Употреба речи њој у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

То се нигде не брани... Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... Ми одосмо кући. У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.

Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно... Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега

Што се мене тиче, право да ти кажем, мени се није допадала. Било је нешто на њој што ме је од ње отуђивало. Кад ме погледи, ја оборим очи доле, а кад ми говори, мене чисто уши заболе.

Нос јој је мало прчаст, широк, па су момци и њега хвалили; уста јој беху румена, напућена. Једно је на њој било што се мени допадало, то беше бело као снег лице, које су густи праменови црне косе кружили, и, после, јак и

У среди оџаклија, али на њој не беше прозора. Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела.

То никоме не казиваше. А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала,

Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: — Па ко му брани? Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...

Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? Дође време да се игра. Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!

Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао. Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...

Ту нешто има!... Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

једну ноћ на месечини, наша стара слушкиња Угринка уплаши се од своје сени; јао њој кукавици, викне, пак бежи колико игда ноге могу. По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала.

Провуче се кроз тесно оканце, и тако се наждере да после с пуним трбухом нипошто не могаше извући се. Јао њој и помагај, што ће цад! Види је друга лисица, и совјетује јој да чека ту док јој спадне трбух.

и сељанин Змију у време зиме полусмрзнуту нађе сељанин, и из некаквог старопреданаго сујеверија сажали о њој, унесеје у свој дом и положи је под топлу пећ.

Не познајући цену разума и благородство срца и душе, ако се не сјају и не шуште на њој хаљине, мисли да је пропала. Кад би (сачувај боже!) све жене оваке биле, тешко би оном било ко би ово писао!

А кад једва извуку мрежу, нађу у њој наместо рибе великачак пањ и мрежу сву искидату. Онда почну псовати и проклињати таку срећу.

и курјачица Крмача, готова опрасити се, лежаше затворена у кошари, кад ето ти однекуда курјачице, која, не могући к њој уљести, почне јој говорити споља, завирујући кроз ограду: „Сестрице, по свој прилици ти се мислиш опрасити; зато сам

О овоме смо на више места напомињали; ништа мање ова је материја толико важна и нужна за человечески род, да се о њој никада одвећ много не може говорити, ибо сваки дан зли и лукави добре и чистосрдечне на сваки начин раде да преваре и

| Натура је премудра, по њој се ваља с разумом владати. Како год ко претовара стомах с толиким јелом које он није кадар скувати, наместо ползе од

| 138 Лисица и пода Лисица упази у пролеће новопришедшу подy, приступи к њој и запроси је да јој што лепо из даљних места, чрез која она пролази, каже.

” — „Њој истој,” — одговори Херкулес — „зашто, да није њејзиних гоњенија било, ја ни полак моје славе не бих заслужио”.

Учен и благонараван свештеник боље ће просветити церков своју него милиони свећа да у њој гору. Тороњ, звона, полијелеји, кандила сребрна и чираци, — све је то мирска помпа и украшеније, а не Христа Спаситеља

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Запитају ме чији сам; ја се кажем да сам син Алексин; док један мени руку у џеп, извади кесицу, у њој седам које петака које марјаши, пак себи у недра.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карата. — Ако је кмет! Што ти презаш од кмета?...

Живан се здрави с њима по обичају. Одмах му окупише казивати каква је звер ухваћена, шта мисле о њој, казаше му и да се Радош поболео, не може никуд.

— А твоја кућа? — Кућу сам затворио мртвим коцем. Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! — рече Страхиња одсечно. — Баш сам ти ја несрећна!

— рече Страхиња, па се нешто замисли. — Село велико — прихвати Срдан — воденица једна. — Па и у њој нека анатема! — додаде чича. Мирко. — Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри.

Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка. С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле.

Није то! Пређоше у другу. У њој има брестова, погдекоји и рачваст; али опет јаруга није крива, него пукла права — као под конац одсечена. Није ни то!

Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у томе да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори: — Хвала вам! Где је било теже, ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!...

ево, сеја ти спремила и ручак... Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи: — Е, гле ти

Да знаш како учитељ хвали Сенадина!... — Седи и ти, нано, да ручамо заједно — рече Огњан ломећи и њој парче погачице. — Нека, сине! Ручаћу ја код куће... Душанка ме чека — одговори Миона стојећи и као дворећи сина.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!... Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. Томе она отвара своја недра и даје своју милошту...

Томе она отвара своја недра и даје своју милошту... А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља.

Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио... Тако су пролазили дани... Као зликовац свој злочин, тако је Станко крио своју љубав.

— (Краве што се музу преко зиме.) – Пет. – Доста... И умукну. Више не знаде ништа рећи. А и њој није било боље. Чула је све што је данас било... Прође неколико тренутака у ћутању... Обома беше врло тешко.

Станко је тражио воденицу. И нађе је. Он се упути право к њој. Воденица је била припијена уз обалу, као ластино гнездо. Станко пређе моштаницу... Испод њега су јурили таласи.

Попа наже, па кад одујми, пружи кмету. — Ово ти ваља!... Добра ракија, не да се доста пити, али је и суд према њој!... — Хе-хе-хе!... — смејао се Иван.

— Па кад ће то?... — Сутра навече долазе просиоци. Гледај те спреми све што треба. А и њој кажи... Крунија изида из собе, бледа као мртвац. Она се сети како јој је Јелица говорила о Станку...

— Казуј, мајко! Казуј, не мучи ме!... И она склопи руке. — Тебе просе! — рече Крунија. Њој се окрете вајат око главе... Али се брзо прибра па рече: — Просе?... А ко то? — Иван Миражџић, за Лазара!...

Посрћући, Јелица дође до капије, отвори је и изиде из авлије. Нико за њом да би речи... Њој се сви туга на срце. Она ледена стена што јој на срцу беше као да поче копнити...

Лепих сам се ствари наслушао!... Црну Бару ће Турчин закрвити. А кад легне крв, Турчин ће по њој табати и мирити!... Тешко теби, Црна Баро, кад имаш и онаких као што је Маринко Маринковић!...

И занесе се старац хвалећи Јелицу... Он причаше о њој најлепше. А Станку оде памет далеко, далеко... Он се сећао свију ситница из друговања с Јелицом...

И Јелица осети бол у души. По гласу Станковом слутила је да му није право... А њој беше жао што се наљутио. — Шта ти је?... — упита пришавши му. А Станку дође да се заплаче... — Ти се љутиш...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Немо стоје у њој сребрнасте, родне Обале и врти; и светли и пали Младо, крупно сунце; и не шуште нали — Галеб још светлуца. Мир.

А кад је пробуди сребрнаста зора, У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне сете. ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно звонила су

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје; И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво море. Ја сам део ноћи.

Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених стећака, можда гробови какве патаренске

Шума је пуна топлоте и звука. По њој зеленкаста сунчана светлост пада са екстазом. За то време читави мали хорови из лишћа прате ритмично тога мрачнога

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар. Она ме је још непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу, опирала се по

“, а аранђео се узврдао, поцрвенео, гледа преда се: „Ти Господе! Ко, него ти?“ Обично после таквих приповедака ја сам њој давао Касију царицу или Доситијеве Басне, па сам ипак ишао у кафану да се нађем са Јоцом доктором.

Много сам о томе мислио, и сад ми се тек чини да сам тада и на њој видео онај исти израз лица, ону исту тишину душе, оно поуздање, поуздање у — Бога! — Отиди опет кад стигнеш!

Поклоним се њој, па пружим руку Ћорђу: — Добро јутро, чича-Ђорђе! Познајете ли ме? Он узе моју руку обема својима, изврте главу на

А девојка исто онако сеђаше, исто онако руке држаше, исти поглед, сузе — све! И опет беше на њој све друкчије, све као обамрло, обешено, без израза!

Ја сам огледао да је се отарасим, али сам се опет, грчевито и весело копрцајући се, предавао њој, покривао се њом и увијао у њу, као оно што голишава деца скачу у хладан кревет и живо са узвицима увијају се у

Зар заувек? Зар је то могућно!? Али ја не викнух, не „сруших небеске сводове”, него једва прошаптах, и то — њој: — Зар већ идете? Она тужно слеже раменима и послушно показа очима на оца.

Чујем како се затворише врата од капије и одсудно видим на лицу моје матере онај озбиљан израз који се на њој види само кад је говор о мојој женидби. Још мање него мало, и све је пропало: — Мамо!... мени се...

— рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу. Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону

Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону половину Оченаша што је већ био научио.

Арсен се нашао на муци. Да му је само да га не погледâ оним очима, а он би њој судио. И понегда тури руку под појас, заглаба чибучић, а батину узме преко среде; али чим она погледа и дигне нос, а

Ђеда с безазленим достојанством погледа по свима Сиромах, сиромах старац! — А њој нико да полије? Сви потрчаше кови. — Сад пошто ја кажем. Сад волим и сам поливати. Деде, сине, умивај се!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

! Господин Јеротеј Драгановић кад је написао онај Кохбух, хтео га је њој посветити, да шта! — Верујем, слатка. — Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим моју Меланију. — Слатка!

Још нико у селу није запамтио да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога избацили из кафане (а у другим никад

— Дакле, извол’те, да се кренемо! — вели поп Спира, и упутише се из порте. ГЛАВА ЧЕТВРТА Каквих ти описа нема у њој!

Поп-Спирина кућа није била далеко од цркве, одмах у другом сокаку. Лепа, велика кућа, а на њој ни крајцаре дуга. Пет прозора са сокака, а прозори пуни цвећа, а међу цвећем два кавеза са канаринкама.

Од те коже је направила и припасала лепо пáтку кожну кецељу, па сад изгледа у њој као какав пинтерски калфа. Сад се лепо влада, и сви су с њим у кући задовољни, а нарочито поп-Спира.

Дошавши, поклони се госту, и овај њој. — Моја супруга... г. Петар Петровић, наш нов учитељ, — представи их поп Спира. — Мило ми је! — вели гђа Сида.

ГЛАВА ПЕТА У којој је описан рапорт који је Ержа слушкиња донела и рапортирала га гђи Перси. У њој ће већ читатељ наслутити сукоб и заплет, без којега је свака приповетка досадна.

девојка промакне брзо у комшилук, испод старе рекле види се чиста кошуљица, а шуште и жуборе чисте беле сукње на њој.

Послушао је поп-Спиру који рече: »Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи.« Сви су живо и пријатно разговарали, само је код попадија нешто запело, нешто ишло ћошкасто.

И тако је за тај пар одложена била ерупција гнева гђа-Сидина. ГЛАВА ОСМА Или продужење главе седме. У њој је описан »јаузн« код поп-Ћириних, на коме се десио сукоб и опточело отворено непријатељство између попадија, а после,

Кућа поп-Ћирина била је нешто сиромашнија, у њој се, истина, мање богатства, али више укуса опажало. Сви уђоше у гостинску собу по којој се распростирао благ мирис

Увек се њој тако неки ђаво морао десити. Бадава, морала је признати и сад, и толико пута већ пре тога, да је Меланија много и

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Звала се Вејка. Од зулума померила памећу. Турци, да би је уграбили, све јој поубијали. И тад се по њој могло још да види како би она заиста постала лепа, само да је није то, тај ужас, као пресекао, те се од тога она као

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Све је то добро! Од мале гвожђарнице може бити велика; а јесте ли сами? — Само матер имам. — Ништа зато; имате у њој највећег пријатеља, као моја Перса у мени. — Дакле, шта мислите, господар Першуновић?

— Знате, то је било само из етикеције; знао сам да ће се то њој допасти, ал’ ја ту ништа немам. — Дакле, накратко, ви нисте заљубљен, нити сте ради фрајла-Јулку узети?

Све су се хватали у курмахерају. Јулка је волела Ружичића, али је приметила да је Ружичић према њој лукав. Ал’ опет није надежду изгубила. Љубу је држала у резерви; ако други не дође, добар ће бити и он.

Госпођа Макра га је увек, кад год је дошао к њој, врло угостила и за његову љубав и друге госте позивала. Госпођа Макра Мрачевићка била је мало јача од четрдесет

— Дакле, нема ништа? — Ни разговора. — А Зашто? — Прво, ја њу нећу, а друго, она мене неће; а и није за мене; њој да је какав барон. Шта мислите, чика-Гавро, баш да пође за мене шта би’ ја с њом радио?

Па онда, та не би хтела за тезгом стајати! — Та већ то је најмање. Кад би ти она жена била, морала би; ја би’ њој већ фантазију истерао. — А ако, опет, не би хтела, а она би се развенчала, па би пропало и моје и њено. Нећу — нећу!

Разговарају се. Чекмеџијић се нешто хладан и поносит показује, а њој очи од радости играју. Он једва чека да чика-Гавра дође. Напослетку, ево их.

На друго не пристајем. — Кад је тако, идем да јој јавим. Чика-Гавра оде Калајићки и најпре се самој њој јави, а ока опет кћери Варвари саопшти.

Гледићка је изишла напоље и наредила да се фришко ниво донесе. Дотле се и Марта обукла. Гледићка дође к њој, па и сама хаљину облачи, јер је имала само кућевну одећу. — Марта, да знаш да су ово просиоци.

жао, боји се да није берберин скрхао врат или ногу, а с друге стране мисли се: о томе ће се приповедати што је Марко њој за љубав учинио. И ту је неки понос кад свет рекне како се за фрајла-Мицу ломе ноге и вратови.

Мати, госпођа Софија, већ је спрам њега хладнија. Није јурат, вели, а ни богат. Што мати му има, треба њој, а треба и мираза кћери Алки. У вароши код магистрата упражњено је место подбележника.

Отац ће му предати трговину, а јединац је. Њој је у срцу јурат, ал’ за јурата треба мираза. Ко је сиромах узети је не може, ко је богат узети је неће, тај тражи

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

76 ЦРВЕНЕ МАГЛЕ И. А у четвртак јула двадесет трећег ултиматум лудачки груну у престоницу, те сав онај живот у њој узрујан, нередован и напет од атентата, задоби изненада неки необично мучни и злокобни изглед.

Лепо. Волети значи: имати за циљ срећу онога који се воли, туђу срећу. А њој среће нема без њега и човек се чува за њу и ради ње.

— А ја шта? Шта кажеш? — Ти? Ти два пуна месеца лечиш једну огреботину. Напрегнут и нагнут према њој као да хоће да се увери: је ли то заиста био њен одговор Христић се искриви, искези па тако нагрђен подиже песницу.

Јуре ме свуда. А ја велим: син сам ове земље, одавно истина у њој не живим, па је право да јој се одужим. Сваки треба да помаже отаџбини на свој начин, како може.

— Е знаш шта, црна друго, гледај ти себе и остани поштена као што си била. А њој, кад чујеш где је, пошљи конопац да се обеси. И ти твоме тамбурашу, и ја ћу мојој снаји. Сви нек' се обесе.

мислим на брак, ја осећам како преда мном зјапи неки црн бездан у коме бих ја имао да изгубим не само оно што волим у њој, него све. Дакле лаж, сува, гола, неумитна лаж.

Дакле лаж, сува, гола, неумитна лаж. Јер, нити њој има све оно што ја тражим, и ја сам тога свестан, нити у мени оно о чему она сања, и она то засад не зна, него увек

А у њој тражим ја све оне што сам изгубио и оне о којима сам увек сањао а никад их видео нисам, и оне што су умрле, и оне што

фигура па је лако поздравила главом не гледајући ни у кога и заузела оно празно место жене која је изашла Јуришић у њој познаде жену Христићеву, и кад им се погледи сусретоше, он је поздрави са оном уздржљивошћу са којом човек поздравља

после рата, он одлучно не прима Он је човек старога кова Њега је, на против, рат поправио учинио бољим, чистијим и њој оданијим, па је он то с правом очекивао и код ње.

овде не могу да будем на чисто: шта је сад са мном у ствари, на чему сам ја, и кад све оне разне црне колоне што се по њој непрестано врзмају, и гамижу не могу да доведем у ред.

су још: да су у поседу те апсолутне истине, те сву ову пустош гледају као нешто природно, стварају је и учествују у њој свим силама.

Африка

мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету.

тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после у ствари само трућао глупости о њој.

Висока жута трава, која је час до појаса час до рамена, која је у кишно доба као шума. По њој су гдегде, где је извор, велико тропско жбуње, огромна безлисна дрвета која цветају, палме које носе џиновске црвене

„Дошао сам овде и, поред свих тешкоћа, успевао да остављам на страну, само да бих њој слао, и да бих за њу припремио живот овде.

У свем селу она ће бити ако не најлепша оно бар најелегантнија. Другарице ће говорити о њој: „Она коју ће за три године узети један бели!

Игру су отпочеле ипак две старице, Сука и Јо, вештице и фетишерке. Једна је накићена перјем као црвенокошци; њој висе о врату дугачки низови семења и шкољки, а њене сасвим празне, спарушене груди заплићу се у овај накит.

Час је сасвим на једном, час на другом крају; час високо над земљом, час полегла по њој. Њена другарица Јо, не мање стара и спарушена, носи на глави нешто што личи на калпак, и њена је улога у игри да

Остатак дана проведох цртајући Кауру, која је необично живописно село. Племе које у њој живи, иако наго и примитивно, помуслимањено је пре неколико векова, кад је Сан–диако победио фетишерског поглавицу

То је свадбена ноћ там–тама, и нико у њој не сме ни да дели, ни да бира, а тешко оном ко би о њој судио. Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман,

То је свадбена ноћ там–тама, и нико у њој не сме ни да дели, ни да бира, а тешко оном ко би о њој судио. Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман, праћен упаљеним лампама које носе обувени старац и његов син.

Тек кад дођем њих, примећујем да је са стране једна стреја, да је под том стрејом постеља од бамбуса и да на њој, увијен до браде и дрхтећи, лежи неки старац.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Енгелсхофен је патио од маније кречења и санитета. Као и карбола. Он је био закречио и Команду места. Једино су на њој, црни, остали двоглави орлови Хабсбурга.

Улево, у даљини, назирале су се палисаде, и шумица багрења, и у њој село Махала. Сунце је било одскочило и на трави заблиста роса. На небу није било ни једног јединог облачка.

Он се био навикао да заспи на њој и Ана је морала да га, онако тешког, сваљује са себе, као неки камен. Његова жена, Ана, имала је сад своје друго дете

Павле о њој никад није говорио и била је ишчезла из његовог сећања, из његових мисли. Он није имао ништа против ње, али тај брак

Он се сад сећао како се, према њој, држао хладно, а како она заче, већ при крају прве недеље, у браку. Он се трудио да буде љубазан према њој, као што се

Он се трудио да буде љубазан према њој, као што се мазе сироте рођаке, а та стара девојка, која је била невина, показа све црте једне стидљиве, али врло

сви налазе у великој опасности и да јој, можда, ни њен отац, сенатор Стритцески, неће моћи, а можда ни хтети, помоћи. Њој се није ишло у ту далеку, страшну, хладну, земљу, куд су већ хиљаде сународника њеног мужа отишле, и као нестале, у

“ Жена Петрова, међутим, стајала је пред човеком кога приведоше, широм отворених очију, бледа, а видело се на њој да ће да падне. Она је у десној руци била понела неку корпу са воћем и сад није знала шта ће.

Жени се! Не би ти нас оставио да ниси без жене!“ Ваљда занета примером Варваре, и Ана поче да Павла теши, па су и њој речи слатке падале са усана, као пилуле из апотеке. „Ана ће да ти каже, сердце!

лети, а цурила, од влаге, зими, али су Махалчани причали, да је пуна драгоценог намештаја, а да се Трифунова жена у њој, од накита, сва, цакли. Махалчани су ту кућу звали: Трифунови двори!

А што се тиче ушоравања Махале, кућерци у њој били су, још увек, раштркани, испод багрења, или на гомили. Или као у заседи, или као печурке у шумама.

Она је, каже, готова да оде том Венецијану. Готова је и да иде у Беч, дворском саветнику, Малеру. Уверена је да њој неће одбити ни једну молбу. Кад би то говорила, госпожа Кумрија би се испрсила, као да ће да заигра полонезу.

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер беше слушао о Светој Гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам

И тако примивши тај манастир, заповеди да се зове „Лавра светога Симеоне“, а старешина у њој заповеди да буде и да се зове архимандрит, јер је и сам пре тога у граду Солуну од митрополита и епископа за

Али што би, би, и добро би, јер од Бога би. Јер примивши малу власт, велике ствари у њој ствараше, јер се трпезама не зароби, нити се многоме вину одаде, нити рашири црева као стока, нити на меки одар баци

Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.

Када је отуда опет стигао у Свету Гору, сви који у њој живе, чувши за њега да је архиепископ по божаственој власти, од гора пустиње, од пештера и раселина камених долажаху к

Али црква беше велика, а још неосликана, и ову освети и светом трпезом и светим моштима светих украси и утврди, и у њој свеноћне молбе чинећи и свету службу свршавајући, од својих ученика за које је знао да су достојни и подобни за

Прешавши Јордан, и у цркви Светога Јована Крститеља поклони се, и у њој свету службу свршивши био је љубазно примљен од игумана и братије.

Светог Герасиме, и тамо исто свршивши, дође и у велику лавру Светога оца Саве, и свима божаственим и светим црквама у њој поклонивши се, и на гроб светога и себи истоименога преподобнога оца дошавши, довољно га сузама ороси и целова.

поклони се у цркви на светом месту где арханђел Гаврило, послан од Бога свечистој и непорочној Деви Марији, дође к њој и благовести јој да ће безмужно Духа Светога доласком и силом Вишњега осењењем, од пречисте своје крви девичанске

Према ветру и у очи сунцу насели се да живи у њој. Мразом смрзаван и сунцем жежен, подвиге поста извршаваше. Стајања његова на молитви, поклоњења многа и бијења у прса,

А ја, раб твој, као човек са гресима немоћан, које противљење к њој без твоје силе смем да започнем, јер без мене, рече, ништа творити не можете“.

и даждом мучен, у каменој пештери тело се твоје смрзава и труне, а због наготе кожа је твоја као земља поцрнела, а у њој као у врећи кости твоје, као сено исушене, једва се држе. И толико страдајући без ума трпећи своје изнураваш живљење?

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Има шеснаест милиона становника и подељена је на више држава и покрајина. У њој се наилази на разнолике етничке и психичке групе које изазивају радозналост испитивачеву.

Чим је Србија створена, Срби Аустро-Угарске а затим и сви просвећени Јужни Словени увидеше у њој земљу „националне мисије“, „балкански Пијемонт“.

После ослобођења Србије Бугари су у њој налазили уточишта. У то су време многи Бугари похађали више школе у Београду и у Крагујевцу.

Друга група заузима углавном највишу област зелене зоне, између реке Зете и отприлике реке Лима. У њој се разликују херцеговачка племена и племена „седморо Брда“.

Разлика у вери, нарочито ако је у питању католичка вера, није препрека или се бар о њој не води рачуна, утолико пре што Арбанасе сматрају за рођаке црногорских племена.

Теше се судбином у најгорим приликама и њој се покоравају. И на Личане је утицало доба турске владавине и хајдучија, којој су се за време те владавине и доцније

били притисли и држали босански, поглавито крајишнички, бегови наше крви, снажни и виолентни Динарци, и подигли по њој своје куле и градиће, да се боре са домаћим хајдуцима и сењским ускоцима.

Друга, врло знатна група обухвата становништво јадранског приморја, чије психичке особине нису потпуно хомогене. У њој се разликују: група далматинског приморја између Котора и Велебита и група кварнерска и истранска.

Од краја ХВ до почетка XИX века Загора је била широка необезбеђена зона по којој су се водиле непрекидне борбе. У њој су се населили динарски ускоци или пребези, који су тукли и сузбијали турске освајаче и допирали чак у Босну.

У њој су испричана дела загорских ускока и цела српско-хрватска историја. Четири века млетачке владавине нису ниуколико ослаб

Међутим је јужна Бока нижа и осим карсних облика има у њој вала динарскога правца; питомија је, дакле, од северне. Изнад обеју се дижу кршевити одсеци и планине Старе Црне Горе

— Мада је приморска Далмација сиромашна и по својој земљорадњи и по сточарству, ипак живот у њој није тако тежак као у Загори или у Херцеговини.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тога дана Крушкотреса су негдје у планини гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало и бучало као да у њој брује најмање двије кошнице пчела и меље једна воденица.

— Читава коњица против једног војводе Кад се Миш пророк растао од мачка Тоше и увукао у ону мишју рупу, затече у њој читаву породицу једног сивог пољског миша. Сви су били на смрт уплашени. — Откуд ти жив, бијели странче?

Кад су њих двојица наишли путељком поред крчме, у њој се управо разлијегао громки глас крчмара Винка. Грдио је своју куварицу Провалију што је дала неке пилеће кости псу

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ (прилази женском сточићу са писање, на коме је једна фиока извучена и предмети у њој испретурани): Иначе, ништа друго; само то? РИНА: Да, само то! И АГЕНТ: Дозволите, ко је први опазио?

Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали?

Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај вас Лидочка, испуњавали сте душу осећањима према њој; остали сте сада усамљени, празне душе и наишла је опет носталгија и испунила је.

АЉОША (бранећи се сам од себе): Не могу, не могу! ПАВЛЕ: Послушајте ме ипак, Аљоша! АЉОША: Ја њој писал. ПАВЛЕ: Бар ме данас послушајте, па ако вас не прође то расположење, ако и сутра останете при тој одлуци, онда

ме обузе једна слутња: неће ли се моја жена, у моме одсуству, по служити истим методом којим сам се ја послужио према њој: провалити фиоку на моме столу и претраживати га.

) АНТА (испија наискап): Хвала! Где је госпођа? АНА: Она се облачи. АНТА: Облачи? Зар је њој у оваквим тренуцима до облачења? АНА: Биће брзо готова! АНТА: Брзо! Брзо! Женске се никад не облаче брзо. (Сети се.

(Вади из џепа.) Молим вас, је ли ово посмртна листа или није? АНТА (завирује): Јеси ли и ти потписан на њој? СПАСОЈЕ: Није, него ти! Је ли ово посмртна листа, питам ја вас; јесмо ли човека сахранили...?

И дође лепо, је л, па: „Добар дан”, а ја њој: „Добар дан, изволите!” НОВАКОВИЋ: Није овде питање шта може да буде а шта не може, него: он је ту!

СПАСОЈЕ: Кажем јој, то су извесне бриге које су наше заједничке, али које ће проћи, проћи ће. Ја њој никад о тим стварима не говорим. Шта ће јој? ЉУБОМИР: Не бих хтео да останем кривац у очима своје веренице.

Има за то увек времена. Али сте ви и иначе увек добро дошли, Вукица ће вам се радовати. РИНА: Е, онда хајдемо к њој мало. (Хтела би да пође.) СПАСОЈЕ: Само за часак. Хтео бих нешто да вас упитам.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Неко ко није видео шта се догађа могао је помислити да ударци пљуште по њој. Ја нисам пуштао гласа од себе: не зато што није болело: болело је, али нисам хтео да плачем и пружим старом

Добро би било имати новаца за сав овај шашави свет, сетих се Атаманове приче о Бароници. Њој је, у сваком случају, потребно још доста сунчаних дана у којима ће моћи да понавља дечју песму о бродићу који није

- У реду, написаћу га. На часовима, затим, размишљао сам како да почнем. „Најдража моја” био би одвише врућ почетак. Њој би могао да проради неки кликер и цела ствар би отишла до ђавола.

Собица на тавану била је то место и ја нисам претерано уживао кад бих затекао Весну да цуња по њој. Гуштере у шпиритусу, кутије с набоденим лептирима и колекције буба, дозвољавао сам јој да дира; прерастао сам то, али

Сложих се с тим да има, иако сам знао да лаже. Њој ни накрај памети није било да постане архитект, иако, судећи по зечевима наказно предимензионираним, неће постати ни

- А ако добијеш морску болест? - Искључено. Сестра је путовала авионом и свима су се пењала цревца у грло, а њој није било ништа. - Господе Боже, Рашида! Не измишљај! - Питај мог оца!

Читава хаљина на њој тресла се од јецаја који није прелазио преко усана. - Ти, битанго! - Тимотије се у два корака нашао поред мене, а

Била је то јака и радосна светлост, али видљивост је при њој била равна нули. Тамо где је вода допирала до нечег чвршћег видео сам таласе како фосфоресцирају.

Једно такво стање њој је у случају крај тениског игралишта промакло и она то никако до краја није могла да опрости самој себи.

- додао сам и то је био одвратан трик. Њен отац трунуо је више од пола века у баронској породичној костурници. Њој се чинило да сам у праву. - Да! - рекла је. - Ви ћете доћи за мном. Куцните трипут о прозор.

Мами нисам могао, а Станики нисам хтео. Преостајала је Рашида, али њој нисам смео да их однесем. Пред очима ми је још био њен отац са секиром у рукама.

Зове се Неда. Најбољи је ђак. - Је ли још нешто „нај”? - Мислим да јесте, али то није важно. Дивити се њој, исто је што и дивити се звезди Северњачи, Рашида! - Онда се диви обема. Мени дај моју Грету!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

маншестра чакшире и „јанкл“, и то без гајтана, свецем, пак, чакшире гајтаном исцифране, тако исто и кратка долама, на њој педесет рифа гајтана, и то све од фине црне чоје.

А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?“ Ја пређем ближе к њој, па јој шапнем у уво: „Чујем да имате ваљану кћер за удају, имам за њу ђувегију”.

Да се много не разговарамо: ’оћете л’ дати вашу кћер за мене? Допада ми се, и много сам добра о њој слушао, зато сам дошао да је видим, и без сваке церемоније запросим, ако би’ корпу добио да ми се свет не смеје.

— Тако исто и код мене, моја је навалила само фишкал. Ајд’ нешто и по њој нек буде, а као отац све ћу учинити, трошићу колико треба, само да буде човек.

Коса му се спустила у густим свиленим бурмама на чело и уз врат, па мати и сестра Ленка радо би се, прстима у њој сплетајући, играле и миловале. Већ Шамика иде у школу.

Како нема Шамике, њој из гроба пред очи излази Пелагија, онако обучена као кад су је закопали. Опет опомене се њеног детињства, девојачког

И то је одмах знао приметити је ли која укусно обучена или не. И кад би која укусно била обучена, онда би рекао о њој „Кабінеттсстüцк”.

Госпођа Матилда на ове задње речи насмеши се, погледа на фрајла-Лујзу и Шамику. Фрајла Лујза се зарумени. Она је њој већ много о Шамики говорила.

Катица, ћуталица, завукла се у своје собе, а Ленка, — о њој нећу ни да говорим. Ленка, сенаторовица, није оцу долазила.

” И ја нећу обући фрак, нег’ друго што, ал’ зато ћемо се добро провести. На то уђе госпођа Матилда, поздрави се; и њој то исто говори. Радују се. Фрајла Лујза не би бранила ма да опет код „Белог коња”, само да са Шамиком игра.

са својим састати. Њој је овај свет тамница. Смрт је из те тамнице избавила. Катица је умрла. Туга је убила. Укопали су је, по њеној жељи, до

Када се мало опорављала, Шамика дође к њој. Родитељи су дозвољавали па се с њиме занимала музиком коју је јако волела.

Црњански, Милош - Сеобе 1

У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА 5 ИИ ОДОШЕ, И НЕ ОСТАДЕ ЗА ЊИМА НИШТА. НИШТА 12 ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА 38 В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА,

Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој, док је носила чедо у себи.

Та соба је била увукла у себе неки нарочити мирис и у њој је било нарочито много анђела, на таваници. Са њених прозора био је диван изглед на околна брда, у пролеће.

„тамо аз појду...“ И заплака. ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН Кућа Аранђела Исаковича, велико здање, на води, на крају сребробогатога Земуна, била је у пролеће 1744.

То место одабра првих дана да се исплаче. Дан и ноћ протицала је ту широка, устајала река. И, у њој, њена сен. Но мада је сваки дан имала своје време за плач, за неколико дана стигла је да пропусти, кроз ту одају, пола

их је из Беча донела кћи Николе Панајота, него и хаљине, истина само спреда, док остраг и допиру до земље и чак се по њој вуку.

Јер госпожа Дафина, дете читаве једне лађе пуне трговаца и среброљубаца, знала је врло добро о чему се ради. Њој се није журило.

Пошто су их венчали сасвим изненада и без љубави, он се, скоро две године, понашао према њој као туђ човек, учтиво, љубећи је нежно и пажљиво као да ће да је разбије и скрха, онако високу, лепу и слабу.

Његов лик, глас, име, мисао на њега, додир са њим синули би још увек у њој, као ватра. Иза њих, све је било само једна непрегледна раван бескрајног, прљавог снега.

У безначајним догађајима, тако, прошао јој беше тај дан и не даде да опазе на њој што јој се догодило. Приметише само да је јако уплакана и то се после по кући рашчу.

За страшним вриском, којим је врискала сву ноћ кад је из несвести повратише, настала је у њој потпуна тишина. Промена је била тако брза и ужасна да јој скоро помути мозак.

Сва та љубав према њој, зар није била као нека разонода те двојице? Ипак, да је Вук Исакович био код куће, он се не би био гадио ње.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

ПАТРИЈАРХАЛНОЈ ПОРОДИЦИ 163 СРПСКА ПАТРИЈАРХАЛНА КУЛТУРА: 164 ПАТРИЈАРХАЛНА ПОРОДИЦА: ТИПОВИ, СТРУКТУРА И ОДНОСИ У ЊОЈ 168 ЗАДРУГА И ОДНОСИ У ЊОЈ 169 ПОЛОЖАЈ И УЛОГЕ У ЗАДРУЗИ 172 ДИСТРИБУЦИЈА МОЋИ У ЗАДРУЗИ 175 ПОЛОЖАЈ ДЕТЕТА У

ПАТРИЈАРХАЛНА КУЛТУРА: 164 ПАТРИЈАРХАЛНА ПОРОДИЦА: ТИПОВИ, СТРУКТУРА И ОДНОСИ У ЊОЈ 168 ЗАДРУГА И ОДНОСИ У ЊОЈ 169 ПОЛОЖАЈ И УЛОГЕ У ЗАДРУЗИ 172 ДИСТРИБУЦИЈА МОЋИ У ЗАДРУЗИ 175 ПОЛОЖАЈ ДЕТЕТА У ПОРОДИЦИ 179 РОДИТЕЉИ И

кљаст (у руке), богаљ, особито сунбулит (како у Црној Гори зову човека кљаста и богаљаста уједно), верује се да ће у њој зачеднуто дете исти изглед примити.

⁷⁰ Њој је такође забрањено и да иде на погреб, да не би родила мртво дете. Трудна жена не ваља ни да пали воштанице за душу по

иде било куда изван куће јер се тих дана често јављају вештице, вампири, караконџуле и друге зле силе и страшна бића. Њој се строго забрањује да иде из куће ноћу, по заласку сунца а нарочито у „глуво доба“, односно све до зоре, до првих

⁷⁷ Њој је, осим гробља, забрањено да иде на дрвљаник, гувно и уопште на сва она по предању „нечиста“, „опасна“ места, где се

не треба да жали за покојником, ма било то и њено властито дете, „јер жаљење слути детету што је у утроби зло, а њој, опет, да буде жалосна до века“. За трудницу и плод посебно је опасно ако она доживљава интензивно осећање страха.

), па ако се утврди да није — накнадно јој се, одраслој, доноси јер је у њој тајна удаје.“⁴⁴ Зато се у српском народу сматра великим грехом ако се некоме не однесе повојница.

Украси и шаре на њој треба да скрену поглед злих очију са детета на колевку. Многобројни предмети који се стављају у колевку имају или

веровање да колевка у којој је дете умрло доноси несрећу, па се зато она мора сломити да не би и друго дете у њој умрло.

¹² Чајкановић сматра да је у старим школама „класични инструмент“ за ово обредно шибање био лескова грана јер у њој постоји, по веровању нашег народа, позитивна, спасоносна магична моћ.

Према томе, ако метлом ударамо дете, ми тиме на њега преносимо „демонску снагу која је у њој и која би детету шкодила“, закључује овај наш врсни етнолог.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

На којој реци коњи царски угасе жеђ, нека на њој још годину дана нико жеђ не гаси, нека себар до новог кукурека, до нових роса и слана, нека себар чека још годину дана

лепоту која под коритом спава док се маћехина кћи у златном руху двором шепури, за пепељугу, за пепео сури који по њој пада док краљевић кћери маћехиној сасечених пета ципелу навлачи; за пасторку која у запећку стоји док су охолих

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записа

У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у које смо

У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у које смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет пута исписана

маргинама, мрље од ужине, загонетке, игра подморница и потапања, разливено мастило (трагови суза), цитати и диктати, у њој је љубав...

Седели смо на њој у парку, у пролеће, када је трава још влажна. њом смо се гађали на великим одморима или је држали над главом уместо

А била је тек 1943! Свакога јутра одлазио сам на нашу реку и чекао савезнике да се искрцају. Река је била плитка и у њој су живели пуноглавци.

конопца на свом контрабасу од картона, уживљавајући се у неку само њему познату мелодију, и ја сам је чуо: било је у њој грмљавине звука и речи које допиру до дечака кад не успе да се увуче на неки вестерн, па стоји сам на улици испред

– Ради сео његовој кући...—прошапће Бел Ами,а затим, пошто га од грмљавине јата Пуфко не чује, он викне: – О њој се ради! О кући! Пуфко претражује комад по комад врелог асфалта али не проналази кућу.

45 ч. Не знам одакле се та плећка нашла у мом тањиру. Приметих да се ради о њој тек када је била потпуно оглодана. Лежала је сасвим мирно у послепоноћном жамору и звецкању прибора за јело.

Онда би наишли зечеви. Улетали су равно у мрежу и копрцали се у њој, кмечећи као деца. Претрчавали смо тај комад поља са срцем у грлу и хватали их онако копрцаве за стражње ноге, а

Она му открива да је пун љубави, а да то уопште није знао... Прија јој, каже, да се брине о њој. Није навикла да јој придржавају столицу, отварају врата кола, припаљују цигарету...

Једно је било тачно: пре подне се клонио своје рођене куће као куге. Знао је добро да је заувек изгубљен остане ли у њој. И не хотећи, жена ће га претворити у кућну помоћницу.

Матавуљ, Симо - УСКОК

И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој. Глас оде по пазару да је лијепа дјевојка јединица кнеза Драга и да је од дјетињства вјерена у Цуце.

И нагнув се према свјетлости, прегледа медаљу па настави: — Овој медаљи има више од сто година! На њој је лик руског цара Петра И, а што наоколо пише не могу све разабрати, само има ријеч „Црногорци“.

На средини бјеше огњиште, око којега затекоше женске и дјецу. Десно бјеше преграђена одаја, и врата на њој бјеху отворена. Према вратима, за столићем, сјеђаше човјек и читаше њешто. Он устаде кад се походиоци упутише к њему.

троножном сточићу, тако да му је глава допирала до груди владичинијех; на кољенима му бијаше њекаква велика књига, на њој лист хартије и дивит, у руци држаше гушчје перо; на лицу му се огледаше велика помња, јер, уз гусларево пјевање,

Међутијем дотле му нико не помену штогод о вјери, а камоли да би му ко о њој поповао. И тога часа први пут му се истаче широка, невјеровна вјерска трпељивост Црногораца који су веома приљубљени

“ Љубљаху се силно, а кријаху од других, чежњаху једно за другим, а избјегаваху се, јер он њој чуваше образ, а она његов понос!

— рече Јанко... — Јако ме боли, но, опростите, одох да легнем. Лака вам ноћ! Бјеху му начинили згодну колибицу и у њој прострли постељу и ставили свијетњак и дашчицу за књиге, те је и по ружну времену био добро заклоњен и могао се

Онда, пред лицем опасности, прену се у њој јуначка крв и прикупив сву снагу савлада слабост, те запита сасвијем мирно, најобичнијем својим гласом: — Теби се,

Па да ти право кажем и сада ме срце боли кад о њој мислим, јер нијесу то године кад је ласно удовати поред нас охронулијех!... Дакле, што бисмо ми?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

се накнадно, случајно, независно од циљева васпитача и планова издавача: извесни индивидуини таленти нашли су у њој могућност адекватног остваривања; то је оно што Изабел Јан назива случајношћу, односно хиром.

Можемо према њој бити благонаклони, а да, притом, мислимо како права књижевност почиње касније, друкчије, на вишем нивоу, отприлике

Зато су се лепе намере васпитача у њој скоро аутоматски извргавале у лицемерно, јадно, недуховито толковање. Пошто су увидели да дечја књига не поштује многе

са дечјим романом и причом, и више од њих, представља релативно остварену, заокружену естетску творевину, па се у њој, у ствари, одражава и одлучује судбина тзв. дечје књижевности у целини.

Дечја песма побуђује интересовање и деце и одраслих, и упућенијих и мање упућених: свакоме се чини да је кадар да о њој суди и размишља. Она је нешто као слободан, свима отворен простор, кутак у коме се свако осећа удобно и самопоуздано.

Песницима: поједини ствараоци су у њој нашли могућност остваривања своје вокације. Деци: све масовније школовање и општи напредак истакли су децу као

Дечја песма увек наглашава да не постоји због себе, већ, тобоже, због предмета који опева; до те самообмане њој је веома стало.

Укратко, модерна поезија као да гине у безмерју којем се приближила. Исувише рефлектора окренуто је к њој, превише се разум умешао у њене басме, лукавства и игре.

Само дечја песма није пристала на ово осиромашење. Нашавши се по страни, она ослушкује и једно и друго искуство; њој пристају и романтичарске навике, и антиромантичарска трезвеност. Дечја песма је песма која је решила да не порасте.

Живео у шуми мали, али веома снажан миш; на глави је носио црвену капицу, у њој му је била натприродна снага. У истој шуми боравио је и врло прождрљив зец: јео је све на шта би наишао.

Много пре него што сам за роман чуо, слутио сам да таква књига мора постојати. Од првог ретка, све ми је у њој било уднекуд познато... Четири стотине страница о зечјем осећању света, природе, људи, љубави, живота, смрти...

Средином седамдесетих, обузет мишљу да напишем нешто о зечевима, поново се запутих у Националну уверен да ћу у њој наћи чуда невиђена. У читаоницу сам се увукао готово кришом, чланску карту годинама нисам обнављао.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Оно што се материјално данас зна о српским писцима, углавном, налази се у њој; како мени изгледа развој српске књижевности и какви ми се чине поједини српски писци, у њиховој књижевној особености

По простору на коме се развила и та књижевност је била локална; по духу који је у почетку у њој преовлађивао и она је била религиозна и сталешка.

Иако је нова српска књижевност релативно млада и још непотпуно развијена у свима гранама, ипак се у њој могу опазити и обележити одређени духовни и књижевни правци.

Исто тако штампано је у њој прилично дела световне садржине, од Павла Ђулинца, Јована Рајића, Захарије Орфелина, Алексија Везилића и Јована

О успеху те школе писао је доцније Јован Рајић, који се у њој учио: »Са дивним успехом почеше предавати изредно настављење латинске граматике.

Цела књига је резана у бакру, и у њој су слике Методија, српских и бугарских владалаца и архиепископа, а нарочито грбови илирских и словенских земаља.

Жефаровићева Стематографïа за дуго време била је главни извор српске, па и бугарске хералдике. Арсеније ИВ по њој изрезао је свој грб, који је остао грб Карловачке митрополије; заставе у првом устанку и грб обновљене Србије узети су

Књига је још значајна што се у њој налазе први штампани обрасци уметничког српског стихотворства, иако врло слаби и несавршени.

И тако схваћена и написана, патриотска историја Јована Рајића имала је врло велики утицај на српске духове. Иако је у њој било доста старинског и преживелога, иако је несређена, неоригинална и непоуздана, иако је написана тешким и

Цели нараштаји српски у њој су васпитавани, политичари су у њој тражили идеје, разлоге и примере, књижевници мотиве и надахнућа.

Цели нараштаји српски у њој су васпитавани, политичари су у њој тражили идеје, разлоге и примере, књижевници мотиве и надахнућа.

У лето 1807. прешао је у Србију, и сав се ставио у службу њој. 1808. он је директор свих српских школа, васпитач Карађорђева сина Алексе, Карађорђев секретар и саветник.

Милићевић, Вук - Беспуће

Послије му је годио онај студени дах који је провејавао кроз замрзлу кућу. И он у њој замираше полако. Кадгод се пробуде мисли, јуре, дигну се као облак прашине ваљан вјетром, и опет сплашњавају, смирују

Он осјети сву страхоту те, тако казане ријечи; он је у њој чуо и кратак, убилачки пуцањ са зрном које пробија чело; чуо пад, видио крв, трзање, мучење и кратку агонију у локви

Сједи он кадгод читаве сате и гледа у њу. Тако је добро познаје, зна сваки вир у њој, зна пругу којом се ваља матица.

Он је добро знао да га мрзе и да га се боје; њему је та мржња годила и он се њом поносио, говорећи о њој са ријетким задовољством, при чему се на његовом лицу јављао један чудноват, зао осмијак.

Прва жена му је умрла неколико година иза вјенчања (кажу да је премлатио и пребио живот у њој), оставивши му једну кћер која се касније, иза очеве смрти, удала за некаквог канцелисту у Босни; с њом се Гавре

И у њој се збивало нешто. Она диже главу и нађе његов поглед, сљубивши га са својим, и само што дубоко уздахну и стресе се.

гласови жетелаца, пјесме грубе и вреле као и сунце које их пржи, под којим жању, полегли по послу и окупани у зноју; у њој се чуо пун звук српа кад се забада у густо, пожутјело класје и та пјесма, испрекидана, доносила је са собом и ритам

са скинутом капом пушта нека га бије киша по лицу и по коси, нека му се циједи низ врат и низ прси, он жудно ужива у њој као жедна, одавно ненапојена поља и исушени усјеви.

Ипак, кућа се полако будила, осјећали се животи у њој, живот је јаче кроз њу струјао, ствари добивале нови изглед, стресајући са себе мрак и прашину: осјећало се да живот

То је био његов први утисак. Он се обраћаше њој са по којим незнатнијим питањем, а она се осмјехивала и потврђивала.

кад у поље поново одјекну његов љутит глас, кад залупаше батови и ужурбаше се људи, Гавре Ђаковић опрости се с њом. Њој би мало криво што је оставља, али га не задржаваше. И он се упути кући.

У кући му се боље свиђала, гдје се јаче, без шешира, истицала њезина коса. Нашао је у њој једну мирну доброту која му се допадала.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој. Живо се ради у Јовановој кући.

Оставила га је кривећи га да је тирјанин и лола, а он опет њој пребацивао за неког пешадијског наредника, писара из дивизије, неког малог вицкастог штиглица са грдним шишкама испод

Хоћу и ја помало народски да се изражавам; ако ми не похвале причу, а оно бар језик у њој да ме спасе. Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене! У том селу, на брдашцу лежи школа.

Имао је неких двадесет балегара набодених на чиоде. Испод њих стоји хартија, као нека надгробна плоча, а на њој пише: Геотрупеѕ ѕтерницораріуѕ, с тачним назначењем, места, дана, месеца и године где је покојник нађен.

Није га ни прекоревао, али је окренуо леђа и изишао напоље. Али како је наша земља уређена и у њој владају закони, то је председник учинио своје.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Што гроб ладни једном свати, Назад више он не прати. (1845, 11. маја) КЛЕТВА Зелена је трава, Мома на њој спава, Вијар ветар пирну, У сукњу јој дирну, Сукњица се шири А ножица вири, Ао ноно бела, Вода те однела Па —

кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио, Дивну л' крвцу злотворску пролио, У њој данак дивно утопио. Ој сунашце жића мог убаво!

Скочи брже с Пегаза лакога, Довати се уљаника тога, Па у једну кошницу загледа, Кад ал' у њој ни трага од меда, Диго другу, диго све и редом, Погледа и жељнијем погледом, Ал' у овим кâно и у прве, Нигде меда

Да је само туна једна гора, Само вода бистрога извора, Само једна стена поносита, И дубова на њој једна кита, О, да има само ту пастира, Да по нашки у врулу засвира — Гору, врело, твој, пастиру, глас, — Он имаде

Хеј пријане, шта то копат поче? „За њу раку.“ — Не будали, чоче! Та у њој су све радости моје, Њена рака јесте срце моје. За ме раку ти копати поче, Дела копај, ал' побрже, чоче!

Онда затрепета, Па с обале клону, Те драгоме своме У водицу тону. ДВА КАМЕНА Беле роде одлетеле, Собом драго њој однеле, Ох, далеко, предалеко! Кад је пошô, драги рекô: „Кад се врне бело јато, Ето мене назад, злато!

На њеном недру бија заденут Што јутрос дадо, мали дарак мој, И ако је већ био увенут, Он опет бија јоште мио њој.

њиме бија светла нека тама, И тавнило је свет ми то одвукло, Баш цео свет, и оставило м' сама: Грдоба празна, ја у њој зрно прâ — Големи, језни мене прође стра. 40.

зборе тајно, И ситне књиге почесто се чате, Са зида мапе на стола се лате, Па гледе с' села, воде и планине, И по њој честе белеге се чине.

Кад узе дара, њој мало одлану, Чињаше с' сунце да јој опет грану, Па око врата лати га белога, Па љуби, грли суђеника свога, Из ока

Така мени баш и треба!“ 25. Па у дућан њој поита, Учини јој поклон лаки, Још је тио тад запита, Да л' кроглова има каки?

— ако нас ко затече!“ 43. „Кô затећи? Није него! Кад су врата затворена.“ Њој је рекô, па прилегô, Машио се под колена. Она јади: „Ох мој Боже!“ Па га малко потпоможе. 44.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговопуо си о њој кроз уста свога јунака, Брке.

— Продадосмо, браћи Јованићима. — Је л му било жао оставити матер? — Богами, јест и њему и њој, рзала је три дана. — Ох, грехоте, људи моји.

Ипак је брат Сава на њој упорно видио насликану само цркву и узалудно је било доказивати да је то млин. Откуд се млин може насликати?

Нема ко, нема снаге, не стиже се. Дође нови најменик, а то сваком у кући донесе неку промјену и сад ти се ваља њој прилагођаваш. Обично је најтеже домаћину, који му заповиједа и плаћа га, и ономе ко с њим највише ради.

Сад се моја стрина још више расплаче. Иако се и овога пута помиње Маријана, њој се, ипак, чини да је ова нова пјесма баш њој намијењена. Саво, вечерај па лијежи, а ја одох! Куда?

Иако се и овога пута помиње Маријана, њој се, ипак, чини да је ова нова пјесма баш њој намијењена. Саво, вечерај па лијежи, а ја одох! Куда? Куда ли то тежи срце узнемиреног пјевача?

Опустила чемерна глава ко крупска марвена пијаца у понедјељак иза поноћи, све по њој само неке трице, слама и још понешто што није за причу. Шта да му радиш?

Ма не види се, закон му ћаћин ...Да није за ону Милевуру Декића? Неће бити, шта ће њој овако големо писмо ...А ово друго? Некакво је дебељушно и кратко, најприје би могло бити за Ђукана, млинара.

Боље ми је да бјежим док још има вакта. Ја сам одговоран за сваку баку у овој нашој колони; буде ли њој нешто, и ја ћу пасти „срамном смрћу од руке својих другова“, како то лијепо стоји у нашој заклетви.

Милош ухвати интенданта испод руке и повјерљиво се нагну над његово уво: — Знаш ли ти, друшкане мој, да се њој, преко писама, удварао сам Наполеон? — Ма не може бити! — трже се Џакан, па се окрену и ждракну очима на бабу.

Е, само да није доље оне црне коке која је уперила овамо онај свој гвоздени кљун. — Нека, Сајо, нека, и њој ћемо ми заврнути шију, притрпи се мало ...А шта кажу, велиш: скрозира ко свијетлеће зрно, а? Види га, и то ти знаш.

А кад тамо ... — Кад тамо? — приупита сељак. — Кад тамо, а она шупља и у њој карабин, торбак муниције, три бомбе. Шта велиш на то? Је л требало вјеровати, а?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

и дође, претпоставимо, да с тобом поприча и пред целом војском, да све буде чедно, како и треба, опет би о њој певали бесрамне песме! Нема жене која је овамо дошла а да није опевана папрено! А и ти.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Она је полудела! Направиће ми сцену! МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Сад све може и сме, тешко њој! Учини како је казала, нек види дете! Не знам како ћеш, не питај ме, али снађи се како знаш и умеш!

Ма није ваљда? Нисам ни ја мутан и наиван. То Хасанагиници на памет није пало! Много је њој до детета! То је смислио бег, нико други, то је лично његова политика. Мора да је видо муке да је натера!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш?

— Шта је, црни Димитријо? — А-а-а... — кркља он и тресе се. Њој се сажали кад га виде таквог. Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице; суза засја у њеном лепом оку и она га узе

Цео дан је проводила у гостинској, сниској, поцрнелој соби, која беше лепо намештена. У њој је било нагомилано све богаство које беше преостало: као стари персијски ћилим, по рафовима велики „сахани“, сребрни

Прича она, а твоја мајка слуша је жељно, клима јој у повлад, а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори. После се ти пробудиш и онда вечерамо.

— ’Бро јутро, ’аџике! Радите ли? И пошто њој пољуби руку, приђе к мени. — А како си ми ти? — упита ме рукујући се.

Онако санан и раздраган јутарњом свежином идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве. Свлачим се и купам. Пуцњи и весели гласи проламају јутро.

Како ми сва снага трепти кô лист на гори... Ах!“... Мати умуче. Она се нагнула к њој, ручицом јој запушила уста, а, од стида сва зажарена и уздрхтала, сакрила лице у њена недра.

— Цвето, справљај те бразде — рече њој која једнако копаше подалеко од њих. — А ти, газда, чекај; ето мене сад, одмах... — Е-е-хеј!

Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама. Молила га, преклињала, да бар њој, ако оцу или коме другом неће, каже зашто бежи од куће и жене, али узалуд...

као и пре по пољу, селу, и тамо да остаје дуже и — што је најважније и најстрашније за њу, Цвету, он поче долазити к њој. Истина, да је долазио свакад с њеним мужем, али је ипак она знала, осећала, зашто он долази.

Не могаше да га види, а да је не прођу језа и страх. Само кад га сагледа где се примиче к њој, а очију не скида, трепће, и око уста игра му неки болан, учмао осмех — њој се срце стеже, снага устрепти и сузе

Само кад га сагледа где се примиче к њој, а очију не скида, трепће, и око уста игра му неки болан, учмао осмех — њој се срце стеже, снага устрепти и сузе полете...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

имам света вина, причестио бих те, ал' путир ми је срце, пун крви несите; по њему ти је, душо, сва душа разнета, а у њој света тајна љубавног завета. Тај путир сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л' га видела?

О мудра смрти, о самртничка, жива мудрости! Алфа је глава, алфа то је ум, почетак свега, душин неимар, што y њој зида будућности сјај; а омега, јест, омега је кук, срамота, трбух, лакомост и блуд, зидара умног вечни рушитруд — то

” Тако мајка од милина јуначкога кара сина, дива свију јуначина; дивак синак збори њој: „Зар мужеви? — Срам је рећи! — што их тисућ бега псећи од вилица магарећи' кад замахне синак твој? То мужеви?

” И окупи косу војну, ножицама по њој кројну, стаде сећи прам по прам; па подиже руковетак, њим ће свој да кити клетак, своје среће мали храм; и већ узе

мојој спава авет грдна мојих страва, — Дагон ми се њоме свети, што му храма обесвети; ено вам је, сад навал'жте, на њој, на њој кив искал'те! А шта на то мајка стара?

спава авет грдна мојих страва, — Дагон ми се њоме свети, што му храма обесвети; ено вам је, сад навал'жте, на њој, на њој кив искал'те! А шта на то мајка стара?

Шта је с Делилом? Камо Делила? Зар и њој сломи тамница крила? зар и њој очи у вечној ноћи, та неће бити, ох, неће моћи: гвоздени шиљци, слепила клета, стопили

Шта је с Делилом? Камо Делила? Зар и њој сломи тамница крила? зар и њој очи у вечној ноћи, та неће бити, ох, неће моћи: гвоздени шиљци, слепила клета, стопили би се од њена гледа; ал' у сну,

Астароте слику златну, што је на њој наслон греда, и целога крова тешког богињина храма света. Колика ли беше стр'ога Самсонова бола прека, заљуља се

Дође ми у сну. Не кад је зове силних ми жеља наврели рој, она Ми дође кад њојзи гове, тајне су силе слушкиње њој. Навек су са њом појаве нове, земних милина небески крој. Тако ми до не простире путе, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Управо, млад и неискусан, године 1815 он у њој не види особите књижевне квалитете, па чак ни оне силне аргументе за своју тезу о језику које је иначе стао да тражи

Интелигенција, она анти-вуковска, примала ју је намрштено; та приповетка је њој означавала св ојом формом посељачавање уметничке прозе, а својим садржајима светогрђе онога што су обожавали код М.

да народну приповетку писаном речју популарише и да се за њу залаже; он се задовољавао својом интимном љубављу према њој.

Кад тамо ал' има шта и виђети: соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никог до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава.

Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, — чити слуга његов; онда рече слузи: — Море, слуго, ово си ти.

рече: Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприје до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.

Кад дође, упази једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: — Хвала да је богу!

и кашике, јуноша усамљен разгледаше гдје је дувар слаб, да га како прокопа и види шта је у другој соби и што се у њој чује.

Онда он отиде у планину к баби, и дошавши к њој, рече јој: — Помози бог, бако! А она му прихвати бога: — Бог ти помогао, синко; а које добро?

а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се пробуди, а он опкорачио некаку кладу, па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препаде се, па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду.

кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се прене, а он опкорачио некакву кладу, па седи на њој и држи улар у рукама. Кад то види, препадне се, па скочи да тражи кобилу.

једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и заспи на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу, па седи на њој и улар држи у рукама.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Тешко свакој, која не љуби чистоћу. Шта си ону маст метнула на полицу, да дирају мачке? Зар је њој онде место? ЛЕПОСАВА: У хитости оставила сам, пак сам после заборавила.

КУЗМАН: Право велиш, комшо; то је млого боље, а башта је, ако ништа друго, а оно бар да се човак прође по њој и покоји пут проспава. Но да видиш другу моју невољу.

ЉУБА: Представи, ах, милој мојој, Како за њом тугујем, Све што о њој једној бједан, Дању, ноћу чувствујем. станија: Уха! Како је то лепо.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Зашто ми ниси ти, као муж, избирао, него си напустио да ме други варају. Оћеш да изгледам у њој као додоле. ТРИФИЋ: Па добро, немој је обући.

СРЕТА (извади стакло с ракијом): Добро, добро. (Напије се.) Само ти мени млого говори. (Приступи к њој и гледи како ради.) Тако, видиш како Срета уме да женама вади господство испод коже. Богме лепо ради.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Пролепшала се, постала некако блага, изгубио се онај њен чувени цинични смешак у углу усана, а најлепша ствар на њој су и даље њене пегице — сада их има још више, јер је по мојој аматерској процени загазила дубоко у благословено стање.

Зимница моје бакуте или песме ове облајхане дропље, које увек почињу нечим што се баш као њој дешава? Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило! Моји дланови пуни звезда ...

Једноставно, њој није био потребан неки „Чамац“ на Ади; свој брод је носила стално са собом. Пиљила сам у њу једно два сата, све док

У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд вид: „Ма зар је то дама? Живота ми, мислила сам да је кец!

У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд“. ГЛАВА ИВ Ана води међународне разговоре у студенском дому на Новом Београду.

Нема тих новчаница за које бих се ја поквасила у њој!“ Хвала богу што нема, јер би после целокупну Саву морали празнити као базен на Ташмајдану, да је изаперу од разних

Богами. Све су већ испробали и не вреди! Најзад, пред вече, у моју собу уфурава бакута. Њој је, дакле, припала част да ме обавести о мојој даљој судбини. — Боже, ко све данас не путује у иностранство!

Осамдесет и пет, каже Дуле, а што? Па, каже Дрнда, дај да ти поведем кеву до Трђе, каже, и њој бања, видеће света, каже, а и мени, каже, заувар, откупићу јој они триес зелембаћа што сваки грађанин има право да

Мало совише, мало као гледуцка и тако стигну у Трст. Ту Дрнда шофер каже њој: — Ти, кево — каже — базај около, ал немој да изгубиш ауто!

који се данима и ноћима бори као лав у „Три грозда“ с оним хијенама — пропосима и коцошима — бакута, неким само њој урођеним инстинктом (систем Павлов), нањуши новчанице још у лету.

за бебу, и да се неће више смети да пуши како коме падне на памет, већ да ће се редовно празнити пепељаре и редовно њој давати лова за пијацу и, уопште; редовно све, а знате ли како се звала та Нова година?

— пита нас матори, а моја маман црвени и бледи и, као, стиди се, а зна да је о њој реч, али неће да призна, него само каже: — Баш си нашао да сад причаш пред дететом о томе! Који је то шмекер!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Нашто? Све је ваше. Ево и Јеличиног прстена, можете га носити. Ово је соба ваша, у њој будите као у својој. АЛЕКСА: (Но сад је време). Господин Вујић, ја вам тепљејше на вашој љубови благодарим.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На крају шуме кућица стоји, тугује у њој мачак Шепа, кроз прозор гледа, часове броји, пјетлића чека зеленог репа, док тамо негдје, на стрмој коси просуто

У њеној сјени опоро се рађа чудесна справа, чаробна лађа. На њој ће људи једном да језде високо горе гдје трепте звијезде и куд се дјечак, по послу свом, пењȏ по стаблу просеном.

А свака бајка, ма како чудна, није ни празна ни узалудна. Истина у њој пупољак вије, под плаштом тајне брижно се крије, просине само понеки зрачак, чак и у причи „Пијевац и мачак“.

Кућа им била од једног спрата — прича је о њој кружила гором — прозорчић један и двоја врата, а кров покривен буковом кором.

Пресрећан Ћоса под букву сједа и богат поклон у торби гледа, кад у њој сјеме од сваке феле! од жуте лале, од руже бијеле, бркатог јечма, пшенице праве, од храста старог, љубице плаве.

Све се у мору сунчаном купа. Ту је и торба и на њој рупа. „Ил била јава или сам сниво' — прогунђа Ћоса уз осмјех мио — брашно сам дао, није ми криво, видим, и мишић

Стигосмо најзад ријеци без брода, пред нама пјени зелена вода, нико је досад прешао није, јер по њој безброј вртлога врије, путника вуку у загрљај. Ово је виле водене крај.

“ „Рибица добра на мору јужном, нашла је капу с поруком тужном и на њој крви трачак: „Јуначки гинем у бури, знајте, старини моме замјену дајте! Поздрав!

Добро је било, на страну шала, лисице драга, е, баш ти хвала.“ „Моја је кућа чврста ко град, преноћи у њој. Куд ћеш сада?

Пристигли јежа, гледе: он стаде крај неке старе букове кладе. Под кладом рупа, тамна и глува простирка у њој од лишћа сува. Ту Јежић уђе, плива у срећи, шушти и пипа гдје ли ће лећи.

! Колиба твоја права је баба, кров ти је труо, простирка слаба. Штенара то је, тесна, и глува, сигурно у њој имаш и бува! Кућицу такву, хвалишо мали, за ручак добар сваком би дали!

Шта ли се у њој ради?! Чује се звекет, лупа и тутањ, још ће да груне мина! Да није тамо вештац из приче, окива Брку, џина?!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Ја сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Кудикамо комплекснија, кудикамо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи,

Врло мало маслињака изнад села припада рибарима. — Је ли вода дубока овде? — Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. — Ево села, — рече жена.

Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све. — Ви сте или новинар или песник, господине.

Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све. — Ви сте или новинар или песник, господине. — Можда; али ја не говорим ни као новинар, ни као песник.

“ — „Ради укоравања, узвикнуо сам, ради укоравања! Не, већ да јој у лице пљунем; њој која је убила тако красног дерана!“ И онда ме нису пустили.

Уђосмо у собу доста пространу и светлу, скоро у собу нове куће. Било је много ствари у њој и сав слободан простор између њих заузимао је велики сто.

Био је на путу и да ми не да руку, толико га је нешто на њој занимало. Гледао је у њу огромним очима. — Овуда, овуда! Изиђох. — Налазите ли да је ослабио?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам некад одлазио често, А на томе месту пећина је нека, И у њој језеро.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

лозом и гробом Од природе нема веће заблуде каже један глас притешњен између неба и мора: сав сјај стварања је у њој, и сва супротност богу. За нас који се возимо у чамцу то је било као да се чамац изврће.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

И ето, то је све што знам. САРКА: А коме је она, бога ти, тетка? АГАТОН: Овој девојци што нас је сад служила. Њој је тетка, па је због тога сви тако зову. И покојни Мата је звао тетком.

ГИНА: Дочекала нас је као да смо непријатељи, а не фамилија. Није нам хтела дозволити да се уселимо у кућу; вели: њој је поверена кућа па она има и да је чува. СИМКА: Видиш ли ти, молим те, како се она прави газда на туђем имању.

Не знате ви како је она нестрпљива да чује шта смо разговарали ја и ви. Морам прво њој. АДВОКАТ: Извол'те, извол'те. АГАТОН (оде).

АГАТОН: Па тако некако, увек ми се нађеш под руком. Да почнемо, дакле, од Сарке. Шта њој треба: једна гуша, једна душа! САРКА: Немој ти мени мерити ни по гуши ни по души, него што је право.

СИМКА: Оставио је нешто, колико реда ради и да покрије срамоту, али све остало њој: кућу, виноград, дућане, акције, готовину, све, све њој. ГИНА: Све, боме!

нешто, колико реда ради и да покрије срамоту, али све остало њој: кућу, виноград, дућане, акције, готовину, све, све њој. ГИНА: Све, боме! ВИДА: И зар може то по закону, пријатељ-Проко, да се оставља ванбрачној деци?

ВИДА: Па оно, ако има бога и правде божје, тако би требало да буде. ТАНАСИЈЕ: И онда, 'ајде њој, што кажу: ћерка му је, па каква је да је, али што остави цркви и просвети толике паре?

” Ама, како да се иселимо, кажем ја њој, где могу да оставим оно дете само? Рећи ћеш: има тетку, али тетка је тетка, а ја сам ја.

И не мислим ја на тако што, разумете ли, и не мислим! (Шчепа се за косу.) И још и њој сте говорили; могу мислити колико је то увредило у тренутку највеће жалости. Ви јој се морате извинити...

АДВОКАТ: Би ли могли звати госпођу тетку? ДАНИЦА: Она је слаба, ако би били добри да пређемо тамо, к њој? АГАТОН: Па да, можемо тамо прећи. АДВОКАТ (Агатону): Ви нам нисте потребни. АГАТОН: Молим, како ви кажете.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен... А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко.

Затим је чај сручио у једну флашу и на њој залепи хартију, на којој написа: „На два сата кашику.“ СТРАШНА ВЕСТ Страшна вест је прострујала кроз батерију: нема

два дана да дејствује лек, па ти се обријем, напудеришем, узјашем „Султана“ и пођем да свршим рапорт возарима и тамо њој... Молим те, Учо, ти ниси ништа чуо... Елем, атара, патара, догурам се до њене капије. Било је некако пред подне.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

великом собом и »кућом«, а према великој соби беше преграђена једна мања, коју су укућани звали оџаклија, и ако у њој не беше оџака.

