Јакшић, Ђура - ПРОЗА
чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју.
Сиромаха! Беше вечито болестан. Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла
„Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“. Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје.
Кад је коња напојио, а он се и сам саже, заити шаком хладне водице, уми се њоме, а после се и сам напио, извадио је пешкир иза појаса, убрисао се њиме, а затим се окрете мени: — А ти, брате, откуд
На једноме месту пређе нам пут корњача, ја се хтедох, и сам не знам зашто, једним шљунком бацити за њоме, али мој другар, који се звао Миладин, трже ми руку. — Не дирај је, — рече, — ова је планина њена кућа.
би се могла свршити приповетка о једној обичној женидби; човек дође, запрости девојку, прстенује, венча се и живи с њоме, докле не умре он или она... Али код мога побратима беше, како женидба, тако и живот буран и необичан...
С леве стране поток, а десно лужина... У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...
— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу...
Није он никога имао, до јединицу кћер. С њоме је све кућевне и пољске послове вршио. Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене
Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.
“... Па мислиш да ме је послушао?... Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље... Чудо од света!...
А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: — Јелице!... Ах, моја Јелчице!
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
седим на сунцу, међу маслачцима, и не знам шта је већа милост и радост: овом светлошћу огрејан заспати, или се њоме обасјан пробудити! СВЕТА ЈЕСЕН Има ли ичег да ујесен не сија? На сунцу, у прозору, дозрева парадајз.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме укоревали своје домаћице кад би се мало олениле.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Месец му осветли шуму, а њему као да свану. Застајаше овде-онде не би ли нашао какву путањицу да се њоме упути. И после малог тумарања нађе је. И осети ластак души... Био је уверен да ће га та путања извести на пут.
За име Парашница свезана је и једна причица. Био је некад некакав џин, па заволео сестру рођену и хтео се њоме оженити.
Зар не чујете како пушка грува; зар не осећате како крв мирише свуда, та свака је травка њоме заливена?!... Тамо ја идем где се крв пролева и барут мирише, мене ће овде угушити дим у кући!...
И ноћ овлада... Ништа се више није чуло, сем попка, што онако тајанствено пева своју песму те њоме, нарочито у овим приликама, нагони још већу сету на душу... Јелица је спавала тврдо после дневног умора.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео „из Париза каку Швабицу”, па да „не уме с њоме ни говорити”. И ја сам био задовољан што сам нежењен.
Кад се он што обрецне, а она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме иштао, нити је она смела поменути да је куда поведе. Није трпео ни да се она што меша у трговину и у његова посла.
Затурио ногу на врљику, лактом се одупро о другу, а на шаку наслонио образ, па говори с њоме: — Стид ме баш да поменем баби, а ђеди не бих смео ама баш никако! Баш да знам да те никад ни узети нећу!
Дабогда свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и по носиш њоме, како се народ дичи и поноси тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много! — Амин, дабогда!
Још мало па ће сама себи плести косе. Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме. Дијете ваља да се помало учи кућевном реду и послу.
је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа: — Па шта мислиш сада с њоме? — Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу да се дијете учи раду.
и погача, лонац с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико „заире” да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио. Мићо донио из вароши шарен ковчег, и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.
” Да бог да! Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: „Није”, вели, „ни плакала!” Гдје ће то бити да дијете не плаче?
Мислиш, ваљда: ко шта ради — ја се само с њоме заносим? Не, брате, још у мени ђипа поштено срце — та ваљда пред тобом смем то тврдити! Шта имам ја с њоме?
Не, брате, још у мени ђипа поштено срце — та ваљда пред тобом смем то тврдити! Шта имам ја с њоме? Ја баш и да сам уверен да ме она — чисто ме срамота да кажем — да ме она воли, тим бих се пре повукао с поља љубави.
Зар да се играм „девојачким срцем”? Ако ћу истину рећи, на сваки начин пријатно ми је бити с њоме — а, као бајаги, што и да ми не буде?
А ти знаш да сам престарео за ексцесе. Некада сам мислио да бих био у стању оженити се кухарицом, живети с њоме о кори суха хлеба и бити најсрећнији смртник. То су, ваљда, године што чине човека „паметнијим”.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
поп Спира и прегрнуо попадијину зимску велику мараму, којом се обично служила цела кућа а у последње време већ почели њоме покривати и тесто за киселу штрудлу и крофне, — па се кренуо поп-Ћири прекопута, мало повише »у шрех«, а за њим
! ГЛАВА ДЕСЕТА Њоме се враћамо за неколико недеља уназад. Кад је прочитају читаоци, уједаред ће им пући пред очима и мораће извикнути:
чесница и весилица правила; о скакавцима и пацовима и о Талијанима мајсторима што имају некакву свирајку па умеју њоме да их извабе из свију кућа и амбарова, па их изведу за собом, а пацови трче к’о на дâћу за њима, а мајстори једнако
Јула је неколико пута прочитала песму кришом у шпајзу, и знала је одмах онога првога дана напамет. И њоме овлада неко песничко и певачко расположење, па је једнако у себи декламовала ту песму, или полугласно певушила ону
јест, прота Спира... — Шта! Сида протиница! Гром је спалио и тебе с њоме заједно! Доста! — грмну рђа Перса и залупи врата за собом, па оде у кујну к’о фурија.
А баш ћу гледати да се сретнем ш њоме! — него, рихтих, умал’ нисам заборавила. Имам да ти јавим једну вест коју смо добили док сте ви били на путу.
Не слуша лепа Јула, Већ белом руком маше, За њоме вес’о јаше Тај женик невера. О, иди, дивна нево, Где цпећа за те цвати, И песма нек те прати Твог ручног девера.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Застајући на оном месту он се замишљено загледао у ону гомилу што се видно храбрила последњом париском вешћу и њоме оживљена, у једном дрском наступу, стала подизати главу, па осети како га та гомила све више и чудно дражи и како га
И тако обавијен неком срамном маглом и њоме одвојен од оних осталих правих рањеника око њега, што су му се у оној њиховој скромности чинили нека мала божанства,
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
МИШИЋ: Гди је? ЈАЊА: Она што су ми украли проклети Чивути. МИШИЋ: Шта ћу с њоме? ЈАЊА: Кад си нађи. Узмите, господин нотариус молим вас, ви сте једно паметно муж. Катицо, оди овамо.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Ономе који има способност за трговину може старешина одобрити да се њоме бави. Други се, нарочито зими, баве разним занатима корисним по задругу.
Иако са стрмим странама и местимице врло уска, ова долина је свуда равнога дна. Њоме вијуга врло бистра Грачаница, на чијим плодним и добро обрађеним обалама има доста воденица.
За време турске управе су сви балкански народи употребљавали реч „бугарин“ да би њоме означили човека простог, сировог, из нижег, работничког слоја. Ово су јој значење најпре дали Грци и Турци.
Захвалности има само утолико уколико се њоме може извући корист. Лаж и лукавство су допуштени ако се помоћу њих може доћи до користи.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
али, мене је одувек врло занимала хидрографија и у слободним часовима бавио сам се њоме. Хидрографски проблем то је општечовечански проблем; три четвртине глобуса најзиратнијега земљишта покривено је
ПАВЛЕ (плане гневом на овај цинизам, одјури и отвара врата, дохвати столицу и замахне њоме): Напоље! Напоље! НОВАКОВИЋ (полазећи): Дивљаштво, зар не? ПАВЛЕ: Напоље! НОВАКОВИЋ (удаљава се).
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
— Реци бар мени! Бар мене немој да лажеш! — држао ми је шаку на рамену и тресао ме њоме тако да сам се осећао као да ми се сви делови распадају.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Кад је био негда судац Паприкић, па Ловчанин, који су били у депутацији код Марије Терезије, па се с њоме разговарали, па кад дођу у магистрат, у долами и ћурдији, па златан појас, па самуркалпак, — имао си што видити.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
без деце у Хомољу „пазе кад нераст скочи на крмачу и запени устима, па хватају од оне пене у новој дрвеној ложици, и њоме замесе тесто и направе три куглице, осуше их у три дана на сунцу, па их уочи сваког петка прогутају по једну“.
У црногорским приморским насељима вереник уочи венчања пошаље вереници подвезу са своје десне ноге, да она њоме подвеже своју десну ногу, па ће имати мушку дјецу.
⁴ Од ове „водице“ породиља сваки дан помало пије („да би јој млеко у сисама надошло“), њоме се дете и породиља прскају и од ње се ставља помало детету у воду за купање првих четрдесет дана од рођења.
У Босни родитељи оплету узицу од чисте беле вуне и њоме опашу дете чим се роди. У Херцеговини три сироте девојке цео дан препосте, а потом у глуво доба ноћи оплету узицу од
И само што је дијете стало посати, пограби мајка краљачу и ш њоме лагано удари (кврцне) дијете у главу, велећи: ,љоке!
