Ćosić, Dobrica - KORENI
Naši putnici vole da pričaju. Brže im vreme prođe. Putevi su loši... i on, taljigaš, zna Aćimovu krv. I kakva je to Aćimova krv?... Krupne reči, a seljački izgovor. Politička hajdučija, da, to su naši političari. I on.
na rub kreveta, kad se među njih uvuče smlačena zima, neprijatna kao i jučeranja smrt, kao ohlađena krv, njegova, njena, Aćimova.
Iz mraka se uvukao u odžakliju, seo u ćošak i zatražio večeru. ’Je li ova Aćimova mlada?’ pitao je žene. ’To je tvoja snaja’, obrecnu se moja mati.
Ta škrbava udovica, Aćimova snaja, što su joj muža ubili knjaz-Miloševi momci jer je knjazu uzdu i oglav ukrao, te je Đorđu starim mlekom otrovala
„Preki sud je zaveden“, kasnije je rekao Andra. Među njegove listove bila se urila jedna Aćimova noga. „Sedi nekako.“ Osećao je da se Aćim lula i bojao se da mu na glavu ne padne ta čovečina čija mu je hrabrost uvek
Užarenu motiku umače u vodu i opet udara čekićem. Gvožđe tanko jauče. U mrak, mračnija senka Aćimova iziđe. Raka apsandžija mu bez reči otvori kapiju i on prvi put pođe pešice u Prerovo, da ga ne vide ludi i više nikad