Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати.
— упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: — Јесам, господине! — И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо?
— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? — И њега, господине, — одговори понизни ћата. — Добро!... Две недеље ће остати овде у хапсу.
Али ће признати, хоће!... У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Фебруара 28. позовем Турке из Ваљева на договор, и дође ми Сали-спахија, који је био мога оца ћата, и јоште пет стари̓ Турака.
Погледаше Турци и рече Сали-спахија, ћата мога оца: „Ала откуда вам онолика војска?” — Ја му кажем: „Та ти имаш арачки тефтер у рукама, и знаш колико има
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Одем ти ја у Шабац нешто послом. Увратим се код неког Николе, што је овде био ћата код нашег капетана. Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту. Погледам, а оно стоји поред дувара један гвозден астал...
Не треба се чудити, велико је весеље! Славу слави Давид Узловић, ћата општински Дошли су гости све по избору. Да већ и не помињем одабране људе из самог места — на прилику: новог учитеља
Било је ту ваздан нагађања. Кмет мисли да не буде друга кака ствар. Ћата мисли да је Дрекавац. Сељаци — дивљи човек, и ништа друго.
Запиткују га има ли одиста дивљих људи, могу ли доћи чак и овамо, има ли их и репатих. Ћата Живан већ поче да се сплеће.
— Бог и душа, побегао! — повикаше неки што беху такође пришли. — Шта, шта? Нема га! — упита ћата и стаде завиривати по апсани. — Хм, хм! одиста га нема! — Па шта ћемо сад? — упита кмет.
Нема га! — упита ћата и стаде завиривати по апсани. — Хм, хм! одиста га нема! — Па шта ћемо сад? — упита кмет. Ћата се опет замисли, па рече: — Хм, дивљи човек!... Опасна звер!... Гледаћемо! — Да га потражимо, господине! — вели кмет.
Одвоји се неколико људи, дочепаше што год паде шака, па хајд' у потеру. И ћата Живан пође с њима, али некако све заобилазећи подаље и говори пандурима да се нађу поближе.
Салетеше га ту и ухватише; али једнога од њих добро огребе. Опет га везаше неком узицом и доведоше општини. Ћата Живан намисли да пошаље ту звер начелству. Нађоше неку сандучину од еспапа, стрпаше ово живинче и заковаше.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде с добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама. Тривко извадио јагње, па виче: „Ходи, вруће!
Поп је био све и сва! Имали смо и школу, али је она била потчињена значаја, као што је ћата у судници. Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам и о њој причати.
Не назва бога, само мало климну главом: — Је ли овдје кмет? Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо. Кмет скочи: — Ја сам, господине!
Уједанпут пљесну рукама: — Мара! — Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук. Радоје опали из двоцијевке.
ставља у уста транболос — шарен свилени појас са ресама тунос — високи фес (из Туниса) тутор — овлашћени старатељ ћата — писар ћилибар — жута и прозирна фосилна смола; јантар ћирица — слушче ћулбастија — одрезак меса печен на жару
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
знате — ћата. Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља,
знате — ћата. Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје место.
Учитељ, спреман за ове појаве, које се другима врло ретко дешавају, извади из капута једну хартију и пружи је кмету. Ћата прихвати, разви и прочита гласно објаву, којом се Гојко Савић, привремени учитељ и управитељ школе орловичке, упућује
опазила неке његове значајне погледе и хтела је одмах удаљити га сасвим од себе, али се сетила очевих савета: да је ћата велика сила у општини и да треба увек са њим лепо поступати.
Она је сад разумела о коме ћата говори, али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде
рече она иронично, не прикривајући своју мисао, па убрза кораке те ћата поче изостајати. »Ако ми се још и овај наврзе на главу, имаћу муке.
ИВ — Прво ћемо код госпођице, рече ћата Богосав, који је дошао с кметом да му помогне саставити списак, како он рече, а у самој ствари: да мало напари очи на
Шта ће ти контраве! ... настави кмет и засмеја се слатко. — Та није код нас школа од јуче, допуни га ћата; знамо ми шта школи треба, а шта је сувишно.
Јадно његово рањено срце!... На првом љубавном кораку мораде наићи на овако унижење... Кмет и ћата одоше, чудећи се белају што их снађе, а учитељи остадоше још у школи.
Сеоски ћата се задовољно и пакосно осмејкиваше, гледајући то у збуњена Гојка, који се одједном некако необично најежи, увуче главу
— Голаверија смо, брате, сви па то ти је, при дружи им се ћата овим фамилијарним тоном. Љубица плану и намршти се. Писар то опази, па се обрте ћати : — Баш си права гејачка
Писар то опази, па се обрте ћати : — Баш си права гејачка цепаница; нећеш се никад истесати. Ћата се стаде врпољити и чудити шта је то погрешио, а писар се окрете Гојку: — Извол’те, господин учитељу, у друштво!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Не могу, брате, већ промукох; ево нека ме одмени ћата, — вели учитељ и пружа новине општинском писару. — Не, не, Ви боље читате, — брани се ћата.
— Не, не, Ви боље читате, — брани се ћата. — Дијете, дај учитељу још један полић, па нека нам чита, — вели газда Митар, који се више од свију заинтересовао
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А умео је, бога ми, и да се покаже кад је где требало. Био је човек патриота. И није једанпут ћата читао сељацима Званичне новине и у њима дарежљивост ћир-Ђорђеву.