Задружна својина (земља, стока, кућа, оруђе итд.) је заједничка, односно сви чланови задруге могу се њоме користити, али је не могу делити и продавати. Како каже Светозар Марковић: „Имање сваке породице заједничко је, тј.
Подаци добијени њоме показали су да фатализам и активизам не морају бити два супротна пола једне димензије, па је због тога скала
, „Главна обележја српског народа“, ГЕМ, 1, 1926, с. 59; Код Монгола се стрижба изводи када дете напуни три године и њоме се обележава прелазак детета из раног детињства у детињство: уп. Викторова, Л. Л.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Ако ли анђели шаку пруже и заклоне му прса њоме, да му се обе руке одсеку, и да се рањен пусти у трави о пелену и гујину млеку.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
ступа, Подигла се лупа; Како наша снаша Љуби кочијаша, Кочијаш се поноси, Неђе капу да носи, Ја му купим шубару, Он са њоме у бару, Ја му купим фес, Он са њиме Трес-Трес-Трес!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Илустратори ће дечју књигу обогатити, и, надахнути њоме, открити нове могућности ликовног израза; замисли васпитача, пак, током два и по столећа неће се битније изменити.
уметнику какав је био Толстој ( 1828—1910), у Кројцеровој сонати на пример, па се не треба чудити што, вођени њоме, недаровити дечји писци западају у немоћ.
Изворна и чиста дечја песма не може бити неваспитна. Добар педагог увек ће се моћи њоме послужити, а да је притом не повреди.
Лажна књижевност је веома практична: неупућени њоме лако рукују. Много је простије објаснити деци неку рђаву родољубиву песмицу, „за децу”, него ли једну ваљану строфу
Жестока рима удара као чекић у главу; њоме песник исувише успешно влада односима у свету да бисмо могли да му се препуштамо до краја.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У XВИИИ веку било је неколико преписа; доцнији историчари српски, Павле Ђулинац, Јован Рајић, обилно су се њоме служили, нарочито Рајић, који је по читаве стране из ње исписивао.
Он је асимиловао руску сколастичку теологију и вешто је руковао њоме. Он непрестано има на уму практичне потребе православне цркве код угарских Срба, против католика и унијата бори се
Он је човек XВИИИ века, он воли природу и усхићава се њоме, истиче прост и природан живот; он се лако разнежава, усхићава, кличе и плаче.
док је био у Љубљани он је знао за српску народну поезију, и стално је тражио човека међу Србима који ће га изближе са њоме упознати. Код Хрвата је нашао помагача у родољубивом загребачком бискупу Максимилијану Врховцу, који је 1813.
као за Жан-Жака Русоа, »духовитост је посољени разум«, и он се даје на пригодну политичку и социјалну сатиру, служи се њоме као оруђем у борби за народни напредак.
Као стидећи се, у потаји, бавио се њоме до саме смрти. Исто тако рано почео се бавити и приповетком. Али и његове прве приповетке, које је почео писати још
Права позоришна критика ствара се тек деведесетих година. Њоме су се од књижевних писаца бавили Слободан Јовановић, Павле Поповић, а нарочито Д р а г о м и р Ј а н к о в и ћ.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бежи мома, ману рубље, Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље, А момак за њоме. Бежи мома, до колена Ноне јој се беле, Беле ноне до колена Момка су занеле: „Та да имаш крило лако Да прнеш
(1844, 16. окт.) РАНЕ И Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила!
(1844, 16. окт.) РАНЕ И Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О како је леп!
О сирота, о сирота!“ Дете тужно закопава Тицу своју под земљицу, Па са њоме затрпава И сву своју бољетицу. ИИ Дан све данка, светац свеца, А недеља недељицу, Месец гони све месеца, А
дође, Дође красна па ме и мимође, Она дође — ја зборити тедо, Али чуда де баш не умедо, Она прође — ја тедо за њоме, Ал' с' не маче нога пода мноме, Срце врело би тад под облаке — Ао ноге, де бијасте лаке!
Ал' се брго из забуне трго, Па се живо другој стази врну, Па полете њоме унапреда, Али само липе вите згледа, Само липе, само нојцу црну.
Опет гледам ја знану путању, Али нема ту на њојзи моме, Ноћас у сну ода туда с њоме, Заш и јако ја не одам дању? Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити
Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити с њоме, Никад нећу, никад, Боже, дању? Зар је био само празан санак, А не бео, а не ведар данак Кад се она менека појави?
соколова крила, Те ка кули Змајевој се крећу, И туце се на рочиште слећу, А отле ће к осталој дружини, Па са њоме крвавој крајини, Да не даду, већ да је утврде, Да је како Турци не нагрде.
се тешко, Заборави поштење витешко, Плећи даде, па коњица сави Ка чадору где злато остави, Да је узме па да бега с њоме — Ох зашто је маче са собоме!
таквих не дао никаде — Ма је чудно испод овог неба, Од свуда нас лоша срећа вреба, Зато брже лозовине амо, Да се њоме, браћо, оружамо, Да несрећу, како откуд муне, Дочекамо на те чаше пуне, Да с' куцнемо, чашама звекнемо, Шат немилу
Радивоје паде на земљицу, А прискочи Гојко на коњицу, Узе Цвету, на коња је хити, Па са њоме из крешева хити. Ал' ко гони друмом кроз горицу Бело чедо на плахом коњицу? Обазре се — весела му мајка!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
на подручју Војне крајине, уз аустријско-турску границу, Личани су швапску ријеч „камерад“ прекрстили у „камарат“ и њоме означавали сваког свог доброг друга, без обзира је ли то био војник или каква проста чобанчина с козјим кожухом до
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Заповеда Циганину да му га донесе. Циганин донесе, а он вади банку и њоме кити Циганина. — Свирај... Не знаш ти, али ипак свирај... Де, ону... „Подухнуше“.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
А небо? Небо је само угнута стопа господа бога, њоме да згњечи самртног роба до последњег дроба. А што се дигло тако високо, то би да види, па да ужива како се
Под отим жигом! — Слика ми жива тек сада срце споменом стеже, с њоме ми свиће, с њом ми се леже, — ноћас те снива': Не беше Париз, ни светско гледе, жена то беше голема, гола, у крилу
зар томе мора нас тек да слуша обестељена, слободна душа? зар није њоме свак обузет? Коме је мисô у чистој души, с отим се душа Јовина дружи, весела с њиме, с њиме и тужи, крилима маше,
Кад ме лепо чедо мамне, те за њоме свест заблуди, мрежом густом косе прамне заклони ми поглед луди, мраком светлим очи тамне ужгу сунце ми у груди'; па
— да боле видим срама нашег мрак. Зборујте с њоме, да вам нисам крив, ал' ја вам одох сад у недозив!” И оде кнез. У храму Дагона за богов кип малена беше
спрема, ал' Самсона више нема, место њега ен' у клети на постељи мојој спава авет грдна мојих страва, — Дагон ми се њоме свети, што му храма обесвети; ено вам је, сад навал'жте, на њој, на њој кив искал'те! А шта на то мајка стара?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дође натраг.
Она му показа да су то њихови двори. Ту јој се он сад каже, узме је за руку, па с њоме у те дворе, нађе Таригору и Кривигреду а они се разгњилили од лијености и нерада.
Она, богме, приста с прве, и тако је цар одведе своме двору и ожени се њоме, и она тако постане царица. Њена је кћи била још мања од царева сина, па се дјеца лепо сложе те су се сваки дан у бога
Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме. ПЕПЕЉУГА Преле ђевојке код говеда око једне дубоке јаме, а дође некакав старац бијеле браде до појаса, па им
је не само таман на ногу него да је управо онака као и она што јој је на лијевој нози, одведе своме двору н ожени се њоме. ТИВТИЗ И ЏОМЕТ (ТВРДИЦА И ДОБРИЧИНА) Оно ти је био тивтиз и џомет, па пођу заједно путовати по свијету.
Али да зна пак да сад узме ове воде иза нас и да је њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, а тако и да је ко глух, слијеп, хром исцијелио би се од ове воде.
Кад тамо, а једна слепица изнела пуну врећицу испрошена брашна на продају. Старац како дође, одмах се погоди с њоме и купи јој све брашно, па сад хајд кући.
нареди своје људе, те је ноћу ископају и донесу њему и он јој опет некако поврати живот, и узевши је за жену стане с њоме живљети.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Па би се после кајао. КУМ: Само три дана да живиш с мојом. МАКСИМ: Ама ја сам се с њоме разговарао, не види ми се тако опака као моја. КУМ: Већ пресео би ти разговор, само да јој допаднеш шака.
