Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
но не плане, јер то не допуштају милиони знојева, који су заједно са машћу од чварка или сланине, којом су чича-Ташану ћери и снаје мазале перчин проседи, те кроз овај пролазили милионима пута и то тако да се не зна управо које ће се име том
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јаој, мајко моја! Ти ни замислити не умеш колико онај њега мрзи!... — Знам, ћери, али која вајда кад је Станко отишао у хајдуке? Јелица на то ништа не одговори. Заћуташе. И дуго су ћутале.
А он је рекао Ивану да дође сутра навече!... Зар ћеш ти срамотити нашу кућу и његову реч?... Немој, ћери, тако ти моје хране којом сам те одранила!... Па, дете моје, така је твоја судбина!... А од судбине се не може побећи!.
Иди Ивану Миражџићу, па му поручи да не долази. Прошевине неће бити, јер ја немам више ћери... Посрћући, Јелица дође до капије, отвори је и изиде из авлије. Нико за њом да би речи... Њој се сви туга на срце.
Све се очи окренуше на њ. — Збиља, шта је?... — Немој долазити... — Да не долазим!... А што?... — Он нема више ћери. — Да није умрла?!... — привикаше сви пренеражени. — Горе!... — А шта? — Она неће за Лазара.
Он му исприча како га је Турчин звао и шта му је заповедио. — Јест, јест!... Хоће Турчин!... Хоће да нам ћери удаје и синове жени!... Још ће се нешто њему прохтети!... Зажелеће да нема наших глава!...
— Шта радиш, мајко? — Ништа, ћери!... Гледај тамо посла, немој за ме бринути!... Ето... ја ћу децу мало забављати... И приђе дечици: — Ходите баји!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
је мени било исувише јасно да је мишљење Јоцино и његовог помоћника требало да буде повољно, не Ђорђа, него његове 'ћери ради. Видео сам да је Ђорђе не само хтео, него да је и морао да види. Па и помоћник се изгуби.
Чича сав поцрвење. Кад чича изиђе, а владика помилова Мару па рече: — Овога чику, 'ћери, не мораш љубити у руку. То је мој кухар! — Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек! Тако сам ја њу учио.
Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа: — Како сам лијепо сањала, бабо! — А шта си сањала, 'ћери?
— Па сад ћеш, 'ћери, у име бога, у Биоград — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети. — Биоград? — рече дијете и
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Кога ви то мислите кад тако говорите, молићу лепо? — Па говорим — вели јетко поп Ћира — о вашој красној ћери Јуци... нек вам је жив’ и здрава! — Господин’ Ћиро, — викну императивно поп Спира, — ћер да сте ми оставили на миру!
трукованих новаца од папира, ни аренде, ни перзекутора, — него је свет живео срећно и цареви синови узимали паорске ’ћери.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Јесте, каже, био церемонијалан, јесте био сав у сребру, али се дерао на своју жену, а био учтив само према својој ћери, младој девојци. А говорио је скарадно.
А свему је томе крива она луда Ракичка, у Вуковару, рођака његове жене, која је проста, али богата, па ће све његовој ћери оставити. Она је тражила да се Текла васпита, као што се васпитавају госпожице Монастирли.
Могао би јој по годинама отац бити! Он, у њеној ћери, види само једно бајно створење, као неку малу рођаку, коју је био изгубио, па сусрео на путу.
Њега, каже, сутра, чека страшан дан. Капетан онда, клањајући се његовој ћери, отрча за домаћином и хтеде да му тутне у руку два‑три талера.
Ако капетан жели да направи поклон његовој ћери, може то учинити из Беча. Све су жене шашаве, све воле поклоне из великог света.
Подаље од мужа и ћери. Око ње су, коњушари, износили у кола, пиво. Њено бледо и лепо лице остало је на растанку непомично.
Помисли да ће Валдензеровој ћери, збиља, бити, можда, боље, у Бечу, него да заврши у кући за старце и сиротињу, са родитељима.
освоји ону лепу бабу ђенерала Монтенуово – мучи се већ годину дана – а капетан је, сунце му јарко, зачас, код његове ћери, успео. Око капетана се купе лепе жене, као „лепе кате“, око „лепог човека“, у његовој башти, у Чуругу!
Међутим, десна нога му је, у чизми, стално, дрхтала. Павле му рече да је луд, у томе, како говори о својој ћери. То је девојче, чисто, мило, разборито, бајно.
