Матавуљ, Симо - УСКОК
— А опростићеш зато, то су радили Ћеклићи! — рече Цуца. Војник Ћеклић одазва се: — Немој ти на нас пренашати ваше работе и вашу славу! — Ама, јесте, чоче!
— Какво јаје? Какво око!? — питају из дружине. — Ваистину, да вам причам — настави Цуца. — Враћао се Ћеклић из Котора, па преко границе срете се с Приморцем, који ношаше тикву. „Шта ти је то?“ пита га Ћеклић.
— Враћао се Ћеклић из Котора, па преко границе срете се с Приморцем, који ношаше тикву. „Шта ти је то?“ пита га Ћеклић. Приморац, видећи с ким има посла, одговори: „Ваистину, нијеси слијеп! видиш да је јаје!
“ пита га Ћеклић. Приморац, видећи с ким има посла, одговори: „Ваистину, нијеси слијеп! видиш да је јаје!“ Ћеклић рече: „Никада тако јаје видио нијесам! А од какве је тице?
— „А би ли га продао?“ — „Ја га, ваистину, и носим на продају!“ — „Колико за њега?“ — „Толико!“ — Погоде се. Ћеклић плати, узе тикву, и, колико је радостан био због добре куповине, похита уз Крстац не гледајући преда се, те се
Од тога се уплаши један зец из грмчића и потече низ дубодолину. Грјешни Ћеклић устајући угледа зеца, па га стаде вабити: „Шјо, мало! шјо, мало! овамо ти је мајка!
шјо, мало! овамо ти је мајка!“ Кад зеца неста испред очију, залелека Ћеклић: „Леле мене данас и довијека, какву мазгу изгубих! Кад оно недоношче онако трчи, а да какво би било послије!?“...
?“... Сви ударише у смијех. — А за око причај! — рекоше. — На путу у Приморје нађе Ћеклић зрно грожђа. Бјеше крупно, чврсто, плаво.
Бјеше крупно, чврсто, плаво. Окрећи, преврћи вим, подноси га под нос, питаше се Ћеклић шта ли то може бити? Најзад загризе га, па, осјетив сласт, брзо га прогута а онда се сјети шта је, те узвикну: „Ово је
(боже опрости!) Дабогда ти, боже и то друго испало, и ја га нашао!“ Пошто преста смијех, Ћеклић се освети Цуци: — А да како су се оно дијелила два брата у вашем племену?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Куће турске огњем изгорјесмо, да се не зна ни стана ни трага од невјерна домаћега врага. Из Цетиња у Ћеклић пођосмо.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Из Катунске нахије, најпрви дођоше Његуши, па: Чевљани, Цуце и Бјелице, Загарчанин један и један Ћеклић. Свега десет њих — десет перјаница, тê, између свијех Иван-беговијех бановина, перјанице-бановине, од онда до данас.
“ „Опростићеш за то, то су Ћеклићи чињели!“ рече Мираш. „Немој ти на нас пренашати ваша дјела!“ поврну Ћеклић. „Ама јесте, чоче, то је познато, као што је познато е сте купили у Приморца од мазге јаје, као што сте нашли Божје
„Ваистину ја ћу ви причати! Носио Приморац тикву. Срете га Ћеклић. — Шта ти је то? — Ево видиш шта, јаје! — Од какве тице, чоче? — Није од тице, но од мазге!
— Нијесам то знао, валај! — Ето знај сад! — А би ли га продао? — Бих? — Колико? — Толико! — ...Погоде се, и Ћеклић понесе тикву.
Зец један, у толико, искочи из грма. Ћеклић се диже, па мнијући да је оно ждријебе из јаја се излегло, стане га вабити: пшјо мало, пшјо мало, овамо ти је мајка!...
Зец, као зец, ни стрва му ниђе... Е, куку мени, рече Ћеклић, погибе ми јутрос мазга, још каква мазга, кад оно јутрос тек се излегло, па онако трчи, а да какво би кашње било!
“ Сви у смијех ударише. „А за око причај!“ „Нашао Ћеклић на путу зрно грожђа. Не зна шта је. Никад видио. Окуси, те видећи да је слатко: ово је ја мним (Боже опрости!