Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kancelar, barun Ulfeld, počeo je da se tuži Mariji Tereziji da rosijski ambasador, grof Bestušev, cele zime, nije hteo da ga poseti, a imperatrica napisa, uz jedan raport, o odseleniju Srba u Rosiju,
Kad se, pomenutog dana, Volkov pojavio na vratima, sa Isakovičem, ambasador se spremao da iziđe. Stajao je pred ogledalom.
Kajzerlingovom dvojniku u ogledalu – a ne Kajzerlingu, koji je stajao na drugoj strani, sa jednom nogom na fotelji. Ambasador je nameštao orden, koji su mu u Beču baš bili dali.
Kajzerling je imao daleko, daleko, većih briga, nego što su Srbi. Dok se kapetan klanjao, ambasador mu mahnu, milostivo, rukom, u kojoj je držao par rukavica, koje su bile ogromne, kao i njegovi, posuvraćeni, zlatom
Pavle na to reče: Svi – a krenula bi i čitava sela! Kajzerling mu onda reče, da ga TO nije pitao. Ambasador je bio podigao svoj natmureni pogled i posmatrao Pavla, trenutak, dva, pa zatim ustade i priđe ogledalu.
Isakovič mu, začuđeno, odgovori: „Nein, gnädigster Graf!“ Ambasador se na to osmehnu. Pitanje je, reče, da li bi Isakovič (Kajzerling reče: Izakovic) mogao da se snađe, među Črnogorcima,
Da li bi mogao, sve, da dokuči, što govore, što misle, što osećaju, Črnogorci? Da zadobije njihovo poverenje? Pošto ambasador zastade, i, očigledno, očekivaše neki odgovor, Pavle mu reče, zbunjeno, da su oni, Serbi, i Črnogorci, iz iste familije.
Venecijanski ambasador, međutim, tvrdio je da su to puškonoše rekrutovane sa venecijanskih teritorija i tražio je da se vrate.
Neko ga je, međutim, denonsirao, Venecijanima. Kajzerling je ljut što venecijanski ambasador zna. Neka pazi šta govori. Sekund‑sekretar još dodade, da se njemu čini da je Pavle, u raportu, koji je barun Aš
Isakovič ga nije razumeo. Videvši, međutim, grofa, pobesnelog, Pavle, kao da je i on tome kriv, umuknu. Kad ga ambasador, međutim, poče da meri očima, Isakovič se drsko osmehnu.
A grof se na to milostivo osmehnu. Sad, kaže, zna, zašto njegov kolega, venecijanski ambasador u Beču ne spava, mirno. Zatim poče da otpušta kapetana.
Ni pesma naša neće se tamo čuti, kroz koju godinu. Rosijski ambasador u Beču, kaže, čini Austriji veliku uslugu, kad nas preseljava u Rosiju. Odlazimo, kao da slušamo Garsulija!