КУМ: То би, али не зна зашто; него само цичи од љутине; јер је за злу жену највећа мука, кад нико неће да пристане с њоме у свађу. НИКОЛА: Па шта је после било с бабом? КУМ: Шта је било; пала од муке у болест, и ено је сад лежи на асталу.
Сад да није истина што сам казао да су новци као жена, док је код тебе, ту се псујеш с њоме, ту се тераш по конзисторији, а кад отиде, ти би опет рад да је код тебе. Шта ћу сада?
ЉУБА: Ту је до нас у комшилуку. Седи код тетке, која је овде удата. СТАНИЈА: Па како се с њоме мешаш, кад није читава? ЉУБА: Како не би била читава? СТАНИЈА: Ама што чини све главом (подражава јој) кад говори?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Мужу је сунце она, дома звезда, а дечици Мајка, С њоме рајска срећа, с њом задовољство цвета. ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком литературом мало више познат, пашће може
Не знаш која је Сретиница, а знате сви да ми ш њоме очи вадите. СТЕВАН: Фала богу, сад је дошло време да и госпође слуге туку. (Отиде.) СУЛТАНА: Ух! (Персиди.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Али ако желиш да добро живите, не дај јој нипошто да ове врашке књиге чита. БАТИЋ: Ја ћу гледати да се слажем с њоме. МАРКО: Свуда, свуда, само не овде. Слушај моју реч. Јер да су ми какве књиге, него како треба љубити.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Јасле број осам, Ранковић Раде. НАЂЕНО Лопту од крпе нашȏ сам. Позор! Јуче ми њоме разбише прозор. Весели стрелац нек ми се сврати, да му је чика у реду врати.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отиш'о с њоме”.
Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ГИНА: Ију! АГАТОН: А да управљаш имањем треба да имаш гласину, да се издереш; треба да имаш песницу, да удариш њоме по столу и адвокату и кирајџији и мајстору који оправља имање.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
На целом простору ни трага од непријатеља. — Е, видите ону маглу — објашњавао нам је командир. — Непријатељ је ту, њоме обавијен, и тамо га треба тражити. Сунце се помаљало и ветар је ћарлијао.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Путник стаде, скиде с главе прашњави шешир с опуштеним ободом, извади из џепа прљаву мараму и обриса њоме ознојено чело, са кога падаху крупне капље зноја.
Срце јој опет поче зепсти, као оно после прве походе писареве ; нерасположене и сумор обладаше њоме. Али она силом угушиваше те нове мисли, избегаваше их, осећајући унапред њихову непријатност и ако се оне још не беху
паклени гнев загрме и заклокота у њој, она подиже десну руку, изви је у страну и спремаше се да пљесне њоме из све снаге по том туђем образу, па одједном, као посечена, клону на столицу, наслони главу на руке и горко, очајно
Кад год помене односе Љубичине и писареве, он опази да председник диже десну руку и даје њоме знак некоме иза његових леђа да се умири ... »Шта ли је то иза мене ? Да није пандур ?... Како га нисам опазио !«...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише: “Лако, лако, моја силна мобо!
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
А када би од умора заспала, Исус јој се у сну јављао, разговарао с њоме и тешио је надом на скори састанак. Много је година Магдалена ту живела, па је Ту и умрла.
“ — пун страхоте Глас му заори... Голгота гори!... Над њоме пламти ускршња зора, А на њој Црква ко златна гора У руменоме сјају се купа— И к њојзи ступа Свет будућности с далеких
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
»Наставник одмах узима своју породицу, седа с њоме у кола, отвори електрични апарат и — збогом. За један дан мора бити у Лозници.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Он узноси обрве размишљајући и издржавајући незадовољство). СПИРИНИЦА (излази из собе, за њоме Спира и Павка која их испраћа): Гле, па ту је и Јеврем! Баш добро, могли би одмах да проговоримо и с њиме.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
За символ Азије највише замичу очи сељацима. Накупе се па је гледају и дирају један другога њоме а грешнога чича-Трифуна, седамдесетпетогодишњег старца, највише.
па кад год би кафу попио, а он би рзао као ждребац, а то је била као духовита досетка којом се Мића служио и њоме хтео ћир-Ђорђу пребацити што није кафа од кафе, него од јечма; а ћир Ђорђе би му тада, опет у шали, обично одговорио:
Ако је веровати Мићи и Срети, та му је пушка остала од ђеда који је војевао на Љубићу, и њоме убио онога Ћаја-пашу. И она се сад, као антика, чува у Мићиној кући, а она у музеуму у Београду, то је, вели Срета,
Али каквом мером мерите, онако вам се и враћа! Као што је ћир Ђорђе остао без Ђизеле, тако и Срета без Тодоре; њоме се оженио ћата Пера, проводећи медени месец баш онда кад се Срета премештао из села.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
И док још беше орна и нова, Исписах њоме многа слова. Срце, срце је било њено Масно, и сјајно и румено: Та оловка је знала да пише — Истроших је, и никад
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Она се од америчке обале почиње ширити и лагано хладити, али задржавајући температуру још доста високу да би над њоме загрејан ваздух могао осетно ублажавати климу северо-западних европских земаља поред којих струја пролази и у којима
се могу кретати од пола до пола, а да не промене своје животне прилике, бар у погледу температуре и онога што је са њоме у вези. А треба поменути и то да су годишње топлотне сезоне неосетне за океанске дубине које премашају 200 метара.
Тежина једне такве масе изгледала би на први поглед довољна за потпуну немогућност живота под њоме. Али то је као и са оном старом и јако укорењеном предрасудом, коју сам и ја, као и толики други, делио као дете: да,
Али то није тако просто кад се ради у дубинама. Мрежа мора бити и већа и отпорнија, а захтева и много тежи рад са њоме.
Нагло скретање ајкуле учинило је да малочас избегнемо опасност од судара са њоме, али овога пута ствар је озбиљнија; судар нам доводи живот у опасност.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
А сâм сам себи другу душу дао, И с њоме чежње и потребе нове, И док ме овде гњечи удес зао, У пределе ме друге душа зове.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Кâ је носиш, Бог-ти-братска, Станко? ВОЈВОДА СТАНКО Теке, брате, што се дерем њоме, ево неко доба не ваља ми. СЕРДАР ЈАНКО Како сам се синоћ исмијао!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И ко зна зашто је, већ као велика, заостала девојка, ту доведена. Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франга.
И ако би тада почео да пада мрак, доле код матере нико од посетилаца не остао, он би онда почео са њоме да се игра. А највише би, мећући је на миндерлук, клечећи испред ње, узео њене ручице да обвија око свога врата,
црне очи и мало, тамно чело, са већ дугом косом, подсећају на матер, на онакву какву је први пут видео, први пут се њоме занео? Носећи је на рукама по соби, грлећи је, говорио би: — Софкице!... Татина Софкице!
су сви не предосећали него на чисто с тим били: да је она, Софка, последњи изданак од породице, главне куће; да ће се њоме свршити и утрти све.
је, никад ни за шта не питајући, осећала и разумевала све шта се око ње догађа, тако је исто знала и за себе, шта ће с њоме бити.
И то не зато што је њоме мушкарце залуђивала и мучила него што је због ње и сама собом била задовољнија. Саму је себе више неговала, више
јој једри образи и овална брада одскочише, везавши јој испод грла белу свилену и меку марамицу, Софка изиђе заједно с њоме и испрати је до капије.
Ето ја данас имала неко рочиште у суду, па ето једва стигла да и ја пођем на гробље. — И продужује са њоме пут. Мати, као увек идући у среди њих, иде напред, и као предводећи све остале, замиче напослетку споредном улицом, и
Знала је да они то и тако са њоме не могу да чине. Није она као свака: није дете, шипарица, да ништа не зна и не сме да зна, па тако, у трен, како они
И то је Софку највише поражавало, убијало. Што тако са њоме да чине; и то са њоме, са којом су се до скора с толиким поштовањем и љубави опходили?
И то је Софку највише поражавало, убијало. Што тако са њоме да чине; и то са њоме, са којом су се до скора с толиким поштовањем и љубави опходили? А сада: као да она није ништа, и никада ништа ни била.
И зато ће је он стално избегавати. И кад баш буде морао, због свега, с њоме да говори, увек ће му бити у гласу нечега плачног, прекорног, што га је дотле гонила, да се толико пред њом понизи и
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
О, ко би рек’о да ћеш ти отићи Мирна и бледа, равнодушна тако За све што беше; да ће ти смрт прићи, Да све са њоме заборавиш лако!
— О види величанство пóља, Трагично друштво кроз која ме води: Огроман видик, неслућена дóља. Снивана поноћ над њоме се своди. Миришу поља на пролећне дане, На чисту кишу што спомене кропи, На много суза за идеје рâне.
О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри, ћудљиви и луди.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Сердар плану, па је стиште иза десне шаке и трзну њоме. Жена се преви и паде на кољена, па хукну од муке. „Аман! забога!“ једва изговори. „Чујеш ти бабо!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
како је некакав човјек, виђевши из постеље како му је из куће вјештица одлетјела, нашао њезин лонац с масти, па се њоме намазао и, рекавши онако као и она, прометнуо се и он у нешто и одлетео за њом — и долетјевши на орах више Моловина,
РАСКОВНИК То је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвата) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе.
Б) ГАТАЊА С ВАРИЦОМ (У Боки варицу носе и на воду не говорећи ништа путем, и њоме просипају воду, говорећи): — „Добро јутро, 'ладна водо!
Ми тебе варице а ти нама водице и јарице, јањице и мушке главице — и сваке срећице!“ (Вративши се с воде, поспу њоме по кући, говорећи): — „Оволико људи, волова, бродова, коња, улишта, пила, коша, да се роди плод и род“.
(Потом иду те посипљу њоме уљанике, говорећи): — „Урочници и урочнице низ улицу; — ненавидници и ненавиднице низ улицу; — бјегунци и бјегунице
Дјевер се ондје с невјестом поклања пред старјешинама и с њоме поигра, па онда невјеста дохвати чешљем људе до косе а попа до браде, те је дарују новцима, и од овога свега они
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена затрудни и роди мушко дијете. Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој.
је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: „Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?” Чоек му одговори: „Ја бих ти је радо дао, али сам је обрекао Брку.” Међедовић на то рекне: „Бре шта марим ја за Брка?
” Међедовић сједне на лопату, а чоек размахне њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало за тијем ето ти на гумно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда
”” И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с кόњâ своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња.
Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме | бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо
” Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме. 8. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН. Био један цар па имао три сина.
” Тако змијица скупи сватове и одведе цареву кћер те се венча с њоме. После некога времена змијина жена затрудни. Онда је стане питати мати, стану је питати сестре и сви њезини: „Како ти
дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дође натраг.
Али да зна пак да сад узме ове воде иза нас и да је њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, а тако и да је ко глух, слијеп, хром, исцијелио би се од ове воде.
” Зачуди се цар чуду откуда он ово зна, али му не би куђ камо, него му је да и он се с њоме вјенча. Кад је било да му оцијепи половину царства, рече му зет: „На поклон ти царства половина!
и она му рече: „Пушти ми крв испод ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће се јагње свако проврћи опет човјеком, а главе ће оживљети и постати људи као што су и прије |
ђечици и жени; идући путем види једну тичицу шарену ђе крилима лепеће а њега гледа, те он њу ухвати и врати се с њоме дома.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
по смерти супруге своје, кад би год по случају изрекао реч ,,жена моја”, би му потекле сузе, као да се тај дан с њоме растао.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Док га довуку до куће, смрзнуће се. Његов леш косо лежи у тами, наслоњен на њу и покривен њоме. У бради се згрудвала крв. Груди су исцепане. Најежи се, ледене су ноздрве ветра, а дах му увек заудара на даљине.
Отац је њоме, лепом, женио њега да се хвали снајом, зар се мало причало по селу, Док ОН, Ђорђе, лута по свету са дукатима...
“ Она се загледала. „Као да је кукуруз.“ Напунио је шаку. „Види колико су тешки.“ Узео је њену руку и њоме благо мешао гомилицу. „И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.
Она је домаћин, а не Аћим, који на странку и политику растура његову муку. Па ја сам се поносио њоме. У околини нема чувеније домаћице ни газдарице од ње. Замисли се: кад је престао да јој се радује враћајући се с пута?
заплови двориштем, испуни га свег, па су кућа и зграде и јасенови мали, као играчке; одједном су сва врата затиснута њоме, а руке немирне, као да расад саде.
Страх је и твоје срце загадио.“ „Никад ја, Аћиме, нисам ни имао срце. Ја сам имао само снагу, а с њоме су ђаволи садили бело трње.“ А рекао сам: „Мрзи ме да убијем слабог човека.
И нека му у колевку туре овај јатаган да га се душмани плаше, а он да има мушку руку па, кад затреба, нек замахне њоме. Ти си, Аћиме, најсрећнији човек у Србији. Чујеш ли, Мијате? Свака чивија пева на кући. Родио ми се наследник.
Ваљда неће бити бездушник.. ...Симкином раном мили вијавица из мрака у јабучару. Тече њоме лако, као крв из ње. Свирка бриди њеним костима, одваљеним, расутим по влажној и тврдој постели, костима што се само
Од кајања и страха није могао ништа да каже. Још је желела његов смалаксали терет: Нешто као разочарење промину њоме: и он, оволика снага, па хоће одмах да побегне са ње. Као Ђорђе. Нећеш! С Мржњом му је ломила врат.
и браду су му конопцем били обухватили, поп је мртав висио као да га нису обесили, већ као да су му браду ишчупали и њоме га задавили.
Чује Симкин глас. И Адамов. Уплашен, стоји поред кревета, не зна шта ће, прсте не може да стегне у песницу и њоме да се удара по челу зато што је злотвор, најгрешнији отац на земљи, јер он јесте његов син, види сада, а толико га
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Бежи мома, махну рубље... Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље; А момак за њоме. Бежи мома до колена Ноне јој се беле; Беле ноне до колена Момка су занеле.
нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо После је заната ради у варош отиш'о с њоме“.
Ал' мени не дође лијепа Емина; Само ме је једном погледала мрко, Нити хаје, алчак, што за њоме црко'! А. Шантић ЦИX ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу, Играћемо опет бурни валс, к'о прије; С
Нашто мисао, кад није дубока Као вечност што је! Нашто, кад није оштра као копље, Ни јасна к'о сунце, Да њоме продрем у знамење своје! Нашто, када је на јаде нам дата! Мати вечног страха; Кад не допире од покрова даље!
“ с пуно страхоте Глас му захори... Голгота гори! Над њоме пламти Ускршња зора, А на њој црква, к'о златна гора, У руменоме сјају се купа; И к њојзи ступа Свет будућности с
По њима пада свилена магла, Док цвеће квасе сузе јој нујне. Изгледа као да осећа цвеће, К'о да и магла са њоме јеца, И као да капљу сребрне сузе, Сребрне сузе с бледог месеца... К'о она, све је пуно сете, Љубави душâ и туге свете.
снажна рука сеоскога уче Појави се на мах у тренутку томе, Придржа птицу, и прозор полако, Нечујно-тихо, затвори за њоме. И птице неста... птице моје миле! - Да л' има Бога и сред ноћне тмине? Тишина...
А кад она оде, ми још дуго по том Гледасмо за њоме са крова од брода; Заслепљени њеном заносном лепотом, И музиком страсном њеног гипког хода. ...
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Пренесретња војска мраке цара мрзак ли је облик получила по праведној над њоме разрази: црна лица, роге и репове, многима се расклопила уста, а многима за врат обрнула, јошт изрода свакога
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
успео, морао сам измислити какав догађај или лични доживљај у којем би он, као главна личност, одиграо своју улогу, а њоме ме упознао и са својом науком. Радило се, дакле, о једној драмској сцени чија радња је била плод моје уобразиље.
Кад то виде номофилас, он зграби своју дугу палицу да њоме распали по животињи, али се на време присети да би такав поступак умањио свечаност његове мисије.
Тај део апарата обухватио сам левкастим судом, напуњеним водом, да њоме спречим свако сувишно отицање ваздуха“. Узех његов цртеж у руке и погледах га.
Доња од тих полукугала имала је славину и била њоме везана са мојом ваздушном црпком. Кад сам се био уверио да је све у реду, притиснух шаком горњу полукуглу на доњу и
целу збирку мојих справа, даде их донети у свој двор у Вирцбургу, где су пред њиме професори тамошњег Универзитета њоме вршили своје експерименте.
Она се насмеши задовољно, пружи му руку и махаше њоме још док се удаљавао. Он намераваше да пође у крчму где је оставио кола и коње, али га ноге однесоше на другу страну.
Светлосни зрак, пролазећи кроз другу призму, био је њоме преломљен, али не расут у какве друге саставне делове. Њутн преузе да тачним мерењем одреди колико се поједине врсте
личи груди снега, но таквој која због свог слабог састава не може бити стављена у котрљање и која, што год се више њоме бавимо, све брже копни у нашим рукама и напослетку се сасвим растопи“.
Сматра ме за нови објекат свога салона па жели да се њоме похвали пред својим посетиоцима. При сваком новопридошлом посетиоцу повишује мој ранг и тако брзо авансујем од
То су ти наши малишани!“ „О, драга гопођо, дечји смех је најлепша музика; само Моцартова може се са њоме мерити. Не могу да се сит наслушам тих гласића, они ме усрећују као весели сунчев зрак“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
себе, трепће и изговара једну једину реч, гадну и непознату ван ове вароши, а на коју се не љути нико, јер се сваки њоме служи да другом затвори уста. — Порав... — Циде. — Циминајца. — Држ'се, држ'се, Секула — парирају шегрти.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира, ни трага препуштености слободном случају.