Ову оџаклију заузела је Љубица и већ уредила у њој свој скромни намештај : ногаре са новом сеоском постељом — шареницама и губером; сто, једна плетена столица, ковчег са

« »А после, Боже мој, кад би се залегла љубав, она права љубав, што је песници певају, што сав свет о њој говори... па ја и она — муж и жена!...

Дуго је времена прошло тако. Смркло се одавно. Врата шкрипнуше. Гојко скочи. — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она. Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући.

детету, каза им како се зову њихова седишта и таман поче да им казује како се улази у школу, како се седи и понаша у њој, а напољу се разлеже песма: »Паун пасе, трава расте; пајо, пауне...

— Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се. — Био сам у њој и летос о испиту и опет пре месец дана кад смо мерили вашу учионицу и поручивали скамије.

Она зна шта је узрок томе и осећа да не може ништа учинити да нестане ове појаве. Узрок лежи у њој самој, и он је тако тесно спојен са њеним бићем, да се већ више не може отклонити.

Љубица погледа за његовим очима, па видевши ко долази, намргоди се и заузе неки одсудан, само њој својствен положај ишчекивања.

Хеј, што ти је женска глава!... Ама Бога ми, господине, једнаке су : и ове ваше учевне и оне наше конђаре. Је ли њој дуга коса!... Ехејхеј!... Међутим на пољу писар отпочео напад, по свима правилима дон-жуанске тактике.

Он ће њој сам доносити плату, све ће олакшице он њој чинити... Затим се вешто наведе разговор на неке учитеље и једну учитељицу.

Он ће њој сам доносити плату, све ће олакшице он њој чинити... Затим се вешто наведе разговор на неке учитеље и једну учитељицу.

Прилазећи својим вратницама, Љубица опази човека, који се држаше једном руком за плот. Он се крену према њој поводећи се, а из груди му се разлеже храпав, промукао глас. — Аха... тако ли је! У ово доба...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада. У њој поју три анђела, Они поју рајску песму.

“ Још те р’јечи не изрече, К њој долеће плахи змаје; Сави младу под крилима, И полетну с ђевојчицом У те спиље камените.

“ 82. Лепо ти је под ноћ погледати Где девојка седи код девера, Испод венца младожењу гледи! Њој говори млади младожења: “Што ме гледаш, драга душо моја?

Осврте се јеленак, Узе мому на роге, Пак је хита на бреге. Где је мома паднула — Ту је расла брекиња. К њој доходе чобани: Подсјекоше брекињу, Од ње праве свирале, У свирале говоре: “Преди, момо, дарове!

Ако л’ му мајка не даде, Душа јој раја не вид’ла!“ 111. Текла Сава на камену сама, На њој Мара платно бијелила. Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива.

Ја га носим, ал’ се женит’ нећу! 136. С вечер’ сјала сјајна мјесечина, Обасјала зелену ливаду, По њој пасу два господска коња, Чувала их два господичића: Бан Стијено и капетан Јово.

“ 170. С оне стране Шибеника Шиба трава до рукава, Граорина до рамена, Дјетелина до кољена, По њој пасу три пауна, И три тице паунице, Чувала и’ л’јепа сека; На секи је прегачица, Нит је тката ни сновата, Ни у

Ал’ говори лепота девојка: “Љуб’ и мене момче нежењено!“ Њој говори момче нежењено: “Љубио б’ те, лепото девојко!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

БЛАГОЈЕ: Ово мирише као амброзија! ГИНА: И јесте ми амброзија! Ко да су у њој даждевњаци презимили!... Оћу ли ја доживети да те бар пет минута у животу видим трезног?

БЛАГОЈЕ: Питам се чему ли служи толика лепота! То није само зато да се грли... СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса! ГИНА: Да ја обучем њено, а она моје, не би се видела крај мене ко ни пачавра!

ГИНА: Зар га ја овде перем да га ти прљаш? ЈЕЛИСАВЕТА: Истресам спаваћицу, госпођо, где је ту ђубре? ГИНА: У њој ти и има највише курвинског ђубрета! ЈЕЛИСАВЕТА: Могла би ти мало да бираш изразе!

СИМКА: Моја кућа можда и јесте мало запуштена, можда у њој и може да се нађе паучине и прашине, али ја је не запуштам зато што сам лења, него зато што сам у дубокој жалости!

ЈЕЛИСАВЕТА: Имам утисак да ти од ње упорно бежиш! ФИЛИП: Ја у ту стварност не могу да уђем, и да у њој учествујем, сам! Ја у њу могу да уђем једино са целом својом уметношћу којој припадам!

ГИНА: Јеси ти чувар у затвору? МИЛУН: Зашто питаш? ГИНА: Мени је данас ухапшен син! БЛАГОЈЕ: Њој је ухапшен син! А мени није? ГИНА: Зове се Секула! Секула Бабић! МИЛУН: Онај атентатор?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Једине драге пред којом клечим, јер на њој не могу ни моје блудне горке очи невеселе да оставе трага. ШАЛА Још сам ја весео мада се нећеш удати за мене.

Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео? И њој ме мати дојила, од првога плача? Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.

Док су ми тумачили каква је мрежа и како се вуче на дну мора, како се риба стиска у њој, испричаше ми и сто својих јада. Рибе је пуно особито близу отока, али лов тамо припада овима из Новог.

Тај део Галиције личи, понегде, на Србију, са својим брдима, са својим шумама. Јесен је у њој топла. Тек октобра све утоне у блато.

Она је према мени била добра. Ја сам према њој био пун поштовања. У околини Сегедина има много ружа, које пиљарице доносе на трг Сегедина и продају, јевтино.

Разгледам књигу и видим да се у њој налазе подаци о талијанским пуковима са којима ратујем. Боје, ознаке, официри, па чак и поверљиви подаци о томе како

14) и стижем у мраку. Добијам, за становање, читаву једну, празну, кућу. Ходам по њој и бирам где да ми наместе постељу. Коњаник који ме је довезао постаје мој посилни.

Није имао још ни канализацију. Међутим, противно очекивању, та збирка песама продавала се добро. О њој се много говорило.

Вели, то је скандалозна песма. У њој су кентаури, голе жене, и слично. А све то посвећено његовој кћери. Излупаће ме, каже, кишобраном, чим ме, на отварању

Њени су прозори мали и шарени. Некад, пре сто година, у њој, иза тих малих прозорчића, спавала је играчица Тереза Кронес. Кад је месечина била, она се свлачила крај прозора.

Понео сам са изложбе штампара и књиговезаца, једино лепе, једну књигу велику, румену и жуту. На њој слова подражавају старогерманске руне, у футуристички разливеном, дантеовски обасјаном кругу сунаца. Наслов: Објављење.

сва црна, у ноћи – сећа се изгинулих војника Велике армије за које је зидана, и мисли на отмене свадбе које су, у њој, чешће него отмена крштења. Два велика, зажарена ока Орлеанске станице гледају мирно у Сену.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

У њој је било брегова и долина, густих, хладовитих шума, зелених пропланака и ливада, дубоких гудура, каменитих ждрела и пров

Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој. Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио?

— Шта је то сад? — прогунђа па се пипну руком по глави и виде да на њој нема косе, већ, место косе, осети под прстима перје. — Какво је то чудо?

Па кад постељу трновиту ману, На њој остави крви своје росу — А кад сунце грану, Трн се црвеним, слатким плодом осу... 2.

Голгота спава у мраку. Црно је небо, ни звезде нема— У грозничавом бунилу дрема Планета стара: Грех на њој тешка крила одмара... Тама је пала...

“ — пун страхоте Глас му заори... Голгота гори!... Над њоме пламти ускршња зора, А на њој Црква ко златна гора У руменоме сјају се купа— И к њојзи ступа Свет будућности с далеких страна...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Уза саму обалу, мало даље, улево од места где сам изишао, приметим грдну велику мермерну пирамиду и на њој урезана златна слова.

— Мора бити нека врло лепа прича?! — Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа и увек се одликовала штедњом.

Иста онака као што, јадница, беше за живота. На њој жућкаста рекла од калмука, која јој није таман, као да је за другог скројена, ократка сукња од истог калмука и плава

Стрини се та поука много допадала, али ми нисмо могли потпуно по њој да се управљамо. Сваки је од нас грешио, ко мање ко више, и због тога је, у ствари добар, учитељ кажњавао ког мање ког

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Мислим, што год је било у њој крви, све је отишло у образе... Славна помрчино, у теби се мање и црвени, ал' за то, како клето срце куца!....

— Кад је лепша, ти иди њој. — Би' ја, и вари и помагај, но се бојим Сандуле Циганина. Ал' истина ми ћемо се мењати.

Она до ње чула муцање, па пружа руку, а бардака нема. Онда она њој: хм! а ова ти њој: хм! те у наоколо, док се једној није досадило, те подвикне: »шта муцате, брате мој, бардак овамо!

Она до ње чула муцање, па пружа руку, а бардака нема. Онда она њој: хм! а ова ти њој: хм! те у наоколо, док се једној није досадило, те подвикне: »шта муцате, брате мој, бардак овамо!

комишилаца црне се пластови комишине, која је тако мека и сува, тако лака и мирисна, да ти се и сама глава склања к њој...

Други су много конзервативнији. Њих су животне прилике немилосрдно бациле у прашину. У њој су они добили појам о свету, о животу, о свему.

Напао га неки немир, нека плашња, коју ни сâм не може да разуме. Рука му необично дршће, једва држи у њој цигару. Да би олакшао души, коју непрестано тиштаху нека тешка осећања, навали да пуши...

у свему телу, али је зато душа била тако опажљива, тако напрегнута, да се и најмањи осећајни покрет одзивао у њој великим болом...

Беху то јасне, али тужне мисли: »И шта могу ја њој дати?... Она хоће да живи, хоће да нађе одзив у мисли на сваки откуцај свога ватреног срца, хоће, без сумње, море

Жива душа, топло срце, тражи хране за себе, тражи љубави, насладе, и кад то не нађе, онда се у њој постепено ствара мржња према ономе, који га је тако оковао, заробио...

И још она лично долази, — место да он иде њој!... Па како можеш ту да се извучеш?!... Јутарња хладовина све више стеже, и он поче да се здрхтава.

У њој беше и засебно парченце хартије, на коме је писало: »Павле, за ово игра глава«. Да не би глава страдала, морале су Пав

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ШЕГРТ (носи једну дућанску кесу од хартије и на њој нешто написано: Газда! Послао калфа Јоца. ЈЕВРЕМ (чита, примичући и одмичући кесу од очију): 'Оди овамо, ти имаш боље

Она, знате, њему све овако, овако, овако. (Показује гестове рукама.) А он њој све овако... Као у позоришту. ПАВКА: Ју, ју, ју! (Крсти се.) Па кажу онда: није истина кад тако новине за понеку пишу.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Нећу вам много описивати, јер знам да је знате, иако нисте у њој били. Она је по плану као и све друмске механе. Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право.

Православни Србин јурио је даноноћно у њу, као, боже ме прости, на Јордан, а било је тако удобно у њој, да се човек није могао да одвоји од ње. А то се и по меблу, односно једику, могло видети.

А то и јесте био узрок те је многоме сељаку пропао перчин у њој, а ради ње и отишао му бакрач на добош. Али ипак, ако се уздигнемо до нужне и потребне објективности, што јест, јест,

Беше тако пространа, удобна и лепа да би се могли у њој и балови Трговачке омладине давати, како је то лепо приметио један »путник« што продаје Сингерове машине шиваљке, кад

Није, на пример, била само просто окречена (па да после видиш по њој миријаде мува) као остале сељачке механе, него се одликовала укусним »молерајем«, била је сва измалана, сасвим онако

Одмах иза тога стоји ексерима закуцана једна повећа црна мушема. На њој су кредом побележена имена свију добрих испијача и рђавих платиша.

ГЛАВА ЧЕТВРТА Она је управо наставак главе треће, јер у њој су описане неке споредне али ништа мање интересантне личности кафане ћир-Ђорђеве, а то су: Ташула келнер и Гизела

Па и ту је несрећа гонила; њена лепота је многима пријатности али њој је грдне непријатности причињавала — јер јој није дала да се на дуже време скраси ни у једној вароши.

начелства и једанаест поред телеграфа и петнаест поред начелникове куће, управо поред начелниковице на прозору, а све њој у »труц«.

гуркали и смејали, а газда Ђока се понекад љутио, али није могао да је одучи од тога, или управо био је слаб према њој. Кад би га она потапкала онако љута по образу, па рекла: »Јај, моја слатко Сервијањ!

ГЛАВА ШЕСТА У њој је описано познанство Сретино са ћир-Ђорђем и Мићом »Официром«, који ће му бити десна рука, крила, у тешким радовима

У њој је и други Сретин допис из овога села. На жељно ишчекивану прилику није дуго чекао. Дала му се наскоро, неколико неде

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ТРЕШЊА У ЦВЕТУ Сва су узаврела, И сва бела; У њој зузори Хиљаду пчела. Зузоре, зузоре, Сложно, живо; Читају неко Древно штиво.

КАКО СЕ ЦРТА ПАШЊАК Да се пашњак нацрта, потребна је ливада И на њој травки шест милијарди двеста хиљада! А уоколо, докле ти око погледа, Треба да пасу, да се излежавају и да мучу

— Прво: Она не бира — угаљ, папир, дрво, Иверје, перје! А друго, Кад се угреје, топла је за дуго! Погледах, а њој: очи црне, И ноге витке, ко у срне. Струк — мало здепаст, али леп. Чунак — подигнут коњски реп.

Кад се распали, кад букну све оно Што је у њој тињало сатима, Она се заљуља кроз собу, ко звоно, И одскакута према вратима.

обузет сам Пролазношћу, У дворове своје Тугу радо примам као гошћу; Драга ми је и њена сестра, по имену Тиха Сета, Њој посветих 5.203 сонета.

Неписмени усамљеник, надомак сунчаног захода. Несвестан историје и, у њој, судбине своје, Изван свих еснафа, сталежа и народа (У оном тренутку нације непостоје) Нигде, ни у најдубљем кутку

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Мистерија је толико узбуњавала свет да се, кад се видело да о њој не може нико ништа да каже, створило мишљење да је она недокучива, људском разуму за вечита, времена неприступна и да

Брод »Дана ИИ« је, наишавши на ту област, недељама по њој крстарио, хватао јегуљине ларве и проверавао Шмитово тврђење да се ту одиста налази оно о чему је он целога свога века

У њој се ради све што се односи на оцеанографију, а поглавито на биологију мора. Ту се са пиететом чувају и одржавају богате

Она се убрзо почне хранити сићушним микроскопским биљкама које срета на путу, и на њој се појаве две црне тачкице које обележавају очи. У тај мах је ларва достигла дужину од шест милиметара.

у јуну идуће наредне године, кад се већ нашла на домаку европске морске обале. А тада се на њој почиње припремати њена прва метаморфоза. ВИИ.

3. Дотле она није имала крви; сад је добија, постаје црвенкаста, крв проструји по њој кроз фине капиларне канале и животињица добија изглед обичне глисте.

пуно вруће, устајале, прљаве, блатњаве воде, врло непријатног задаха на трулеж, за коју би се сваки кладио да у њој не може опстати никакав живи створ. Па ипак, с времена на време, у гротлу ври вода од јегуља.

жуте јегуље у сребрнасту Пошто је ушла у слатку воду која ће јој од тада бити пребивалиште, и пошто је на њој довршена друга метаморфоза, јегуља продужава живети у тој својој новој постојбини.

И тада на њој отпочне трећа метаморфоза, спрема за дуги свадбени пут на који ће се ускоро кренути ако јој прилике то допусте.

у колико се више силази у дубину мора, вода због притиска постаје све гушћа и да предмети потонули у воду пливају по њој на разним дубинама, према својим специфичким тежинама.

Риба, или каква друга морска животиња, која је ушла у вршку, за све то време остаје у њој узалудно тражећи излазак, док се вршка не извуче и лов из ње извади.

дана до слатких вода, на место две до три године, као ларва европске јегуље; она пре улази у слатке воде и пре се на њој извршују метаморфозе. Јапанска јегуља живи у јапанским слатким водама и на источним обалама Кине.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Чула си песму, драга, ал̓ то није Весела песма некадашњих дана... О, да л̓ осећаш да се у њој крије Несносни задах устојалих рана?

преда ме ступаш сва сјајна и жива, Знам када ће сузе око да ти квасе, Знам кад ти се душа милоштом прелива, А кад у њој носиш сву топлину Југа...

хуји, Запеваће негде скривени славуји, И природа цела зашумеће страсно, И пола, и горе, и баште, и врти, Све што у њој живи поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне смрти. Заћутаћу тада.

Слична танкој струни, Затрепери само душа моја млада, И осетим да се у њој нешто струни, Безгласно и тихо. Тако сваког дана Део мог живота копни као груда, Одвоји се, крене пут далеких

И нигде једна успомена да се ко призрак у њој јави, Ниједна некад драга жена, Ниједна рана што крвави, — А помрчина мирно пада На развејана пепелишта.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Враг донио на састанак бјеше и старога оџу Брунчевића; и у њега некаква шишана, лакат у њој бјеше ал' не бјеше. Објесио пушку о рамену, па чепука, тамо и овамо, по пољани као сви остали; а одовуд неки од

— што ћемо ви крити у кучине? Земља мала, одсвуд стијешњена, с муком један у њој остат може какве силе пут ње зијевају; за двострукост ни мислит не треба!

У једну се кућу сакупљаху пошто мркни и пошто вечерај. Кућа бјеше сила од свијета, ужди у њој хиљаду свијећах; по зиду јој свуд бјеху пањеге, цијеле се напуни народа, тако исто и кућа остала; свуд могаше из зида

Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља. Је ли јавје од сна смућеније? Име чесно заслужи ли на њој, он је има рашта полазити; а без њега — у што тада спада?

ИЗЛАЗИ ИГУМАН СТЕФАН МЕЂУ НАРОД. И НОСЕ ЗА ЊИМ ДВА МОМКА МЕЂУ СОБОМ ЈЕДНУ СИНИЈУ И НА ЊОЈ ДВАДЕСЕТ ОКАХ ШЕНИЦЕ ВАРЕНЕ, ИЗМИЈЕШАТЕ ЗРНИМА ШИПЧАНИМА, НАЛИТЕ ДОБРО ВИНОМ И МЕДОМ.

прољећа, кад се сунце са југа поврати и кад почну дневи напредоват, кад се земља обуче зелењу и ствар свака кад на њој добије нови живот и вид сасвим нови?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

КРВ И Више се знало и причало о њеним чукундедима и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој — Софки. Њихова је кућа била стара.

Нигде их није било. Ма да им је магаза била горе, у главној чаршији, и у њој се увелико држала со и конопља, она је више служила за обрачунавање са чивчијама и давање под закуп земље, него за

у последње време, од када је почела деоба, од када је сваки брат, стриц Софкин, хтео да има своју кућу и све у њој, као што је у главној њиховој.

— Па како си ми, Софкине? Јеси била добра? — сагињући се к њој тако расположен, застајао би са Софком испред кујне и почео да се или са матером разговара или са осталим женама

У колима, на прво место седао би он. И као свакада, изваљен на седишту, са једном ногом опруженом и по њој опуштеном руком, обучен у чохано одело, али не као остали, већ у неком нарочитом за њега кроју.

Не би могла Софке да се нагрли и да је се наљуби, јер ето њој, своме детету, Софки, има да заблагодари што јој се опет вратио он, њен муж и његова љубав.

И зато су око Софке трчали сви и као улагивали су јој се, што су хтели тиме свој родбински дуг према њој да одуже: да је бар сада угосте, почасте, док се та несрећа није догодила, да, када том несрећом буду растављени и

Само што јој нестало оне гојазности и сувишности меса, док | све друго на њој непрестано је све лепше и изразитије бивало.

мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо к њој пришао, да се она од обамрлости не би могла макнути, још мање му се одупрети, одбранити од њега, — па већ тада, када

Јер једино би такав могао к њој прићи; једино таквом би се она дала да је љуби. А пошто је с тим у почетку била измирена да никада таквога неће бити,

— Софка, ефенди-Митина! чуо би се одговор. А у свима тим говорима о њој, увек је био само као страх, дивљење и поштовање, а никад друго, као о осталим женскима.

И онда, престрашена тиме, унезверена, одмах би почела себе да кори и грди: што она све то да мисли и увек њој тако што да долази, што другим ни на ум можда не пада. И докле ће она тако?

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

С љубављу својом она сама ходи; Ветар кроз поља оголела дере; Дебео снег се свуда широм стере, Ал’ њој нит’ студен нит’ самоћа шкоди.

У њој дуну, каткад, са пустара крици, Оркан дивље страсти што урла и мрви, Као дивље хорде; у пожару крви Заруде одједном

страшној ноћи тој, Ишчупаћу те, срце моје, знај, Са светом свију својих снова верних; Ишчупаћу те и предати Њој, Верној, милој жени очију бисерних, И деци својој, да им будеш траг Прошлости што ће, можда, да ишчили, — Последњи

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

животом простим и природним, а од старог преимућства, кроз вјекове задржао љепоту тјелесну, понос и јунаштво, што је и њој на лицу одсијевало.

Ево је минула година и у њој Божић један, па ево дође и други, мину и Ђурђевдан, наша лијепа слава, а гусле не загуђеше нити се орô поигра нигдје у

се да је Данилова грађевина много скромнија но што је била пређашња, али је она наставила повјесно значење оне прве; у њој сјеђаху господари Црне Горе; у њој биваху велике народне скупштине; многе поносите главе, што гдје друго зорно збораху

но што је била пређашња, али је она наставила повјесно значење оне прве; у њој сјеђаху господари Црне Горе; у њој биваху велике народне скупштине; многе поносите главе, што гдје друго зорно збораху у име царева и краљева, тај је

пута крочио про ње и, готово, празна, јер од покујства не бјеше до ниски кревет у нуглу, трпезица једна уз дувар (на њој крчаг за воду и леђан), и столица једна дрвена са три ноге и наслонцем; више главе икона богородичина; за вратијем о

Он се упути к вратима, па се обазрје пут дјевојке. Она цикну, те потрча к њему, и он нагло потече к њој... Грозота!

Два румена облачића, у тај мах, покрише му блиједе јагодице, а благи осмјех заигра му на обамрлим уснама. Њој задрхта луч у руци. „Јанко, како си?“ запита га, дрхћућим гласом.

“ Стана се баш помоли на врата, кад јој момак изусти име. Она то чу, а на њима познаде, да је о њој неки потајни разговор, па се мало снеби. „Стане, зборимо о теби нешто“, прихвати онај најстарији.

„Ви желите да приступите, ја мним?“ прекиде га ђакон, обративши ријеч њему и њој. Жена не одговори ништа, но се једнако клањаше, а сузе јој тецијаху низ лице. Човјек одговори: „Бих.“ „Е, па добро...

„Господаре!“ запита онај човјек, обрћући капицу међу прстима. „Говори, жено, што ти је!“ рече Владика, обративши се њој. „Господару!“ одговори једва она... „Пропадох, ситна ми ђеца, да простиш, имам их петоро...“ „Чија си ти?

Може им бити!“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?... Њој је најближе, а она је најпотоња из ове куће поведена“, запита Јока неког згодног црномањастог момка.

У њој се поминаху сви српски светитељи — а има их ље низ! — па сви наши жупани, краљеви, цареви, деспоти, којијех је такођер

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Или се болестима прети водом, ватром и другим средствима.“2 Бајаличка „басма“ је обично молитвеног карактера. У њој се мешају пагански састојци са онима који су прешли из хришћанског учења. Казују се шапатом, као тајанствен чин.

3 Грлица је просо брала, К њој доходи друго грле: — „Дај ми, грло, једно зрно!“ — Не дам, грле, ни једнога, Беше брати а не спати!

У голуба три кошуље: Једну њему, једна жени, Једна куму венчаноме. 10 Платно жаба бијелила, На камену седила. Њој долази рак из воде, Па је својим брком боде; Проговара раче-баче: — Ој, бога ти, жабо-бабо, Дош’о сам ти кћер

(Пратљача за прање рубља) 74 — Дрвена мати, жељезна дјеца? (Дрљача и клинци на њој) 75 — Друге зове, себе не чује? (Звоно) 76 — Дугорепа хала море препливала, крила не сквасила?

(Јаје) 138 — Везак везе везиља златном жицом по гори? (Свилобуба) 139 — Већи ивер од кладе? (Сврака и реп ка њој) 140 — Вије кâ вук, иђе кâ вук, коље кâ вук, длака кâ на вуку, а вук није?

Кад свжи играчи поседају, игру започиње једна женска и једно мушко, а сви остали играчи у њој суделују. ЖЕНСКЕ: Овако се бибер сије, овако, овако! (Чине покрете рукама као кад се сеје жито).

бели, овако, овако, (рукама пребирајући) Отуд иде стар на коњу овако, овако, (млитаво климајући) Божју помоћ њој називље овако, овако, (с руком клањајући се на прса) Она њему: „Ид’ отале овако, овако“; (главом срдито окрећући)

овако, овако, (рукама пребирајући) Отуд иде млад на коњу овако, овако, (куражећи се и бркове гладећи) Божју помоћ њој назива овако, овако, (руку на уста па онда к њој) Она њему: „Дођ довече овако, овако!

на коњу овако, овако, (куражећи се и бркове гладећи) Божју помоћ њој назива овако, овако, (руку на уста па онда к њој) Она њему: „Дођ довече овако, овако!“ (смјешећи се, и лијевим палцем иза лијевог рамена показујући).

У њој је инсценирана „пољана травна, зелена као пашњак. На пољани су тој лутке утврђене, непомичне: овце и чобани — и пред њи

— Богме, куме, велико зло! — Није, куме, него добро, јер сам одерао коже с њих, и за њих сам купио добру појату и у њој пуно сламе, па сам ти опет на главним. — Па, куме, опет добро.

— Богме, куме, сад највеће зло! — Није, куме, него сад највеће добро, јер ми у њој изгорје и грбава дјевојка! — Е, куме, ти си се сад кутарисао зла. Сад буди слободан од свега.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: „Помоз' Бог ћосо!“ — „Бог ти помогао синко.“ — „Били и ја могао ту мало самљети?

Кад дијете дође у другу воденицу, и види, даје и у њој ћосо, а оно пође у трећу; а ћосо опет узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета и у трећу воденицу, те заспе;

“ — Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе Муји. Еро докопа новце, па метке у њедра, па бје- | жи уз поток.

Кад га жена опази без коња, а она повиче: „Камо, човече! шта уради?“ — Вели: „Тамо њој матер! ти си му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице.“ ВИ.

ч. од године 1842 с потписом на крају И. С. (Јован Суботић), и ова се од моје највише по том разликује што у њој о крави нема ни спомена. Г.

чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: „Чобане, за Бога, избави ме из ове ватре!

што си остала!” А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.

” Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!” И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже за што се смејао. 4.

Онда он отиде у ону планину к баби, и дошавши к њој рече јој: „Помози Бог бако!” А она му прихвати Бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?

једнако, а кад буде око поноћи он задрема на кобили и заспи, а кад се пробуди, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду.

кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, | а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Кад то види препадне се па скочи да тражи кобилу.

једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и заспи на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и улар држи у рукама.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Овај устав устављам у ћелији тој да га се држи онај који хоће живети у њој. Понедељком, и средом и петком — нити уља једи, нити вина пиј, а у уторак и у четвртак уље једи и вино пиј.

На њој треба да чувате себе, браћо, тврдо, јер је свето и страшно што се на њој испуњава, пошто се на њој више од других држи

На њој треба да чувате себе, браћо, тврдо, јер је свето и страшно што се на њој испуњава, пошто се на њој више од других држи и врши страшна и превелика правоверна тајна, названа, како рекосмо,

На њој треба да чувате себе, браћо, тврдо, јер је свето и страшно што се на њој испуњава, пошто се на њој више од других држи и врши страшна и превелика правоверна тајна, названа, како рекосмо, божаствена и пречасна

На њој, као што је речено, треба себе савесно да сачувате и што више да одгоните од себе сваке трновите, зле, нечисте и недост

и вама, да се не постави онај који ће бринути о телесном одмору, или, опет, неписмен, или онај који ће трговати у њој, него да изаберете онога који хоће и жели ходити тесним путем и да уђе кроз уска врата. (Мт.

Исус Христос, према оној просвећеној речи: „Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!“ (ИИ Павл. 3, 10) Какво ли ће ту свака душа савршено тело добити?

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Појављује се Просјак.) ПРОСЈАК: Где ли ћу само ноћас да се завучем? Да нису склонили ону предикаоницу, мого би у њој да преспавам... Не знам шта је то с овим народом! Сви се деру као чувари у логору.

Базди на вињак! ГОСПАВА: Има још примера, идемо даље! Зашто неки, на пример, пушта браду? Пушта је зато да се у њој крије! Па је л то мишја рупа, или није? А и ти, не морам дидем далеко! Оседела, а носиш перику плаву!

А тамо већ знате шта сам све видела! Улетим, а они усред позе! Она у вешу, све на њој црно и розе! Купово нам исту мустру и боју, ко да је униформа! ИКОНИЈА: Јеси ти сигурна да је то тај са станице?

ЦМИЉА: Пакет за ону садискињу? СТАВРА: Да си је мало утешила, шта би те коштало? ЦМИЉА: Је л ти њој држиш страну против мене? Једној убици? ИКОНИЈА: Само још и ви окрените на свађу! И који је теби андрак данас?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА (враћа се): Па и другима требао си шта да донесеш. Требао си свима у кући по нешто да донесеш а не само њој, па овима да је жао. ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако.

МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу почну да мрзе...

јој се још јаче осветли од ватре њено старо кошчато лице; узима са софре »кост«, уноси се у њу, загледа пеге и шаре по њој). Пауза. Ветрови јаче и бешње дувају. Тресу зграду. Ватра нпацка. Њени пламени осветљавају час Циганку, час Јовчу.

Овде тако стоји. (Уноси се сва у читање »кости«, тумачи му шаре на њој; сасвим му се приближила те заједно саставили главе и зуре у прст њен који шара по кости и тумачи знаке): Ево, газдо,

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

При свакој врсти и речи овога списанија сматраћу себе како пред всевидећим божјим оком; саму ћу истину љубити, о њој ћу се старати, њу ћу с Топлим и чистим срцем желити и тражити.

Ваљада је бог ту земљу благословио, те само у њој има пустиња.” Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова, као из Египта, и да спасе душу моју.

Зато, ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мненија и мудрованија, јер иначе неће бити примљен. | О овој потребној и

к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода и све што се у њој движе, пролеће, лето, јесен и зима, свако

и звездама; земља са свим шта се на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода и све што се у њој движе, пролеће, лето, јесен и зима, свако диханије и свако створење до најмањег мравка и мушице.

Неки Дионисије Хорваћанин, из Гаревице родом, речит човек и одвећ дрзостан, сиђе к њој да види што је стоји вика и да вику с виком | предусретне, но, нађе се у великом русвају и тако се смете да није пред

” Призове попа Антима Атинејца и рече му да ме прими у своју собу, која је за две персоне, а он је у њој сам. Ево, љубими мој, почетак, могу рећи, мојега Благополучија на овоме свету и моје давно желајеме науке.

— њега, његов јединосуш ан — раван, једнак једовит — отрован јеже — када, ако, које да језичник — паганин јеј — њој јеја — сова јелеј — зејтин јелински — грчки јер — зашто јестество — природа јешче — још, в.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Само кад који оболи или кад је коме потреба да се одмори доћи ће за њеко вријеме „кући“ са парохије, а настаниће се у њој кад се године натоваре на плећи као поменутој осморици. Ови, дакле, у миру преживаху што је дао бог и св. Фране.

Сви су били космати и сви осим једнога имадијаху њеки свијетли лопар око главе. Пред том сликом бијаше налоња и на њој отворена књига.

Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гргр-гр. Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну

браде до појаса, грбаста носа и крупнијех очију, које је избуљио гледајући људску лубању, те се чињаше да се чуди он њој а она њему; најзад, њеки коштуњав и наполак голи светац, клечи у ваздуху, високо поврх једне гомиле људи, а раширио

И најпосли, знаш шта ћу ти рићи? Нека свак тури руку у своју шкарпелу, па ће наћи у њој мрвица! Ти ме разумиш добро! Ти имаш браће и рођака, па се може питати: јесу ли сви чисти!

се младићно здравље; око усана лебди му осмијак, а како је пружио снажну, бијелу мишицу, прилика је да снијева е му на њој почива вршњакиња. Будионица зазвони.

Бакоња, смијући се, скиде капу према њој, па одлети у сав трк. Поп Илија чекаше га већ у крчмици, те се одмах кренуше.

Под голијетнијем брдима бјеше као тканица дубраве. Под њом село. Од села ка цести распрострла се тратина, а на њој обична кућа на један под, пак, ниже, зграде за штале.

На њој бјеше плава, набрана сукња и свилена опрегљача. Гуњића није имала, те, како је плела, виђаху јој се бијеле мишице у шир

само што нестаде веселости која га бјеше обузела уз попа, него њу замијени њеко осјећање које не бјеше горчина, али се њој примицаше.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати.

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И спори долазак до последњег руба Испод кога мами хладан дубок вир.

Ова песма нису тешке речи Мада мало опор звучи густи звук. У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук. Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук.

Ко ми спласну воде па стојим сред муља И удишем ваздух који сам већ дисо? Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево већ се љуља: Ја укочен стојим с каменом сред зглоба. СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ Сâм сам.

И гле: стојим сада — дрво, са обраним плодом. Мре у зглобу воља да се макнем с места. Шта да радим с руком и у њој са слободом? Заточени: ора је — прхните из тела!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Не само од студи и не само од ниске ђинђува и Толиног смеха. Скоро ће јасичка шума: можда га ноћас у њој чекају разбојници? Види их како чуче у ниском грабовом грмљу. Ослушкују пут којим он иде. Најпре пламен прободе мрак.

Тај смех сада разбијено одјекује у њој. Суровим и крупним очима гњечи гуњ, куштраву косу што прелази преко гајтана, чакшире, кратке и наборане, мокру

Беше то друге зиме њиховог брака. Он се вратио с пута и, кад су ушли у собу, кроз танак осмех као некоме другом а не њој намењен, дуго су му се белели зуби. Обазриво га је посматрала. Никада није био тако расположен кад се враћао с пута.

“ Ништа ми ниси донела, дошла си гола као леска, кошуљу ниси имала... Њој клону глава: сећање на облачење кошуље и прошло вече поново је заболе. — Постала си газдарица...

Ишла на дворске балове. Играла са књазом Александром, трапавим... Народ — то је њој нешто прљаво и лукаво. Прерово — вучја јазбина! С њом, шта ће бити мој живот?

Не обзире се на женине молбе, прекоре и клетве да престане. Сав се увукао, збио у шљивову свиралу, па му је тесно у њој и грца, кликће, извија, преплиће, све живље и све луђе, а ветар, одједном намамљен свирком, сјури се кроз баџу и

Нема времена да се премишља. Само пређе погледом по свим стварима у соби. Тако као да је први пут у њој. Навуче шубару дубоко на чело, изиђе напоље и нареди Мијату да му оседла његову кобилу.

Ђорђа не изненади Толино дозивање. Јучерашња свађа с њим сада више ништа није значила. Није ни мислио о њој прилазећи високом плоту који је делио његово богатство од Толине сиротиње. Мора да му се изјада на Вукашина.

у кревет, узмицала и трзала се од његовог додира, а он се дуго мучио и гушио у брзом, врелом дисању, да се не окрене њој и не загрли је, врелу и снажну.

и није могао да издржи, копрцаво и грчевито окренуо се к њој и загњурио главу у њена недра, па се припио и угрчио у њено тело, а она му се подала, опуштена, туђа и далека, чврсто

Још мало ноћи ти остаје да ме мучиш, стално јој је претио у себи, у кревету — мучилишту, а њој говорио да поштене жене не наваљују на мужеве, да се само варошке курве понашају као она, и да је исту такву нашао и

Ујутру ни њој не може изићи на очи, а камоли оцу, Вукашину; ако отац и не види, видеће Вукашин и рећи оцу; он њему прича све што

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Узалуд је девојка тражила да још једном види старицу. У Источном царству чекала ју је нова кула, а у њој хрпе свиле коју је требало вести. Златопрста је везла и туговала.

Смешно поцупкујући, девојчица се с муком пробијала кроз смеће, али није испуштала малишана. — Банг, данг! — према њој полете чичак, а девојчица се следи. »Јој, сада ћу још и рогове стећи!« помисли и ужасну се.

Заузврат, кад снег и лед окују град, деца су њој доносила зделице с храном и остављала их на довратку, не улазећи никад у кућу.

Радозналци су се за њом све чешће освртали. На леђима јој је вечито иста врећа, увек пуна. У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни.

— питао је и ветрове и птице, и луде и облаке, без успеха. Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода. Кога све није питао, док није дошао до једне ливаде и ту застао као укопан.

Једва је неколико корака прешао, кад осети како врећа на његовим леђима постаје све тежа. Шта ли то носи у њој? Мали чистач се једва довуче до краја стазе, обриса зној са чела и, погледавши ка старици, крикну од ужаса.

Док не нађе златну лубеницу и у њој Сребрну ружу, неће се вратити у свој прави лик! — Траве су се смејале, а изнад њих стајала је старица Рибља Глава као

Толико је далеко било њено лице да га дечак-капљица више није ни видео. Је ли, заиста, на њој рибља глава? Или му се то само у сну приснило? Гледао је како Риболика отвара врећу, а из ње нешто блешти.

Гледао је како Риболика отвара врећу, а из ње нешто блешти. — Па, то је златна лубеница! — Дечак-капљица појури према њој. Али лубеница, наједном, подскочи и поче се котрљати низ брдо.

— Дечак-капљица појури према њој. Али лубеница, наједном, подскочи и поче се котрљати низ брдо. На њој је јашила старица Рибља Глава и смејала се: — Стигни ме ако можеш!

Дечак јој скочи на леђа, а риба појури. Док би трепнуо, била је пред њима златна лубеница, а на њој Рибља Глава. Дечак испружи руку да дохвати лубеницу, али златне лубенице, наједном, нестаде.

Од чуда старац занеме, придиже се и из руку малишана узе чашу. У њој је, заиста, била вода. Он је с уживањем попи, и окрете се малом посетиоцу: — Хвала ти, ма ко да си! — Ти знаш ко сам!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Непознатим беспућима пролазио је, сам, исто тако лако као и познатим путељцима. Тама му се отварала и он је у њој био свој.

Буна је започињала па трајала а он је ишао ка њој, привучен језом што се распламсавала. Сад кад је појмио да је песма пут који води и од непостојања и ка непостојању,

Причао би му, још, о прошлости која се већ удаљује као и људи у њој, они што их је видео огољене у издаји или у поразу. Али, дани су пролазили а Вук није питао.

Рига је имао утисак да држи, у њој, све конце и све преплетаје. Када је, најзад, придобио и кнеза Маврогенија, некако лако, Рига је први пут био омамљен

Више није био сам: имао је тајну малу радионицу за израду изазова историји и, у њој, седам помоћника. Привлачни паук, како га је видео Маврогени, постао је у аустријској престоници, у којој су занати и

Као подземни огањ патња је тутњала у њој али тај пакао као да нико није примећивао: господарица која све види, мајка која све слути, Љубица Обреновић је давала

Онда се, потпуно изненада, у њој јавила радост. Била је обична ноћ и ништа није унапред упозоравало да је таква радост могућа.

Светлосни трептај је узмицао али не натраг, ка њој, него негде поред, у провалију. Милош је гледао Љубицу, а она је осећала да је не види: или јој се то само причињавало?

Ипак, слеђеност у њој никако се није кравила: шта јој се то, и зашто, причињава? И да ли се причињава? Ако се не причињава, ако је онај

Али, кад се Милош сасвим приближио страве као да су сасвим нестале иако су њихове сенке, дубоко у њој, ипак опстајале.

баш тај њен грч, као што га је забављала и надмоћ коју је стицао над Љубицом: увек је могао, лако, да изазове у њој радост или патњу.

Није научила: побуна је, од почетка, тињала у њој, али је, у почетку, она била немоћна да је прихвати; уз то, још се надала.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Што ј' најлепше, радо бих јој низ'о: „Видиш, душо, пролеће је близо“ А њој свану: - „Пролеће је близо.“ „Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут' листом, Сунце синут' како није

дижите школе, Деца вас моле! Посејте њиву будућих дана, Радите на њој са свију страна; Не жал'те труда - сећајте с' плода Ил' нисте синци српскога рода!

О мудра смрти! о самртничка Жива мудрости! Алфа је глава, - алфа, то је ум, Почетак свега, душин неимар, Што у њој зида будућности сјај; А омега - јест, омега је кук, Срамота, трбух, лакомост, и блуд, Зидара умног вечни рушитруд То

хуји, запеваће негде скривени славуји И природа цела зашумеће страсно, И поља, и горе, и баште, и врти Све што у њој живи поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне смрти. 3аћутаћу тада.

“ М. Митровић ЛXXXИВ Пустиња лежи дуга, и широка Вече, сја запад... све букти у бл'јеску... Ал' на њој никог - само разасути Скелети неки виде се на п'јеску.

Немо стоје у њој сребрнасте, родне Обале и врти; и светли и пали Младо, крупно сунце, и не шуште вали Све је тако тихо... Мир...

Голгота спава у мраку. Црно је небо; ни звезде нема; У грозничавом бунилу дрема Планета стара; Грех на њој тешка крила одмара. Тама је пала... Суморно ћуте троја вешала У глухо доба тишине мртве, Празна и црна.

“ с пуно страхоте Глас му захори... Голгота гори! Над њоме пламти Ускршња зора, А на њој црква, к'о златна гора, У руменоме сјају се купа; И к њојзи ступа Свет будућности с далеких страна.

„Је ли у ружи, те тако мирише? Ил' је у танком маглином праму, Што на њој почива? ил' је у зраку, К'о свиле нит што плива кроз таму? Ил' је у даху те ноћи црне, Те ми у тугу љубав огрне?

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

По средини пољах опширнијех тече р'јека воде бесмртија; њој су струје ка прозрачне луче, ток је њезин бесмртна идеја, ње брегови од чиста рубина.

Свемогући на њој сједијаше са гњијевом вооружан страшним. О, како му пламени погледи сијеваху с ужасном љутошћу!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде. Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у

Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као

Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника. Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара.

За дан два та соба доби свој стари изглед и уређај. У њој је био смештен главни део моје библиотеке, ту је стајао и писаћи сто, а поред њега беше удобних кожних фотеља и свега

“ Тако је и учињено. Када год узмем ту књигу у руке, сетим се њеног васкрсења из гроба. О њој нисам имао више да бринем.

на науци, мора имати потпуни преглед свега онога што је у уоченој грани науке дотле урађено и свега онога што се у њој без престанка, из дана у дан, ствара.

Исто тако сам се обрадовао када пронађох верну слику куће у којој се родио Исак Њутн, а у њој му синуле прве замисли његових трију епохалних проналазака.

Моје занимање стварало ми је илузију да путујем, иако се нисам удаљавао из своје собе за рад. Књиге прикупљене у њој предочавале су ми царство наука у току времена.

Тако сам заволео историју наука. Она се разликовала од светске историје тиме што су у њој, место наследних владара, главну улогу играли они људи који су снагом свога духа дошли на владалачки положај.

Немци су при своме повлачењу из Београда претворили у згариште нову зграду Универзитета са свим библиотекама које су у њој биле смештене. Ту је и богата библиотека нашег Математичког семинара изгорела до последњег листића.

Самостални рад на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.

може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Шта хоће ова напаст од жене? Ја њој ништа нисам казала, она нека ћути. — Јест — дода њен муж. — Где путује женско само?

Болови у ногама... ноге су ми пропале, а глава... као да на њој имам оловну капу која ме притискује и не да ми да мислим.

Раздраган, отпочео сам да пишем дневник који сам њој посветио. И већ је замишљам у добу бајне девојке како удубљена предано размишља о искуству свога напаћеног оца.

И зато кад није у патроли „званично“, он се у њој налазио приватно. Једанпут је случајно, као оно Рус Шаповалов, што је гонећи зеца набасао на лево крило војске

Па после човеку криво ако жена... и што се у њој пробудила кокетерија, као овај Толстој што каже... Али друго је жена, бога му, она мора да буде светиња...

без отаџбине он је без моралног живота, без достојанства човека, он је изван права, он нигде не може наћи оно што је у њој имао. Сад сам о томе читао једну добру књигу.

таквих средстава принуђавају нас да дајемо животе за отаџбину и објашњавају нам да то треба да чинимо, јер смо се у њој родили. — Али.. ако те чују... — Нека ме чују.

Ја тражим разлог патриотизму у дугу који имам отаџбини, у обавезама својим према њој, и само у том и ни у чем другом.

Па пуцкара плехана пећ живо и бела је као снег постеља докторова распремљена, а на њој припијени седе они једно уз друго и њене фине мале руке су у његовим.

Једна је жена умрла. Ах, али та жена што је умрла, то је моја жена, један огроман део мене је у њој, то сам донекле ја умро. Па шта, ти ниси једини. И сви су јачи него ти, ти највећа слаботиња, само ти.

