Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
И док ме је џелат у конопце плео шта сам то у твоме сјају разумео, па ћутим пред људима што ме хлебом госте и пред судијама спремним да опросте?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” — Ја једнако ћутим и одричем. Зовну га Никола напоље и он изађе. Онда Протић и Чардаклија рекну ми: „Ако га познајеш, зашто се не кажеш?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— процвиле Петра... Напољу ветар дува, а ти ни честитог покривача немаш!... — Ћути, Петро! — рече Алекса. — А ћутим доста!... И само ми се срце скаменило!... Зар ја да не мислим о своме детету, о своме срцу?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Она је била тужна — Зашто си тужна? — рекох ја Она метну прстић на своја уста у знак да ћутим. Од некуд допираше до нас тонови од фаготе. Били су необично тужни.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Све, све! Све знам, Спиро, све видим, Спиро, и све чујем, Спиро, ал’ пŷсто, женско сам, па к’о женско морам да ћутим... — Е, то си ти прва женска што ћутиш! — Ћутим, Спиро, и једем се само у себи... нисам нека свађалица.
— Е, то си ти прва женска што ћутиш! — Ћутим, Спиро, и једем се само у себи... нисам нека свађалица. Слушам па гутам. Слушам само шта говоре за нас...
што се мене тиче, што оно кажу: »како сам се надала, добро сам се још и удала«; мени и није било баш тако тешко. Ћутим, па у себи велим: фала богу кад је само до тога дошло!... Е, ал’ њему, њему... — Верујем, верујем.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Наслони се на мене! Вала ни ја више нећу остат код Гарсуле! Мислио сам да ћутим и трпим, ал’ овако се више не може. Можеш ли да проходаш? Та теже ми је ово гледати, него да је мене.
Нађох се са браћом овде у помрчини, у нади, да ће боље бити – а вичу богат сам зет. Па ћутим!“ Жена му рече на то да би све било добро, у Росији, само да нису ту Бирчанску срели.
Теодосије - ЖИТИЈА
Због тога нећу да ћутим за вас, и ако ко од вас незнањем заблуди од истините вере не приличи ми да гледајући своје будем као најамник, а не
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Требало је да ћутим и супериорно се смешкам кад неко спомене Рашиду, али ја то нисам хтео. Нека мисле да сам идиот, шта ме брига.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ЖЕНА: А зашто доста? Због једне тричаве капе да се морамо свађати. МУЖ: Доста, кад ти кажем! ЖЕНА: Нећу да ћутим, знаш! МУЖ: Оћеш ли да почнем другојачије? ЖЕНА: Само пробај, пак ћеш видити шта ће бити. Срам да те буде! УГЛЕД 4.
МУЖ: Ти да ћутиш кад ја говорим! ЖЕНА: О, како да није! Ја да ћутим, а он може говорити што оће. МУЖ: Ја сам старији. ЖЕНА: То ми је брига! Море, све ћу да кажем. МУЖ: Доста!
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Ах, па сад да не смем говорити маџарски,... то је жалосно! Ал кад он мисли да је добро, морам да ћутим. 2. ШЕРБУЛИЋ И СМРДИЋ (ступе са српским кокардама), МИЛЧИКА ШЕРБУЛИЋ: Је л код куће господин Жутилов?
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Погледам је овако, она цепти од зиме. АХМЕД: И онда? СУЉО: Дише, ко да је трчала узбрдо. Ништа ја, ћутим. Не брзам, идем на сигурно. АХМЕД: Па већ ти је сигурно, није ти џабе дала толику храну! Кошта то!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Стоји. Чека да се насмејем, али ја нећу, но ћутим и чупкам лишће. Били смо у свађи. Посвађали смо се пре неколико дана, кад је долазила код нас, на бунар, а од мојих
Али ја ћутим. Окренуо сам се косо и прстом шарам по зиду. Она поче да скупља црепове разбијене тестије. — Шта ти је оно криво те
Стоји она и чека. Ја једнако ћутим, а осећам ватру од њене близине. Почех да кидам један повећи грозд. Не могу, јак. — На ти косирче!
Мајка отишла, али се на по пута вратила. Руком се ударила по челу од једа на саму себе: — Луда је! Што ја ћутим? Што ја њу слушам? И вратила се, да је пита зашто неће.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“. Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?“ Овакве нарави ваљда нема нигди на свету. з.