А тајна слабих је у томе што умију само роптати, пуни своје „слободе”, с којом не знају што би започели, ван да се њоме хладе, као лепезом. Ето, управ таква је била моја слобода. Па ипак, то је баш она врста слободе коју волим.
Али кад смо једном до тога дошли, она је готово бесплатна. Но због оног тешког овладавања њоме, касније нам се чини да је потпуна и неограничена искреност највиша цијена коју човјек може да плати и која од човјека
Да, добра је смрт. Требало би само да поштеди једну танку зраку свијести: толико да се њоме може искусити доброта ништавила. * Само не више патње! Пробудим се у ноћи и скрушено шапућем: само не више патње!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу. Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот.
да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. Кмет га ослови без поздрава: — Где ти је мајка? Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.
Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди.
Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица. А он, као да погађа њене мисли, баш
А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.
сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.
»Стојте« викну неко... Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу... Исекоше конопце, извадише онога из раке...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
А враг му рече: — Бољи би ти били новци. Али стари рече: — Нећу, него кабаницу, па ћy се покрити с њоме гдје будем спавао. Кад то враг чује, даде му кабаницу, а он је узме па је замочи у котао и отиде.
У царском сарају била је једна робиња, која је из ашчинице у харем носила јело те ти се он с њоме добро упозна и побратими.
Како тица изгори, Баш-Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде с њоме кући. СТАРАЦ ПРЕВАРИО ДИВОВЕ Био један старац и имао пуно дјеце, па је сједио у млинима.
Он је узе за руку, и с њоме право у царски двор. Е чуди се цар што може боље и више, пред њим засја љепота цурина, е лијепа је и прелијепа, а сва
Момак га узе у руку, зајаше га и оде од цара. Крај дрвета подиже цуру на коња, па бјеж̓ с њоме својијем путем. Тета лија остала као цура у царскоме двору. Е не зна цар шта да ради с њом!
Кад из лије поста красна, лијепа, злаћена јабука. Он узеде јабуку у руке, па с њоме пред цара. Чуди се цар љепоти јабукиној, а драго му што је дошао до ње.
Кад је било к вечеру, пођу лијегати, и жена га као мужа зовне с њоме да леже, но он тек што леже, извади сабљу и стави је између себе и ње.
дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дође натраг.
И он закоље дијете, па однесе и пошкропи камен њоме, и чоек одмах устане. Сад се дигне царев син и Оштар Дан у двор.
Он јој показа свиралу, али јој рече да јој не да. Она брже-боље трже свиралу и оте му је, те га клепну њоме по глави, да је одмах заглавино и у несвијест пао.
све што је било између њега и његове кћери, и рече му: — Честити царе, ако ми нећеш поклонити твоју кћер, да се с њоме вјенчам, нећу је ни лијечити.
Сретно вам било! Онда везировић даде царевој кћери онолико јагода колико јој је било рогова на глави, и вјенча се с њоме. Ако су живи, лијепо им је и данас. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ Био је један цар који се звао Тројан.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПРОМЕНАДА Кроз отворен прозор, несташан и мио, На завесу ветрић невидљиви слеће, И њоме се игра безбрижан и чио; Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.
се чини да ја видим срећу И да је имах и у болу своме: Сви ми се дани сада у њу сплећу, Она се јавља, ал' и пропаст с њоме.
Оптицај смртних обманом се слива. Нестанак људи да л' је и њен ћивот? Да л' тајну она свевечности скрива? Ил' њоме само увијен је живот. 1904.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Таква једна машина која се одржава у ваздуху и креће искључиво на принципу реакције, а замишљена је да се њоме управља било механички, било путем бежично пренете енергије, приказана је на једној од ових страница.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Позајмићу вам једну америчку пушку која је као створена за тај посао. Пушку сам добио и њоме сам се лепо забављао. У лову сам имао за пратиоца општинског бележника, тако да велики жупан није морао посебно да
Позајмићу вам једну америчку пушку која је као створена за тај посао. Пушку сам добио и њоме сам се лепо забављао. У лову сам имао за пратиоца општинског бележника, тако да велики жупан није морао посебно да
Он, међутим, не гледа на науку као на задовољство, већ се њоме предано бави када се може корисно применити.” Тиндал је онда наставио излагања са јасним разграничењем науке и њених
Није примењено ништа што није било у доба када је машина наизменичних струја постављена у Синг Сингу да би се њоме извршавале смртне казне помоћу ”смртоносне наизменичне струје.
Ћипико, Иво - Приповетке
” Најпослије одреди да је, кад се пружи пригода, пошаље у њено родно мјесто да се братство с њоме брине. Једнога јутра купи комад круха и завеже у мараму, подаде јој и двије шестице за пут, па је с друштвом опреми
Доље, испод тврђаве, господарев је загон за стоку: с њоме се и он у њ за рђава времена и студени заклањао, одмарао се и проспавао би уз ватру.
Тако у кући буде одлучено да она отпутује првим паробродом што креће за Трст. С њоме ће ићи и Лазо Јовов, момче што се већ двапут враћало из Америке.
Она се отима, но он је шчепи за врат јаче и, тетурајући с њоме, нагна је на сандук. — Ту је! Наћи ћеш је у сандуку, — говорио јој подмуклим гласом од срџбе.
И ових дана претргнуо је с њоме, а напаст је велика. Обичаваше још остраг неколико година, са малим свакога дана к њој поћи. Устао би рано, цик у зору.
— одговори он у хитњи и изиђе. Ноћ је дубока, тамна и огњевита као пакао. Море, вјетар и грмљавина њоме владају, а велико звоно пријети, опомиње. Парон Зорзи, крајем, поред кућа, пење се уз тијесне улице.
Илија већ одавно сумња на жену, опажа како Павле, погдекад, кришом разговара с њоме, а гдекад и пред њим добаце једно другом покоју реч, обзирно, полако, а он, наглух, не може да је улови, али вреба и
— Чувај ми дјецу! — прикричи Илија жени с кућнога прага и, загрнувши се пространом кабаницом и покрвши њоме главу, изиђе из куће.
и, када не би било комшискога руга и кад би знао да се она неће опет повратити на свој рђав посао, чисто би се с њоме помирио и подао првашњем животу. Али посумња. „Сигурно то јој није први пут.
Једнога понедељка јутром упутшие се њих двоје на позив суда у варош. Он се огрнуо кабаницом и покрио њоме главу, таман као онога јутра кад се причинио да ће у планину, а Цвета иде за њим узастопце.
Стара, јецајући, пита га да ли је и жена му с њим дошла: — Бог је убио, погана је зло је с њоме, али без ње, сине, стопут је грђе... Помете нас... — Е, где је то? Закон је закон. Још треба недјељу дана да издржи.
А подала се мислима и вољом њему још давно, кад су као чобани пазили заједно стоку. Гонио се он тада с њоме по читаве сате, и гонећи знојио се, и пенила му се уста од умора, жестине и страсти.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Зато познавање граматике и речника страног језика није довољно да бисмо разумели његову идиоматику и служили се њоме.
Зато њоме и завршавамо овај кратки поглед на развој наше књижевне уметности у последњем веку. (1999) ИИИ ДВА ИНТЕРВЈУА (разг
сам пре неколико година прешао на Филолошки факултет да предајем српску књижевност ХХ века, ја се углавном или највише њоме бавим. О теорији књижевности не смем ни да размишљам. Има других који ће је написати или су је већ написали.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Приповетка Стари дани има средишње место у Станковићевоме укупном делу, и дабоме не зато што је њоме насловљена његова ваљда најзначајнија књига приповедака,10 него што нас управо њоме Станковић помоћу неколико
делу, и дабоме не зато што је њоме насловљена његова ваљда најзначајнија књига приповедака,10 него што нас управо њоме Станковић помоћу неколико карактеристичних поступака уводи у свој особит књижевни свет.
Али пре тога ваља рећи шта анализована реченица доиста садржи. Њоме се, најпре, уводе групе ликова о којима ће се или у првоме делу или дуж целог текста приповедати.
јунакиња (чини се то помоћу синтаксичке фразе „па чак и о њој - Софки”, са узлазном интонацијом ускличне врсте). Њоме се, затим, тачно означава извор знања на који ће се аутор делимично ослањати све док у средиште не дође сама јунакиња:
каже да се „знало и причало”, док се за Софку употребљава већ помињана а толико јака допусна синтаксичка фраза да се њоме пре истиче дубока разлика него што се допушта једнакост, наиме каже се „па чак и о њој(!)”.
