисак

Али је он, сликајући њихов живот, уносио и различне моменте из свога живота, из народног живота, и то у много већој мери него што на први поглед

Размишљање о српскохрватској усменој и писаној књижевности наводи на два општа закључка. Први је да њихов дуготрајан и занимљив однос богатством својих облика пружа испитивачима многе могућности за разна нова открића — више

погибох, остадо м. остадох, мого м. могох, побего м. побегох, састадо м. састадох, њи м. њих, њиов м. њихов, саморана м, самохрана, снаа м. снаха, стра м. страх, пра м. прах, вала м. хвала, уватити м. ухватити, итд. итд.

читлук-сахибија, људи који сједе на његову читлуку његове су чифчије или (као што се у Босни говори) кмети, а он је њихов ага или господар.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Зар Николетина без оружја?! Не, не, то никако не може бити. Зар онај њихов заштитник, па тако шугаво проћи селом?! С пушком ће он доћи!

— Откуд знаш? — упита Мачак. — Па чуло се мећу њима да је у Гају наш главни партизански логор. Тако је причао један њихов заробљеник. — Онда нам ваља одмах у скровиште — дочека Јованче. — Хајдемо брзо.

— Непознати сељаци? Јеси ли ти то добро видјела? Да то није неко од наших? — Није, није. Прислушкивала сам њихов разговор. Причају о војној радионици. — Иди за њима назорице, а ја ћу тркнути до радионице да јавим — рече старац.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

О томе стаће се велика тишина, јерно њихов господин, који је испочела основао на води земљу, стоји на њима, и држи их да се не колебљу...

су погански филозофи у својих књига-чаралица пронаходили, те људма су то доказивали, да је Јупитер, понајвиши бог њихов, с неба на земљу сишао, те је узео на себе људско тело, пак тако је ходио преко земље, те је прогледао људе што чине —

И би њихов прави друг свети, стојећи им тако у леду онде до зоре јоште живим. ВЕЧЕРА ВЕЛИКОГА БОГА У неко доби, кад је био свети

Ето ти, једном доби видеше Перси где једна врла госпођа кроз капију градску изађе у њихов табор с многима хубаво оденути фрацимерки и с млади ичоглани цареви.

Те тамо при својој смрти, Јаков своје синове благослови и каза им по времену минуту јер ће њихов род сву ону земљу хананску себи достати.

И ко томе пак да и то увеџбају како је у свему моћан и кадар њихов учитељ. Како по земљи на суху, тако и по мору свака чудеса може чинити, те да прознаду како је тај то што о њему Давид

И никакве они к беденом не донеше приправе за узимање града. То мнедијаху: свакад је њихов град, кад им је воља узети га. Него ка своје домаћи господари, делаху села, куће; милкове себи за седиште припраљаху.

И узе отмаштивати се Исмајелтеном ту му срамоту; распосла своје чете на све стране Ђурађ деспот отац њихов и доведоше му туштено турско робље.

Он их милокрвно прихвати к себе и даде им под владу Срем штоно и тако од пре њихов бијаше, ал' кроз Турчина с бојем паде под Маџара. И тај краљ опет им га поврати натраг.

је то мој посао, него калуђерски и поповски, ђачки — којино не имаду другог посла; на то су се предали те им је сотога њихов живот, храна и брана, одећа и обућа; друге бриге ни старости не имаду собом!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Па још када им он онако задуван, стане да грди „Титинку“ и „Пиргу“ што арче њихов мâл по комшилуку, и дода: да су саг скупе паре, — отац се просто топи од силне среће! — Саг су скупе паре!