СОФИЈА: Не псује л’ те брада Ника? МАГА: Ето псује, али ја ћутим, па га тако и прође, ето, љутина. СОФИЈА: То је добро. МАКСИМ: Није него да разглави вилице као ти.
КУМ: Не говори, брате. Кад дођем кући, не смем искати да ручам, јер одма полете тањири као пљусак; него ћутим, па ако донесе што, добро; ако не донесе, опет добро. МАКСИМ: Бар се уштеди што. КУМ: Јадна ми је уштеда.
За асталом ако рекнеш коју, три стотине вила и што ти ја знам; ако ћутим, а она: „Шта ћутиш, шта не говориш; зашто си ме узео, кад мрзиш на мене“.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Хоћу да ми се све дешава одмах. Ево сада! Хоћу да ћутим и слушам музику која ми допада и да ништа не чекам, већ само да постојим, тако некако — да осећам руке, ноге, зубе,
вилини коњици, муве, гуштери, змије у облику наруквице, привесци у облику привесака, корњаче у облику корњача ... Ћутим и сећам се свога љубичастог накита и тога како смо некад трчали преко траве.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Свеједно ми је да ли ћу говорити с њим или не, али ми је страшно досадно да му помажем у почињању разговора. Ћутим. — Да свет није издељен на толико разних секта и земаља, ја мислим да би било више за јело.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Не кажем да сам те одгонетнуо. Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност. Волим да говорим, јер те помињем. И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим.
Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност. Волим да говорим, јер те помињем. И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим.
Волим да говорим, јер те помињем. И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим. Моје кратко ћутање део је твог великог ћутања, и збивања које се у ћутњи обавља.
И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим. Моје кратко ћутање део је твог великог ћутања, и збивања које се у ћутњи обавља.
И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим. Моје кратко ћутање део је твог великог ћутања, и збивања које се у ћутњи обавља.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ГИНА: Ко да ме ућутка? БЛАГОЈЕ: Гино, да ћутиш ту! ГИНА: Ама коме да ћутим? Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим?
ГИНА: Ко да ме ућутка? БЛАГОЈЕ: Гино, да ћутиш ту! ГИНА: Ама коме да ћутим? Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим?
ГИНА: Ко да ме ућутка? БЛАГОЈЕ: Гино, да ћутиш ту! ГИНА: Ама коме да ћутим? Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим?
Да је неко ко командује, неко ко користи, да је неко ко копа, неко ко коси, неко ко даје, неко ко дан, па да и ћутим! Ваљда теби, маторој курви, да ћутим? ЈЕЛИСАВЕТА: Шта си то искокодакала? ГИНА: То што си чула!
Ваљда теби, маторој курви, да ћутим? ЈЕЛИСАВЕТА: Шта си то искокодакала? ГИНА: То што си чула! Да си матора курва! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја матора?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео. Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим. Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више.
Лутам, још, витак, по мостовима туђим, на мирисне реке прилежем, па ћутим, али, под водама, завичај већ видим, откуд пођох, посут лишћем жутим и расутим.
Лутам, још, витак, по мостовима туђим, на мирисне реке прилежем, па ћутим, али, под водама, завичај већ видим, откуд пођох, посут лишћем жутим и расутим. Дрхтим, још, витак, од река и небеса.
Ја онда седим и ћутим, у Загребу, по кафанама, још неколико дана, и посматрам како свет пролази поред прозора. Како напољу веје и пада киша.
Понегде је још засађен купус. У даљини сам крш, ниско жбуње, и модро небо. Како се брзо мрачи овде! Шест дана живим и ћутим у овом мраку. Око мене огромне сенке, које немају краја, и провалије, које немају дна. Све је од камена.
Из стења тече нешто, црвено као крв, а стене су посуте неком жутом маглом, која гуши, страшна као сумпор. Шест дана ћутим и живим у мраку. Погнуте главе идем од камена до камена, а кад се успнем на врхове стена, милујем руком ову обалу.
ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ ЈАН МАЈЕН и мој Срем, Парис, моји мртви другови, трешње у Кини, привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим и мрем, и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Видим да се ту мора писати до мрака, али шта ћу кад сам млађи ?... Слушам и ћутим... Или ме отац Петар, кад га господин прота одреди да беседи, замоли да му нађем и препишем сходну беседу из ког
Елем, тако они мене, као и сваког млађег, слабо зарезују, а добро товаре... А ја се видим да сам млађи, па ћутим... Само по некипут у себи помислим: »Нека вас, обући ћу и ја кадгод тај епитрахиљ, па ћете ми онда платити све ове
Али ја опет ћутим и радујем се у себи, што су ми ови честити људи тако добри пријатељи... Кажем жени: »Сад се не бојим да ћу вас
А ја лешкарим тако и ћутим и мислим. Управо не мислим, јер за тај посао слабо марим, него ’нако некако осећам да ми се срце леди и стеже, кад
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Умем, а умем — ако треба — и да ћутим. СРЕТА: Умеш? ЈЕВРЕМ: Баш и да не умем што, има тамо у Београду паметних људи па ће ми рећи: кад, на пример, треба
ЈЕВРЕМ: Баш и да не умем што, има тамо у Београду паметних људи па ће ми рећи: кад, на пример, треба да ћутим, а кад да говорим.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
А то све сигурно на њега, оца јој. — Ћути! — Нећу да ћутим, мори! — чуло се како она као кроз прсте руку, којима су јој остале сигурно запушивале уста, тако загушеним,
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Мати игуменија, оно што је рекла, није нимало говорила заисто, само за шалу.” Ћутим ја, мислећи, шала или не, ти баш нећеш ништа имати; пак онда погледам и ја на њега, баш као и он на ме, показујући му
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
не вечерам, па ми је сутрадан боље, ја ондак узмем дви тешке катриге (столице) и носам и’, ако ћеш, по уре, а не ћутим да се тежина одзива у зглобовима! Даклен, видиш да је ствар неразумљива!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Страшно ме држи, а неима шаке. Или ме пушта небу под облаке, А када падам — он ме не прихвата. Због њега ћутим данима ко мутав И носим суву стену изнад воде (А сам се правим — празан, лак и плутав).
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.
— Престани ноћас! — Ја... сиромах к сирће. Нико ми ништа не може. Ни Бог, ни зима, ни ракија, ни хајдуци, ни ти... Ћутим. да се кладимо даје мушко.
— Не виче: боји се да Симка не чује, па сикће шапатом. — Ти си нешто много горе. Ја све знам, па ћутим. Видиш ли како ова моја пати? Чула ме!
Црни се на снегу. Скресано стабло шљиве. ...Хоћеш да те молим за опроштај? Да те сачекам, пољубим ти руку и скрушено ћутим? добро, оче. добро! Усне му задрхташе. Пара из уста замагли прозор и сакри очима оца на белом коњу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
На пољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема. Сам, к'о камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије, и јавља се мени...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ Крајња неучтивост, јер се нисмо лично упознали. Ја осећам да је глупо што ћутим и да је потребно колико-толико да подигнем свој углед, па устајем да одржим здравицу. И устајући погледам у огледало.
Бре моли ме, бре куми, клечи, преклиње, па она, па мајка, па сви редом, јок: ја само ћутим (а плаче ми се) и лечим ствар. После одем у Београд за сваку сигурност.
) Тасо, брате, вуци питање! И ја извучем питање са три потпитања. После: ћутим ја, а ћути и комисија. Па ће опет покојни Коста, Бог да му душу ’прости (и ту се понова прекрсти): Тасо, брате, вуци
Ја узмем друго питање и опет са три потпитања. И понова ћутим ја, а ћути и комисија... На то ће рећи покојни Коста, Бог да му душу ’прости, Тасо, брате, ти си налупана глава, ал’
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
сјеверних мора, предосјећам унапријед угоду која ће се, кроз борбу циклона и антициклона, најзад излећи, и већ као да ћутим на отврдлој кори свога дебла и на осјетљивом лику својих младих грана како их с једне стране захлађује први слабашни
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Што ће ти ? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. »Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује! Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.
Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. — Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим. Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава...
— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим. Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... — Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!
Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... — Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне! Да видим још само шта ће ми Новица рећи.