А бар да се њоме заврши, него се, ето, продужава њеном децом, унуцима, праунуцима. 152 Наслов, почетак и крај чине композиционо јака
Она је, знамо, учињена „последњим изданком породице, главне куће”, па ће се стога „њоме свршити у утрти све”. 174 И, већ са првом реченицом у роману, појављује се она и као носилац знања о кући, породичној
порекла' и охолим материним поуздањем у мене”; то је узрок „оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и поносили” (њоме се и Софка поноси).
”185 Једном је за ову последњу реченицу већ казано да је најмелодичнија у роману. Њоме се јунакиња опрашта од ломнога субјективног света, насталог у раду њених јаких а пригушених чула, и љубавних осећања
На истоветан начин Јованка околишно пита Младена и он јој околишно одговара да се не мисли њоме оженити - без иједне отворено казане речи.
Или још тачније: он је ритмички рашчлањену реченицу из стиха пренео у прозу. Сеобе су њоме исприповедане од почетка па до краја. Све што је у роману описано, описано је дакле таквом реченицом.
Али кад је једном такву реченицу изградио, он се њоме почео служити свуда - у стиху као и у прози, у песмии у роману, у путопису као и у мемоарима.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Јер се мењаше у лицу и све упорније погледиваше за женом. За једно зрно у овој љутњи за њоме пуштено не би одговарао ни обичају ни њеном роду: тешко међу људима проговорила жена мужу.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида И жалим за њоме. Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде?
Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад. Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!
„Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш...
Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди. Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у њему: Он топлоте тражи.
— Смрт да кунем, смрт да псујем, Кад се с њоме измирујем? Ја те, побро, могу тражит’, Знам где ћу те скоро наћи, Ал’ ко ће ти празно место Да испуни, изјуначи?
Копрену ми дајте да покријем њоме Све што није братско у народу томе, А истина стара да с’ покаже јача: У невољи знаћеш који су ти браћа.
Омладино, на живота прагу; Омладино, у развоју своме; Омладино, хвати своју снагу, Јачај снагу, не играј се њоме! Њоме можеш многе наше санке Сутра већ остварит’, А још више можеш њоме, јаој, Данас још покварит’!
на живота прагу; Омладино, у развоју своме; Омладино, хвати своју снагу, Јачај снагу, не играј се њоме! Њоме можеш многе наше санке Сутра већ остварит’, А још више можеш њоме, јаој, Данас још покварит’!
Њоме можеш многе наше санке Сутра већ остварит’, А још више можеш њоме, јаој, Данас још покварит’! ІІ У срцу ми једна речца Од детињства мога, Та је речца рајски лепа, Та је речца:
Та јелка се шири у хришћанском свету: Њу анђели круже у веселом лету; Цело се хришћанство здружује под њоме — Примимо је и ми у србињске доме.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
А, другојаче ћу ја с њоме почети! ЕВИЦА: Грдила ме и ружила што сам била код вас, и што сам радила. МИТАР: Да шта, и тебе да воспита као што
Али платићеш ти то. А теби, ниткове, посљедњи пут кажем, ако те јошт један пут затечем ш њоме, ишчупаћу ти сву косу. Слушкиње тражи, а не дирај у кћери ноблеса. (Повуче Евицу за собом и отиде.
ВАСИЛИЈЕ: И она је моја? ФЕМА: Уј, само под тим уговором да ш њоме француски говориш. ВАСИЛИЈЕ: И турски, ако оћете, само кад је моја. ФЕМА: Да видимо. Лес финес, лес ламорс.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
РАСКОВНИК То је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе. Вук Ст.
Краков, Станислав - КРИЛА
Главе су мислиле. Али нашто мислити? Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме. Било је погледа дубоких и црних као и стрме дубодолине под њима. И као да су ти погледи већ видели нешто.
Један се пилот сањиво протезао. Отегнута, неразумљива песма пробијала је однекуда. Можда се њоме кравио смрзнути стражар. Малгаш из Амбонга или туговао жути кувар са Меконга.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А мога тела свака честица Чаур да буде турског олова! А моје главе тврдом лубањом Нек’ деца ваша воду захићу, Да њоме поје ждребад арапску Што ће по пустом пољу скакати, По мојој крви хитро тапкајућ’!...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
сву силу с левога бока алексиначких и делиградских положаја и старати се да их освоје и ту да сиђу у моравску долину и њоме окрену даље на Параћин и Ћуприју, или ће, ако освоје Луково и Бању, обићи алексиначке и делиградске положаје, па це
О дозволи да се убијају свиње брзо се распрострла по војсци и сваки је похитао да се њоме користи. На два сата после тога, г.
Изађемо на једну уску путању усред шуме и не пођосмо њоме дуго, кад сретосмо графа Кановњицина; јаше малаксао на коњу, а са обадве га стране придржава ПО један војник.
И за ме је била једна. Наместим це кпај yпаљенога пања, па извадим лулу разбрибригу да њоме терам сету и црне мисли.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Да ли се и теби исто тако сећа, Како ј’ наша љубав расла све то већа, А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? — Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву И у гроб понели.
Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити. XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Трчао сам раширених руку, као да хоћу да прикупим маглу, да се њоме обавијем. Видео сам неке пањеве. Чујем људски жагор. Наједном сам се нашао међу неким војницима поред ватре.
После нервног надражења као да је њоме овладао замор и нека досада. Одговарала је равнодушно, као да је реч о личностима које су далеко.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
писци добро знају да се потпуно може завладати само једном једином језичком доменом, — ако се чак ваљано завлада и њоме, — и да је свакоме правом писцу и та једна потпуно довољна, а до те мере да она сама може богато издовољити и најдужи
Или без ње или с њоме, Тешко бедном серцу моме! При састанку тајно стењем, При растанку плачем, гинем, венем. Други кој' у љубви страда, Он
Мишар и Штубек, Сеница, Чучуге И Свилеува, с њоме Иванковци, Салаш, сведоци биће вашег Духа неустрашљива, храбре мишце.
Не слуша лепа Фемка, Већ белом руком маше, За њоме вес’о јаше Тај женик невера. О, иди, дивна нево, Где срећа за те цвати, И песма нек’ те прати Твог ручног девера.
шарена, али баш тиме верно одражавајући збуњеност Трлајићеву пред несвиклим, ризичним и несавладљивим задатком који је њоме себи наметнуо. ЗАВИЧАЈНЕ РАДОСТИ (стр. 87). Песма је први пут објављена у Летопису МС за 1834, ч. 36, стр.
И Мушицки је био горд на њу; осећајући добро да њоме даје свој поетски и родољубиви тестамент, писао је Вуку 29. децембра 1821: „Младеж је српска моја дијецеза.
Свирац (гајдаш) је српско коло свирајући бал отворио. Затим музика почетак је узела, а за њоме опет свирац, и тако мењајући се до пред зору скупа остадосмо.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Све по латински?... Вила ил’ кастел? Ил’ тако нешто?... Тек нешто ново јест? Па виђаш ли је, ха? ВУЈО: Играм се с њоме. БОГДАН: Шта? Шта, Вујо, Играш се с њом?... КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине!
ВУЈО: Играм се с њоме. БОГДАН: Шта? Шта, Вујо, Играш се с њом?... КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње! И он се игра с њом!
КАП. ЂУРАШКО (за себе): Песма је узноси? Не знаш је, Бошко, нис’ је видео, А, такорећи, би се стидео, Ниси пред њоме клечô, стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио — Нис’ је молио, клео, преклињô; Пред њоме ниси бога помињô Пољупцем
би се стидео, Ниси пред њоме клечô, стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио — Нис’ је молио, клео, преклињô; Пред њоме ниси бога помињô Пољупцем уста да ти ороси; — А не би рекô: „Песма узноси!..“ ВУЈО: Лијепа?...
БОГДАН: А с њим је госпођа — Та то сви знамо. — Ма воли ли је? Је л’ весô, храбар. Је ли погодан? Је ли пред њоме мушки слободан? КАП.
ВЛ. ВАВИЛА: Бог нека те благослови, кнеже! И што небо на недрима сјајним Среће крије у даљној висини, Желим тебе њоме да крунише! Живео нам дуго са госпођом! СВИ: Живео!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
руку одрасла човека, Дамјана, свога мужа, да би мајци оставио дуге мучне тренутке присећања (Окретала, превртала с њоме,/ Пак је руци тијо бесједила:/ "Моја руко, зелена јабуко!/ Где си расла, гдје л' си устргнута").
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало. НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив. О, шта је ујед, отров твој, змијо, шта, самоме себи кад излучим се у сичан.
Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало. НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив. О, шта је ујед, отров твој, змијо, шта, самоме себи кад излучим се у сичан.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Ако ли да узмем? Чак ни то њу није вређало. Њој је само било до тога да су: њоме у кући сви задовољни, да вечито ради и да је сва срећна свакоме од њих да угоди.
Зна да је лепа, лепо се наместила, па га са задовољством гледа, тражи да од Младена види да ли је задовољан њоме, како се обукла, накитила. И једнако вијући се, заклањајући се руком од сунца, весело долази до Стојанчетових.
Али у оном »што се, лудо, млад не жениш?« он осети сву њену љубав, молбу, слатко позивање, миловање, да се жени, њоме да се жени... Што је лудо, што се не жени, што је не узима, љуби, грли, кад ето већ Ускрс и пролеће!
И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да нехотице грчевито подиже руку, ухвати се њоме за уста, вилице, као да спречи да му то не дрхти, тресе се.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
То се ради овако. Кад какав човек или чељаде дође близу до места на коме зидари раде, мајстор узме п. и кришом њоме измери чељадету сенку; по томе поједе своју сопствену поган, и онда узида п. у зид и каже: »докле ова п.
, или преко пијења воде у којој је б. потопљен, или купањем у таквој води, или прскањем њоме. Место у које је ударио гром вала окадити б. (СЕЗ, 19, 391).
На Богојавлење у воду која се ујутру доноси са извора, метне се б., па се после њоме сви у кући запоје (СЕЗ, 14, 22 ид). У води у којој је потопљен б.
БРЕБЕРИНА Wиндрöѕцхен (анемоне немороѕа). Бреберина (ранилица; овчје руно, Шулек). Њоме се хране виле (СЕЗ, 32, 1925, 378). БРЕЗА Бірке (бетула). Бреза. 1. Бреза има апотропајску моћ.
Софрић, 58); можда и: браборац (ГЗМ, 20, 1908, 347). Њоме се лечи зубобоља (ГЗМ, 2, 1890, 315; 6, 1894, 800; ЗНЖОЈС, 5, 95; СЕЗ, 19, 222); »истерују црви из зуба« (Караџић, 3,
2, 1890, 315; 6, 1894, 800; ЗНЖОЈС, 5, 95; СЕЗ, 19, 222); »истерују црви из зуба« (Караџић, 3, 1901, 167, Алексинац); ‹њоме се лечи› и окобоља (ГЗМ, 3, 1890, 315); болесне сисе код породиље (СЕЗ, 19, 112).
В. и Шулек и ЗНЖОЈС, 14, 77. Биљка са спасоносном магичном снагом. Њоме се ките додоле (СЕЗ, 17, 183; Караџић, 3, 1901, 203 ид), и њене гранчице потапају у воду, па кад уђу у кућу, прскају
Кад се дете зацењује, вала откинути гранчицу в. која додирује воду, метнуту у воду и њоме дете запајати (СЕЗ, 14, 132). При »отварању« болесника неизоставан је прут од в. (СЕЗ, 14, 295; 297; 299).
По расцветаним зовама виђа се и ђаво (Венац, 14, 609). 3. има нарочиту примену у врачањима око стоке. Њоме се баје преко крављих крста, »да би крава имала млека« (СЕ3, 32, 1925, 425).
Известан култички значај зовин даје се претпоставити из чињенице да се њоме ките додоле (СЕЗ, 40, 434). Цевчицом од з. боду се колачићи »младенчићи« (9. марта, СЕЗ, 16, 131). 3.
У околини Кључа (Босна) на Ђурђевдан њоме шибају малу децу (ГЗМ, б, 1894, 375), или се одрасли међусобно шибају (Беговић, 116). Метлом од к.
од грома и града; понегде се то чини на Цвети или на Спасовдан: њоме се ките врата, прозори, стреје на кућама и торовима; л.
Ћипико, Иво - Пауци
Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме. Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес!
Стакне запретану ватру да је оживи, а с њоме оживи и кућа, покривена дебелим слојем накијала снијега. Друм дан Божића родитељи и сестра пођоше цркви.
Али која вајда? Ко ће од бољега бјежати? И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи међу чланове.
А кад бијаше да плати, показује крчмару петицу, размеће се по столу с њоме, а неће нипошто да плати. Крчмар се разљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг.
по столу и, прије но што су старци и сестра могли га сагледати, покупи га брже—боље, тури у кесу и, држећи је у руци, њоме звекће. —'Ајдемо! Идите са мном! Пођоше за њим. Преко вароши Петар их држи на оку, и једнако ријечима их обасипље.
Ишли су чаршијом донекле заједно, па старци у свијету изгубише Петрову сестру с очију и не поздравивши се с њоме. Биљежник, оставши с Петром, рачуна трошкове двају писама, и, срачунавши, вели: —Пристојба, биљези и друго...
па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се да је не би ко други прије њега одвео.
Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколико дана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме. —Оженио се и ти, Раде? ..... —претргне ћутање жена. —Знаш да јесам... —А имаш ли дјеце?
И жестећи се, чини му се да је љутит на њу, а сретне ли је други пут, неће водити шале с њоме... Да, негда је није смио у очи погледати! ...
Раде је ипак тога дана по подне пошао кући и вратио се другог дана ујутро. По договору са њоме, нађе Машу код колибе. Ознојио се, јер је махом ишао, у хитању није ни гуњца, опточена скерлетом, са себе снимио.
недјеље Радивој у чаршији бијесно игра у колу; унеке истрже се из кола са Цвијетом и одјелито, посебице заигра с њоме. Весео је и, на махове, љутит, не да никоме преда се, већ вија с њоме као за опкладу.
Весео је и, на махове, љутит, не да никоме преда се, већ вија с њоме као за опкладу. А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованих постола; зноје се мрка
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
стрелаца пало је у део да пронађу јарца без белеге, да се брину о њему до ивањске ноћи, да га хране дуњицом и једино њоме, а Дадара је морао са својим копљаницима пронаћи негде у жупи моравичкој ту девицу којој је намењена главна улога у
осећања, лице јој се згрчило, кораци се успаничили, и на вратима, која је гурнула оштрим ударцем длана, очајање је њоме овладало. Оно што се у одаји даље дешавало, нисам видео. Нисам чуо никакав шум.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Гле, мајска ружа око нас Чаробно, слатко мири; Над њоме тихи, сањив крас Пролетња нојца шири; Под њоме славуј, мили друг, у сутон пева тавни, И песмом здрави шумни луг И
Гле, мајска ружа око нас Чаробно, слатко мири; Над њоме тихи, сањив крас Пролетња нојца шири; Под њоме славуј, мили друг, у сутон пева тавни, И песмом здрави шумни луг И цветне, благе равни.
Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај! Заборав оно даје.
ЕЛЕГИЈА Престаћу и ја скоро. И са мном, занавек можда, Спомен љубави тајне зелена покриће трава И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад.
1885. ЛАДА Студена зима је прошла. И вечно љупка и млада, На снежни Коледов престо мајка се подиже Лада. За њоме пролетњи лахор из мрачних планина стиже, И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе.
И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће, И њене божанске груди испуни осећај среће. Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и влажне црне се њиве; Крај сниских ограда свуда висока
Под небом даљног југа Почива она сан; Над њоме шумори папрат и верног не чује друга У мајски ведри дан. 1886. ГОСПОЂИЦИ Н* По воли своје судбе клете, Прогоњен
Ал' време, време! Све то преста Кô слатки санак, слаби клик, „Плачевне“ страсти давно неста, А с њоме оде бледи лик!
“ Ја истину волим, па се дигнем с њоме, Но полазак беше пун борбе и туге; И ја дуго плаках у лутању своме, И у ведре дане, и у ноћи дуге.
је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отишô с њоме.“ (ШТЕКЋЕ ЛИСИЦА ГЛАДНА...
Време је изрило боре по твоме чеоцу тавном И златне нестаде кише, И громовника с њоме. На олтар љубави твоје Ни бакар не пада више. 1890. (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...) Досада, магла и тама...
Ја гневно потресох лиром. И светла васкрсну младост, И с њоме пропала вера у борби и у злу, И жице пукоше јасно - и нека очајна сладост Душу ми прожме сву. 1890.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Пођимо њоме горе. Она је благога нагиба, и по њој се лако корача. Савијајући се око њених бокова, рампа се обавила око куле као
Мило ми је да сте моју пошиљку примили у реду и да сте њоме усхићени. Мој Рус биће краљевски награђен када му саопштим Ваш суд о његовом уметничком делу.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!
ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!
О сирота, о сирота!“ Дете тужно закопава Тицу своју под земљицу, Па са њоме затрпава И сву своју бољетицу. ПОЗДРАВ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Ој сунашце, што разгониш, Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо,
Станковић, Борисав - ТАШАНА
не пробуди, полако, нежно оставља је; али, дижући руку, коју је Ташана држала и на коју је главу наслањала, и бришући њоме чело, косу, лице, одједном сав задрхта по тресен): Ох, опет овај мирис! (Полази.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Кад, једно салашарско дериште узело гранчицу, па једнако њоме бику под нос. Ја опомени, па попрети и повијај, али бадава.
Скочи из постеље здрава, и тачно она. Сиђе у сиво, хладно двориште, извуче студене воде из бунара, и поче њоме да се шљуска уз задовољно сркање свежине и дрхтавице. Трљала се затим јаким пешкиром и тресла се од смеја.
Он удара, она ћути. Он баци столицу за њом, она дигне столицу и сама се њоме немилостиво удари, да би се болесник задовољио и смирио. Понекад, Јосиф је тражио да свира.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Но великоможна судбина, која често даје човеку оно што не би желио, друго је с њоме закључила. Један млади господичић, којега је отац зној млого људи у свој сандук исцедио, желећи путешествијем себе
спавање, а заљубљен, који своју драгану давно није видио, представио би себи како би красно било кад би се изненада с њоме састати могао, и проче. То други.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
А што сам и поред тога написао ову књигу, то је само зато што сам њоме хтео да обележим шесетогодишњицу живота, те — осврћући се у овоме тренутку за собом и прелазећи преко јучерањега и
Значи одиста, дакле, да свако правило има изузетака. То је толико мудра реч да се њоме, сећам се, правдала и оправдала преда мном и једна млада девојка, која је — обратно моме случају — пала, а по свима
А ваља знати да је наш професор географије имао доста тешку руку и да се врло радо њоме служио. Док би говорио о земаљским стварима, о рекама, планинама, језерима и морима, и којекако, али кад би се дочепао
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
већма Да извршим већ једном Освету ону вечну Сунце, једино теби што сам жудео бити раван Знати једну једину ствар и њоме знати све И за вратима чеках кришом рођај ти вечно славан И једино рад твога лика жртвовах оне сне Цео дан остах
“ Затим бејах из рођене свести избрисан, Која још увек будна осврнута стајаше небу, Под њоме лежах, телом, одавно искрхан; Нечије руке ми на челу, брижне су, ко на хлебу.
!“ Не сећам се више. Патим. Ах, патим страшно; Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо, Ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и завидим издашно; Ја бих хтео, страшно, кроз огањ свој изаћи.
!“ Не сећам се више. Патим. Ах, патим страшно; Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо, Ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и завидим издашно; Ја бих хтео, страшно, кроз огањ свој изаћи.
Сунце, једино теби што сам жудео бити раван, Знати једну једину ствар и њоме знати све: И за вратима скривен чеках рођај ти вечно славан, И једино рад твога лика жртвовах оне Сне.
на обалу И ван живота настави своје течење: Нити јој поглед у стању пратити даље Линију њену успалу: Већ тихо клоне с њоме општење Баш на граници самој разума.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Коначно се осмели да је запита шта се то с њоме збива, али се жена само осмехну, и помисли: »Можда је ово само сан? Ако и јесте, нек потраје!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Снага ми већем хаљинку не држи. (Случајно поклекне. Пркосно се исправља. Испружа ногу и лупа њоме.) Коско, зар већ остаре, те се већ тресеш? (Окреће се Циганима, бесно им претећи јатаганом.) Гркљан! Салче! Овам’!
ПАНДУР (полицаји): Полицајо, чекај, сад ће Салче, њену мајку, да доведу, да се с њоме опрости. КОШТАНА (дршћући од страха и посрћући полази у колибу): Чекај, чекај да узмем бошжчу... Ох! (Улази у колибу.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Неко вози, неко Стао, остве држи и вреба, док жарку Распламтјелу зубљу диже цура једна И њоме свијетли. С мора непрегледна Тихо вјетар дође, и прамење меко Мрси јој. Све ћути.
1911. СУСРЕТ У раном добу, када с чежња тајних Трепери душа, с њоме сам се срио На изворима гора завичајних. У њеној руци пун је кондир био Сунце... Ја клекох...
У раном добу, када с чежња тајних Трепери душа, с њоме сам се срио На изворима гора завичајних. Од оног часа њезин корак мио Ја свуда чујем, и све мислим на њу, И с њом
Само ме је једном погледала мрко, Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!... 1902. БЕГ РАШИД-БЕГ На чардаку старом бег Рашид-бег сио, Пуши.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
у град, али му грађани затворише врата, показујући му турску војску која се примицала и напомињући да треба најпре с њоме да се бије.
Једино се одржала покрајина Ново Брдо... Зета је била поштеђена од ратовања. Њоме је управљао војвода Комнен, намесник деспотов у Бару.
Милица је Лазу суђеница, на њему ће останути царство, са њоме ће царовати Лазо у Крушевцу код воде Мораве“. Кад то зачу силан цар Стјепане, он се маши руком у џепове, те извади
подбила, те се с њиме коље низ планину, а Турчину очи испадоше, колико му нешто жао бјеше, те он гледа што се чини с њоме. Али бану друга снага дође, друга снага и срце јуначко, те оману тамо и овамо, док Турчина с ногу укинуо.
од мермера, већ од чисте свиле и скерлета, па причести и нареди војску: сва ће твоја изгинути војска, ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!“ А кад царе саслушао речи, мисли царе мисли свакојаке: „Мили боже, што ћу икако ћу?
20 ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА Пошетала царица Милица испод града бијела Крушевца; с њоме шећу двије миле кћери: Вукосава и лијепа Мара.
Узе руку Југовића мајка, окретала, превртала с њоме, па дозивље љубу Дамјанову: „Снао моја, љубо дамјанова, би л' познала чија ј' ово рука?
Узе мајка руку Дамјанову, окретала, превртала с њоме, пак је руци тијо бесједила: „Моја руко, зелена јабуко, гдје си расла, гдје л' си устргнута!
Оде Туре на воду Марицу, а кад виђе рањена јунака, узе гледат сабљу оковану: ману њоме, одсјече му главу, скиде с њега дивно одијело, па он оде двору бијеломе.
сам љубу заробио, још је за се нијесам вјенчао; све сам чекô док погине Марко, а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме“. Узе књигу Краљевићу Марко, књигу узе, те Мину вјенчава, — да са киме, већ са својом љубом!
“ Па потеже тешку топузину, њоме лупа цареве дворове, сасу њему стакла у пенџере. Кад се царе виђе на невољи, даде њему цуру на срамоту.
Паде Марку на ум топузина, пак заљуља покрај себе њоме, стиж' Арапа међу плећи живе; Арап паде, а Марко допаде, одсијече од Арапа главу, и увати танку бедевију.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Чекај, чмавало једно, сад ћеш видјети! Мачак пограби подужу суву грану, распали њоме по карти и хитро скочи иза велике букве.
— Ехе, сад ћемо да видимо гдје бисмо поставили засједу. Свакако у близини ове стазе, јер њоме је са сеоског друма најкраћи пут у шуму. Туда морају наићи они ђаволи, ако већ хоће у Гај.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Или ка нека свирала, дудук ли — ваља јој свирац да је држи и својом мајсторијом разлико и лепо свира ш њоме гласовито, те свога господина да весели. Духну на лице му дихање живота и бист чловек в душу живу...
МОЈСЕОВ ШТАП Мојсеј воде мисирске преврну у крв прекрштајући му с оном палицом, и многу другу казан наведе ш њоме и напусти на Јеђиптене: пруге гусенице, шашке, жабе, љуте комарце, с неба горући град, дањом учини црни мрак, најпосле
Прво чудо пред фараоном ш њоме учини: баци је на земљу — би љута змија, и оне змије што цареви чародејци бијаху их они произвели, све изпрождира.
видео неопалиму купину и из оне купине проговори му Бог кроз ангела, учини му чудотворну ону тачку и посла га да има ш њоме извести од фараонова ропства израиљски народ у обећану им од Бога јоште Авраму земљу лепородну, млечату и медену...
не почитују, јави се Богородица тадар у сну његовој матери, те јој рече нека напуни пуну с врхом чашу крви и напије ш њоме своме сину Лаву. И то је белег њему био јер ће скоро злом смрћу погинути, како и стало му се је то. Убише га Грци.
Онде се већ и ожени, узе за се кћер некога Аранита храброга кнеза арванитскога, госпођу Анђелију. Те онде ш њоме роди то блажено дијете му Максима краснога.
И Максиму за жену даде своју суродицу именом Самбелу, ал' дотле не кте се венчати ш њоме нудећи је док еда би се похристјанила, — нека пометне се папишке јој вере и онога закона.
Ко је изучи добро, то ш њоме Бога стече. Ја шта већ на свету боље из тога имати иштеш?« Чујући то о томе одвише и радовати се нам ваља.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
после подне долазио у дућан, седао и почео да ради; неколико пута узимао преко крила неку пушку (а сви су веровали да њоме очекује некога и питали га је ли пушка пуна) и шарао јој срмом кундак, и неколико пута опет батаљивао рад, устајао и