А и сам ћата је обично у тим приликама накитио и послао какав допис; послао у Новине које су орган тога округа у коме кује у звезде
Ни петла не оставише да кукуриче јутром и да тако буди сељака на пољски рад. Све поједоше, па сад, вели, мора сам ћата Пера, на срамоту цивилизације деветнаестога века, да кукуриче јутром као петао и да буди село!
Он седи у механи, а ћата му чита, Жика само набија ноктом од палца пухор у лули па се смеје; а није да се задовољно и слатко смеје, него све
Седе тако поваздан у механи, па се разговарају о општим стварима у селу или у Србији, а ако им се ту деси и ћата, онда претресају и решетају и оне (ствари) по Европи.
Сви умирују ћир Ђорђа који полако долази к себи. А ћата Пера, назван Измотација, да би загладио те ружне успомене, прискочи и он.
А ћата Пера, назван Измотација, да би загладио те ружне успомене, прискочи и он. Докле су други умиривали ћир-Ђорђа, ћата Пера је смишљао чиме би он онако лепо и вешто загладио овај малопређашњи немио призор; онако лепо и вешто, јер ћата
ћата Пера је смишљао чиме би он онако лепо и вешто загладио овај малопређашњи немио призор; онако лепо и вешто, јер ћата Пера је био вештак, скроман служитељ у храму богиње Талије.
Од једне извађене цигаре направи после три тање. — Две године како је ћата. И сад му је једини идеал и жеља да преканта још ове четири године до тридесет, а тад би се кандидовао и био изабран
»Ах«, рекао би често, лупајући се у прса; »ама само три дана да сам им ја министар! Не био ја Пера ћата ако све не би ишло ка’ по лоју!« Он је и ћир-Ђорђу и Срети у последње време много вредео.
« Он је и ћир-Ђорђу и Срети у последње време много вредео. Кад је новоизабрани председник дошао, све је измењао, а ћата Пера остаде; њега, лењир, маказе, дивит и пескаоницу није мењао, него све задржао.
што се уздржао и није гуслара исекао на онако ситне комаде, тако да му нос буде највећи комад од њега, — дотле се Пера ћата повукао за келнерај и чучнуо. Они се још једнако тамо препиру.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Где вам је ћато? — Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.
— Шта ? — одговори она и застаде. — Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«. А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Служба је свршена давно, И звук последњи звона одјекну јасно и равно. И народ из цркве наже. Једини општински ћата, Зверајућ, застаде мало крај сниских црквених врата.
И прилика му се даде. Идући на дужност своју, Наиђе однекуд ћата, да и он попије коју. Кад спази у крчми кмета, а он се подмигну глупо, Из просте навике, збиља, ал' то му изађе скупо.
“ И поче да страшно псује. Подмигујући вазда, Ћата је стајао сметен, како га већ Господ сазда, Док за врат пуче му шамар...
Шубара паде му с главе, И сад настаде призор погибли и битке праве! Јаросно узвикну ћата и бурно на кмета наже, Ногом му удари трбух, и кмет се од бола саже, И само зајеца тешко, силно се заљуља таде, Издиже
Подобан смушеној мачки, сад ћата понова слета, И упре колена своја о трбух беднога кмета. Но кмет у овом часу већ беше у занос пао, Те ћата устаде с
Но кмет у овом часу већ беше у занос пао, Те ћата устаде с њега, јер ипак дође му жао. Подиже шубару само, дотера на њојзи боре, И онда, псујући санћим, замаче у своје
Најпосле испаде неко, комотан, из вајата. Буктиња засветли јасно, а пред њим - општински ћата. Он штурну преплашен у мрак, где сенка владаше густа, Ал' вајда беше му слаба, јер светли буктиња пуста И кмет га уочи
Снажна се његова крила лагано развише с плећа, А над њим сплете се шатор од шумског мирисног цвећа. А ћата, међутим, збуњен, још кроз ноћ пољаном оде, Ишô је где ноге хоће и куда очи га воде, Бежô је од самог себе.
Па клисар кад чује само, а чуће срамоту целу, Јер оно подмукло дете јавиће целоме селу, И онда ето ти бруке... Ту ћата нагло се трже, И упрепашћен стаде.
С високих лиснатих грана Тајанствен и општи шумор разли се од свију страна И дах свечаног мира. А ћата прилете смело, И веза криоца богу, и сврши чудесно дело. Ни молбе малога бога, ни многе његове сузе Не растужише ћату.
“ Затим се нализа тако да пијан тихо се скљока, Кад за сто, где и он беше, четврта пристиже ока. А ћата, сматрајућ бога кô звер ил' слично нешто, Отпоче истрагу своју с важношћу И врло вешто.
И што се по селу смуца? Има ли, пита га, оца, и зна ли рођења место? Амор му показа име, а каза и оно ресто, Но ћата подмигну на то! „Батали!“ одмахну само, „Ми, каже, овакве тице по перју и гласу знамо.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Кад га је, приликом неких партијских размирица и неспоразума, зврцнуо кмет Виден, носио је ћата три недеље од истог прстена чворугу на челу, па изгледао с њом на челу као инорог.