Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Само та проклета воденица! — Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ... — Е... Оно јест... ама знаш... Аја!
— дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом? Неће нико за живу главу! — Ја, вала, не знам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити...
— рече чича Мирко. — Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. — Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо. — Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде. — Та махни се, Мирко, богати! — рече Срдан.
— рече Срдан. — Ко сеје со ничу му скакавци. — А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. — Оканите се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја.
Ошамари га Ђилас. Зачас се начини читава гужва. Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удри! Само се чује: »Не, Ћебо!... Станиде, чико!... Држ' се, Срдане!... Не дај, кмете!...« Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.
Око мале ручанице беху се испупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села. Неки поседали по трави, а неки стоје.
Они се чине — ни лук јели ни лук мирисали. — Деде, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак. И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он
Они се чине — ни лук јели ни лук мирисали. — Деде, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак. И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до
— Да градимо другу! — вели чича Мирко. — Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан. — Да чувамо сами! — виче Ћебо. — Аја!... Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. — Нећемо! — вичу једни. — Хоћемо! — деру се други.
— Ко ли ће оно бити? — учини кмет. Сви се упиташе и погледаше навише. — Чини ми се Страхиња — рече Ћебо. — Који Страхиња? — упита чича Мирко. — Па онај наш из Овчине! — вели Ћебо. — Јест, богами! — додаде Ђилас.
— Чини ми се Страхиња — рече Ћебо. — Који Страхиња? — упита чича Мирко. — Па онај наш из Овчине! — вели Ћебо. — Јест, богами! — додаде Ђилас. — Шта ли ће у Зарожју? — упита неко. — Па, хвала богу, има коме доћи!...
— зовну га кмет. — Акобогда тако? Сврати мало амо! — Па сврати мало, Страхиња, сврати! — повика и Ћебо. — 'Оди, 'оди, брате!... — прихватише и остали. — Одмори се мало! — додаде кмет.