Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1885. Т* Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо стајала си ти; Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, Обојим нама тужни беху сни.
Ах, шта ли сам пута у тихој самоћи С тајном тугом читô сваки њезин ред; И замишљен ћутô по читаве ноћи, Суморан и блед... Чудна, мрачна песмо! Ко је тебе писô? И у коме гробљу лежи отац твој?
Воштаница тихо на столу му гори, Оборен му пехар и вино просуто... Налакћен на столу он је мрачно ћутô, Као тајни ужас да му душу мори Но безумно рука полетела мачу, Кад се крик ужасни још једанпут зачу.
“ Зборећи ужасно тако, Он стеже Амора малог, мада је последњи плахô И отимао се дуго. Кића је преплашен ћутô, Но туга Звездану узе и она зајеца љуто. Крајичком кецеље своје заклонив образе мало, Она окрете главу.