Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Још одмах тога истога дана, у исто доба кад у поп-Спириној, сазнало се и у поп-Ћириној кући да је дошао нови учитељ. Како је у ово село, као и у свако село, мало ко свраћао, није чудо што је одмах по селу
Јер Јула је и надаље остала онако мирна и повучена, а после оне сцене у поп-Ћириној кући — још више. Гђе Сида је била љута, и чудно јој је било, као што је, знам, чудно и читаоцима, али писац обећава да
Шетња је давно била прекинута, за читаву недељу дана, и у кући поп-Ћириној беше дрвље и камење на гђа-Сиду. Госпођа Ћириница била је сва зелена од љутине, и чекала само да се поп Ћира врати и
А није ни чудо. Та већ су га у поп-Ћириној кући звали просто: »сине Перо« или »синко«, а он њих »отац«, »мати«, или »родитељи«.
Па му онда тишим гласом приповеда све што је чуо од Аркадије, а и иначе по селу о поповима, о тужби поп-Ћириној, о скором путовању њиховом, и о оскудици кола с арњевима, сад баш кад оба г. г. пароха морају да путују.
Кад га узе на кола, прекрсти се још једаред онако махинално, видећи гђу Сиду како се крсти на вратима, па се крену поп-Ћириној кући и стаде пред капију.
— ’Ајд’ да видим! Ал’ најпре да видим спава ли? Настаде опет тишина. Ослушкују обојица, окренути поп-Ћириној соби. — Оче Ћиро — викну мало јаче домаћин с врата. — Чесњејши... О, оче Кирило! — викну још јачим гласом.