Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad je odmakao od ostavljenih konja, polumrtav od napora, barusav, bolestan, prljav, grozničav, osvrtao se, da konje još jednom vidi. Oni su mu bili spasli život.
Ona bi se trudila, veselo, da učestvuje u razgovoru. Ona je, zadivljeno, posmatrala, kako se u njenoj kući, bolesnik, barusav, pocepan, sav u blatu, pretvara u lepog oficira, koji ima tako zlatne brke, tako meku kosu, tako plave oči, osmeh tako
Neobrijan, barusav, potamneo u licu, počeo je da hoda po toj sobi, na trećem spratu – uskoj, kao orman – kao zver u kavezu.
Bio je opaljen Suncem, ali nije bio barusav, zapušten, kao Đurđe, kad je stigao. Petar je i sad, na putu, bio sav plav, srebrn, nagizdan, a dočekao je Pavla
slao perikmahera, koji ga je izbrijao, tako da su mu ostali na licu samo kratki brci, Đurđe je polazio iz Tokaja barusav, ne mareći kako će, kad stigne, izgledati.
Kad je Pavle izišao, vide Petra, kako stoji, naslonjen, kod njegovih konja, o drvo, kao iznemogao. Bio je barusav, bled, utanjio, kao da se celu noć u groznici tresao.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
sa svojim mladim oficirima jarkove, i učeći nove vojnike da bacaju čitavu malu burad baruta u rovove, oznojen i barusav, on je dolazio tek pred veče da povede ženu ma kuda, jašući sa njom, katkad po celu noć, kroz polja, šumarke, bregove i