над престоницом, испружи, у једном до бола снажном грчу освете, црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав засењен оним крвавим пожаром сунца, грозно претећи, шкргутну зубима.

слатке недеље што дрхти, да се свим својим бићем, у дивљем одушевљењу највишег заборава и највишег избављења, вечно у њој утопим, обузе ме.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А онда је дошло оно најузбудљивије: из угла је дохватио трсковачу с дршком од јелењег рога (знао сам! у њој је скривен штилет, блистав и танак као гуја — фаза факир).

Како је био њежан и крхак, и свикнут на климу благоваонице, у њој је успјевао; отворен га је ваздух замарао. Имао је прелијепе његоване руке и употребљавао их с пажњом и поштедом.

Замишљао сам како у ноћи лежи поред ње — она спава а он бдије — и у њој незауставиво нешто расте, расте. (А докле ће, мили боже, тако то да расте? и како ће то да сврши?

На сјеновитој страни куће била је једна вјечито закључана соба у коју дотле нисам ногом ступио. У њој је прије много година умро један бакин брат, њен миљеник, још младичак. Од сушице.

И тад би се распјевала безимена носталгија. У њој као да су били чудно удружени и жудња за непознатим и жал за неповратним.

Свака мртва ствар око мене добијала је тада живо срце и у њој су дамари одбројавали часове неповратног. Требало се трзнути, пренути.

По нејасним наговјештајима моја ће болничарка наслутити да се њој, као члану који се откинуо од куће, одгацао у бијели свијет и тамо нашао некакав свој хљеб, намјерава оспорити и

Добро одјевена војска. Љепота механичких одљевака. Има у њој нешто стабилно, непогрешиво, као у вожњи железницом. Но каткад зна да се јави и нешто неугодно, као клица досаде, у

У таквој лепоти као да нешто вјечито упозорава на чудо њеног постанка. То није сама љепота облика, већ нешто што по њој пада као осветљење по пејзажу. То су оне љепоте које сликарима и скулпторима знаду задати стотину мука.

Груд му је пуна љескања бића и небића, у њој се мотају смрт и бесмртност, сад ухваћене у коштац, сад обујмљене у загрљај.

Млад човјек у чије способности његова околина није вјеровала сам је и без ичије помоћи основао фарму, и на њој одгајио грах који је однио награду на обласној изложби. Е па добро, нек му је са срећом!

Постоји та мала жежена истиница коју сам испекао кроз кушање живота: има у слабости нека њена специфична, баш њој својствена снага, коју јаки не познају.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи. На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.

она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.

« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно

претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду... Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави.

У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше.

се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље. Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.

Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и

У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој. Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.

Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој : од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.

Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво. И што се више она старала да ову необичну појаву

Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње,

кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој. Тако сам ти једва муку истерао. — Виде ли је чија је? Где се нађоше?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А свети Петар рече: — Добро, па што тражиш за њих? — Начини ми — рече старац кулу до небеса, и дај ми у њој свега доста, и да живим девет стотина година, па ћy ти онда дати.

чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, а пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре!

Што си остала? А кобила одговара: — Ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.

— па све батином по њој: — Ето то је, жено! Ето то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.

ће она избљувати јелена, па и њега прождријети, а напошљетку она га је прва богом заклела и побратимила, те смисли да њој поможе.

Ујутру му мати поранила, јер се, богме, ни њој није дало спавати — није шала, оде коњ, оде живљење! — па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: пуна авлија дрва.

Једном ће он њој: — Вала, посестримо, ја бих те нешто молио, ако ми даш вјеру да о томе нећеш никоме ништа казати.

— Тврђа вјера од камена, побро, казуј слободно. Онда ће он њој: — Видиш овај прстен? Ја ћy овај прстен метнути ево на овај крај пилава и сахана да дође пред цареву кћеп.

Најпослије цар зовне ону исту баџу, па ће њој све казати, а она ће њему: — Имадеш у ашчиници једнога јабанџију. Он је онај исти што ти је кћеп одвео био, ја сам га

па му најпослије рече: — Честити господару, мене је бог досада чувао, а твоја кћи колико је мени мила толико сам и ја њој, него да нам и ти дадеш дову па да се узмемо. Цар се мало промисли, па ће му: — Тако је суђено.

Онда он отиде у ону планину к баби, и дошавши к њој рече јој: — Помози бог, бако! А она му прихвати бога: — Бог ти томогао, синко; а које добро?

једнако, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се пробуди, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Петковић ДИС ПЕСМЕ Садржај УТОПЉЕНЕ ДУШЕ 2 ПРОЛОГ 3 ТАМНИЦА 4 КУЋА МРАКА 7 ПИЈАНСТВО 8 ОНА, И ЊОЈ 10 СТАРА ПЕСМА 12 ПЕСМА 14 НА ОНОМЕ БРЕГУ 16 ВИОЛИНА 17 ХИМНА 19 РАЗУМЉИВА ПЕСМА 20 НА ОЧЕВОМ

ОНА, И ЊОЈ Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада, Где човек живи у борби са људима и самим собом, Где безазлена невиност

Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда. РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија. По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе.

По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе. На њој оно место мене само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа, к'о цвет драгоцени, Као престо

Заспале су потом. Она, без живота И младости, спава на крилима туге; Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге По њој: она спава, с њом њена лепота.

таме, Лик душе трајно где се од нас крије, Где свести нема, већ идеје саме, Откуд бол слеће, да осећај свије У мени о њој, о лепоти, цвећу И о младости — о још једном само, Да ми је да се моје мисли крећу, Да ми је да сам још једанпут тамо.

прозор, несташан и мио, На завесу ветрић невидљиви слеће, И њоме се игра безбрижан и чио; Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.

Мада срећа нема своје лице, Њезин изглед осенчава нада, А њој човек не мери границе, Прави простор тек у њему влада.

Ал' се лепо ведри Окис'о видик, огрнут са стравом, И моје лице, док даљином плавом Ја видим љубав, поглед њој ми једри. Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу.

И гледам. Данас, као некад, ниси С песмом на лицу, нити ми се чини Да се покреће сад у месечини Арија снова, и да у њој ти си.

Ал' земљи ће сунце весело да гране, Мај ће ведар ићи, пробудиће гору: Њој промена носи пролеће и зору; Једва чекам вече да и мени сване. 1904. КАКО МИ ЈЕ...

Свуд се тама шири и по њој се крећу Неке сенке што се, устремљене, нагле И прилазе, вуку, у поворци слећу; Не види се ништа, негде носе магле.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Једнога дана упутио сам се сам до реке да у њој уживам као и обично. Међутим, када сам допливао близу бране, ужаснуо сам се увидевши да је вода порасла и да ме брзо

Кад бисмо могли да произведемо електричне ефекте потребног квалитета, читава планета и услови живота на њој могли би да се промене.

Идеја о конструисању аутомата који би поткрепио моју теорију давно ми је пала на памет, али сам на њој почео активно да радим тек 1893. године када сам почео истраживања у радиотехници.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива а више коштица!

Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: “Кћери Дијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твога сина.

извезени златним ширитом, а изгледао је тако строг и озбиљан као да је читава царевина на његовим плећима и он води о њој бригу. - Капу доле, неваспитана сељачино! Зар не знаш како се стоји пред претпостављеним?

Имају и банку, наставио је он, која успешно послује у неком рударском месту у Невади и у њој осим сребра и злата скоро и нема другог новца; пети, који је већ био у Америци, причао нам је, као са неке висине, да

Она ме је исправила, а ја сам поновио поздрав по други пут. Овога пута било је то знатно успешније и њој се свидео мој искрени напор.

Преселио сам се на источну страну Њујорка да бих био ближи Купер Униј и и њеној привлачној библиотеци. У њој сам проводио многе сате после бројних неуспешних дневних крстарења у потрази за послом.

- Погледај само моју ложионицу и видећеш да у њој све иде својим редом: централни управљач регулише брзину машине, осигурач ограничава притисак паре, свака пећ има

На последњем спрату Творница је имала и неколико соба. У њима су неки радници, који су били у њој запослени, и спавали.

Књига је почињала овим Милтоновим стиховима: “Како је заносна божанствена филозофија! Нити на њој што штрчи, нити шкрипи као што мисле тупави глупани.

Та колибица није била насељена већ дуго времена, а о њој је водила рачуна једна стара Данкиња која је живела у близини.

” Диван савет колешког момка! ”Играј игру!” - Каква фантастична фраза! Размишљао сам много о њој и што сам више мислио, све више сам био уверен да је право лице ове земље са свим њеним традицијама сажето у ове две

од свих традиција Кембриџа и била је чврста као Гибралтар; њена снага потицала је од чињенице да је, захваљујући баш њој, створено много истакнутих научника.

Ћипико, Иво - Приповетке

— зановеташе неки младић што је до Цвете мамине купио. — Скини га с главе, да га окусимо! — и пружи према њој руку. — Да—ну! — излане она и одмаче се.

— Јеси ли видио? Учини добро дило! Узми је на радњу, даруј је, и све јој криво. — Тада се обрне њој: — А ко ће мене намирити? Господин бог! А? Колика би штета, видила си; ко ће ми је надокнадити?

Она ни у сну не наслућиваше зла, нити му се надаше. Али ипак, у први мах, у њој је нешто чисто задрхтало и потерало јој живље крв у главу. Упре врата. Види да су закључана.

У загону брецну на вођи звонце. У кући се неко огласи и причини им се да се по њој дружина премешта. —Уђимо! — нестрпљиво ће Марко. Што ћемо напољу? Ступе у кућу.

Кад стиже? Бићеш се уморила? Сједни! — и приђе њој. Цвета се тек с неколико речи здрави с дружином и одмах приступи својој деци, те једно за другим изгрли.

У њој влада главна мисао: „Што би од браће било кад би их предали турским властима да им суде?” Па се диже и тјешио их: —Да

Изишавши кроз градска врата напоље, осјети се као и увијек слободнија, и нешто се у њој преокрене, одахне. А вечерас је и живља, окретнија; чини јој се да би се сада испоредила с онима што весело мимо њу

— јави се обијестан глас. — А ми се патимо... Дану, жедан сам, —вели једној дјевојци — напој ме! Прилази к њој, шапће јој и не мари за осталу чељад.

да је напољу”, помисли, јер над кровом његов удар тугаљиво фијуче, и фијук се слива са звучном јеком војничке трубе. Њој и нехотице пред очи долази војник у тешкој служби на стражи, помисли на њ и као осјети зиму напољу, сажали непознатога

Па како је дан и сунце освајало, онако је у њој све јаче издвајала се жеља за животом и свјетлошћу, и није могла да обустави бујицу унутарњега узбуђења, а то је било

Гледајући у море, сјети се онога дана кад је задихан пошао к њој носећи у руци једну форинту; показује јој новац и вели: —Нашао сам га у мору. —А како си га докучио?

Чекаоница је расвијетљена и свијета је око ње мање, а они што су заостали сједе и чекају. Њој се не да поћи међу чељад, у свијетлост; једнако од нечега преда.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Док остајемо у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике (конвенције) за нас

Обратићу вам пажњу, и покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је

У поезији се, уосталом, снагом синегдохе увек може поменути целина уместо некога њој подређеног дела, што по правилу има знатан песнички учинак.

О њој је давно писао Лаза Костић у својој књизи о Змају. Ви ћете се лако сетити да је Лаза Костић волео позне Снохватице Јова

Разуме се, сразмерно разлици која постоји између двеју култура. Заправо су сви описи културе, и судови који се о њој изричу, у крајњој линији пристрасни.

За најопштије разумевање једне културе важно је знати какав је у њој типичан однос према времену и простору. Та питања нису апстрактна, као што на први поглед може изгледати.

Да се вратим на почетак. Будући да су сви описи културе, и судови које о њој изричемо, у крајњој линији пристрасни, разумљиво је што се и о типично балканскоме комплексу или језгру шире схваћене

Митска Мајка Земља појављује се и у чудесној песми „Вест“. Она је чудесна већ и по томе што је у њој до савршенства доведено спајање фолклорног и хришћанског: свака слика је с једне стране хришћанска, с друге фолклорна

Она такође у себи сажима више разнородних утицаја са стране. Али можда управо зато у њој, што цмо ближе нашем времену, све истакнутије место добијају писци који као Растко Петровић, Момчило Настасијевић и, у

на први поглед, занемарљиве појаве које се у култури (духовној као и материјалној) понављају понекад нам о њој могу рећи много више но што нам се чини.

три, синоптичка (Матејево, Марково и Лукино), у овој је прилици за нас углавном и важна, па ћемо се једино на њој и задржати.

Јер у њој нема ничега сувишног, али ни недовршеног. А постоји извесна симетрија у њеноме склопу. Поновићемо да се састоји од

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

” Да ти нисмо прешли праг, то је истина, то је знаш због оног што си олајавала Христину, али кажем ја њој:” „Па нека, нека каже свет да смо сад потрчали зато што је министарка, па ко ће да потрчи ако нећемо ми који смо јој

ЧЕДА: Разуме се! А веруј, што те више гледам, све више верујем да ћеш се и ти њој допасти. Ја сам се, знаш, тога највише бојао: да л' ћеш се ти њој допасти, а сад када сам те видео...

Ја сам се, знаш, тога највише бојао: да л' ћеш се ти њој допасти, а сад када сам те видео... лоло једна, мора да се ти уопште допадаш женама. РИСТА (поласкан): Кажу!

РАКА (чита): „Та се љубав међу њима изражавала на тај начин што је она њему израдила класу, а он њој писао љубавна писма”. АНКА: Кажем ја, знам ко је.

жени извесно казао ко је писао и онда треба распитати која је госпођа њена најбоља пријатељица, јер она је извесно њој казала, па онда да распитамо која је пријатељица те пријатељице... ЖИВКА: Уха!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Има још једна појединост коју посебно треба поменути, будући да о њој у самој студији није ништа речено. Милош Црњански је имао план да после прве напише још пет књига о сеобама српског

Штавише, на тој се периферији јунакиња суровим стицајем околности обрела у њој туђој и за њу погубној сеоској култури.

Дакле драма Софкина, у крајњем изводу, није ни само породичнога, ни само индивидуалнопсихолошкога реда него се у њој налазе дубља а скривенија померања у култури.

„начађавелом хартијом”, па светлост која продире није само жута, него је „мрка”; соба је велика али влажна, у њој светлуца „мала лампица што је на столичици близу собних врата”, а гори „тихо, млако, ширећи од себе задах проливена

Тако, рецимо, после двеју композиционо преломних реченица - од којих прва гласи „Њој тада све изиђе!” и друга „А сећа се свега17- аутор у првој верзији више није могао ни видети ни знати ништа што

отисцима од очева јој тела, лојана свећа у чираку прска и заудара на изгорео лој, а напољу мрак, и то густ, тежак , и њој управо „тада све изиђе”, па је „чисто очи заболе од тога” и „брзо, заносећи се, лепи колуте црна лука на слепоочњаче и

Њена мислена активност, ако се о њој може говорити, стопљена је с телесном; њено сећање у оба случаја израња из јарко насликанога телесног узнемирења.

Има у њој нешто од обухватности општег погледа баченог на књижевну радњу која ће се касније део по део приказивати.

поглед: „Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој - Софки”. Одмах затим други пасус осетно сужава поглед усмеривши га на кућу: „Њихова је кућа била стара.

А са таквом се улогом, разуме се, мора саобразити унутарњи састав реченице, њен склоп: да се у њој као у маленоме сочиву одразе наговештаји основних односа из приповедне фреске коју писац одмах потом почиње развијати.

би се најзад самим синтаксичким склопом издвојила и истакла јунакиња (чини се то помоћу синтаксичке фразе „па чак и о њој - Софки”, са узлазном интонацијом ускличне врсте).

синтаксичка фраза да се њоме пре истиче дубока разлика него што се допушта једнакост, наиме каже се „па чак и о њој(!)”. А то је, наравно, стога што се касније у тексту и сама Софка појављује као извор знања.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Одмах је ту иза њега мала зараван, на њој два новија пространа конака и кладенац, а изнад њих се издиже висока и стрма планина под шумом и са мање литица но што

На страшну вест и она је до Бога јаукнула, али видевши како је из куће све избезумљено потрчало, њој паде на памет да су доле око њена мртва сина Арнаути, којима ће можда бити драго да је виде сломљену и необучену, па

сина Арнаути, којима ће можда бити драго да је виде сломљену и необучену, па да се после свете не толико, свакако, њој колико њеном народу: „Е нема, међер, мекша срца од српскога!..

Остаће на њој когод жив да дочека Србију. Није Друга... Бог је јак... Елбете... А душманин то прозире, па разапиње мреже.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ Ох, што бива од човека! — „Ајд’, не лудуј. Са мном пој: Свакој срећи има лека Ил’ на земљи, ил’ у њој »Јавор« 1888. И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА...

Ви’те л’ алу ближу, која Само нама прети? Што се свести нашег рода И имену руга — Према њој смо ево сами, Без помоћна друга. Док ми мача изоштримо Против општих âлâ, Наша мала, ближа ала Нас је прогутала.

Застава се у вис диже, Али једна само На њој пише: „Српство пада, Ал’ ми га не дамо! Око храма светиње нам Биће бедем живи: Слози нашој, жртви нашој Нек’ се

1883. МАРИЈА ТРАНДАФИЛ Бог јој даде блага земаљскога А уз благо срца милоснога, Бог њој даде на свету овоме, Она коме — већ народу своме.

Сад испијам чашу, да вино не лáпи, Да „злотвора“ у њој не буде ни капи. Ти сад чини своје, а ја ћу се смирит’ — Ал’ зато ћу ипак кроз тарабу вирит’. »Стармали« 1889.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

гомиле: ко не уме да слуша песму слушаће олују али: хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој СМЕЛИ ЦВЕТ АГОН Док су обале у свађи Воде ће мирно протицати РУДАРИ Сиђоше у пакао по неправду На којој се

Краков, Станислав - КРИЛА

Најмили су турску кућу у старој вароши. Имали су у њој наргиле, стару безубу служавку и пуно шарених мачака које су све сладострасно маукале.

Петровић, Растко - АФРИКА

мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету.

тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после у ствари само трућао глупости о њој.

Висока жута трава, која је час до појаса час до рамена, која је у кишно доба као шума. По њој су гдегде, где је извор, велико тропско жбуње, огромна безлисна дрвета која цветају, палме које носе џиновске црвене

„Дошао сам овде и, поред свих тешкоћа, успевао да остављам на страну, само да бих њој слао, и да бих за њу припремио живот овде.

У свем селу она ће бити ако не најлепша оно бар најелегантнија. Другарице ће говорити о њој: „Она коју ће за три године узети један бели!

Игру су отпочеле ипак две старице, Сука и Јо, вештице и фетишерке. Једна је накићена перјем као црвенокошци; њој висе о врату дугачки низови семења и шкољки, а њене сасвим празне, спарушене груди заплићу се у овај накит.

Час је сасвим на једном, час на другом крају; час високо над земљом, час полегла по њој. Њена другарица Јо, не мање стара и спарушена, носи на глави нешто што личи на калпак, и њена је улога у игри да

Остатак дана проведох цртајући Кауру, која је необично живописно село. Племе које у њој живи, иако наго и примитивно, помуслимањено је пре неколико векова, кад је Сан–диако победио фетишерског поглавицу

То је свадбена ноћ там–тама, и нико у њој не сме ни да дели, ни да бира, а тешко оном ко би о њој судио. Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман,

То је свадбена ноћ там–тама, и нико у њој не сме ни да дели, ни да бира, а тешко оном ко би о њој судио. Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман, праћен упаљеним лампама које носе обувени старац и његов син.

Тек кад дођем њих, примећујем да је са стране једна стреја, да је под том стрејом постеља од бамбуса и да на њој, увијен до браде и дрхтећи, лежи неки старац.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ о том други пут, хајдемо сад! Вечери благе сутон сенасти На својим груд’ма спрема постељу И по њој чудан раскош простире: Росице сјајне, ситну ђинђуву, А мека свила цвећа мирисног Шарену главу спушта пажљиво Да

Ха, тако... (Разбије врата и улази у кућу.) ПЕТА СЦЕНА Соба у Станојевој колиби празна; по њој се виде разбацане крпе, хаљине, на патосу лежи испаљен пиштољ, итд. Станоје гледа око себе. ГЛАВАШ: Ње нема ту!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

извешће напишем ово: »Останите на позицији где сте, браните је до последњег човека, и ако устреба умрите на њој. То вам налаже част и то вам заповедам ја. Черњајев.

грми крупов топ и острагуша, далеко беже и врани гаврани, као и све друге тице, и све живо, а остаје само пустиња, и у њој само ова мала, пакосна зверка што се зове — човек... Ишли смо даље.

Дужан сам јој тако јал' ће бити 18 гроша, јал' рубљу. Она то зна; неће она рећи више но што је. То њој исплати, а остало нека ти је богом просто: попиј са дружином за моју душу код наше црнооке Севде. Е... е...

Јутрос, 15 августа, дође ми у руке једна турска прокламација управљена на Србе. У њој Порта позива »верни српски народ« да се мирно преда Турским командантима, па ће бити у свему заштићени и поштеђени.

може желети никаквога успеха већ и по том, што су наши државни интереси и њени рачуни на Истоку дијаметрално противни. Њој никако не иде у рачун да наш углед на Балканском Полуострву скочи, да ми постанемо већи и моћнији, јер зазире да тако

Пристајем, само пристаните ви да ту формулу примењујемо свуда. Узмимо на прилику вашу Русију. Граде ли се у њој закони с питањем народа? Јесу ли ваши израз народне воље? Али да вам не буде криво ја ћу ево узети и Србију.

Ма она још и десет пута долазила до тренутних успеха и понављала се — у Француској њој нема више трајног опстанка, и победа је републици потпуно осигурана.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.

Што ј’ најлепше радо бих јој низô: Видиш, душо, пролеће је близо. — А њој свану: „Пролеће је близо.“ Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут’ листом, Сунце синут’ како није

Ко те пита, ко ли хаје, Кол’ко ј’ на дну мртвих снова, Кол’ко с’ у њој утопило Жеља, нада и бродова! ЛИ Од чега си, Боже, срце знао створит’?

Срце не подлеже; Хај, читаво гробље у њега је стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А сад су ти мртви, — макар да су живи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Пред нашим очима, преко Чегаљских планина, указује се равница, и у њој мирно, плаво Островско језеро. Као око... А над нама се разлеже прасак пушака. Мало ниже пуше се казани.

