Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
и дућкаста, једва зна измуцати како јој се зове ћаћа и матер, а већ код стрица Тодора запиње у грдној неприлици: — Ћић Тодор? ...Е, не знам како је њему име.
У нас, код куће, има један таки лончић, донио ћић Вук из Крупе. — Мани, синко, лончиће — одмахује Перајица, а све му се нешто приплакало, ни сам не зна због чега: