Матавуљ, Симо - УСКОК
? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо бити што смо вазда били. — Никада!
Како га оно зову? — Франц му је име — одговори Крцун. — А да није лукав, не ћаше узети толике земље и градове, без крви! Други су се били за њега, па ето и ми!
И знај лијепо, да не лежах у ранама, ћаше ме владика повести са собом у Русију. То ми је рекао послије, пошто се вратио. Пошто се извидах, ожених се.
Она се трже и рече: — Еј, бруке наше, да ово ко види! — Лако је за ову бруку, али не ћаше лако бити за ону, како оно ти започе кад назва Милицу кучком! — Не помињи то, Драго!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Туда шеће једна бела; Он из вреже вирну: „Јао, врежо, дела, дела, У срце ме дирну!“ Зачу цура, затрепета, Ћаше утећ лепа, Ал' је веће врежа клета За ножицу шчепа. „Пуштај, врежо“, цвили јатка, „Пуштај, тешки јаде!
Он гледну своме злотвору, највећу, Што њему ћаше сваку узет срећу, Из завичаја мила што г' изагна, Па светом белим потуцати с' нагна.
“ — Овако рече, па то око живо У њега упре млада бојажљиво, А он је слуша, осменут се ћаше, Ал' брзо смисли, па дар доваташе, О врат га веша и спушта у недра, Па љубну злато посред чела ведра.
42. Кад се оно гуја љута Око срца нама сави, Кад јој свако ћаше с пута, Када сваког страва смлави, Ти на главу њојзи стаде, Раскиде је на комаде. 43.
Знам ја кроке свога мила!“ Па напоље поитила. 65. Па га пита де бијаше, Тако дуго де остаде, Јоште нешто друго ћаше, Ал' се њојзи то не даде. „Мина, Мина!“ викну мати, А ћи мора послушати. 66.
“ — У то момче стиже. 126. Међ њу стаде и међ милу. „Молим, госпо, тако нете!“ Али госпа и на силу Ћаше ћерци и полете: Двапута се гњевна стиште, Двапута је он отиште. 127.
Тамо, тамо с оне стране Ћаше диван дан да сване; Чисто злато све је било, Ал' је брзо потавнило. И олово све постаде Па на срце јадно паде.
Она стакло то узима, Још са стола кондер прима, Пуно вина у кондеру Драгу њену за вечеру. У њ већ сока сунут ћаше, Али рука њој дркташе. И чудно јој би по ћуди, Па да њему што науди: — „Боже, Боже!
“ Па с' од одра свога трже, И отуда скочит ћаше, Ма га слуге задржаше. И тако је дуго било, И бунцање и беснило; Сада мање, сада горе, Трајало је близу зоре.
Ал' кад виде да залуд гледаше, Већ за њега запитати ћаше; Ал' ето ти овамо Миленка И он води претила зеленка, За њим краче љуба вереница Као крпа бледа несретница.
виде грдне јаде, Виде јаде, љуто се препаде, Заборави ту десницу чилу, Бедевију обрте претилу, Плећи даде и побећи ћаше, Ал' Милета 'вако дозиваше: „Стан', Турчине, а тако ти Бога, Та један ће само на једнога!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Да не би твоје бистре главе ћаше нас отират у били свит! АКО ПРЕВАЛИ — НИШТА! Гонио некакав чоек на магарцу двије крошње пунане лонаца, па све водио
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А за шта да се ухватим ја?... Ноћас, тек ослоних се мало на фишеклију онога Изворца, а он се ритну, ћаше зубе да ми истера. Ни њему није лако.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Затече их под Злоступом, на лединици једној. Мјесец их дотле допратио, па кад ћаше да их зорици преда, савлада их сан и умор, те они поменувши Бога истинога, полијегаше по зеленој трави.
Ускок Јанко (јер он то главом бјеше) лежао је још за неколико, ни будан сасвим, нити успаван. „Ћаше зимус исто ’вако“, рече Крцун. „Понекад заграј е би пробудио и...“ „И мртве?“ „Не само њих, но и тебе, валај!
“ „Е ма лијепо ли збориш, Јанко! Не чух те тако до сад!“ прекиде га Спасоје. „А, мој брате, ћаше овако зимус у млађупници. Ми, перјаници, полијежи а он сједи међу нама па причај, е никад нам не досади слушати га.