— Женска и по!... Нашао сам је у Беас-кули. Друже, провео сам код ње шест дана и шест ноћи. Ја њој паре, а она мени слику. Али не жалим. Једва чекам кад ћу опет у Солун.

Онда сам легао на „кревет“. Драган ми ништа не одговори, већ извуче своју торбу и поче по њој да претура. Нешто је истресао, цепао неке хартије, и онда наново спаковао.

— Усићи се наједном. Море бијеш је, море милујеш, море мазиш... Аја!... Пође мазга кад њој „ћорне“ на памет. Ми, грешници, изгибосмо овде да бисмо их ослободили.

кингири мингири. Сунце му његово, нисам знао да говори енглески. Видим ја да он њој показује земуницу. Женска поче да се колеба, и као пође.

И уместо да гледам филм, ја сам посматрао њену главу, која се пројектовала на светлом платну. Он се нагао према њој и почео јој нешто говорити. Она је климала главом... као да одобрава. Чини ми се, као да су им се руке спојиле.

Али вечерас је она пријатељица мога друга и, ако ништа више, обзири другарства ми налажу да сам према њој пажљив. И зато сам узео са стола неки албум и разгледао слике... Али ипак сам их видео. Најзад сам устао.

Омотавала је нервозно марамицу око руке и шмикну кроз нос, као да хоће да заплаче. Осетио сам према њој неко сажаљење. Да бих је извукао из тога стања, запитао сам је да ли пуши. Она одречно махну главом.

— Устао сам и узео своју капу. Она приђе вратима и наслони се леђима. Стајао сам према њој. Гледала ме је грозничавим, молећивим погледом... Дисала је дубоко, а прстима савијала крај од своје блузе.

Увиђао сам колико она мора патити. Природа је према њој заиста била немилосрдна. Са њеног лица збрисала је све трагове љупкости, а оставила јој нерве, чежњу и онај природни

Друго је жмиркало, и непрестано било у покрету. И ма колико се старао да у њој пронађем нечег доброг и нежног, био сам увек под утицајем онога исколаченог ока и искежених зуба, као у неке животиње..

улетела је у твоју собу. Па, овај... — Лука обухвати подбрадак и жмиркаво погледа Драгишу — ништа нам о њој не рече. — Шта имам још о ној да вам причам. То је био „текући посао“ још првог вечера.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ронити по нашој занемареној књижевној прошлости пре Бранка, не пратећи у толикој мери конкретне поетске судбине у њој ради њих самих (света их је неколико које то одиста заслужују), колико општи дух којим су се оплођавале њихове ма и

Лажу антологије. Ни ова овде није без тих недостатака. Зато, ко би само по њој хтео судити о узроцима многих појава у нашој књижевности од пре стотину и двеста година, као и о несумњивој кризи у

година, као и о несумњивој кризи у којој се та књижевност налазила непосредно уочи појаве Бранкових песама; ко само по њој хтео закључивати шта се све у нашој тадашњој књижевности покушавало и којим све правцима немирно кретало, нашао би се

Епоха о којој је реч није као ма која друга: то је детињство наше књижевности, нарочито у својим почецима. Одиста, у њој су се наши књижевници превијали у правим мукама: језика нису имали.

Али ето како ипак, одједном, све у њој пође некако наопако, и биће да клизне у комику на изненађење и самога писца као да се песмица руга, што свакако није

је и често до заоштрености континуирано стилско јединство а емоционална и мисаона јединственост, и онда када је у њој дисонантних акорада. Она је конзервативна, чак са упадљиво наглашеним страхом од прекида континуитета.

У персони Хишпанка, У речи је Талијанка, Ход је, њезин а ла гранде: нећ' са сваким да с познаде. Дајут многи њој динари, ал' то она и не мари. Многи њојзи шешир скида, ал то она и не гледа.

ме свиди и зажели да ме дуже гледи, Ја ћу проћи, као невјешт, шта се њојзи бреди; Док внезапу једном зазрим и нога к њој ступи, Па нека ју од то доба ко може искупи. Ако буде од потребе — тако т' твоје младе!

Љубве богу, за опкладу, ту би био замор, Нит' је посла тежег им'о откако је Амор. Да ти појем о љубови, њој су мизе благе, Ал' избери од пјесана што су теби драге.

Мрзи Србље и што је год том имену славно, Одвраћа се серцем од нас и клевеће јавно. Њој су [наши] обичаји (има злих навада!

Чврчала јој, да је нема, метла око главе, Њој и баби, што јој носи очаране траве. Не слушајте, цјеломудре, клетву српске дјеве, Кукољ ваља из пшенице чисте да се

Знаће гди је моја најпре пропјевала Муза, И њој близо убјежиште желити без труса, Имену ће пјесан мојих разићи се гласи, Читаћу се од множајих нег' на глави власи...

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУЈО: Господар?... Хм!... господар је с госпођом. КАП. ЂУРАШКО (за себе): А ја бих рекао Да је господар у њој нестао. БОГДАН: А с њим је госпођа — Та то сви знамо. — Ма воли ли је? Је л’ весô, храбар. Је ли погодан?

(Бошко и Богдан одлазе.) КАП. ЂУРАШКО: А ја?... ја ћу к њој!... Ја мучитељци одох најлепшој Да од ње чујем своју судбину, Да јој се продам — да издам све.

Хајд’! хајд’! отис’ћу ја... ал’... (За себе.) Ова га је прогонила, онако сиједа и стара! Боже, опрости, ал’ није у њој све начисто... морâ је и њу нечастиви репом у памет чарнути, хајд’! хајд’! (Гунђајући излази.

Он рубинима и не тргује — Богат је страшно... има фабрику У магазину моје матере... Па у њој лије све девојчице, После их даје за крв!... Ха! ха! ха! КАП. ЂУРАШКО: О сени бедна! О сјаја бившег слико невешта!

— ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, кући, кнеже, — мати ме чека. Зар је не видиш?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад ћемо, чедо, к њој; Само причекај Са греховима да се опростим... РАДОШ ОРЛОВИЋ: Бошко!... Богдане!... Сирота деца!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Обукô ћурчину наизврат, па је сапô под грлом пуцетом колик' највећом крушком миољачом. На глави му шубаретина, има у њој у дуљину, Боже ме не покарај, пô аршина.

Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори зна у њој на моју душу кô и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушастог Ликоту што носи шкрљак кô и

— ако Симеун није досада попио толико ракије да би се на њој, кад би се пуштила кроз бадањ, могло самлети двадесет улчека сирове зоби! — Ти, мајсторе, увијек прегониш!

“ — Онда сам имô једну краву, дабру, дебелу краву. Од уста сам своји' откидô, па сам њој давô. Кажем вам, добра, дебела крава, али зијанћараста да Бог заклони! Прескочи ти преко плота и ограде куд занесе!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

У мени драж сва је. Али ви сте гробљем створили ме живим. Јер ја немам срца, а го разум шта је? Иронија моћи. Зар њој да се дивим?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Он само на крупно хвата. Његова је струка политика и на њој, боме, добро зарађује. Највише зарађује на династији. За њега је династија крава музара. А музе, брате, вешто!

АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла. ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела! И ја сам личио на петла кад сам тебе узео, па шта ти фали?

Десно од задњих врата, крај зида, стара дрвена клупа и на њој маса аката, која су с једне и друге стране подупрта по једном циглом.

МИЛИСАВ (развио је за то време фасцикулу и тражи по њој нешто љутећи се што не може да нађе. Уређује опет фасцикулу, увезује је и пење се на сто па је ставља на своје место,

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Све, дакле, дела која су се у исто време ширила Европом на њој заједничком латинском језику. Посредством ове литературе Срби су, заједно с осталим православним Словенима, улазили у

Тако је трохеј "постао значајна песничка форма у немачкој књижевности", и не само у њој. С Вуковим временом завршио се и период "класичног" народног песништва, када је оно достигло врхунски домет.

Косовска епика јавља се у време када свест о држави, припадности тој држави, и свест о витешкој дужности према њој постоји у сваком појединцу, и када еп представља историјско памћење народа у размерама јуначке идеализације.

Певач прво пушта младу жену да одмах у њој позна, по бурми, руку одрасла човека, Дамјана, свога мужа, да би мајци оставио дуге мучне тренутке присећања

У њој је дата читава концепција устанка, неумољиво реална, са својим суровим али и светлим сликама. Досегнувши оно што је за

(Херцеговина), у коме је Шантић рођен и из ког није одлазио, формирана је група српских писаца око часописа "Зора". Њој је у почетку припадао и Дучић, као и најзначајнији приповедач кога је Херцеговина дала Светозар Ћоровић (1875-1919).

Његова је лирика повремено херметична, али је зато и једна од најдубљих уопште у српској поезији. Има у њој и мистичког заноса и изворног религиозног надахнућа.

Премда у почетку нешто спорије, проза се паралелно мењала с поезијом. Приказивачки моменат у њој је много важније, па напуштање социјалистичког реализма није морало значити и напуштање реалистичких стилских обележја.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Све ту мирно лежи, под стеном страхоте, Из прашине њине гуштери се коте... На њој данас седим и даљину гледим: Ваљда гдегод ближе миран кров се диже, Или добар пастир стаду следи белом?...

То је бела кула на цркви Горњаку! Раширила крила лабудова бела, Белоћу је снега на себе узела; Крст се на њој блиста, сунцу одговара И по хладној стени златне пруге шара.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Стани не мини. Кадифли, гле, моја доља. Травицом гусне за мекоту по њој, па маховином по узглављу, по стени. Стани не мини.

Занаго свеле у вечери сузама заливала. Туђини умом ја гинуо, Бога ни осмеха њој. Прости ме, родино блага. САН У ПОДНЕ Топал сам ћув, пролећем ти подунем.

Врелини овој бризгај о бризгај, врела. То иза сна, знам, златан прах остане по њој. И у пољупцу презреле брескве сласт. Зри љубав. Подне. ГРОЗД И златан облак, драгано, натопи земљу пијанством.

Сама згажена биљка златан отвара цвет из ожиљка. БИЉКАМА Влижи се. Златна одора на њој. Смрћу позлати. Мирисне моје, топло ли умирете. Раскош је ово и у мени сете. Кропи у јесењи дан.

О, трикрат сува би листала грана, трикрат би око трулог пања намотало лета, колико вину и њој. И само и само смежурава рука о дојку. Не гукну, сејо, новорођенче на њој.

И само и само смежурава рука о дојку. Не гукну, сејо, новорођенче на њој. XИИИ А блуду под прозором, тик ту, врта се мало зачепрљало. Воњи на мирис, мирису на воњ.

А небо плаво, и сенке шарају пут. 2 И погребли га ваљано: Крстачу поболи, па име, Суботић Стано, читко по њој — мајка да га нађе, или љуба, или ко га воли. 3 Зàпева му труба. у ковчегу опружен он, и жут.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом

Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га

Баба га увек, ако њој не би требао, слала матери да тамо њој у кујни нађе се при руци, а готово увек, да ако млађи брат који је био на сиси

Баба га увек, ако њој не би требао, слала матери да тамо њој у кујни нађе се при руци, а готово увек, да ако млађи брат који је био на сиси плаче, он га узме, носи, забавља.

са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења. Отац би спавао кратко, бурно, рчући.

Ако ли да узмем? Чак ни то њу није вређало. Њој је само било до тога да су: њоме у кући сви задовољни, да вечито ради и да је сва срећна свакоме од њих да угоди.

Од горчине, бола, њој би чисто залогаји у грлу запирали. Прсти би јој, приносећи залогаје устима, такође на бол скупљени, дрхтали.

Тако је било код њих одувек. Откако Младен зна и памти. Такав отац, таква мати. Баба све и сва у кући. По њој се већ и кућа звала. По њој и отац, па чак и он, Младен, »баба-Станин Младен«. Тако су га звали.

Откако Младен зна и памти. Такав отац, таква мати. Баба све и сва у кући. По њој се већ и кућа звала. По њој и отац, па чак и он, Младен, »баба-Станин Младен«. Тако су га звали. И тако је било једнако, годинама.

У трему, до степеница за горњи бој, сусрео би бабу. — Оде ли, сине? — оглашавала би му се и она. Пошто њој одговори, одлазио би. Баба би га одгледала како већ сада сасвим у свануће, готово по дану, одлази.

Зато би целог дана преседела строга. По њој, њеном лицу, ништа се није познавало да се штогод догодило, десило. Само, место оне њене беле, нежне, везане марамице

Његово округло, доста здраво лице види се нагнуто над таблом, а чује се како по њој шкрипи писаљка. Млађи му брат више је личио на мајку.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

буква, поред које се увек зауставља спровод: свештеник чита опело, а један из спровода на букви уреже крст, тако да на њој има много урезаних крстова (Караџић, 1, 1899, 165). Срби верују да се виле рађају на б.

, јер је прикрила ђавола (СЕЗ, 41 № 167). Али је в. ипак имала извесно своје угледно место у религији. На њој воле да седе виле (»јер на то дрвеће врагови не смеју«, ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Има и појединих светих примерака.

Из етимологије разних имена ‹ове биљке› дају се извести закључци о митским схватањима о њој. Име »сирота« одговара немачком схватању, и претпоставља (ако наша реч није позајмица?

обешени невини Момир и Гроздана, које су лажно оклеветали, озеленила је и цветала белим цветом, а Момир и Гроздана на њој посветили се (Вук, Пјесме, ИИ, 29, 374 идд). У србуљама д. масло лек је од краста и шуге (Софрић, 82). Истуцаним д.

шара се чесница (ЖСС, 173, Поцерина). У једној песми, која је вероватно обредна (јер је певају »краљице«, и јер се у њој јавља рефрен Љељо), куне се девојка »дрену на корену« (ЖСС, 126, Црна река). Због чега је д.

помаже делију девојку зато што је према њој била пажљива (СЕЗ, 41, 1927, 180). Златне ј. спомињу се веома често и у народним приповеткама (нпр.

Постоји и једна врста ј. која се зове адамчица. и она је постала од ј. коју је Ева дала Адаму. На њој се још види пет бразда од Евиних прстију (ЗНЖОЈС, 16, 40). Кад ко некога хоће да позове на мегдан, пошаље му ј.

Ј. помаже против грознице (и то нарочито њен други род, СЕЗ, 13, 437); у том случају на њој се радо »записује« (Караџић, 4, 1903, 203), и то покаткад Соломуново слово (СЕЗ, 13, 297). Коштице од ј.

На тој ватри не меси се и не кува (СЕЗ, 32, 133); да би се могло на њој кувати, потребно је да се она »обжеже« (СЕЗ, 17, 537), или да се девет посипака пепела, или сав пепео избаци (СЕЗ, 17,

Стара л. сматра се за божанско дрво: њој се човек може исповедити »као свештенику« (ГЗМ б, 370), и, њеним пупољком или лешником, и причестити место нафоре, на

Када је стигао на ћабу, види одједном ту ону исту липу, и на њој свој пешкир. Он пешкир обележи, и када се после вратио у Бањалуку, оде ка липи и ту нађе онај обележени пешкир.

Данас липâ нема у нашим крајевима много; међутим, велики број топографских имена по њој, много већи но по осталим дрветима (в. Рад, 1. с.

Ћипико, Иво - Пауци

Газда сједи за писаћим стлом, у ограђеној писарници големога дућана. Пред њим је велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи, а сигурно неког од дужника није могао да нађе, јер посегне за другом, мањом, у којој су дужници

Плативши порез и гдјешто још у вароши, не да му се поћи кући, већ најпослије сврне у господареву крчму. Понајвише у њој пије и нарочито у њу сврће, да се господару не замјери. Господар пази на то и често прегледа крчмареву књигу дужника.

Војкан, посрћући, свали се у јаругу. Неко вријеме лежи у њој, да најпослије, грдећи једнако, с натегом извуче се и, тетурајући, упути се из вароши.

Стиже до колибе, узе кључ испред стијене, гдје га бјеше оставио, и униђе у кућу. Разгледа се по њој . . да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе. Сунце је одмакло, грије, али нема припеке.

Ништа не одговоривши жени, подиже гуњац, напи се, а оно што остаде пружи њој. Жена испи заостало надушак. —Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио! —Што ћеш овдје?

Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом. — Нека је на мени— одговори он замишљен. — Па се окрете прама њој: — Бога ти, кажи ми, је ли истина што веле да поп Вране пристаје за тобом? —Је и — није. —Кажи чисто!

Раде лагано корача, окретно прескаче преко стијена, а погдјекад окрене се прама њој и пита је да ли се заморила. Стигоше у букову, стару шуму.

И, уставивши своје очи на њој, опази у њеним плавим очима нешто тешка, оловаста, мутна и дубока, као кад с газа гледа у замућену ријеку.

Веле да је Цвијета оне ноћи осванула у појати и остала цио дан у њој, чекајући да се Радивој из планине поврати... и није никоме од стида казивала што јој се догоди са свекром.

Тражи је уоколо и неће да уђе у кућу, запрта су врата, па не зна што би одговорио ако нађе у њој човјека јој Марка, те га запита рашта је дошао. Застајкујући, хода неко вријеме путем поред кућа и враћа се.

—Чудо божје, што она вас неће ... —Јеси ли јој говорио? —И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили. — Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом.

говори, као да је нијем, већ му истрже из руку цедуњу, прође очима преко ње, па, сажевши се, на кољену написа нешто на њој с друге стране, поврати му је и хтједе да пође. —Што ћу с њоме? — упита Раде.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Зар онако расна жена може бити хладна? Гледао сам је, све на њој је дрхтало од жудње за мушкарцем. Димитрије Доротеј ми је рекао да ме Лауш тражи због писма краљу.

Толико се опоравио да шета по соби и гледа доле у вратимљску долину. Подбуо је и блед, брада му је замршена, на њој се јасно виде остаци од јела и пића: мрвице хлеба, громуљице лоја на вршковима длака, капљице вина.

Изгледа да је у њој прорадила курвинска душа. Стрепим од дана кад се буде отиснула од једног до другог, тражећи утол својој похоти.

Јадни, јадни мој господар Лауш! Тешко Вратимљу кад се у њој уснула ала разбуди. Прохор Ноћ седма. Ноћас смо овде само нас двојица, Господе.

Тамо где је стајао малочас уздиже се громада облутака, белих као снег и на њој мала зеленољубичаста јелка са иглицама од бакра или бронзе.

Погледај их: зар их сам бог није одредио једно за друго? 3ар не видите да никакве туге у њој нема што јој муж одлази на опасан пут са кога се можда ни вратити неће?

Саслушала је мирно, замишљена, без трага узбуђења. Нисам то очекивао. Очекивао сам да ће моје речи одјекнути у њој на друкчији начин, да ће поцрвенети, да ће се збунити, почети да се правда и да говори како она све то чини из

Господе, призови к себи ту несрећну жену, утоли у њој глад и пожуду, или је бар управи ка другом мушкарцу, али молим те, Свевишњи, само даље од њега, Доротеја, твога слуге.

Она је учинила и једно и друго: до пола растојања је ишла дигнуте главе и лењог достојанственог корака, али је онда у њој нешто пукло, грунула је из ње бујица осећања, лице јој се згрчило, кораци се успаничили, и на вратима, која је гурнула

Ништа више. Зашто ће усраном себру мозак, што ће му срце? Димитрије Доле се разгорела свађа. У њој учествују сви одреда. Полемику су почели монаси. Мантија је, кажу, света. Она је неповредива.

Шта је он према њој? Клипан што базди на коњски зној? Лудовина добра само кад има шта да се млати, но у миру непотребан и сувишан.

млада жена осетљивија на присуство мушкараца него на било шта друго (на моћ, на богатство, на мудрост зрелог доба); њој је потребан неки млади љубавник, а не седа старина са саветима како да сузбије зов пути.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци, звоните звуци, 3воните онда њој. 1881. ЉУБАВ О што ме, срце, гониш ти, И мориш духа моћ? Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ...

И стократно је срећан свак Те песме ко је плен; Живота у њој трепти зрак, И бол је сладак њен! О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад!

А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. До врага с њоме!

Ја дижем златни пехар свој, Поклоник миле власти, И све у славу пијем њој, У славу прве сласти! Ал' шта сте стали?

), Жеманство, збиља, бледа лица, Слабачке груди, танак глас. Као да свака жели рећи, Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду, пролазећи! Стидљива скромност бог је мој.

је стара песма коју читам сада, Мрачна нека туга у песми је тој; Та ме песма сећа на времена млада, Прошлост је у њој.

И нежна кô њено лице Изниче стабљика танка у младој пролетњој трави, И на њој зелени листак и цветак азурно плави Невине љубичице. 1890.

Надежде вараху мене, Обманули ме друзи, Као блуднице - жене. Садашњост моја је пуста, кô пуста пећина нека, И у њој суморно звони мој слаби и празан глас; Прошлост је протекла моја кô бурна планинска река, А с њоме радости моје кô

Ал' ти се ломиш? Поглед твој Талију само тражи; Ти цели живот дајеш њој, И њен те немар дражи. Ах, то је, збиља, живот лош, Јер оркан често дува, И то ме само теши још, Наш Ментор што је

горе, Тамарин се диже двор, Сваке ноћи, сваке зоре, Ту је шала, смеј и збор Ту се свако жељом слади, Да угове само њој, И царица, шале ради, Диже једном пехар свој.

Он се нагло из сна трже, Отуривши чибук свој, Па на срце руку врже, И овако рече њој: „Алах знаде шта је стварô. Његова је света моћ! Ја те љубим, ох Тамаро! Буди моја једну ноћ.

и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам некад одлазио често, А на томе месту пећина је нека, И у њој језеро.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Преписка није разговор; њој ће, пре свега, недостајати оно душевно расположење које је нашим разговорима на обалама плавога алпијског језера,

Њен сам ратни заробљеник био, и у њој би ми четворогодишња жудња за слободом срж испила, да нисам нашао уточишта у научном раду; а нашао сам то уточиште баш

И моја соба у њој сада је само скромно, али угодно уточиште. Пространа и висока ограђена дебелим зидовима, који не пропуштају ни звук,

Пођимо њоме горе. Она је благога нагиба, и по њој се лако корача. Савијајући се око њених бокова, рампа се обавила око куле као бршљан око стабла.

Мој служитељ улази после поновног куцања, у моју собу, и чуди се мраку који у њој влада. Он пипа електрични упаљач, мислећи да је прегорео, и саопштава ми да је време да пођем на седницу факултета.

“ - „То чиним, почитаеми, после сваке твоје посете у њој, и мучим се да раздвојене списе сајузим у њихове целине. Али то ми не полази увек за руком.

