Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Што ли ветрић тако сада пири, Не кâ пређе слатко, умиљато? Што се њија тако брсно грање? Што ме гледа дрво жалостиво? Окле жубор и то уздисање, Да ми стрепи, пуца срце живо?
преумилно звечи Кроз ноћи каде плови бајни мук, Умилно врело жуборећи јечи, Зефира јоште лакокрили пук, Кад њија у вече росни траве стас: Ал' умиљати ј' био њезин глас. 16.
— Ма ајдуче, како ј' тебе? Чудно дивно, и он спава, А њија му с' тако глава. Ватише га, савезаше, Овамо га потераше.
Куда, пашо, куда ли забрава? Видиш, луди, е ти с' њија глава! Плану Бајко, па десницом ману, Десну руку окиде Лиману.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Јабука ћути ка' нојца иста... Твоја је дика звездица мала, Што тихо, лако небом се њија; Нојца наиђе - злато се мрачи Ал' твоја звезда све љупче сија! М.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Калуђер сустô носећи паре, па ће Ери: — Вала ми ове паре додијаше, дај да ми њија подијелимо. Дођу до једне ливаде да паре дијеле. Јест, ама Еро хоће све паре себи, а калуђер не да.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ ИИИ Мој је живот тужан пустолина грдна, Моје ломне груди порушена црква, Увенуло цвеће по гробу се њија — Кâ да га је љута отровала змија; Побегле су тице од сува растиња... Само још у цркви мали жижак тиња.
То је туга, што те дигне, Пак те у свом крилу њија, Сваки дан ти срце рани, А рану ти још превија! Што те љуби, што те пази, Око тебе брижно лети, Отрује те, Боже
Само цпећа нек је права, Као што је моја туга. Усклик ваша радовања Жице срца мога њија, — Гласи цпеће, — гласи бола, — Па ипак је хармонија.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ноћ испред њега бежи, а зорица Пред њега спеши, — пут му осветљује. Вук лажом кује браћи оков. Њија се дрво свободе Сербом. Цар Мурат лежи. С мачем у десници, Назад горд спеши Обилић к својима.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Грчића Манојла, и он води кићене сватове, понајпрви иде пред дружином на вранчићу коњу косатоме, буздована покрај себе њија, па га баца јунак под облаке, а у десну дочекује руку, и овако танко попијева: „Млав-планино и планино Стара!
Дође двору бана Задранина, ал’ пред двором Кумрија робиња, она њија од злата бешику, у бешици два банова сина; божју јој је помоћ називао: „Божја помоћ, госпо бановице!