Па, богами, гледао сам гдје се и с господаром разговара подуго; ћаше га господар више пута по рамену потапшати. А није хтио, чујеш, да лежи у ћелији, но с нама, с нама је и јео.
Сви поспали, а ја га вирим испод бијеља. Скочих, легох га и покрих, а он се не пробуди. Ћаше, ја мним, тога пута љоснути у сред огња.
„А све због тебе, Марко! Да се ти претрпје, не ћаше нити један од њих умаћи нити један од нас погинути!“ рече Оташ Марку који се већ бјеше нешто освијестио.
Не ћаше бити краја чуђењу дјеце, да их Павле не поведе. У кући, на главним степеницама, бјеше привезан један мајмун — то прије
Његов добротвор обрицаше му оставити све своје имање, пошто одрасте и измакне испод очева јарма. Јан ћаше сигурно издржати, да се не догоди нешто што помјери његово стрпљење.
Гроф Венцел, не само што се није хтио гријешити те избављати сина, но да опере љагу, ћаше га драге воље својим рукама задавити тога „изрода, одметника, антикриста кога је Пшенел отровао“ — како је он говорио.
Не би ни то доста. Пред том грком чашом, мораде још грку попити ако ћаше да се ослободи. „По наредби“, праћен двама језувитама и једним пандуром, морао је поћи најприје дома, те од родитеља и
Како је било њима јаднима кад разабраше е га, по свој прилици, неће више видјети! А како им ћаше бити да знадоше што би с њим, пет мјесеци послије, у Дузи.
“ „Да, пети. Четир је лежао у Озриниће, а ово је пети. Јуче у вечерњи хлад, кренусмо тамо. Камо среће да смо и прије! Ћаше боље бити, јер ко га је видао тамо? И како су га видали?“ рече Радоје. Сад се заметну живи разговор.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу. Планула би кад би и мало што
Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу. Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад
— поче опет Барица. Бакоња одријеши из једног крајичка од убруса пет крунаша, па их понуди Кењу, коме очи синуше, те ћаше да прихвати новац, али се на вријеме поправи. — Валај, баш ћу гледати да дознам, па да просочим...
Фра-Срдару не би ни то доста, но га удари два-три пута, а да је могао од налоге у тијесној соби, ћаше га и ногом напипати. Фра-Брне надимље образе и држи се за трбух. Кадгод би видио што немило хоћаше га забољети у куљи.
Фра-Срдар се загна на њ, али га срећом његовом уставише, јер одиста ћаше награјисати. Гвардијан смјеста исплати најам Стипану и изагна га.
Заиста се преко воде разгласи како се ђакон потенчио, те се не ћаше нико ослободити да се ноћу дошуња, па да би знао е ће благо „приватити“.
Мувајући се по цркви, мољаше се: — Мој липи свети Вране! Ослободи ме овога пута, па јево ти се за... (ћаше да рече: „заклињем се“, али се предомисли) па јево ти давам рич да нећу више! Фратри уђоше.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— додаје један Црногорац. Командант се смешка једним крајем усана и врхом прста шара нешто по столу. — Ћаше они на Ловћен, па довукоше грдније вапора... Жнаш, док ти искочисмо, божја ми вјера, малте их сручисмо у море.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Отолен ми коња погоњаше, ћера коња ка Удбињи граду; кога ћаше на путу сретати, сатисне га с пута испод пута, — доклен дође у Удбињу града пред дворове Бојичић-Алије.
Нему мајка, а мене дружина! 83 ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА Боже мили, чуда великога Кад се ћаше по земљи Србији, по Србији земљи да преврне и да друга постане судија, ту кнезови нису ради кавзи, нит’ су ради Турци
70 Хајдук Вукосав је непозната личност. У златан су калуп саљеване, тј. украшене су златом. Кога ћаше на путу сретати, тј. кога би срела. Уз стих е сам млоге ноге осветлила Вук каже: „Што ју је он газно и тукао ногама“.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— у Јордана Калтагџије дом што си процафте девојченце, ете, оно Тимче... Како замбак т’нка! Да остаде јоште турцко, ћаше, две ми очи, заради њума зулум да се напраји на вêру ни!... Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума?