Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
значи да није никад покушавао: од Змаја, који се, изгледа, деци обратио у стању клонућа и мирења са судбином, до Вуча, Ћопића и Григора Витеза (1911—1966), сваки се опробавао и у сложенијим „вишим” облицима, и сваки је, ко очигледније, ко мање
Концепција је изразито поетска, феномен одавно уочен; код Ћопића је уочљивији него код иједног нашег писца. Чим изиђе из тог круга, чим у њему ослаби везаност за далеку тајну и
Та се искуства, пак, накнадно преображавају или су неразлучна основа визије; код Ћопића је, да тако кажем, сам живац откривен, огољен.
Детињство је за Ћопића далеки свет сјаја и доброте који, што се више удаљује од нас, бива све чудеснији и лепши. Он га увек гледа кроз маглу
Вулф). Код Ћопића оно није вредност за себе, нити предмет продорног и претањеног испитивања, већ садржај, облик, смисао и сама боја
(Ниџина ракија) Обиље тих, посебних знања, ширина и проживљеност обавештења чине Ћопића једним од најбољих познавалаца нашег народног живота.
О тим се стварима код Ћопића говори лако, као узгред, надмоћно; сељачку работу песник и познаје и осећа. Стриц Ниџо, светски човек, причалица и
Хумор је код Ћопића сливен са лиризмом, он је противтежа лирској благости. Јавља се сад као опомена изречена однекуд са стране, сад као
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
проради Зуко Зукић: те ова се цура састаје на извору с Великим Јовом, те ону снашу, дрварицу, затекли у шуми с Ћопића најмеником, те око млина се мотају младе жене, и то баш недјељом, кад је наш ред и кад Јово млинари.
А шта је сад ово, најновије? Како шта је! Ама, зар неко из поштене старе Ћопића куће има образа да јавно и отворено, пјесмом, помиње тамо некакву чупоглавицу, а овамо има поред себе живу-здраву
Бог зна због чега то човјек тугује, па кроз пјесму олакшава души. — Хм, тугује. Шта има да тугује? Ћопића кућа пуна свега ко шип, ничега није жељан. — А зар ти, Раде, никад у младости туговао ниси?
Већ им је поп раније био нешто натукнуо о сликаревој необичној работи и провукао им кроз уши да се код Раде Ћопића купе штокакви — могли би лако бити и нововјерци, који неће војску да служе!
чудних пријатељстава између отреситог бојџије и злопоглеђе Дане Деснице, најсиромашнијег момка у селу, и веселог Раде Ћопића, дјевојачке душе, газдинског сина, који је имао чак и два кожуха: козји, за сваки дан, и овчји, „за свеца“.
— Ехеј, домаћини, хоће ли ово бити кућа Раде Ћопића? — Хоће, хоће! — кликну дјед, обрадован госту, па ко то био да био.
Куд оде, грешник, и хоће ли тај, напокон, пронаћи миран конак и каквог, свог, бенастог Раду Ћопића, који ће га примити под своје?
поред потока, како се уче јахати на мирном крупном коњу, пролазник се одмах досјећао да ће то бити онај слијепи Ћопића коњ кога су, прича се, доводили чак и на славу, међу госте.