Маријахоф је читава мала варош на брегу, где Бечлије затварају оне своје ћери, које хоће, без родитељског пристанка, да се удаду.
Са својим, изненадним, скорим, одласком, далеко у Росију, покидао је био сву мрежу коју је била исплела, око оца, ћери, мужа, како да се ослободи свега тога – и брака са Божичем, и госпоже Монтенуово, и Вијене.
Желео је да оде некуд у Росији, где неће хтети, опет, да га жене, и да, за њега, своје ћери, и свасти, удају. Да га оставе на миру и да га не питају, како је, без жене, удовцу. Њему је било добро.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ВИИ И назада јадна ита, Стиже дома изван себе; Уплашена мати пита: „Ћери, ћери, шта је тебе?“ Ал' не збори ћерка њена, Укоченим оком гледа.
ВИИ И назада јадна ита, Стиже дома изван себе; Уплашена мати пита: „Ћери, ћери, шта је тебе?“ Ал' не збори ћерка њена, Укоченим оком гледа.
“ А мајка јој реч привати: „Бог ти, ћерко, на помоћ! Ма заш дркће рука твоја? Лези, лези, ћери моја!“ XИX Ћерка оде, а нека је! Мајка оста пуна јада, Пред мајку се божју даје.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А око чега је запело, бако? — Ајме, ћери, јадна ти сам и жалосна, то ти од чуда не могу ни казати, помислићеш да је бака сишла с памети.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери, у богу нисам ни у божјој вери!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Свекрва се пробуди и запита: — Шта то певаш, ћери? — Ништа, ништа, мајко! Нешто сам сањала, — одговори снаша. Идуће вечери баба их напусти и оде у свој вајат.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Узрасло ми је дрво зелено; Под дрветом ми је свилена хаља, На хаљи седи мајстор Манојло, Те кафтан кроји царевој ћери. Мајстор га кроји, калфа га шије Сребрном иглом, злаћенијем концем. Туде прође царева ћи.
192. Достано, Достано, ћери мајкина, Леле, мајкина: “Чија је оно девојка, Што рано рани на вода, И носи вода стуена?
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику: „Господине, Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с
и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери.
На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Куда, тато? Марко се зарадова услед те њене пажње а и уплаши, да се због тога други горе не пробуде. — Ћути, ћери! Сада ће тата да се врати! Идем, да наредим код куће. Морао је то.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
На смрти својој он им подели све своје благо, рекавши им том приликом: „Ћери моје, овим новцем треба да учините какво добро своме народу“. Па онда умре.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
(Љуби му руку, клекне, клоне, загњурује му главу на груди.) ЈОВЧА (тргне се): Ту сам, ћери, ту. (Под теретом сумње коју је разумео из владичиних речи, са страхом од света да их не види, полако је одгурује од
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А ко ће је попети? А ко би, него ти, Ти божја прва ћери, Ти света љубави! Па ид’те, молитве нам, Куд сте се спремиле, Бог ће вас радо примит’ Од ћери премиле!
Па ид’те, молитве нам, Куд сте се спремиле, Бог ће вас радо примит’ Од ћери премиле! ЛИ Ој, ви дани, нисте дани, Већ анђели бели, — Не би друкче с неба дошли И неба донели!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
— Мајку си несам питала, Али сам лошо слушала, Татко на мајку збореше: »Девет још ћери да имам, Ни једну Митки не давам, Јербо је Митка бекрија, Он пије вино кајмакли, А и ракију нрвенац, На вино вади
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
махрами, госпоће, стотину златн̓јех дуката, ку је везла махраму јединица ћерца твоја; дукате ми понеси ти милосној ћери својој, од мене је поздрави, од тебе јој драго реци, мојој вјереници: Л̓јепо те поздравља Милошу Драгиловићу, и л̓јепо
— те је учиш а сузе прољеваш? Што л' ти тако жалостиво пише?“ Ал' говори кнеже Милутине: „Ћери моја, дилбер-Иконија, књига јесте од Загорја равна, од проклетог паше са Загорја, — хоће паша нама на конака, па ми
Уставише коње уза двора. Своју дјецу л’јепо даровала: сваком сину ноже позлаћене, свакој ћери чоху до пољане; а малому у бешици синку, њему шаље убошке хаљине.