Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али капетан Радослав се савлада мало и обрати нам се благим гласом: — Сјашите, сјашите сад, да чујете моју невољу. Џамићу! — дозва свога посилнога. — Донеси још две столице. Командир му приђе и пружи руку, гледајући га љубопитљиво.
— Здраво, друже Рацо! Деде, молим те, причај ми шта се десило. — Седите, Џамићу, скувај каве... Из онога што нам је испричао капетан Радослав, и што смо доцније од других сазнали, догађај је текао
„Ова је кућа богата“. Здраво докторе! — поздравља се капетан Бора. — Е, мило ми је кад имам тако цењене госте. — Џамићу, донеси посуђе за двојицу, и столице! — наредио је Радослав. — Алал вам вера — трљао руке Бора и окретао се по соби.
— И један натпис на вратима: „Овде почивају наши мили и никад непрежаљени.“ — Капетан Бора се наједном уозбиљи. — Џамићу! — гледао је строго посилнога капетана Радослава. — Наредио ти је капетан да донесеш два литра вина!
Не дозвољавам да у мојој кући купујеш вино ти. Даћу му паре... Устао је и Бора. — Љутиш ме. Остави новац!... Џамићу, пођи са мном — и Радослав изиђе. Бора нагази испод стола Косту.
— Журимо да испијемо што пре. Здраво, Коста! Обојица накренуше и празним чашама лупнуше о сто. — Џамићу, скувај четири каве! Али пожури — наређује Радослав.