— »Шта је било ?« питам Добросава. — »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа... Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Мислио је ваљда: „А што да се љутим? Судбина ме гони, па хајде да ћутим. Из невоље своје срамоту не црпим; Врло ми је криво, ал’ хајде да трпим.“ И трпет’ је знао, трпео је дуго.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ЈАЊА: ’Ма, ћути, бедо!... Што си се, врага, тако напсио?... ПОРФИРИЈЕ: „Ћути!“... Како да ћутим, бре? (долазе обојица близу ватре.) РАДАК: Сад се огрејте, Исуш’те мало мокре хаљине. Ноћас ће бити посла озбиља!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Кад тако мало створче. Пољубац, певат’ зна, А како ћу да ћутим, Зар моту да ћутим ја? XЛІІ Ала је леп Овај свет, — Онде поток, Овде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца,
Кад тако мало створче. Пољубац, певат’ зна, А како ћу да ћутим, Зар моту да ћутим ја? XЛІІ Ала је леп Овај свет, — Онде поток, Овде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца, Ево хлад; Тамо
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ми католици морамо се сложити, ту истину ја ћутим веле у серцу моме.” Иначе, извесне Кузманићеве примедбе самим Илирцима, па и Теодору Павловићу, у погледу чистоте
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Само ти ћутиш, Радошу?... Шта је то?... РАДОШ: Боље да ћутим — Нег’ оном стазом да се упутим На коју сте ми ногом несрећном У овом црном часу крочили.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Онако шкрипав и танак гласић у онаквој људескари човек никад не би очекивао. Штета је што сам одлучио да ћутим и што сам већ издао наређења да се никакав шум са наше стране не чује, иначе бих позвао Ђурђевића, ону лудовину са
Ко је други ако не ја од непокретности створио своје једино вјерују? Ћутим и дремам. Не галамим. Не скакућем около. И тако и онако пропадам. Све сам уморнији. Трошнији.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Ја: (ћутим, као што је и ред да мртав човек ћути). Новинар: Могу ли дакле очекивати? Ја: (ћутим и даље, не би ли се новинар, на
Ја: (ћутим, као што је и ред да мртав човек ћути). Новинар: Могу ли дакле очекивати? Ја: (ћутим и даље, не би ли се новинар, на тај начин, уверио да сам одиста мртав).
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Она једно погреши, што прво тебе, па после мене роди, те с’г морам да ћутим, да те слушам, јер си старији! Тој она само погреши: што прво тебе, па после мене роди. — А мајка је мајка! (Плаче.
Да пред њима клечим и ноге да им перем? Из собе да не изиђем, већ само да седим, ћутим, трпим? (Изван себе.) Ох! А кад ноћ падне, месечина дође, сан не хвата, око се рашири, снага разигра... шта онда?...
шта онда?... Зар да се не мрднем, из собе не изиђем, већ само ту да седим, ћутим, гледам у месечину... А ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу пали... Шта онда? (Одлучно): Ох, нећу!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени...
А ја, слушајући зорине славуље, Само ћутим, стојим, И господу своме покажем све жуље На рукама мојим. Из њих кад прочита сву повест човека, Радошћу ће
У сваком стаблу ја чујем гдје бије По једно срце дубокијем билом — И ћутим како пуни извор лије Новог живота из сваког удара, Што корјен тресе, буди га и грије. Све цвјета, дише.
И у мојој крви Овај грдни повор ја ћутим гдје врви, И од мога жића све остаје мање. И њихову кобну пјесму: тика-така Ја слушам, и срце све удара тише; И
Горд сам и сретан што се вазда могу Уздићи вјечној љепоти и Богу, И божјег срца бити један део. Ја ћутим ватру свету и ријетку — Моја је душа у своме зачетку Обукла на се сунца златни вео... 1911.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
! Он си ћути; ћути си, жена, како камик! Прође си јоште једна недеља, а ја веће не мога’ да си ћутим, веће викну’: А, бре, ћопек-сене, што си не обучеш нове путине? Он си пâ ћути.
Ти си трговац, ама овој ће, рече, искочи јевропејски трговац, галантерис’...“ А ја си сал ћутим, — збори си Петракија — па викам: Може, истин’, да сам човек прос’ па се не разбирам у сагашње време; па си оћута’ н
Зашто ја сам си еснаф-човек, прос’, и несам писмен; несам чиновник ни учовњак, ни преседник, ни па посланик, та да си ћутим како порена риба мрена, кад ме туре у новине, та како кучку резиле!...
Зар је мени мило да се повлачим од света?!... Чудите се што ћутим, што се туђим, што се понеки пут, па бога ми, и нашљемам ове ракијчине!... (Уосталом, знаће се и то у своје време...