Ако се сме веровати описима који су се о њој сачували, та лађа је била изванредно лепа и удобна. Саграђена од горског дрвета које је расло на трусним падинама

У њој врве Грци, Јевреји, Копти, Арабљани, Персијанци, Феничани и нама сасвим непознати народи. Ту се продају и шаљу у цео св

Оно је медицинска школа, где се, при студији анатомије, сецирају лешеви. Ово је ботаничка башта; у њој се гаји најразноличније биље, а нарочито фино воће.

Улазимо у другу просторију. У њој стоји статуа човека малога раста, танких ногу и сићушних очију. То је Аристотел! Ова соба посвећена је искључиво

О њој хоћу да Вам још коју реч напишем. Незграпним но јаким потезима, као што је вавилонско клиново писмо, исписаћу овде само

Ја прилажем овоме писму једну карту неба, и Ви ћете на њој, драга пријатељице, наћи тај небески екватор, па можете сваке ведре вечери наћи његов положај и на самом небеском

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Неда Жарко млека, Треба за себека! ВИДА И ЗЛАТАН САН ЈОВАН СУБОТИЋ Заспала је мала Вида, Њој долази златан санак, Да се мало поиграју, И по цвећу провитлају.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ако не можете због имања, чивлука, света, хаџија, да ме саму са целом кућом затворите, зазидајте ме у неку собу, и на њој да нема ни врата ни прозора.

цркву и тамо гробљанску, већ будем служио само на гробљу, чекајући смрт, онда да бар имам ту твоју задужбину и у њој тебе, твоје име, твоју слику.

САРОШ (задржава је): Шта узмичеш? ТАШАНА (уплашено): Шта је то, за Бога? САРОШ (к њој, из дубине): Видиш и сама шта је то, колико је то, па зато и бежиш.

како она, још чистија и свежија, пролази поред мене, чак и служи ме, двори, и по њеном лицу, осмеху, видим како је њој мило што је мени добро код ње. И сада све то изгубих, упропастих, својом ногом згазих. И то како? Гадно.

И зато, ово је последње весеље. Сутра, на коњу или пешке, одох одавде, за увек. Јер без ње, њене куће, не могу, а к њој — не смем. Покушах да сам себи судим а рука — кукавица дрхти. (Вади јатаган из силава, баца га.

САРОШ Код ње. Сад и она зна. Сад ме сасвим... НАЗА (ужурбано): Стана за мене главу даје. Једном ја сам њој главу сачувала, када је неке буле још хаџи-Стевану довела.

Хајде што ја, као слуга, порад хлеба, морам овде служити, и на њега, Парапуту, пазити, али како она може? Како се њој не досади да само нега двори, чува?!... СЛУШКИЊА (с досадом): Остави то, остави.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Али све је то њој добро стајало... мислим, нарочито она њена униформа. — Е, та се тоалета после попунила. Кад је госпа Нола оматорила,

Дрема, види се да је увек уморна. Али ће сутра опет поранити. Кад се приближимо циглани, ја њој знак руком, а она знак ципелетином у леђа Јосина, и ја искочим. Никад се није руковала. „Ајд, збогом!

Тек је видим, не знам о-што зашто, хода по кући као и обично али у оку фењер... Можда у њој севдах полако зори... сад је још дете, али даће Бог, запеваће једаред, донеће нам пролеће у кућу, кад одрасте...

кад је поодрасла, лепо учила, рано истакла особит карактер и вољу, заволео ју је и као дете и као друга, поштовао у њој оно — што је твоје, Милице, и деда Савино, и што ја немам. Немам, Милице! Ја стајем на грехоту сваки час!

Због оца, она се много савлађивала у понашању и речи. Уздигоше се тако у њој један разум и једно достојанство, који су били прави украс.

Па је заћутала; миловала дете док није заспало; а затим отишла у своју собу и горко се расплакала. Пробудило се у њој цело срце. Пробудила се цела жена, мајка и чуварка деце.

Предала се великом послу, и не може друкчије да се одева него раднички. Никоје промене нису могле да успавају у њој оно нешто мушки трезвено чиме је пресецала све заносе и илузије.

Црно у зеницама јој се сузи у две оштрице, и поглед некуда утекне. Као да више не гледа, само унутрашњост ради у њој, крв и срце. Тако без погледа у овај свет, а иначе уморна, могла је у вечерње часе да хода по соби читав сат.

Био је то ипак непријатан тренутак. Гос-Тоша нарочито у предвечерја није добро разумевао своју младу жену. У њој је кувало; снаге њене су радиле како би је што боље спремиле за све тежи задатак.

Вукао је затим госпа Нолу, тачно знајући где је други пролаз, до у ходник, отворио кључем улазна врата, а њој заповедио да на том месту стоји док не прођу и она двојица, да не писне, а да се не враћа у собе док с друма не чује

Сви су људи непровидни, тешко је човека добро судити... Ипак, у последње време видим на њој неку промену, неки мали пркос; усићи се, не одговара или извлачи речи као ћудљив коњ влаће сена...

Пожури да заврши посао, гурне своју фабричицу уза зид, улази у цркву и он, и остаје у њој подуже. Тако завршава дан и рад редовно.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

роди, а не доји, као што Стојковић вели, јест само полак мати, но мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и ко се њој не покорава, није ништа друго него невоспитана клада.

требало би мојим читатељма показати откуд ове палате у тако усамљеној шуми, тко је њу зидао и навластито каква лица у њој обитавају; но будући да унутра ником није допуштено било улазити, зато сам принужден горепоменуту заповест и из тог

живота лишила да није, као што смо видили, Судбина у протокол ставити дала да мора избављена бити; друго: да није и њој самој било жао да тако млада и зелена (ово је само општи начин говора, иначе је она била увенуто-жућкаста) у земљи

Најпосле замоли свог непознатог пријатеља да јој помогне из ове њој непознате шуме изићи и свом родитељу вратити се, за које му она вечиту благодарност после своје смрти оставити

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

се Голема последња псовка Око смрти зазидане у кули Лобање у месту играју Завршно звездано коло Кула смрти У њој господарица уплашена Од себе саме ПОСВЕЋИВАЊЕ ЦРНОГА БОРБА Он још не зна Ко је он Носи на рамену ћивот Свог светог

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Једнога дана, када сам запазио на њој извесну прошену, поставио сам матери питање: — Зашто госпа Станка има надут трбух?

Преда мном је била сестра и ја сам носио све сукњице које су њој окраћале; ако их напустим, нема ко да их носи. Али сам ја, и поред тих материнских разлога, одлучно остајао при своме

Иначе смо азбуку доста лако савладали, благодарећи методи којом нас је њој учитељ привикао. Он би почео овако: — Милане, јеси ли видео који пут жабу? — Јесам, господине! — Јеси ли је упамтио?

И тај тако прост и јасан појам о чигри физика ми је просто збркала тиме што сам о њој морао напамет да научим: „да ће таква тела бити у индиферентној равнотежи кад буде моменат конусне запремине раван

— Јесам! — Дај да те слишам! Дивно је знала, од речи до речи, напамет. Затим сам ја њој дао мој препис да ме слиша и, мада сам по навици, коју сам у школи стекао, муцао мало, ипак сам знао доста добро.

Она је врло слатко изговарала оно: „Волим те!“ а и ја нисам муцао кад сам казао: „Ох, драга моја Хуана!“ И мени се и њој допало и одлучили смо да ствар у том смислу наставимо.

Међутим, ја сам био донео другачу одлуку. Казаћу госпођи цео свој разговор са њеним мужем, она заслужује да према њој будем искрен. — Госпо, ја бих имао са вама нешто да говорим, имао бих много да вам кажем, — отпочео сам ја узбуђено.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

„Да се бар њој осветимо“ — говорили су наши пешаци. Али, сузбијени на једној, Немци би продирали на другој страни и морало се хитно

НА ПРАГУ ОТАЏБИНЕ Пред нама је бескрајна равница. Тако нам се бар чини. Али ходајући по њој, видимо мале брежуљке, ониске висоравни, као оно наборана вода на лаком ветру.

Са планине дува оштар и хладан ветар. Под нама лежи бела равница, као разголићена, и на њој се још јасније виде путеви и утапкане стазе. А тамо далеко је земља наша.

Човек је онда утрапио мотику жени. То је њој разонода, а он је узео пушку, и „јуначи“ се по овим кршевима. Жена га тако више цени и уважава.

Са нестрпљењем чекамо када ће се мрежа појавити. Већ мање рибице искачу из воде, која је усталасана. У њој као да се нешто роји, рибари сада све брже повлаче ужета, неки притрчавају води и задижу крајеве мреже.

“ Врло добро! И тако ти пођемо заједно. Лутали смо дуго, док једва пронађосмо ту улицу, за коју су ми рекли да се у њој налази тај „пансион“. На самом почетку те улице испаде пред нас један Грк: „Монсије... боно... цисто!“ Аха... ту смо.

Замолио ме је да Вам га пратим, заједно са преписом његовог дневника. „Ако умрем, нека ово писмо преда њој (ви ваљда знате коме), а дневник мојој мајци.

При поласку, Ђаја ми показује сабљу погинулог командира овог ескадрона. Извлачим је из каније и на њој читам угравиране речи: „За цара и отечество“. — А ово му је шапка!

— Не мислим на печење, него удари ме куршум у ногу! Приђосмо. Сара чизме била је улубљена и кожа на њој напрсла. — Е, срећна ти јуначка рана! — дирали смо га сви.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ај! ај! ај! НАЈСЕНТИМЕНТАЛНИЈУ О СИТОСТИ ЛЕГЕНДУ У души ми је одаја пространа, У њој клупе дрвене, и три пећи зидане.

Па када се увери, насмеши се и опусти!“ У души ми је одаја пространа, У њој свако вече једу јегуље пржене. ЛОВЧЕВО БДЕЊЕ Ја и осам европских досада Поседасмо да играмо карата: Имена Дантона,

А та је жена била тако суморна И тако стара; И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку, Не би ли се преварила да им зготови Али је старица та тако лукава; Она

Мени и није толико баш стало до супе мога детињства, колико до дивоте да о њој певам и на један нов начин се нахраним њом.

Шетајући кроз мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогуће више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток

те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер: Улазимо у тебе тужно као што изиђосмо из матере, То је само повратак к њој; јер нема шта да се избере: До спустити и њу и себе у чашу бескрајне воде Као што се спуштасмо сами у умор и

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Та кугла се не једе, не можеш је обухватити пипцима, ничему не користи. Зашто би оне размишљале о њој? Најстарија медуза, звана Бркати оркан, срдито рашири велове и отплива за јатом риба, добацујући Седефној ружи како је

Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера. Седефна ружа полако поче да заборавља Горњи свет. Чак су је и приче рибе замарале.

Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг.

Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче?

Једино се оне од читавог дечака виде. А старац Милија каже: — Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка.

— Ах, дођавола! — уздахну Лепотица и погледа ка улици, али улица као понор ка њој зјапи, људи се тек као тачкице виде. Нигде дрвета: само неки ћутљиви, ужурбани пролазници.

Смејали су јој се људи у лице, саветујући јој да се окане свог трагања: смрт ће и сама доћи, сваком долази! Али, њој није долазила и она одлучи да на другој страни тражи одговор и решење своје муке. »Можда су звери мудрије!

Како да стигнем у царство смрти! — заплака Лепотица, а змија рече: — Ићи ћеш дуго! На дну мора је пећина, у њој бисерница шкољка, а у шкољки две траве. Једна је трава живота, друга је травка смрти, обе су исте.

Јер за сваки обед Царица је морала обући нову хаљину, што је и разумљиво: каква би она била Царица ако би на њој биле једне те исте крпе? Поданици су се све брже навикавали на ноћни живот.

— викала је за младићем, али он је био слеп за њену лепоту, нем за њене молбе. Је ли кајање у њој горело, или је од чежње постајала све прозрачнија, све лепша? Ко зна! Као златни барјак вијорила је њена коса.

СТРАШИЛО Као осмех заљубљеног ширила се равница од једног до другог краја неба. Златило се у њој жито и бостаниште с мирисним брежуљцима лубеница и диња, а сред бостаништа живео Старац и од птица и дечака га бранио,

Да ли је побегла што је викнуо да рибарима не квари лов, или што је потрчао ка њој? Још увек му је у глави како је, одједном, нестала, као да су је однеле водене виле. Одакле ли сада долази?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима већ дублама је китио? СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути!

ТОМА Власт!... АРСА А ја шта да радим? Коме да судим? Њима или њој? Ако бих њих од ње силом одвукао, у затвор их метнуо? Не иде. Сви су то наши, моји, твоји. А њу?

МАРКО (љубећи Стојана у руку): Срећан ти дан, газдо. СТОЈАН (показујући на кућу): Тамо! Унутра! Код даде! И њој је сада Ускрс и светао дан. (Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао.

Дубоко удише и мирише): Ала мирише гора! (Магди): А је ли то та, тетка, гора, што по њој некада комита чету водио? И многе мајке уцвилио, расплакао, у црно завио, а највише мајку Јованову?

СТОЈАН (забезекнут): А? КОШТАНА (одлучно, зловољно): Нећу! Зашта, куда да бежим? СТОЈАН (посрће к њој и вади нож): Зар ме ти не волиш? КОШТАНА (уплашена, моли): Не, Стојане! Не убиј ме! Љубим те и молим! Немој!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Јер, да само видиш, у лијепе Маре, Какве ли су, пусте, димије од харе! Каква ли је на њој таласија ткâна, Што јој њедра крије са два ђула рâна!

Ја за њом гинем! Њој ме душа води! О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи У гору, у твој завичај! О, ходи, С тобом ћу бити и дане и ноћи!

О боре, упи' своје јаке жиле У ову земљу пуну црне драче... У њој су снаге, у њој твоје силе. У њој је лијек за срце што плаче, У њој се врела наше крви лију, — У ту крв свету упи'

О боре, упи' своје јаке жиле У ову земљу пуну црне драче... У њој су снаге, у њој твоје силе. У њој је лијек за срце што плаче, У њој се врела наше крви лију, — У ту крв свету упи' жиле јаче.

О боре, упи' своје јаке жиле У ову земљу пуну црне драче... У њој су снаге, у њој твоје силе. У њој је лијек за срце што плаче, У њој се врела наше крви лију, — У ту крв свету упи' жиле јаче.

У њој су снаге, у њој твоје силе. У њој је лијек за срце што плаче, У њој се врела наше крви лију, — У ту крв свету упи' жиле јаче.

Убоги друже дубрава и врела, Ти што те драче убодима грде, Пружи ми руку да жуљеве тврде Ижљубим на њој кô знак часних дјела.

Ријека чиста, Препуна смарагда, путује и блиста, И ред блиских кућа у њој се огледа. 1912. ЗВЕЗДЕ Поред мене река трабуни и спава Уљуљана позним тичијим цвркутом.

У дивном мају, кад сваки Птичји је звонио пој, Тада све жеље и чежње Ја сам изрекô њој. 2 Из мојих суза ничу Многи цветови сјајни, А хор се славуја ствара Од уздисаја тајни'.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ У Илијади лепа Хелена зна да ће о њој и Александру бити песме „међу потомцима“, а Ахил вели Агамемнону: „Ахејци дуго ће памтит, мислим, и твоју свађу и

свака од тих личности започињала је свој велики живот управо у тренутку кад је на овај начин створена, кад је песма о њој проговорила, и свака је од тога тренутка била не измишљени лик, него први, најактивнији борац који буди револуционарни

О тешком положају жене у прошлости сведочи и чињеница да су њој приписивани најстрашнији злочини који се могу замислити.

о женској злоћи, таква жена је морала добити своје место у песми по снази закона да права песма, ма колико се у њој измишљало, мора да наслика саму стварност.

године, и аутентична колико год може бити, заметак је и језгро целе косовске епопеје. У њој су и све главне побуде њезине. Значајно је да у њој нема спомена о издаји Вука Бранковића.

У њој су и све главне побуде њезине. Значајно је да у њој нема спомена о издаји Вука Бранковића. Ако би се рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ,

Милош Обилић и речју и делом учи како треба мрзети издајника и како треба бити веран домовини чак и онда кад се у њој доживи увреда. Он је најизразитији представник народа у судару са Турцима и издајничком домаћом господом.

Поље око Крушевца било је покривено зеленом травом. На њој, на дрвећу, на кућама, на младим јуначким лицима дрхтала је јасна сунчана светлост.

Мисли се да је народ приписао њој, зато што је била странкиња (Гркиња из породице морејских деспота, потомака византијског цара и писца Јована

„У њој је изгинуо цвет хрватског племства и 10000 војника (од 15000). Сам заповедник хрватске војске, бан Мирко Деренчин, пао

На то питање одговара народни певач описујући поступак љубе Анђелије у песми Диоба Јакшића. Њој је Дмитар — гневан зато што му је повређено достојанство — кратко наредио: „Отруј мени мог брата Богдана“.

Нашу земљу, дакле, они су освајали дуже од једног века. А кад су је најзад заузели, нису могли у њој мирно да владају. Појавили су се нови ратници у земљи и ван ње.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— То те већ сутра чека. — Их, нек ме само Паприка једанпут кљуцне, ето ме теби у Тепсију па макар се одмах у њој испекао. — Примам те, добар си друг.

Шта је према њој био чак и вођа Јованче! Чета је могла да похвали, да осуди, да одбрани, а кад чета нешто каже, то је онда — ехе!

Мачак извади из њедара електричну лампу и свечано је подиже увис. — Ево је! Нов је новцат уметак у њој. Сија као сунце. Дјечаци трком кренуше кроза шуму. Над јаругом је још лежала јутарња сјенка. Јованче се најежи.

Пред њим, попут неког бунара, зијала је широка рупа, а у њој, на дубини од најмање три метра, блијештала је вода обасјана Јованчетовом лампом. — Језеро!

Гегао је кроз мрачан буквик и не слутећи да је негдје пред њим Жујина тајна кућа и у њој вјерна Николичина пратилица, утонула у дубок сан. — Ха-ха-ха, неваљалци, богме сте...

Николицу је мати већ била скопала у шаке иако се он отимао и уједао. Њој у помоћ прискочи један њезин кум. Видећи гужву око свог малог љубимца, Жуја навали на гомилу као бијесна.

Сви у штабу зачуђено су гледали у тиху ћутљиву Луњу, а кад им још пољар Лијан исприча све што је знао о њој, командант задивљено рече: — Па она је рођени обавјештајац исто као и ти, Лијане.

— Стриче, зашто си отишао, а да се ни обазрео ниси. Једном је, тако замишљену, изненади Јованче. Шуљао се њој иза леђа, очекујући сваки час да ће се опрезна дјевојчица, као и увијек, окренути још прије него он до ње стигне, али

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње. Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним огњем у мени пожежи, и земљу претилу с твојим

Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним огњем у мени пожежи, и земљу претилу с твојим радењем утириши! Лепо семе у њој засеј. Тако и наша ова земља издаће овој пород.

ПРОПАСТ СВЕТА Злочинци грешећи погане их: погане воду с умивањем и с возењем по њој, на свакојаке путове зле проходећи.

Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на њој престати свако крвопроливање. Отрти ћеш и обрисати каше крваве сузе с твојим омофором!

И понапре је она глава мотрена гола била, а врло голема за чудо, тако да је могао последњи човек ходити изнутра по њој. Пак Давидов син Соломон, кад по своме оцу оцари се, како божији пророк, знао је чија је оно глава.

Бог пророку Језекилу; рече му овако: »Нађи једну ћерамиду и узми је к себи, пак метни је проћу себе, те изриси ти на њој град Јерусалим са свим начином, какав је год споља и изнутра; учини му изокола шанце и метеризе од куд ће се на град

Та извешћује ти пророк којино вели: — Земља је сва господинова, и свака пуност што год је на њој, то је све његово, и у руци је његовој свака ствар.

А саде је божијим попуштањем џамија турска, те хоџе халачу по њој), и тај цар зактеде те искаше неку част да Му пошљу Солуњани од мошти светаго великомученика Димитрија.

у вис растући разгранато, — а сад само остала једна павитина дивља, тако да ни дивље зелене вињаге не види се на њој. Камо царство, краљство и велико на гласу господство наше?

Велите: зле су жене, а ти ли си добар? Сам је злу чиниш. Што ли ти, боли, поводиш се по њој? Смисли де се, по чему је гора од тебе. ...

слазите се на богомољство, гледати је голу, опуцану, распалу, порушену, празну, неоденуту, ка једну кошару, ни у њој ваљаних књига ни икона честитих; одрпане, злочесте одеждине кано просјачке ритетине, — а у даљње давати и правити,

Те сам собом вели к њој доћи и у њу се сместити! И то за чудо где јој се обриче кроз беседно једно чувено слушање уселити се у њу!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

ГЛАВА ДРУГА У њој је опис Манасија кујунџије, познатог и под именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово

ГЛАВА ТРЕЋА Она је помало и наставак главе друге. У њој је гаље испричан један моралан удар који је задесио Мана — заједно с последицама његовим.

И један дотицај коленима испод стола, и једно „ти“, које му она први пут изрекне, привуку га и притегну силно њој, као најјачи конопци и ланци („ружични“, наравно)!

ГЛАВА ЧЕТВРТА У њој је испричано једно фамилијарно веће на коме је утврђен списак кандидаткиња, то јест девојака за удају, или, још боље,

И пошто је женидба у начелу била већ свршена ствар, разговараше сад о њој онако у појединостима. Јевда му спомену и изређа имена свију девојака.

За дан-два, ете, пâ сам туј!... ГЛАВА ШЕСТА У њој читатељ, после узалудног и бескорисног читања дојакашњих пет глава, напослетку долази и натрпава на саму ствар, због

пет глава, напослетку долази и натрпава на саму ствар, због које је ова приповетка и постала, а то је: да се у њој једва једаред нађоше заједно Мане кујунџија и Зоне Замфирово. Зона је знала да је лепа, и да је чак лепотица.

— А што је па теб’ ти за њума? Ти-ти-ти-ти, што си гу њој, та да си, ете-те, пи-пи-пи-тујеш за њума?!... — замуцкује Зона, а већ готова да се заплаче од муке. — Ех, детенце!...

И она је највише у Манчу гледала, пратила га очима унаокруг колом. И што се он у игрању више и ближе примиче к њој, све мање и ређе вади кокице; не једе их, него их стегне у своју шаку, а срце јој силно бије у грудима и страх је неки

А кад Мане дође према њој, а у њу уђе још већи страх, и она не зна шта да ради ни како да стане: одмах пребацује курјучић с леђа преко рамена,

“ (А и Гена њој вели да се и она неће удавати. И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...) Ништа не зна, само га

једнако намешта ту собицу по својој вољи и седи у њој кад год уграби прилику да се искраде од очију укућана... Ту би најволела и да ноћива, али јој мајка никако не да то.