Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Молим, забављајте гу; послужите се с њума како сас вашу!« — О, кирије имон! — Па саг ја да гу пустим да гу јабанџија уфати у игру, па да се врти с њу како пцето
Станковић, Борисав - КОШТАНА
МИТКА (са чардака): Гркљан, Коштан куде је? Викај гу, бре, и свири ву да дође и да ми поје, зашто ако њума нема, све ће да ве потепам! (Устаје, силази са чардака.) Нећу више овде. Овде ми на старо, на мољци мирише.
) Нећу више овде. Овде ми на старо, на мољци мирише. У башчу, на ава, на зеленило искам! (Асану): Асане бре, уз њума ли си једнако? И оца, и мајку, и кудељке и све газдинство остави, сал уз њума да си!
(Асану): Асане бре, уз њума ли си једнако? И оца, и мајку, и кудељке и све газдинство остави, сал уз њума да си! Ако, ако, бре Асане, вени, тугуј за њума, јер од карасевдах поголем болес нема.
И оца, и мајку, и кудељке и све газдинство остави, сал уз њума да си! Ако, ако, бре Асане, вени, тугуј за њума, јер од карасевдах поголем болес нема. Истина, лице ти је циганско, ама очи болне имаш. (Коштани): Пој бре, Коштан!
(Набија фес. Тешко, горко.) Ех, Стамболке Реџеповице, мори, жална песмо моја! Стари Реџеп на пут, а ја куде њума. Циганка ме води. Циганка на капиџик остаде да чува и пази, а ја куде њума, горе у одају. И тој хајдучки!
Стари Реџеп на пут, а ја куде њума. Циганка ме води. Циганка на капиџик остаде да чува и пази, а ја куде њума, горе у одају. И тој хајдучки! Нога да не шушне. Ноћ паднала, месечина се спустила, а она, Реџеповица, чека ме.
Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми... МИТКА (раздраган, занесен): Немам ја, бре, лошу премислу на њума. Татко могу да ву биднем. Тики — Мило ми! Душа ми још, бре, иска.
Она, Реџеповица, ће ми се упије у памет и ће се разболим. Боловаћу. Недељу дана мртав болан ће да биднем за њума... Не ли ме издадоше, потказаше?
А нож, знаје се, свилу не сече, те ја тако жив... А њума, после, живу гу у врећу врзали и у Мораву фрљили. (Устаје, бесно вади јатаган.) Свирите ми бре, и појте, зашто...
(Коштани): Ти испред мене. КОШТАНА (се издваја и седа). МИТКА (осталим чочецима): Ви до њума, око њума. Али без дајре... једно до друго. ЧОЧЕЦИ се издвоје, седају око Коштане мало понизно.
(Коштани): Ти испред мене. КОШТАНА (се издваја и седа). МИТКА (осталим чочецима): Ви до њума, око њума. Али без дајре... једно до друго. ЧОЧЕЦИ се издвоје, седају око Коштане мало понизно. МИТКА (гледајући их): Такој!
Пој Коштана, како к’д се од Каракуле на Билачу, Прешево и Скопље удари. Ноћ летња. Шарпланина у небо штрчи, а испод њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Како замбак т’нка! Да остаде јоште турцко, ћаше, две ми очи, заради њума зулум да се напраји на вêру ни!... Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума? — Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка.
Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума? — Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема!
што се, рече ми, потепаше заради њума. Ја гу, рече, испрати’ до железничку станицу!“ — Их, мајка му стара, дотле ли зар дође?!
“ рече. „К’смет! Веру си, рече, нисам баталија, — ама стадо’, ете, рече, Циганин! Имам си, рече, и децу сас њума!...“ — Та тој ти исприча’, — заврши бата Таско — Јевдо, демек да знајеш да неје: „да неје било!
— Како ништо?! Теке, истин’, што гу треба да си работи, кад си је чорбаџијска крв!... — А што је па теб’ ти за њума? Ти-ти-ти-ти, што си гу њој, та да си, ете-те, пи-пи-пи-тујеш за њума?!...
— А што је па теб’ ти за њума? Ти-ти-ти-ти, што си гу њој, та да си, ете-те, пи-пи-пи-тујеш за њума?!... — замуцкује Зона, а већ готова да се заплаче од муке. — Ех, детенце!... Много ми, ете, мило за њума...
!... — замуцкује Зона, а већ готова да се заплаче од муке. — Ех, детенце!... Много ми, ете, мило за њума... А за њума ли, Зоне, купујеш ту алвицу?... — Јок! — обрецује се Зона.
!... — замуцкује Зона, а већ готова да се заплаче од муке. — Ех, детенце!... Много ми, ете, мило за њума... А за њума ли, Зоне, купујеш ту алвицу?... — Јок! — обрецује се Зона.
и у оро Катаринке, а до њума млад наредник, леле, туго, млад наредник... А на таквим местима се увек десе и понеки странци, понеки из престонице.
! Оће да ни напраји нику муку и резил! А лудо је, лудо — па сто оке је, лудо! — Депо, — викну Јевда — брго по њума, викни гу да се врне, рекни гу на један реч. — Али, на несрећу, Дена није била ту.
— Па ће гу удавамо. — Па што чекате веће?! Неје даскалица, та да си седи у те године. — Што је па теб’ ти за њума? — одбија домаћица. — Остави тија речи!... — Што гу не давате оному на којега је, ете, мерак?... — Мерак!
— вели Уранија. — Кој си је нашеја прилике за стареје сестре њојне, тај ће и саг ласно да нађе и за њума. — Од нашога Манчу има ли, деде, збори си, поубава прилика? У сав град има ли помомак од њег’?!